drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Српска званична историографија o Србима,
већином, током деветнаестог века, заснивала се на
потпуним непомирљивим, нелогичним међусобним
супротностима. Уз најјачи аргумент - досељавање
Словена на Балкан, TOKOM V-VII века.
Важећа та, берлинско-бечка
историографска школа, полази од чињенице да се
Срби, део старијег, прастарог народа Словена, под
тим именом: Срби - документују тек од IX века
(после Христа).
Ово датирање одговара податку да се
Људевит Посавски 822. године склонио из Сиска
(Sisciae) код Срба у области личког града Срба, на
Уни.1 У истој књизи наведено je да je y "имену
града Гордосервона у Витинији, забележеног 68(3
681. године, сачуван најстарији помен српског
племенског имена".2
Према Порфирогениту, цар Константин VII
(913-959), стоји: "Владарски син који je довео Србе
у нову постојбину, умро je још пре но што су се
доселили Бугари, што значи пре 680. године".3
И ови подаци, који носе извесну историјску
истину, штури су. Византијски цареви: Константин
II (641-695), Константин IV (668-685) и Јустинијан .
(685-695; дакле у првом делу владавине цара
Јустининана II), вршили су пресељавање већег
броја Словена, са Балкана у Малу Азију, у област
Витиније. Ти Словени су пресељавани углавном из
византијске теме Стримон (југоистични део
данашње Македоније), дакле, свакако пре
поменуте 680. године.
Већ код ових навођења, долази до искакања
из уобичајеног прихватања наших историчара.
Наиме, ти "Словени" у Витинији подижу свој град,
у знак сећања на своју постојбину. Али, град носи
име: Град Срба: Гордосервон - Сервогордон.
Дакле, нема помена . наводним Македонцима.
Овај град je y изразито брзом времену
израстао до епископског седишта, што само по
себи није случај са осталим центрима. Тако je
Србин, епископ Гордосервона, Исидор, поменуте
680. године, био међу учесницима Шестог
Васељенског Сабора (680-681) у
Константинопољу.2
Изношење ових чињеница, које не
пренебрегавају други српски историчари, ипак
намеће обавезу увођења систематизације у могуће
податке. To условљава померање
претпостављених векова око досељавања Словена
на Балкан.
На Балкан се досељавају Срби, који крајем
седмог века, већ се дефинишу као Срби. Ho, y
нашој историографији, за Словене су везани још
конкретни епитети: Стари, Древни, прасловенски
језик, прасловенска религија...
Г. Острогорски "Византија и Словенн"; стр. 24-25.
2 Манси "Sacrorum..." TOM XI 643.
Међутим, Константин Јиречек (један од
носилаца берлилнско-бечке историографске
школе) - за име: Словен, наводи да то име, за тај
народ није било у употреби пре шестог века (после
Христа). A до VI века, под тим именом (Словени)
"код суседа на западу и на југа свуда je познато".1
На истој страници К. Јиречек бележи:
"Словени нису никад употребљавали ово име чије
порекло и значење није познато".2 Према овим
недвосмисленим наводима, име Словени, према К.
Јиречеку, није старије од шестог века (после
Христа). To опет намеће закључак, ако се тај народ
досељавао током петог века на Балкан - није могао
доћи под именом Словени.
Дакле, Словени - нити je .. старо име, те
нема ни: Старих Словена, Древних и било каквих у
том смислу. К. Јиречек, сам увиђајући сву ту
нелогичност, доноси потом мишљење Добровског
и Шафарика: "да je некада име Срба било
заједничко име свију Словена".3 Али К. Јиречек,
разумљиво, ову оправдану научну тврдњу, доводи
под сумњу.
Зачуђујуће je да К. Јиречек не помиње још
раније присуство имена Словени, преко: Sclaviniae,
код великог картографа Клаудија Птоломеја (II
век после Христа). Према садашњим научним
схватањима, име: Словен не помиње се пре
времена Клаудија Птоломеја. Ето, уз још та
четири века неке прошлости Словена, пре тога их
нема. Нити je могуће говорити . некој њиховој,
словенској пра-давности.
већином, током деветнаестог века, заснивала се на
потпуним непомирљивим, нелогичним међусобним
супротностима. Уз најјачи аргумент - досељавање
Словена на Балкан, TOKOM V-VII века.
Важећа та, берлинско-бечка
историографска школа, полази од чињенице да се
Срби, део старијег, прастарог народа Словена, под
тим именом: Срби - документују тек од IX века
(после Христа).
Ово датирање одговара податку да се
Људевит Посавски 822. године склонио из Сиска
(Sisciae) код Срба у области личког града Срба, на
Уни.1 У истој књизи наведено je да je y "имену
града Гордосервона у Витинији, забележеног 68(3
681. године, сачуван најстарији помен српског
племенског имена".2
Према Порфирогениту, цар Константин VII
(913-959), стоји: "Владарски син који je довео Србе
у нову постојбину, умро je још пре но што су се
доселили Бугари, што значи пре 680. године".3
И ови подаци, који носе извесну историјску
истину, штури су. Византијски цареви: Константин
II (641-695), Константин IV (668-685) и Јустинијан .
(685-695; дакле у првом делу владавине цара
Јустининана II), вршили су пресељавање већег
броја Словена, са Балкана у Малу Азију, у област
Витиније. Ти Словени су пресељавани углавном из
византијске теме Стримон (југоистични део
данашње Македоније), дакле, свакако пре
поменуте 680. године.
Већ код ових навођења, долази до искакања
из уобичајеног прихватања наших историчара.
Наиме, ти "Словени" у Витинији подижу свој град,
у знак сећања на своју постојбину. Али, град носи
име: Град Срба: Гордосервон - Сервогордон.
Дакле, нема помена . наводним Македонцима.
Овај град je y изразито брзом времену
израстао до епископског седишта, што само по
себи није случај са осталим центрима. Тако je
Србин, епископ Гордосервона, Исидор, поменуте
680. године, био међу учесницима Шестог
Васељенског Сабора (680-681) у
Константинопољу.2
Изношење ових чињеница, које не
пренебрегавају други српски историчари, ипак
намеће обавезу увођења систематизације у могуће
податке. To условљава померање
претпостављених векова око досељавања Словена
на Балкан.
На Балкан се досељавају Срби, који крајем
седмог века, већ се дефинишу као Срби. Ho, y
нашој историографији, за Словене су везани још
конкретни епитети: Стари, Древни, прасловенски
језик, прасловенска религија...
Г. Острогорски "Византија и Словенн"; стр. 24-25.
2 Манси "Sacrorum..." TOM XI 643.
Међутим, Константин Јиречек (један од
носилаца берлилнско-бечке историографске
школе) - за име: Словен, наводи да то име, за тај
народ није било у употреби пре шестог века (после
Христа). A до VI века, под тим именом (Словени)
"код суседа на западу и на југа свуда je познато".1
На истој страници К. Јиречек бележи:
"Словени нису никад употребљавали ово име чије
порекло и значење није познато".2 Према овим
недвосмисленим наводима, име Словени, према К.
Јиречеку, није старије од шестог века (после
Христа). To опет намеће закључак, ако се тај народ
досељавао током петог века на Балкан - није могао
доћи под именом Словени.
Дакле, Словени - нити je .. старо име, те
нема ни: Старих Словена, Древних и било каквих у
том смислу. К. Јиречек, сам увиђајући сву ту
нелогичност, доноси потом мишљење Добровског
и Шафарика: "да je некада име Срба било
заједничко име свију Словена".3 Али К. Јиречек,
разумљиво, ову оправдану научну тврдњу, доводи
под сумњу.
Зачуђујуће je да К. Јиречек не помиње још
раније присуство имена Словени, преко: Sclaviniae,
код великог картографа Клаудија Птоломеја (II
век после Христа). Према садашњим научним
схватањима, име: Словен не помиње се пре
времена Клаудија Птоломеја. Ето, уз још та
четири века неке прошлости Словена, пре тога их
нема. Нити je могуће говорити . некој њиховој,
словенској пра-давности.