C0NSIGLIERI
Buduća legenda
- Poruka
- 41.900
Пише: Татјана Тадић рођена Родић
Драги грађани, ретко причам, заправо уопште не причам.
Како ишта да причам кад сваки пут, чим зинем, добијем ћушку преко уста са највишег места, од господина супруга - председника. Тако вам је то са женама бирократских силеџија, партијских богова, императора и царева...
За мене нема сигурне куће. Коме ја да пријавим насиље у породици? Где да се сакријем? ОН, међутим, лицемерно отвара сигурне куће за малтретиране жене, па је једном неспретно изјавио како ће "цела Србија једном бити сигурна кућа"! Ни сам није знао шта је одвалио. Колико смо малтретирани споља и изнутра, требало би нам једно пет-шест милиона кућа расутих широм света да што даље будемо од њега, да се сви посакривамо негде.
Претворила сам се у оно што је некад био Зоран Лилић. Отварам дечје паркове, вртиће и бициклистичке стазе... Сви наши државници водили су своје жене барем једном на службено путовање, само мене мој супруг-државник није водио нигде. Истина, више ни њега нигде не примају. Не зна да се понаша. Онако загледан у себе и свој лик, не види никога, не слуша никога, па га је то и сустигло. Како и не би кад се према свима понаша као разредни старешина у Петој београдској гимназији. Све ми се чини да он одатле никад није ни изашао. Уводи у кабинете те своје бивше ђаке, још неспремне за живот, а камо ли политику, унапређује их у саветнике и дипломате. И сад Тања треба да стоји поред ЊЕГА и да аплаузом поздравља голобраду децу...
Ни ЊЕГА више нико не гледа и не слуша. Нема шта ни да се види, ни да се чује. Зато сам се повукла у миран живот, бавим се зеленим површинама и децом предшколског узраста (ту имам велико искуство, јер бити поред овога супруга-председника значи исто што и тежак рад у некој дечјој установи).
Нисам била поред ЊЕГА у председничкој кампањи 2004. године, па сам на силу, следећи пут била изведена пред суд јавности, да ме виде као "принцезу тужног лика". Кад сте ви мене видели да сам се ја насмејала? Ма, нисам могла ни на гласање да изађем, да ми народ не види "тековине брачног живота" на лицу.
Живот ми је језиво досадан. Дружим се са неком кројачицом из Книна, Драганом Огњеновић. Та никад ништа осим црнине није носила. Права жена у црном. И не мењам друштво. Кад је парастос нека је парастос.
Запоставила сам каријеру инжењера грађевине и своју фирму, запоставила сам живот у сваком смислу. Ево ме као Проклета Јерина, жива зазидана у демократској кули од слоноваче. Да ли се ја разликујем од жене неког оријенатлног деспота? Ако неко уочи разлику нека ми јави, биће то један радостан дан за мене.
ЊЕГА сам ја упознала на једној свадби. Ту ми је дошао главе. Одмах после те свадбе. Тако је то у животу жене-пратиље. Брзо погрешиш, а полако се кајеш. Али, да не испадне ово тужна прича о усамљеној жени, снашла сам се ја, имам свој паралелни живот и свет, тако да ме ЊЕГОВИ излети са другим женама и мушкарцима уопште више не занимају. Да ја лепо некако прегурам овај мандат са њим (надам се да ће бити краћи него што је планирао), па да се после лепо као људи разиђемо. Ваљда ће ова правна држава разумети моје разлоге. Кад је могао да се "тихо удаљи" од оне бивше, моћи ће уз мало мање буке и од мене. Ја не волим буку, а он воли само себе (свог јединог себе), па ће то све бити како треба.
А зашто то сад не учиним? Па зато да не одем без ичега. Да не буде како сам га оставила у "одсудном тренутку по државу и по демократију, баш у тренутку кад се ОН бори да се приближимо Европској унији, и да се Косово приближи Србији".
Да не би било како је она његова суморна Тања без срца и душе и сличне ствари. Све би то мени спаковали његови страначки мислиоци. Трубила би штампа како га је Тања оставила "без имало размишљања о последицама по стабилизацију и придруживање земљама ЕУ". Е, зато сад нећу. И нећу зато што ће ми цена бити већа на крају мандата него сад. Нећу сад да га оставим да не би био још луђи него што јесте, јер би то имало штетне последице за много ширу заједницу него што је наша пропала кућна задруга.
Нећу и зато што ћу једном да напишем књигу о свему што се иза врата дешавало, да лепо зарадим од ње, а и народ да једном прогледа, да добро размисли следећи пут кад гласа за некога, да се лепо људи распитају какав је тај који хоће да им председникује, какве су му навике, склоности, да ли му је шамар бржи од памети, воли ли "све што воле млади" или је озбиљан човек на кога може да се рачуна. Знам и како ћу да почнем књигу: "Два су цвета у бостану расла", па ћу после детаљно да објасним ко је ту обрао бостан.
Има дана кад наричем као да сам пореклом из неког десетерца. Ситуација је античка, епска, не да се довољно добро опевати. Можда би боље било да се дружим са неком песникињом него са овом кројачицом, па би моја прича о заробљеној првој дами могла да добије свој уметнички облик. Рецимо, "Тајна Тањине туге" или нешто слично.
Молим вас, да разјаснимо ствари до краја: па зар није Даница Драшковић чији је муж био министар спољних послова путовала где год и њен грешни Вук? Зар није чак и онај мали надобудни министар нечега, неки Милосављевић, водио ону своју неуку женицу, бившу неуку новинарчицу, на службени пут код царева и краљева, зар није Веља Илић сваку своју љубавницу негде одвео, зар није свако ко је нешто одвео своју жену негде, само ОН не зна где му је жена, али одлично зна где су му Вук Јеремић, и разни други мали и недорасли ђаци...
Њему су та деца тачка ослонца. Да није њих нико га више не би схватао за озбиљно. Ето зашто ме нема. Шта ћу ја ту. И да хоћу ОН ми не да. Па кад је тако, онда боље да се ја бавим озелењавањем паркова, а да он своје зелене момке и зелене девојке грли и пипка, а може и росну траву да пасе, што ће на крају и да се деси. Велике су ове ливаде око Београда, има ту посла за доброг коња зеленка.
У ЊЕГОВОЈ постојбини кажу: „Зло говече довијека јуне“. Ако је тачна ова мудра народна мисао, онда би добро било да баталимо покушај поправке. Ако нема наде и ако је касно, онда би најбоље било да тај ЊЕГОВ случај сместимо у смешну страну историје. Мада мени уопште није смешно, а видим ни народу није, предлажем да га након политичке пропасти унапредимо у тренера неког рекреативног клуба на Савском језеру. Нека трчи, весла, ради склекове, рва се са партнерима, плива. У здравом делу здрав дух!
А мени је душа у носу, једва чекам крај.
Татјана Тадић
Таблоид
Драги грађани, ретко причам, заправо уопште не причам.
Како ишта да причам кад сваки пут, чим зинем, добијем ћушку преко уста са највишег места, од господина супруга - председника. Тако вам је то са женама бирократских силеџија, партијских богова, императора и царева...
За мене нема сигурне куће. Коме ја да пријавим насиље у породици? Где да се сакријем? ОН, међутим, лицемерно отвара сигурне куће за малтретиране жене, па је једном неспретно изјавио како ће "цела Србија једном бити сигурна кућа"! Ни сам није знао шта је одвалио. Колико смо малтретирани споља и изнутра, требало би нам једно пет-шест милиона кућа расутих широм света да што даље будемо од њега, да се сви посакривамо негде.
Претворила сам се у оно што је некад био Зоран Лилић. Отварам дечје паркове, вртиће и бициклистичке стазе... Сви наши државници водили су своје жене барем једном на службено путовање, само мене мој супруг-државник није водио нигде. Истина, више ни њега нигде не примају. Не зна да се понаша. Онако загледан у себе и свој лик, не види никога, не слуша никога, па га је то и сустигло. Како и не би кад се према свима понаша као разредни старешина у Петој београдској гимназији. Све ми се чини да он одатле никад није ни изашао. Уводи у кабинете те своје бивше ђаке, још неспремне за живот, а камо ли политику, унапређује их у саветнике и дипломате. И сад Тања треба да стоји поред ЊЕГА и да аплаузом поздравља голобраду децу...
Ни ЊЕГА више нико не гледа и не слуша. Нема шта ни да се види, ни да се чује. Зато сам се повукла у миран живот, бавим се зеленим површинама и децом предшколског узраста (ту имам велико искуство, јер бити поред овога супруга-председника значи исто што и тежак рад у некој дечјој установи).
Нисам била поред ЊЕГА у председничкој кампањи 2004. године, па сам на силу, следећи пут била изведена пред суд јавности, да ме виде као "принцезу тужног лика". Кад сте ви мене видели да сам се ја насмејала? Ма, нисам могла ни на гласање да изађем, да ми народ не види "тековине брачног живота" на лицу.
Живот ми је језиво досадан. Дружим се са неком кројачицом из Книна, Драганом Огњеновић. Та никад ништа осим црнине није носила. Права жена у црном. И не мењам друштво. Кад је парастос нека је парастос.
Запоставила сам каријеру инжењера грађевине и своју фирму, запоставила сам живот у сваком смислу. Ево ме као Проклета Јерина, жива зазидана у демократској кули од слоноваче. Да ли се ја разликујем од жене неког оријенатлног деспота? Ако неко уочи разлику нека ми јави, биће то један радостан дан за мене.
ЊЕГА сам ја упознала на једној свадби. Ту ми је дошао главе. Одмах после те свадбе. Тако је то у животу жене-пратиље. Брзо погрешиш, а полако се кајеш. Али, да не испадне ово тужна прича о усамљеној жени, снашла сам се ја, имам свој паралелни живот и свет, тако да ме ЊЕГОВИ излети са другим женама и мушкарцима уопште више не занимају. Да ја лепо некако прегурам овај мандат са њим (надам се да ће бити краћи него што је планирао), па да се после лепо као људи разиђемо. Ваљда ће ова правна држава разумети моје разлоге. Кад је могао да се "тихо удаљи" од оне бивше, моћи ће уз мало мање буке и од мене. Ја не волим буку, а он воли само себе (свог јединог себе), па ће то све бити како треба.
А зашто то сад не учиним? Па зато да не одем без ичега. Да не буде како сам га оставила у "одсудном тренутку по државу и по демократију, баш у тренутку кад се ОН бори да се приближимо Европској унији, и да се Косово приближи Србији".
Да не би било како је она његова суморна Тања без срца и душе и сличне ствари. Све би то мени спаковали његови страначки мислиоци. Трубила би штампа како га је Тања оставила "без имало размишљања о последицама по стабилизацију и придруживање земљама ЕУ". Е, зато сад нећу. И нећу зато што ће ми цена бити већа на крају мандата него сад. Нећу сад да га оставим да не би био још луђи него што јесте, јер би то имало штетне последице за много ширу заједницу него што је наша пропала кућна задруга.
Нећу и зато што ћу једном да напишем књигу о свему што се иза врата дешавало, да лепо зарадим од ње, а и народ да једном прогледа, да добро размисли следећи пут кад гласа за некога, да се лепо људи распитају какав је тај који хоће да им председникује, какве су му навике, склоности, да ли му је шамар бржи од памети, воли ли "све што воле млади" или је озбиљан човек на кога може да се рачуна. Знам и како ћу да почнем књигу: "Два су цвета у бостану расла", па ћу после детаљно да објасним ко је ту обрао бостан.
Има дана кад наричем као да сам пореклом из неког десетерца. Ситуација је античка, епска, не да се довољно добро опевати. Можда би боље било да се дружим са неком песникињом него са овом кројачицом, па би моја прича о заробљеној првој дами могла да добије свој уметнички облик. Рецимо, "Тајна Тањине туге" или нешто слично.
Молим вас, да разјаснимо ствари до краја: па зар није Даница Драшковић чији је муж био министар спољних послова путовала где год и њен грешни Вук? Зар није чак и онај мали надобудни министар нечега, неки Милосављевић, водио ону своју неуку женицу, бившу неуку новинарчицу, на службени пут код царева и краљева, зар није Веља Илић сваку своју љубавницу негде одвео, зар није свако ко је нешто одвео своју жену негде, само ОН не зна где му је жена, али одлично зна где су му Вук Јеремић, и разни други мали и недорасли ђаци...
Њему су та деца тачка ослонца. Да није њих нико га више не би схватао за озбиљно. Ето зашто ме нема. Шта ћу ја ту. И да хоћу ОН ми не да. Па кад је тако, онда боље да се ја бавим озелењавањем паркова, а да он своје зелене момке и зелене девојке грли и пипка, а може и росну траву да пасе, што ће на крају и да се деси. Велике су ове ливаде око Београда, има ту посла за доброг коња зеленка.
У ЊЕГОВОЈ постојбини кажу: „Зло говече довијека јуне“. Ако је тачна ова мудра народна мисао, онда би добро било да баталимо покушај поправке. Ако нема наде и ако је касно, онда би најбоље било да тај ЊЕГОВ случај сместимо у смешну страну историје. Мада мени уопште није смешно, а видим ни народу није, предлажем да га након политичке пропасти унапредимо у тренера неког рекреативног клуба на Савском језеру. Нека трчи, весла, ради склекове, рва се са партнерима, плива. У здравом делу здрав дух!
А мени је душа у носу, једва чекам крај.
Татјана Тадић
Таблоид
) i ne bih pisala o njoj kao nagradu za povucen zivot.
