ArnoldLayne
Iskusan
- Poruka
- 5.103
Dont' look back in anger & Bittersweet symphony
završetkom oba svetska rata došlo je do izvesnog opuštanja u svetu. tako smo dobili bitnike, Vorhola, hipike, akustaru i usnu harmoniku, mirni bunt, baby boom, rock n roll, Bitlse i potpuno nov način života maltene u celom svetu. ceo taj pokret zajedno gledajući, se dosta dugo opirao svim (uredjivačkim) pritiscima sa strane i donekle stajao kao nešto fantastično što je apsolutni san svakome ko želi da se oseća slobodnim. neki i jesu ostali slobodni do kraja, uglavnom oni koji su se najmanje (ili ne uopšte) štedeli i kalkulisali (Keruak, Kesidi, Morison, Hendriks, Džoplinka, Pastorius, Fazbinder, Kobejn,...), ali i oni koji su, jednostavno, neiskvarenog duha i kojima nije potrebna rana smrt da ne bi dostigli stadijum iskvarivanja (Dilan, Vejts, Harison, Dali itditd).
vreme, novac, starenje i naopako posadjeno racionalisanje mozga je dovelo do izvrtanja celog pokreta za 360 stepeni.
tako da sada imamo matore i matorke ex-hippie bljuvotinCe (izmišljena kovanica, al ih najbolje predstavlja) koji su glavni borci za 'human rights', 'bear rights', 'ant rights', 'oxygen rights'.... kojima je glavna i osnovna stvar u životu zadiranje u tudju intimu. možda zato što su jednostavno poneli neke komplekse iz mladosti, (a-la 'easy rider-kraj filma' sindrom) pa se sad svete svakome ko nije omatoreo i/ili nakrivo otupeo u svom lažnom kosmopolitizmu. nažalost tako je, ali, fantastično doba 60ih je i ubrzalo proces plastifikacije sveta, jer je dozvoljavalo i previše slobode i neodgovornosti za neke. teško da će ih iko diskreditovati.
e, a spomenuh ove dve pesme koje meni ravnopravno idu uz bilo koje Dilanovo, Brelovo, Vejtsovo, Gilmorovo ili Lenonovo ostvarenje iz sledećih razloga.
samim 'ubijanjem' slobode pojedinaca 50ih i 60ih, došlo je do perioda stagnacije. taj period iskorišćen je za, jednostavno, što veće onemogućavanje kulturi (pa i mejnstrimu) da bude drugačija od onoga što joj se nasadi. nema više raznovrsnosti, a i ako je ima, forsirana je od onih kojima takva raznovrsnost odgovara. samim tim, svaka originalna pojava koja se javi bilo gde (a da zaista nije kontrolisana ni od koga), mora da bude donekle asimilovana sa sredinom.
tako se javlja britpop i indie, u svojim korenima nešto fantastično (a već posle dva-tri albuma, nešto jako površno). oni svi imaju pečurka frizure, dukseve, obične glasove britanskih smorenih klinaca otprilike isti tonalitet kao da traže novine na kiosku ili neki hamburger, ni po čemu se ne razlikuju od drugih ljudi sa ulica Londona/Mančestera itditd, ali imaju u sebi taj krik uniformisanosti koji žele da probiju. i probili su ga, makar sa ove dve pesme. najtužnije je to što su oni ugašeni i stopljeni mnogo mnogo brže od ranijih pokreta, jer se jednostavno zna recept za 'culture taming'... i onda sve ide lakše. krik Britanije 90ih, poslednji muzički pokušaj za promenom, Lenon i Harison u kalupu ali i dalje sa dušom, ojalovljeni tako brzo.
uvek osećam tugu kad slušam Here comes the sun ili kad gledam Woodstock, zato što znam u šta se sve to pretvorilo, ali uz one dve pesme mi je još gore. jer ovi prvi su bar trajali.. i uživali, a Noel i Rik su samo pripojeni uniformisanom (možda čak i nesvesno), i još ih i koriste.
a oba perioda sam propustio, to je najgore. još jedan razlog za setu.
No change, I can't change
I can't change, I can't change
But I'm here in my mold
I am here in my mold
But I'm a million different people
from one day to the next
I can't change
my mold
No, no, no, no, no, no, no!!!
zar ovo boldovano nije arhe kosmopolitizma 60ih? sa jednom velikom razlikom. 60e su kasnije prodane, a ovo je jednostavno asimilovano.
tuga.
završetkom oba svetska rata došlo je do izvesnog opuštanja u svetu. tako smo dobili bitnike, Vorhola, hipike, akustaru i usnu harmoniku, mirni bunt, baby boom, rock n roll, Bitlse i potpuno nov način života maltene u celom svetu. ceo taj pokret zajedno gledajući, se dosta dugo opirao svim (uredjivačkim) pritiscima sa strane i donekle stajao kao nešto fantastično što je apsolutni san svakome ko želi da se oseća slobodnim. neki i jesu ostali slobodni do kraja, uglavnom oni koji su se najmanje (ili ne uopšte) štedeli i kalkulisali (Keruak, Kesidi, Morison, Hendriks, Džoplinka, Pastorius, Fazbinder, Kobejn,...), ali i oni koji su, jednostavno, neiskvarenog duha i kojima nije potrebna rana smrt da ne bi dostigli stadijum iskvarivanja (Dilan, Vejts, Harison, Dali itditd).
vreme, novac, starenje i naopako posadjeno racionalisanje mozga je dovelo do izvrtanja celog pokreta za 360 stepeni.
tako da sada imamo matore i matorke ex-hippie bljuvotinCe (izmišljena kovanica, al ih najbolje predstavlja) koji su glavni borci za 'human rights', 'bear rights', 'ant rights', 'oxygen rights'.... kojima je glavna i osnovna stvar u životu zadiranje u tudju intimu. možda zato što su jednostavno poneli neke komplekse iz mladosti, (a-la 'easy rider-kraj filma' sindrom) pa se sad svete svakome ko nije omatoreo i/ili nakrivo otupeo u svom lažnom kosmopolitizmu. nažalost tako je, ali, fantastično doba 60ih je i ubrzalo proces plastifikacije sveta, jer je dozvoljavalo i previše slobode i neodgovornosti za neke. teško da će ih iko diskreditovati.
e, a spomenuh ove dve pesme koje meni ravnopravno idu uz bilo koje Dilanovo, Brelovo, Vejtsovo, Gilmorovo ili Lenonovo ostvarenje iz sledećih razloga.
samim 'ubijanjem' slobode pojedinaca 50ih i 60ih, došlo je do perioda stagnacije. taj period iskorišćen je za, jednostavno, što veće onemogućavanje kulturi (pa i mejnstrimu) da bude drugačija od onoga što joj se nasadi. nema više raznovrsnosti, a i ako je ima, forsirana je od onih kojima takva raznovrsnost odgovara. samim tim, svaka originalna pojava koja se javi bilo gde (a da zaista nije kontrolisana ni od koga), mora da bude donekle asimilovana sa sredinom.
tako se javlja britpop i indie, u svojim korenima nešto fantastično (a već posle dva-tri albuma, nešto jako površno). oni svi imaju pečurka frizure, dukseve, obične glasove britanskih smorenih klinaca otprilike isti tonalitet kao da traže novine na kiosku ili neki hamburger, ni po čemu se ne razlikuju od drugih ljudi sa ulica Londona/Mančestera itditd, ali imaju u sebi taj krik uniformisanosti koji žele da probiju. i probili su ga, makar sa ove dve pesme. najtužnije je to što su oni ugašeni i stopljeni mnogo mnogo brže od ranijih pokreta, jer se jednostavno zna recept za 'culture taming'... i onda sve ide lakše. krik Britanije 90ih, poslednji muzički pokušaj za promenom, Lenon i Harison u kalupu ali i dalje sa dušom, ojalovljeni tako brzo.
uvek osećam tugu kad slušam Here comes the sun ili kad gledam Woodstock, zato što znam u šta se sve to pretvorilo, ali uz one dve pesme mi je još gore. jer ovi prvi su bar trajali.. i uživali, a Noel i Rik su samo pripojeni uniformisanom (možda čak i nesvesno), i još ih i koriste.
a oba perioda sam propustio, to je najgore. još jedan razlog za setu.
No change, I can't change
I can't change, I can't change
But I'm here in my mold
I am here in my mold
But I'm a million different people
from one day to the next
I can't change
my mold
No, no, no, no, no, no, no!!!
zar ovo boldovano nije arhe kosmopolitizma 60ih? sa jednom velikom razlikom. 60e su kasnije prodane, a ovo je jednostavno asimilovano.
tuga.