Kupila sam zaista lepu haljinu u centru Beograda juce i odlucila da odmah ostanem u njoj.
Ali ostao je jedan plasticni deo sa obe strane tkanine koji sam primetila po izlasku kada sam vec odmakla.Usla sam u prvu prodavnicu odece i na cistom i uljudnom srpskom zamolila da ga uklone.Zatim u drugu, trecu i cetvrtu.Svi su odbojno prevrtali ocima i mrmljali u bradu.U petoj prodavnici obratila sam se na engleskom i odmah mi je uz osmeh i lepe reci plastika uklonjena za tili cas.
Ja sam jezicar, a zanima me misljenje psihologa, sociologa,politikologa...o ovoj pojavi.
Osim ovog opsteg pitanja, u moralnoj sam dilemi.Da li da se odreknem srpskog?

A juce isto,samo ujutru, u supermarketu, deda koji je kod kuce primio naredenje, od trgovaca trazi posan sladoled (kadaif s medom,kadaif sa secerom).
I stvarno,doneli mu, a na poklopcu pise POSNO.Nije trazio posnu svinjetinu,mozda jos uvek ne postoji.
Sada ja moram da zamislim neki porodicni rucak, gde se lize sladoled,gde se vristeca deca otimaju za njega i poste.Ili ga mozda pobozno razdele,na jednake kugle, kao Hristos koru hleba.