- Poruka
- 3.235
"Сад је ваш час и власт таме" (Лк 22,53)
Србским родољубима нанет је још један ударац. И то необично тежак.
Синоћно хапшење Радована Караџића, дубоко је потресло свакога од нас. Иако је сам чин хапшења логичан след догађаја после недавног устоличења издајничке и досад најантисрбскије власти од времена крволока Јосипа Броза, ипак смо били охрабрени досадашњим неуспесима ловаца на најтраженију србску главу и веровали да је Радован неухватљив за непријатеља. Тај живи мит о Радовану као прогоњеном србском јунаку који је као недодирљив окупатору постао симболом србске слободе, давао је животворну снагу савременој србској борби за опстанак.
Јер заиста, у великом злу које нам константно чини надмоћни непријатељ, надахнуће и утеху морали смо добрим делом проналазити управо у судбини таквих личности-симбола какав је Радован Караџић без обзира на чињеницу да он реално гледано, није беспрекоран нити тако идеалан како га доживљава и представља велики број патриота. Но ипак, Радован је доста заслужан за опстанак прекодринских Срба и за стварање тамошње србске државе са србским именом, што у суровим околностима које су постојале и које постоје и данас, није мала ствар. А због свог дугогодишњег одолевања антисрбским окупаторима, уистину је постао србски симбол отпора Новом светском поретку, отпора окупатору и отпора антисрбској хистерији која се бесомучно спроводи.
Радован је дакле, деловао неделовањем, и бивао чиниоцем који својиом судбином обједињује све искрене србске патриоте.
Стога је разумљиво одушевљење свих наших душмана, па међу њима и овдашњих огавних медија због онога што се десило о концу протеклог дана, баш као што је разумљиво и огорчење србских родољуба. Но надајмо се да Радован има на уму да су пред Богом блажени они који су прогоњени правде ради, и надамо се да он неће клонути без обзира на тешкоћу његове новонастале ситуације. Верујемо дакле, да његово заробљавање неће бити и крај његовог отпора непријатељу, као што се надамо да се разумљива огорченост србских патриота, неће претворити у немоћну злобу већ у стваралачку енергију националног активизма. Потрудимо се да нам сваки нанесени ударац, да додатну снагу и да се такви ударци, коначно почну нашим душманима враћати као бумеранг. Потрудимо се да ми данашњи србски родољуби, коначно будемо на висини задатка који је Бог поверио Србству. Знајмо да је последња линија одбране у нама, у нашим срцима. Задржимо то зрно истинске слободе, и засијајмо њиме у овом мраку у коме владају изроди. Као јудејци који су Христа заробили а потом и разапели, и ови овдашњи изроди изабрали су ноћ за своје злодело, ваљда подсвесно настојећи да попут свих других злотвора, своје нечовештво учиње мање видљивим. Међутим нечовечна дела, Богу су видљива и у највећем мраку, и од Њега се нико сакрити не може. То очито не знају овдашњи изроди, али једну ствар свакако знају. Знају да сваког јутра када се погледају у огледалу, виде једно обично ђубре а не човека. А како нас учи велики Његош, знамо да је боље живети и један дан као орао него стотину година као свиња. Или како би то исказали кроз призмзу савременог политичког контекста: Боље је и један дан живети као истински слободан човек, као достојанствен и частан Србин поносан на своје славне претке, него пак живети стотину година као смеће у људском облику односно као роб ционистичких хохштаплера и њиховог прљавог и крвавог новца.
Борба се наставља...
Србским родољубима нанет је још један ударац. И то необично тежак.
Синоћно хапшење Радована Караџића, дубоко је потресло свакога од нас. Иако је сам чин хапшења логичан след догађаја после недавног устоличења издајничке и досад најантисрбскије власти од времена крволока Јосипа Броза, ипак смо били охрабрени досадашњим неуспесима ловаца на најтраженију србску главу и веровали да је Радован неухватљив за непријатеља. Тај живи мит о Радовану као прогоњеном србском јунаку који је као недодирљив окупатору постао симболом србске слободе, давао је животворну снагу савременој србској борби за опстанак.
Јер заиста, у великом злу које нам константно чини надмоћни непријатељ, надахнуће и утеху морали смо добрим делом проналазити управо у судбини таквих личности-симбола какав је Радован Караџић без обзира на чињеницу да он реално гледано, није беспрекоран нити тако идеалан како га доживљава и представља велики број патриота. Но ипак, Радован је доста заслужан за опстанак прекодринских Срба и за стварање тамошње србске државе са србским именом, што у суровим околностима које су постојале и које постоје и данас, није мала ствар. А због свог дугогодишњег одолевања антисрбским окупаторима, уистину је постао србски симбол отпора Новом светском поретку, отпора окупатору и отпора антисрбској хистерији која се бесомучно спроводи.
Радован је дакле, деловао неделовањем, и бивао чиниоцем који својиом судбином обједињује све искрене србске патриоте.
Стога је разумљиво одушевљење свих наших душмана, па међу њима и овдашњих огавних медија због онога што се десило о концу протеклог дана, баш као што је разумљиво и огорчење србских родољуба. Но надајмо се да Радован има на уму да су пред Богом блажени они који су прогоњени правде ради, и надамо се да он неће клонути без обзира на тешкоћу његове новонастале ситуације. Верујемо дакле, да његово заробљавање неће бити и крај његовог отпора непријатељу, као што се надамо да се разумљива огорченост србских патриота, неће претворити у немоћну злобу већ у стваралачку енергију националног активизма. Потрудимо се да нам сваки нанесени ударац, да додатну снагу и да се такви ударци, коначно почну нашим душманима враћати као бумеранг. Потрудимо се да ми данашњи србски родољуби, коначно будемо на висини задатка који је Бог поверио Србству. Знајмо да је последња линија одбране у нама, у нашим срцима. Задржимо то зрно истинске слободе, и засијајмо њиме у овом мраку у коме владају изроди. Као јудејци који су Христа заробили а потом и разапели, и ови овдашњи изроди изабрали су ноћ за своје злодело, ваљда подсвесно настојећи да попут свих других злотвора, своје нечовештво учиње мање видљивим. Међутим нечовечна дела, Богу су видљива и у највећем мраку, и од Њега се нико сакрити не може. То очито не знају овдашњи изроди, али једну ствар свакако знају. Знају да сваког јутра када се погледају у огледалу, виде једно обично ђубре а не човека. А како нас учи велики Његош, знамо да је боље живети и један дан као орао него стотину година као свиња. Или како би то исказали кроз призмзу савременог политичког контекста: Боље је и један дан живети као истински слободан човек, као достојанствен и частан Србин поносан на своје славне претке, него пак живети стотину година као смеће у људском облику односно као роб ционистичких хохштаплера и њиховог прљавог и крвавог новца.
Борба се наставља...
