Dupont
Domaćin
- Poruka
- 4.644
Preuzeto:
Mada ima vec nekoliko topika kojima je u centru Kosovo, mislim da ovaj nacin razmisljanja i teza zasluzuju zaseban topik.
Svako normalan u zemlji Srbiji (jer u svetu, uglavnom, to malo koga zanima) zna da od Kosova u Srbiji nikada vise, u predvidivoj buducnosti, nista nece biti. Kosovo je za Srbiju izgubljeno besmislenim Milosevicevim ratom, koji je samo poslednji cin jedne krajnje naopake igre koja se igra od pocetka pomame srpskog nacionalizma u drugoj polovini osamdesetih, a taj rat je samo formalni trenutak gubitka Kosova. Medjutim, sada vidimo pomamu Kostunicine kamarile i nepobedjenog srpskog nacionalizma, koji su se zapenili vicuci: "Ne damo Kosovo!" - kao da ih neko pita da li oni Kosovo "daju" ili ne, i kao da ga sada poseduju, pa je pitanje da li ce ga dati. U tom pozoristu iluzija i senki, gotovo sve politicke partije, osim LDP, neke glasnije, a neke manje glasno i agilno ponavljaju mantru o "srpskom" Kosovu, tako da se ja, zaista, pitam da li je vecina srpskih biraca jedna beslovesna i prilicno debilna masa, kojoj sada pokazuju carevo novo ruho - a svako normalan vidi da je car go.
Pokusajmo da razradimo dve, za danasnju srbiju sasvim hipoteticke hipoteze; obe potpuno nerealne:
Prva hipoteza:
Kosovo ostaje u sastavu Srbije, sa maksimalnom mogucom autonomijom, ali kao sastavni deo srpske drzave. Samim tim, Srbija dobija verovatno oko 2 miliona stanovnika, a priori antisrpski orjentisanih. Otkuda ta antisrpska orjentacija, sasvim je drugo pitanje, koje bi nas odvelo u daleka istorijska razmatranja. Uostalom, ne samo da medju Albancima na Kosovu postoji vrlo jako antisrpsko osecanje, nego, takodje, i medju Srbima vlada vrlo jako antialbansko osecanje. Time sto je deo Srbije, srpska drzava prima na sebe i ogromnu odgovornost za ekonomski razvoj te teritorije, za skolstvo, zdravstvo, infrastrukturu i ko zna sta jos, sto je na Kosovu u rusevinama. U sastav srpske drzave ulazi ogroman broj mladog, radno sposobnog stanovnistva, koje trazi posao, u trenutku kada je relativna nezaposlenost i u Srbiji vrlo visoka. Kakvo je Kosovo ekonomska rupa bez dna, uci nas istorija blazenoupokojene SFRJ. Sa stopom nataliteta koja postoji na Kosovu, ovaj problem ne samo da se ne smanjuje, nego, naprotiv, postaje sve veci. Pritom, postoji obaveza srpske drzave da jednako tretira sve svoje gradjane, kako u politickom, tako isto i u ekonomskom smislu, pri cemu se u toj masi procenat ucesca Albanaca vrlo brzo povecava, vodeci, karikaturalno, na duze staze, tome da Srbija postaje u odnosu na Kosovo ono, kako Kostunica danas zamislja Kosovo - autonomna pokrajina (sa najsirim autonomnim pravima) u drzavi Kosovo.
U takvoj situaciji, jedini potencijalni spas za Srbiju moze biti ulaz u EU, a to je, sa balastom Kosova, jos dalje nego danas.
Druga hipoteza:
Nalazi se nekakav, koliko-toliko civilizovan oblik razlaza sa Kosovom, koje postaje nezavisna drzava. Samim tim, interesovanje sveta za Kosovo se gubi i ono ostaje zavisno da prezivljava na donacijama svojih iseljenika, jer proizvodnje gotovo i da nema. Ogromna stopa nezaposlenosti i vrlo nepovoljna demografska piramida cine Kosovo gotovo zemljom bez buducnosti.
Geostrateski polozaj Kosova takav je da ono nema drugi izlaz ka svetu osim Srbije. Prokletije su visoke i neprohodne i sansa za izgradnju komunikacija veceg kapaciteta ka Albaniji je nesto manja nego sansa za izgradnju takve komunikacije iz Tibeta za Indiju; a osim toga, cak i dolaskom u bednu i siromasnu Albaniju, Kosovo nije stiglo nikuda - a Albaniji ce biti potrebne decenije za nekakav razvoj.
Manje-vise, isto vazi i za komunikaciju ka Crnoj Gori, gde se isprecio Cakor.
Ka Makedoniji vodi ih put i pruga malog kapaciteta kroz Kacanicku klisuru, koje traze stalna i velika ulaganja, a onda, kad dodju u dolinu Vardara, problem je opet isti: Stigli su u nerazvijenu i siromasnu zemlju, kojoj ce biti potrebne decenije da se razvije.
Jedini prirodni i normalni komunikacijski pravci Kosova vode preko Srbije, bilo preko Prepolca u dolinu Juzne Morave, ili dolinom Ibra ka Kraljevu.
Pritom, u poredjenju sa Albanijom, Crnom Gorom ili Makedonijom, Srbija ima relativno razvijeno infrastrukturu, u koju bi i manja ulaganja dala znacajne efekte u smislu povecanja kapaciteta tih pravaca.
Kosovska privreda trazi ogromna ulaganja, da bi pocela da funkcionise, a pritom ima veliku prednost vrlo jeftine radne snage. Srpske investicije, u normalnom kontekstu medjudrzavnih odnosa, imale bi ogroman pozitivan efekat na Srbiju. Osim toga, Srbija bi bila u mogucnosti da uvozi i znacajan deo potrebne radne snage sa Kosova, za one oblasti, koje sama ne moze da pokriva (sezonski radovi u poljoprivredi i gradjevinarstvu, samo za primer). Pritom, Srbija ne bi prema toj radnoj snazi imala nikakve posebne obaveze, osim uopstenih medjunarodnih obaveza i taj bi se broj mogao lako kontrolisati i prilagodjavati srpskim potrebama. Srbija je danas privlacno trziste rada za Albance, zbog mogucnosti vece zarade nego na Kosovu, i to ce ostati sve dok i Srbija i Kosovo ne udju u EU, a onda, kada padnu brane cirkulaciji radne snage, Srbija automatski postaje manje atraktivna od mnogo razvijenijih zemalja EU, mada zbog svoje geografske blizine zadrzava deo atraktivnosti.
Kosovsko zdravstvo i skolstvo, posebno visoko su u rusevinama; i tu bi Srbija, za stanovnike Kosova, mogla da odigra vrlo znacajnu ulogu, naravno, na jasnim i cistim ekonomskim principima. Uostalom, ne treba zaboraviti da su prvi zaceci mlade albanske inteligencije i nastali tokom prve polovine XX veka na BU. BU bi za visokoskolske institucije na Kosovu mogao da bude ono sto su za Srbiju u XIX veku bili Bec, Pesta, Grac, Cirih, Hajdelberg, Berlin ili Prag.
Tuzan verovatni ishod:
Nazalost, bojim se da su obe ove hipoteze ono "sto je babi milo, to joj se i snilo..."
Kosovo nece nikada biti deo Srbije, a Srbija jos dugo (ako ikada) nece biti dobar sused Kosovu, kolikogod time radila "u korist vlastite stete".
Kostunicina Srbija nije cak ni mnogim Srbima previse privlacna, ali je trpe kao vlastito zlo, koje ne mogu da promene. Srbija raspomamljene i podivljale nacionalisticke "intelektualne elite" raspomamljene SPC, Srbija kojekakvih "Nomokanona", "Obraza" i slicnih klerofasistickih udruzenja, Srbija gde sudija pod svojom "sudijskom togom i perikom" izjavljuje da su Muslimani zasluzili sto su dobili u Srebrenici, a nedorasle pubertetlije u glas klicu "Noz, zica, Srebrenica!", ali pre svega, Srbija sa 1/3 svojih gradjana koji se opredeljuju za radikale, nije Srbija koja bi bilo kome bila privlacna, a posebno, nije Srbija racionalnog ponasanja. Bojim se da se ovo nece uskoro promeniti...
Mada ima vec nekoliko topika kojima je u centru Kosovo, mislim da ovaj nacin razmisljanja i teza zasluzuju zaseban topik.
Svako normalan u zemlji Srbiji (jer u svetu, uglavnom, to malo koga zanima) zna da od Kosova u Srbiji nikada vise, u predvidivoj buducnosti, nista nece biti. Kosovo je za Srbiju izgubljeno besmislenim Milosevicevim ratom, koji je samo poslednji cin jedne krajnje naopake igre koja se igra od pocetka pomame srpskog nacionalizma u drugoj polovini osamdesetih, a taj rat je samo formalni trenutak gubitka Kosova. Medjutim, sada vidimo pomamu Kostunicine kamarile i nepobedjenog srpskog nacionalizma, koji su se zapenili vicuci: "Ne damo Kosovo!" - kao da ih neko pita da li oni Kosovo "daju" ili ne, i kao da ga sada poseduju, pa je pitanje da li ce ga dati. U tom pozoristu iluzija i senki, gotovo sve politicke partije, osim LDP, neke glasnije, a neke manje glasno i agilno ponavljaju mantru o "srpskom" Kosovu, tako da se ja, zaista, pitam da li je vecina srpskih biraca jedna beslovesna i prilicno debilna masa, kojoj sada pokazuju carevo novo ruho - a svako normalan vidi da je car go.
Pokusajmo da razradimo dve, za danasnju srbiju sasvim hipoteticke hipoteze; obe potpuno nerealne:
Prva hipoteza:
Kosovo ostaje u sastavu Srbije, sa maksimalnom mogucom autonomijom, ali kao sastavni deo srpske drzave. Samim tim, Srbija dobija verovatno oko 2 miliona stanovnika, a priori antisrpski orjentisanih. Otkuda ta antisrpska orjentacija, sasvim je drugo pitanje, koje bi nas odvelo u daleka istorijska razmatranja. Uostalom, ne samo da medju Albancima na Kosovu postoji vrlo jako antisrpsko osecanje, nego, takodje, i medju Srbima vlada vrlo jako antialbansko osecanje. Time sto je deo Srbije, srpska drzava prima na sebe i ogromnu odgovornost za ekonomski razvoj te teritorije, za skolstvo, zdravstvo, infrastrukturu i ko zna sta jos, sto je na Kosovu u rusevinama. U sastav srpske drzave ulazi ogroman broj mladog, radno sposobnog stanovnistva, koje trazi posao, u trenutku kada je relativna nezaposlenost i u Srbiji vrlo visoka. Kakvo je Kosovo ekonomska rupa bez dna, uci nas istorija blazenoupokojene SFRJ. Sa stopom nataliteta koja postoji na Kosovu, ovaj problem ne samo da se ne smanjuje, nego, naprotiv, postaje sve veci. Pritom, postoji obaveza srpske drzave da jednako tretira sve svoje gradjane, kako u politickom, tako isto i u ekonomskom smislu, pri cemu se u toj masi procenat ucesca Albanaca vrlo brzo povecava, vodeci, karikaturalno, na duze staze, tome da Srbija postaje u odnosu na Kosovo ono, kako Kostunica danas zamislja Kosovo - autonomna pokrajina (sa najsirim autonomnim pravima) u drzavi Kosovo.
U takvoj situaciji, jedini potencijalni spas za Srbiju moze biti ulaz u EU, a to je, sa balastom Kosova, jos dalje nego danas.
Druga hipoteza:
Nalazi se nekakav, koliko-toliko civilizovan oblik razlaza sa Kosovom, koje postaje nezavisna drzava. Samim tim, interesovanje sveta za Kosovo se gubi i ono ostaje zavisno da prezivljava na donacijama svojih iseljenika, jer proizvodnje gotovo i da nema. Ogromna stopa nezaposlenosti i vrlo nepovoljna demografska piramida cine Kosovo gotovo zemljom bez buducnosti.
Geostrateski polozaj Kosova takav je da ono nema drugi izlaz ka svetu osim Srbije. Prokletije su visoke i neprohodne i sansa za izgradnju komunikacija veceg kapaciteta ka Albaniji je nesto manja nego sansa za izgradnju takve komunikacije iz Tibeta za Indiju; a osim toga, cak i dolaskom u bednu i siromasnu Albaniju, Kosovo nije stiglo nikuda - a Albaniji ce biti potrebne decenije za nekakav razvoj.
Manje-vise, isto vazi i za komunikaciju ka Crnoj Gori, gde se isprecio Cakor.
Ka Makedoniji vodi ih put i pruga malog kapaciteta kroz Kacanicku klisuru, koje traze stalna i velika ulaganja, a onda, kad dodju u dolinu Vardara, problem je opet isti: Stigli su u nerazvijenu i siromasnu zemlju, kojoj ce biti potrebne decenije da se razvije.
Jedini prirodni i normalni komunikacijski pravci Kosova vode preko Srbije, bilo preko Prepolca u dolinu Juzne Morave, ili dolinom Ibra ka Kraljevu.
Pritom, u poredjenju sa Albanijom, Crnom Gorom ili Makedonijom, Srbija ima relativno razvijeno infrastrukturu, u koju bi i manja ulaganja dala znacajne efekte u smislu povecanja kapaciteta tih pravaca.
Kosovska privreda trazi ogromna ulaganja, da bi pocela da funkcionise, a pritom ima veliku prednost vrlo jeftine radne snage. Srpske investicije, u normalnom kontekstu medjudrzavnih odnosa, imale bi ogroman pozitivan efekat na Srbiju. Osim toga, Srbija bi bila u mogucnosti da uvozi i znacajan deo potrebne radne snage sa Kosova, za one oblasti, koje sama ne moze da pokriva (sezonski radovi u poljoprivredi i gradjevinarstvu, samo za primer). Pritom, Srbija ne bi prema toj radnoj snazi imala nikakve posebne obaveze, osim uopstenih medjunarodnih obaveza i taj bi se broj mogao lako kontrolisati i prilagodjavati srpskim potrebama. Srbija je danas privlacno trziste rada za Albance, zbog mogucnosti vece zarade nego na Kosovu, i to ce ostati sve dok i Srbija i Kosovo ne udju u EU, a onda, kada padnu brane cirkulaciji radne snage, Srbija automatski postaje manje atraktivna od mnogo razvijenijih zemalja EU, mada zbog svoje geografske blizine zadrzava deo atraktivnosti.
Kosovsko zdravstvo i skolstvo, posebno visoko su u rusevinama; i tu bi Srbija, za stanovnike Kosova, mogla da odigra vrlo znacajnu ulogu, naravno, na jasnim i cistim ekonomskim principima. Uostalom, ne treba zaboraviti da su prvi zaceci mlade albanske inteligencije i nastali tokom prve polovine XX veka na BU. BU bi za visokoskolske institucije na Kosovu mogao da bude ono sto su za Srbiju u XIX veku bili Bec, Pesta, Grac, Cirih, Hajdelberg, Berlin ili Prag.
Tuzan verovatni ishod:
Nazalost, bojim se da su obe ove hipoteze ono "sto je babi milo, to joj se i snilo..."
Kosovo nece nikada biti deo Srbije, a Srbija jos dugo (ako ikada) nece biti dobar sused Kosovu, kolikogod time radila "u korist vlastite stete".
Kostunicina Srbija nije cak ni mnogim Srbima previse privlacna, ali je trpe kao vlastito zlo, koje ne mogu da promene. Srbija raspomamljene i podivljale nacionalisticke "intelektualne elite" raspomamljene SPC, Srbija kojekakvih "Nomokanona", "Obraza" i slicnih klerofasistickih udruzenja, Srbija gde sudija pod svojom "sudijskom togom i perikom" izjavljuje da su Muslimani zasluzili sto su dobili u Srebrenici, a nedorasle pubertetlije u glas klicu "Noz, zica, Srebrenica!", ali pre svega, Srbija sa 1/3 svojih gradjana koji se opredeljuju za radikale, nije Srbija koja bi bilo kome bila privlacna, a posebno, nije Srbija racionalnog ponasanja. Bojim se da se ovo nece uskoro promeniti...
Poslednja izmena:
Izbor je raznovrstan a ishod jednak 
tkacio:
