onisifor
Ističe se
- Poruka
- 2.275
Hristovo vaskrsenje može biti samo ili prevara ili zabluda ili istina.
Razmotrimo najpre način na koji je on sahranjen. Prema izveštajima jevanđelista, po tadašnjim običajima, telo mu je umotano u laneno platno i pomazano sa oko 34 kg aromatičnih ulja. Ova mešavina činila je čvrst omotač nalik gumi. Telo je smešteno u grob uklesan u steni a na ulaz je navaljen veliki kamen, težak oko 2 tone i zapečaćen službenim pečatom. Grob je obezbeđivala straža rimskih vojnika, poznata po gvozdenoj disciplini zasnovanoj na rigoroznim kaznama, uključujući i smrtnu za spavanje ili napuštanje straže. Pod ovim okolnostima, teško je prihvatiti, često navođenu, teoriju da Isus nije ni umro već da je samo bio u nesvesti zbog iscrpljenosti i gubitka krvi, te da je, povrativši se od muka pretrpljenih na krstu, sam napustio grob. Neko ko je najpre zlostavljan celu noć od vojnika i bičevan ubojitim rimskim bičevima, ko je do Golgote na leđima nosio veliki drveni krst (teškom mukom, jer mu je zatrebala pomoć Simona Kirinejca), ko je na taj krst bio razapet i na njemu satima visio, a zatim i proboden kopljem, te najzad sahranjen na opisani način – nikako nije mogao skinuti sa sebe mrtvački pokrov, odvaljati stenu sa ulaza i, neopaženo od straže, izaći iz groba, te svojom pojavom još i ostaviti na apostole takav utisak da su počeli propovedati o njemu kao o vaskrslom Mesiji i pobedniku smrti.
Teorija prof. Krisopa Lejka, o pogrešnom grobu, na koji su, u nedelju ujutro, otišle žene koje su sa Isusom došle iz Galileje, a kasnije i neki učenici, takođe se teško može održati. Zabluda većeg broja Hristovih pristalica o mestu sahrane njihovog učitelja prosto nije verovatna. Uostalom, grupa rimskih vojnika koja čuva grob dovoljno je ukazivala na mesto sahrane. Konačno, kada je krenula vest o vaskrsenju, Hristovi neprijatelji bi svakako otklonili svaku mogućnost zablude o mestu sahrane i pokazali pravi grob sa telom u njemu (jednostavnim pokazivanjem Hristovog tela nastanak hrišćanstva se mogao ugušiti u samom korenu). Jedini logičan odgovor na pitanje zašto jevrejske vlasti, da bi pobile bilo kakvu priču o vaskrsenju, nisu pokazale telo pred celim Jerusalimom, jeste da tela nije ni bilo. A, radoznalih da to provere svakako nije nedostajalo, jer se radilo o poznatoj ličnosti, prema kojoj je malo ko bio ravnodušan. Uostalom, čak i da su svi otišli na pogrešan grob (što je nemoguće), Josif iz Arimateje, vlasnik groba, svakako bi razrešio ovu dilemu.
Nimalo verovatnija nije ni, najčešće navođena, teza da je Hristovo telo ukradeno. Ako se i dozvoli mogućnost podmićivanja straže, ostaje nerešivo pitanje: ko bi to i zašto učinio? Njegovi neprijatelji svakako ne. Pa oni su od Pilata i tražili postavljanje straže upravo zato da bi takvu krađu i kasniju manipulaciju praznim grobom sprečili (Jevanđelje po Mateju 27:64). A, šta je sa Hristovim učenicima? Da li bi se oni upustili u tako nešto?
Razmotrimo malo ovo pitanje.
Pre svega, takva prevara bila bi u suprotnosti sa njihovim moralnim načelima. Malo je verovatno da ljudi, koji su preko tri godine živeli sa Isusom i od njega se učili najvišim moralnim principima, a koji su u samim temeljima današnje civilizacije, posegnu za jednom tako prljavom obmanom. Osim toga, psihičko stanje šoka, potištenosti i straha zbog smrti učitelja, od kojega su do zadnjeg časa očekivali da sedne na Davidov presto a on, umesto toga, skončao na krstu, kao običan razbojnik, teško da je dozvoljavalo da im krađa njegovog tela uopšte i padne na pamet. Učenici su se sve do pojave Isusa Hrista među njima prestrašeno skrivali u tzv. gornjoj sobi i strepeli da i oni ne dožive učiteljevu sudbinu, pa se teško može pretpostaviti da im je bilo do avanture kakva je krađa njegovog tela pored stroge rimske straže.
Najzad, ono najvažnije - krađa Hristovog tela potpuno bi obesmislila njihovu veru. Ko bi se i zašto upuštao u tako opasan poduhvat kakav je propovedanje Hristovog vaskrsenja i nade u njegov ponovni dolazak ako je pre toga ukrao i sakrio njegovo telo, kako bi praznim grobom dokazivao vaskrsenje?! Ta oni su svi do jednog, upravo zbog takvog svedočenja, ne samo rizikovali živote već i doživljavali najokrutnije tada poznate muke, kao što kaže dr Simon Grinlif, koji je bio jedan od najvećih stručnjaka za pravo u SAD: "Anali ratnih pohoda ne daju takve primere herojske istrajnosti, strpljivosti i nepokolebljive hrabrosti. Imali su valjan razlog da preispitaju temelj svoje vere i dokaze velikih činjenica i istina koje su iznosili s uverenjem." Izuzev apostola Jovana, koji je doživeo duboku starost (a i on u progonstvu), svi prvobitni Isusovi učenici umrli su mučeničkom smrću: Petar – razapet naglavačke, Andrija – razapet, Matej – ubijen mačem, Jakov Alfejev – razapet, Filip – razapet, Simon – razapet, Tadija – ubijen strelama, Jakov, brat Isusov – kamenovan, Toma – proboden, Vartolomej – razapet i Jakov Zavedejev – ubijen mačem.
Apostol Pavle, najveći apologeta hrišćanstva, iako ne neposredni Hristov učenik i očevidac njegove smrti, zaslužuje da se spomene kao veoma važan svedok. Nemilosrdni progonitelj hrišćana doživeo je, po sopstvenoj tvrdnji, čudesno obraćenje u susretu sa Hristom i to je odredilo čitav dalji tok njegovog života (Poslanica Galatima 1:13-15). Taj čovek je svoje svedočenje platio mukotrpnim životom i mučeničkom smrću – odsečena mu je glava. Evo šta sam o tome kaže: "Više sam se trudio, više sam boja podneo, više puta sam bio u tamnici, mnogo puta sam dolazio do straha smrtnoga; od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac; triput sam bio šiban, jednom su kamenje bacali na me, tri puta se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini morskoj. Mnogo puta sam putovao, bio sam u strahu na vodama, u strahu od hajduka, u strahu od rodbine, u strahu od neznabožaca, u strahu u gradovima, u strahu u pustinji, u strahu na moru, u strahu među lažnom braćom; u trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji...." (Druga poslanica Korinćanima 11:23-27). Ko bi ovako živeo i umro za zabludu ili laž? Šta je od Savla – farisejskog "inkvizitora" - netrpeljivog, ogorčenog, oholog verskog fanatika žestoke ćudi, kakvim ga Enciklopedija Britanika prikazuje pre njegovog obraćenja, načinilo najvećeg hrišćanskog misionara i osnivača crkava širom Rimskog carstva?
Već citirani dr Simon Grinlif napisao je delo u kojem je istražio pravnu verodostojnost apostolskog svedočenja o Hristovom vaskrsenju. Zapazio je kako bi bilo nemoguće da bi apostoli "i dalje tvrdili istine koje su propovedali, a da Isus zaista nije ustao iz mrtvih, i da nisu znali tu činjenicu zasigurno kao što su poznavali bilo koje druge činjenice." Grinlif je zaključio kako je Hristovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događaja u istoriji, prema zakonima pravnih činjenica koji se primenjuju pri sudskim procesima.
A, evo šta o tome kaže čuveni francuski mislilac Blez Paskal: "Tvrdnja da su apostoli bili varalice sasvim je nemoguća. Prosledimo tu optužbu do logičkog zaključka: sagledajmo dvanaestoricu muškaraca koji se sastaju nakon Isusove smrti, potajno govore da je Isus vaskrsnuo. To bi predstavljalo napad i na građanske kao i na verske vlasti. Čovekovo srce se čudno predaje promeni i kolebljivosti; zanosi se obećanjima, materijalne ga stvari dovode u iskušenje. Da je ijedan od tih ljudi podlegao iskušenjima koja su bila tako privlačna, ili se podredio "jačim dokazima" zatvora, mučenja, tada bi svi oni bili izgubljeni".
Da li su apostoli svesno umrli za laž i ima li to uopšte ikakvog smisla? Koliko je ljudi i inače spremno da položi život za ono što svedoči, čak i ako je to nesumnjiva istina? Zašto na sudu poklanjamo veru svedocima i na njihovim svedočenjima zasnivamo i najteže osude iako znamo da nijedan od njih ne bi umro za svoje svedočanstvo, a ne verujemo onima koji su upravo to učinili? Zašto, uostalom, verujemo brojnim svedočenjima o mnogim drugim istorijskim događajima i ličnostima, bez ovako drastične provere, a nismo spremni da poverujemo doslednim svedočenjima testiranim i zapečaćenim dragovoljnom smrću svedoka? Zašto bi novozavetni spisi, da bi im se poverovalo, morali da zadovolje neke drugačije kriterijume nego drugi istorijski spisi?
Razmotrimo najpre način na koji je on sahranjen. Prema izveštajima jevanđelista, po tadašnjim običajima, telo mu je umotano u laneno platno i pomazano sa oko 34 kg aromatičnih ulja. Ova mešavina činila je čvrst omotač nalik gumi. Telo je smešteno u grob uklesan u steni a na ulaz je navaljen veliki kamen, težak oko 2 tone i zapečaćen službenim pečatom. Grob je obezbeđivala straža rimskih vojnika, poznata po gvozdenoj disciplini zasnovanoj na rigoroznim kaznama, uključujući i smrtnu za spavanje ili napuštanje straže. Pod ovim okolnostima, teško je prihvatiti, često navođenu, teoriju da Isus nije ni umro već da je samo bio u nesvesti zbog iscrpljenosti i gubitka krvi, te da je, povrativši se od muka pretrpljenih na krstu, sam napustio grob. Neko ko je najpre zlostavljan celu noć od vojnika i bičevan ubojitim rimskim bičevima, ko je do Golgote na leđima nosio veliki drveni krst (teškom mukom, jer mu je zatrebala pomoć Simona Kirinejca), ko je na taj krst bio razapet i na njemu satima visio, a zatim i proboden kopljem, te najzad sahranjen na opisani način – nikako nije mogao skinuti sa sebe mrtvački pokrov, odvaljati stenu sa ulaza i, neopaženo od straže, izaći iz groba, te svojom pojavom još i ostaviti na apostole takav utisak da su počeli propovedati o njemu kao o vaskrslom Mesiji i pobedniku smrti.
Teorija prof. Krisopa Lejka, o pogrešnom grobu, na koji su, u nedelju ujutro, otišle žene koje su sa Isusom došle iz Galileje, a kasnije i neki učenici, takođe se teško može održati. Zabluda većeg broja Hristovih pristalica o mestu sahrane njihovog učitelja prosto nije verovatna. Uostalom, grupa rimskih vojnika koja čuva grob dovoljno je ukazivala na mesto sahrane. Konačno, kada je krenula vest o vaskrsenju, Hristovi neprijatelji bi svakako otklonili svaku mogućnost zablude o mestu sahrane i pokazali pravi grob sa telom u njemu (jednostavnim pokazivanjem Hristovog tela nastanak hrišćanstva se mogao ugušiti u samom korenu). Jedini logičan odgovor na pitanje zašto jevrejske vlasti, da bi pobile bilo kakvu priču o vaskrsenju, nisu pokazale telo pred celim Jerusalimom, jeste da tela nije ni bilo. A, radoznalih da to provere svakako nije nedostajalo, jer se radilo o poznatoj ličnosti, prema kojoj je malo ko bio ravnodušan. Uostalom, čak i da su svi otišli na pogrešan grob (što je nemoguće), Josif iz Arimateje, vlasnik groba, svakako bi razrešio ovu dilemu.
Nimalo verovatnija nije ni, najčešće navođena, teza da je Hristovo telo ukradeno. Ako se i dozvoli mogućnost podmićivanja straže, ostaje nerešivo pitanje: ko bi to i zašto učinio? Njegovi neprijatelji svakako ne. Pa oni su od Pilata i tražili postavljanje straže upravo zato da bi takvu krađu i kasniju manipulaciju praznim grobom sprečili (Jevanđelje po Mateju 27:64). A, šta je sa Hristovim učenicima? Da li bi se oni upustili u tako nešto?
Razmotrimo malo ovo pitanje.
Pre svega, takva prevara bila bi u suprotnosti sa njihovim moralnim načelima. Malo je verovatno da ljudi, koji su preko tri godine živeli sa Isusom i od njega se učili najvišim moralnim principima, a koji su u samim temeljima današnje civilizacije, posegnu za jednom tako prljavom obmanom. Osim toga, psihičko stanje šoka, potištenosti i straha zbog smrti učitelja, od kojega su do zadnjeg časa očekivali da sedne na Davidov presto a on, umesto toga, skončao na krstu, kao običan razbojnik, teško da je dozvoljavalo da im krađa njegovog tela uopšte i padne na pamet. Učenici su se sve do pojave Isusa Hrista među njima prestrašeno skrivali u tzv. gornjoj sobi i strepeli da i oni ne dožive učiteljevu sudbinu, pa se teško može pretpostaviti da im je bilo do avanture kakva je krađa njegovog tela pored stroge rimske straže.
Najzad, ono najvažnije - krađa Hristovog tela potpuno bi obesmislila njihovu veru. Ko bi se i zašto upuštao u tako opasan poduhvat kakav je propovedanje Hristovog vaskrsenja i nade u njegov ponovni dolazak ako je pre toga ukrao i sakrio njegovo telo, kako bi praznim grobom dokazivao vaskrsenje?! Ta oni su svi do jednog, upravo zbog takvog svedočenja, ne samo rizikovali živote već i doživljavali najokrutnije tada poznate muke, kao što kaže dr Simon Grinlif, koji je bio jedan od najvećih stručnjaka za pravo u SAD: "Anali ratnih pohoda ne daju takve primere herojske istrajnosti, strpljivosti i nepokolebljive hrabrosti. Imali su valjan razlog da preispitaju temelj svoje vere i dokaze velikih činjenica i istina koje su iznosili s uverenjem." Izuzev apostola Jovana, koji je doživeo duboku starost (a i on u progonstvu), svi prvobitni Isusovi učenici umrli su mučeničkom smrću: Petar – razapet naglavačke, Andrija – razapet, Matej – ubijen mačem, Jakov Alfejev – razapet, Filip – razapet, Simon – razapet, Tadija – ubijen strelama, Jakov, brat Isusov – kamenovan, Toma – proboden, Vartolomej – razapet i Jakov Zavedejev – ubijen mačem.
Apostol Pavle, najveći apologeta hrišćanstva, iako ne neposredni Hristov učenik i očevidac njegove smrti, zaslužuje da se spomene kao veoma važan svedok. Nemilosrdni progonitelj hrišćana doživeo je, po sopstvenoj tvrdnji, čudesno obraćenje u susretu sa Hristom i to je odredilo čitav dalji tok njegovog života (Poslanica Galatima 1:13-15). Taj čovek je svoje svedočenje platio mukotrpnim životom i mučeničkom smrću – odsečena mu je glava. Evo šta sam o tome kaže: "Više sam se trudio, više sam boja podneo, više puta sam bio u tamnici, mnogo puta sam dolazio do straha smrtnoga; od Jevreja primio sam pet puta četrdeset manje jedan udarac; triput sam bio šiban, jednom su kamenje bacali na me, tri puta se lađa sa mnom razbijala, noć i dan proveo sam u dubini morskoj. Mnogo puta sam putovao, bio sam u strahu na vodama, u strahu od hajduka, u strahu od rodbine, u strahu od neznabožaca, u strahu u gradovima, u strahu u pustinji, u strahu na moru, u strahu među lažnom braćom; u trudu i poslu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđi, u mnogom pošćenju, u zimi i golotinji...." (Druga poslanica Korinćanima 11:23-27). Ko bi ovako živeo i umro za zabludu ili laž? Šta je od Savla – farisejskog "inkvizitora" - netrpeljivog, ogorčenog, oholog verskog fanatika žestoke ćudi, kakvim ga Enciklopedija Britanika prikazuje pre njegovog obraćenja, načinilo najvećeg hrišćanskog misionara i osnivača crkava širom Rimskog carstva?
Već citirani dr Simon Grinlif napisao je delo u kojem je istražio pravnu verodostojnost apostolskog svedočenja o Hristovom vaskrsenju. Zapazio je kako bi bilo nemoguće da bi apostoli "i dalje tvrdili istine koje su propovedali, a da Isus zaista nije ustao iz mrtvih, i da nisu znali tu činjenicu zasigurno kao što su poznavali bilo koje druge činjenice." Grinlif je zaključio kako je Hristovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događaja u istoriji, prema zakonima pravnih činjenica koji se primenjuju pri sudskim procesima.
A, evo šta o tome kaže čuveni francuski mislilac Blez Paskal: "Tvrdnja da su apostoli bili varalice sasvim je nemoguća. Prosledimo tu optužbu do logičkog zaključka: sagledajmo dvanaestoricu muškaraca koji se sastaju nakon Isusove smrti, potajno govore da je Isus vaskrsnuo. To bi predstavljalo napad i na građanske kao i na verske vlasti. Čovekovo srce se čudno predaje promeni i kolebljivosti; zanosi se obećanjima, materijalne ga stvari dovode u iskušenje. Da je ijedan od tih ljudi podlegao iskušenjima koja su bila tako privlačna, ili se podredio "jačim dokazima" zatvora, mučenja, tada bi svi oni bili izgubljeni".
Da li su apostoli svesno umrli za laž i ima li to uopšte ikakvog smisla? Koliko je ljudi i inače spremno da položi život za ono što svedoči, čak i ako je to nesumnjiva istina? Zašto na sudu poklanjamo veru svedocima i na njihovim svedočenjima zasnivamo i najteže osude iako znamo da nijedan od njih ne bi umro za svoje svedočanstvo, a ne verujemo onima koji su upravo to učinili? Zašto, uostalom, verujemo brojnim svedočenjima o mnogim drugim istorijskim događajima i ličnostima, bez ovako drastične provere, a nismo spremni da poverujemo doslednim svedočenjima testiranim i zapečaćenim dragovoljnom smrću svedoka? Zašto bi novozavetni spisi, da bi im se poverovalo, morali da zadovolje neke drugačije kriterijume nego drugi istorijski spisi?
