Djeca iz predhodnog braka

Odavno razmisljam da se registrujem i postavim pitanje..pa evo sad se javljam. Mozda ko od vas ima slicno iskustvo, mozda mi neko nekim savjetom misljenjem moze pomoci:
I suprugu i meni je ovo drugi brak. On iz prvog braka ima sina sa kojim se uopste ne vidja i sa kojim nije uopste u kontaktu. Ja iz prvog braka imam kcerku koja zivi sa nama.
Kako smo kcerka i ja godinama zivjele same..ona je prilicno posesivna kad sam ja u pitanju. Isti slucaj je i sa suprugom...tako da sam ja stalno izmejdu dvije vatre. Njih dvoje se uopste ne osvrcu na mene kako je meni u tim njihovim unakrsnim vatrama nego mi oboje bezuslovno postavljaju uslove..da sam samo s njim tj s njom. Suprug je cesto nekorektan i nepravedan prema mom djetetu. pokusala sam s njim o tome razgovarati no on ne zeli uopste na tu temu da razgovara. PAr puta kad se kcerka ponijela nepristojno prema njemu, ja sam je ukorila i objasnila joj da to vise ne radi prvo zbog sebe a zatim i zbog njega. S njom do sada nije bilo problema, uvijek me je slusala i ako je bilo potrebno njemu se i izvinjavala za svoje ponasanje. No, ona je sad 18. godina..cini mi se u malo zakasnjelom pubertetu a on ..ni on nista bolji od nje nije.
Tako da mi je kcerka rekla da ne zeli vise s nama da zivi da bi da se osamostali. On ne zeli vise nju u kuci. Mada je njoj 18. godina, nije otresito i samostalno dijete.On je postao agresivan prema meni i stalno me napada pitajuci kad ce kcerka da nas napusti. Pokusala sam s njim lijepo razgovarati, meni je takvo njegovo ponasanje i takvi zahtijevi su mi suludi, ona je moje dijete ne znam kakva da je. A nije ni problem, niti smo kad zbog nje isakim imali problema. Solidan je djak i odgovorno je dijete. No, on ne zna stati stalno me optuzuje kako ne znam odgajati dijete i kako sam je razmazila kako je nevaspitana...Na svu njegovu galamu ona se dijete pocela povlaciti i zatvarati u svoju sobu, izbjegavati susrete s njim, sto nije dobro za nju.
Nemam familiju nemam nikog ko bi mi pomogao. Kcerkin otac nije ziv, nemam nikog ni od njegove familije.
Osjecam da sma na rubu zivaca, razapeta izmedju njih dvoje. Pokusavam im oboma ugoditi ali se uvijek zavrsava istim...bitno ti je samo sta on kaze, mene vise ne vidis, ja ti vise nisam bitna..ili...samo ti je bitno da je tvojoj kcerki dobro a gdje sam tu ja....i tako danima. razmisljala sam da pomognem kcerki da se odvoji od nas, Makar nece slusati njegove stalne kritike i galamu,pa onda dok se snadjem da i ja napustim kucu. Bilo da zivim s njom ili sama. Samo, ovako..ja bar ne vidim nikakvog izlaza niti rjesenja.
Sta ja to pogresno i naopako radim? Gdje grijeim ? Da li je moguce kakvo 'srednje' rjesenje za nas troje?

Уф, незавидна ситуација.
Ниси рекла колико дуго си у другом браку и колико година је имала твоја ћерка када је други муж ушао у твој живот.

Сасвим је разумљиво и нормално да дете осећа несигурност када нека трећа особа уђе у породицу, да се плаши да ће изгубити део мамине љубави... зато мама и нови муж треба заједно да раде на томе да дете прихвати очуха и новонасталу ситуацију.
Искрено, ја никад не бих ушла у брак са човеком који није спреман да прихвати моју децу, који би се понашао тако незрело, детињасто и себично и који би у мом детету видео ривала.
На томе је требало радити још на почетку ваше везе, сад је касно.

У чијој кући живите?

Svakako je ruzno sto muz nema razumijeanja za tvoju kcer.

Kako vidim, oni sada oboje imaju isti cilj - da se ona osamostali.
Ja sam sa 18 zivjela sama u drugom gradu, studirala, sama kuvala, cistila... Kao i svi koji studiraju van svog mjesta. Udaljena od kuce 600km, vidjala sam porodicu jako rijetko.

Dakle, ako bi to rijesilo problem - zasto da ne. Posebno ako moze naci stan nedaleko od tebe. Tada je mozes nesmetano vidjati, ali joj i dopustiti da se osamostali. Jednom ce svakako morati da opocne svoj zivot, u kom mama nije centralna figura i pokusaj da joj olaksas, ali da ostanes dio njenog zivota.

Vjerujem da ce tako i odnosi izmedju njih dvoje biti bolji, kada se vidjaju onda kad zele, a ne kada moraju.

A zasto novi muz nije u kontaktu sa svojim rodjenim detetom? AKo nije dobar roditelj svom, kako ce biti nekom drugom detetu? Mozda i on sam pravi tu barijeru upravo zbog toga.

Zajednicki zivot podrazumeva mnogo tolerancije i ljubavi, narocito u tako delikatnim situacijama (imam slicnu pricu, ali mi smo u harmonicnoj zajednici, zaista, cak i sa bivsim supruznicima i njihovim novim zivotnim saputnicima imamo super odnos, deca nam se jako vole i lepo slazu). Ako toga nema, ako pati dete, pati muz, patite vi, sta je to?

Pre tog zajednickog zivota trebali su biti izgradjeni mostovi ljubavi izmedju vas, vase kceri, njegovog deteta i njega... Sad ako se kci odseli samo zbog toga , ona ce vas kriviti, njega mrzeti.... vi cete poceti takodje pomalo sebe kriviti, njega mrzeti...

Bojim se da niste dovoljno truda, narocito vas dvoje velikih supruznika, ucinili na samom pocetku vase veze da to dete pripremite pravilno na novu situaciju.

Haljinica:

Odavno razmisljam da se registrujem i postavim pitanje..pa evo sad se javljam. Mozda ko od vas ima slicno iskustvo, mozda mi neko nekim savjetom misljenjem moze pomoci:
I suprugu i meni je ovo drugi brak. On iz prvog braka ima sina sa kojim se uopste ne vidja i sa kojim nije uopste u kontaktu. Ja iz prvog braka imam kcerku koja zivi sa nama.
Kako smo kcerka i ja godinama zivjele same..ona je prilicno posesivna kad sam ja u pitanju. Isti slucaj je i sa suprugom...tako da sam ja stalno izmejdu dvije vatre. Njih dvoje se uopste ne osvrcu na mene kako je meni u tim njihovim unakrsnim vatrama nego mi oboje bezuslovno postavljaju uslove..da sam samo s njim tj s njom. Suprug je cesto nekorektan i nepravedan prema mom djetetu. pokusala sam s njim o tome razgovarati no on ne zeli uopste na tu temu da razgovara. PAr puta kad se kcerka ponijela nepristojno prema njemu, ja sam je ukorila i objasnila joj da to vise ne radi prvo zbog sebe a zatim i zbog njega. S njom do sada nije bilo problema, uvijek me je slusala i ako je bilo potrebno njemu se i izvinjavala za svoje ponasanje. No, ona je sad 18. godina..cini mi se u malo zakasnjelom pubertetu a on ..ni on nista bolji od nje nije.
Tako da mi je kcerka rekla da ne zeli vise s nama da zivi da bi da se osamostali. On ne zeli vise nju u kuci. Mada je njoj 18. godina, nije otresito i samostalno dijete.On je postao agresivan prema meni i stalno me napada pitajuci kad ce kcerka da nas napusti. Pokusala sam s njim lijepo razgovarati, meni je takvo njegovo ponasanje i takvi zahtijevi su mi suludi, ona je moje dijete ne znam kakva da je. A nije ni problem, niti smo kad zbog nje isakim imali problema. Solidan je djak i odgovorno je dijete. No, on ne zna stati stalno me optuzuje kako ne znam odgajati dijete i kako sam je razmazila kako je nevaspitana...Na svu njegovu galamu ona se dijete pocela povlaciti i zatvarati u svoju sobu, izbjegavati susrete s njim, sto nije dobro za nju.
Nemam familiju nemam nikog ko bi mi pomogao. Kcerkin otac nije ziv, nemam nikog ni od njegove familije.
Osjecam da sma na rubu zivaca, razapeta izmedju njih dvoje. Pokusavam im oboma ugoditi ali se uvijek zavrsava istim...bitno ti je samo sta on kaze, mene vise ne vidis, ja ti vise nisam bitna..ili...samo ti je bitno da je tvojoj kcerki dobro a gdje sam tu ja....i tako danima. razmisljala sam da pomognem kcerki da se odvoji od nas, Makar nece slusati njegove stalne kritike i galamu,pa onda dok se snadjem da i ja napustim kucu. Bilo da zivim s njom ili sama. Samo, ovako..ja bar ne vidim nikakvog izlaza niti rjesenja.
Sta ja to pogresno i naopako radim? Gdje grijeim ? Da li je moguce kakvo 'srednje' rjesenje za nas troje?

Kliknite za proširenje...

Nigde ti ne grešiš . Verovatno si trebala raščistiti sa oboma kako će teći vaš zajednički život, pre nego što ste se odlučili na to.
Ćerka nema prava da zahteva od tebe da život posvetiš samo njoj, ali ima prava da bude voljena u svojoj porodici.
Muž nema prava da zahteva od tebe da isteraš ćerku iz kuće, već je dužan da se kulturno ponaša prema njoj, ako već ne može da je voli. Ne znam razlog zbog kojeg se ne viđa sa svojim detetom. Ako on to ne želi, to mnogo govri o njemu, i takav ti čovek ne treba. Ako ga bivša žena onemogućuje da viđa dete, ili dete neće da se viđa sa njim, možda je malo i zavidan što si ti sa svojim detetom u dobrim odnosima. Ako je ljubomoran na tvoju ljubav i pažnju prema kćeri, onda to moraš sa njim ozbiljno rščistiti, trebalo bi da je dovoljno zreo da to već i sam zna da razlikuje.
Stekla sam utisak da je tebi njega zbog svega toga dosta, i da je tvoja ljubav prema njemu prilično izbledela. ako je tako, onda što pre stvori uslove da se obe odselite, a ćerci objasni da se ti ne seliš zato što ona ne želi da ti imaš nekoga, već što se ne slažete, da ti nebi i ubuduće pravila smetnje ako stupiš u vezu sa nekim. Ali ona će sazreti, a on, ako nije do sada, i neće. Šta će biti kad jednom dobiješ unučiće? Hoće li mu smetati ako ti posle porođaja svoje ćerke budeš u prvo vreme odlazila kod nje da joj pomogneš? Hoće li praviti neprijatnu atmosferu kad god tvoje unuče dođe da te poseti?
Ne poznajem tvoju materijalnu situaciju, ali ako si zaposlena, ne bi trebala da imaš takve probleme Kad bi se ja našla u takvoj situaciji, ćerci bih zabranila da mi određuje sa kim ću živeti, ali bih joj i dalje bila dobra majka, sviđalo se to njemu ili ne. Oboma bih zabranila da međusobno komuniciraju. Njemu bih rekla, samo jednom, da tamo gde nema mesta za moje dete, nema mesta ni za mene, pa neka razmisli.
Kao je glupo to sve što ti se dešava, kad je tvoja ćerka već tako velika, još malo, pa bi i sama otišla od kuće, kad se zaposli i poželi da se uda, ili da živi samostalno, kao odrasla osoba. Zar on ne može ni toliko da se strpi?
Ako nisi spremna da se rastaneš od tog čoveka, a ćerka ostane pri tome da želi da se odseli, treba nekako sprečiti da se ona oseća isterana zbog njega, i da joj je iz istog razloga uskraćena tvoja ljubav.
Nije nemoguće da će ti ona prebacivati da retko dolaziš, ili da je ne voliš dovoljno, a on da prečesto odlaziš kod ćerke, i da ona prečesto dolazi kod vas.
Ona još neko vreme ima prava da bude nezrela, a on nema. Po svemu sudeći, to nije dobar čovek. Kakva će ti biti starost uz njega?
Može se desiti da i dalje ostaneš između nih, ako ne uzmeš uzde u svoje ruke i ne zavedeš red kakav treba da bude u porodici, pa kome se ne sviđa...

Izvinjavam se unapred ako grešim i ako ti doprinosim još većoj konfuziji, ali mislim da je glavni problem što si im dala podjednak značaj. Kažeš da se nalaziš između dve vatre ali tvoja obaveza nije podjednaka prema oboma. Razumem da voliš muža i da ti je važan, ali mislim da je moralo od prvog dana da bude jasno da je najvažnija ćerka, pa onda sve ostalo. Ovako izgleda kao da su oni jednako snažni, a ti ugrožena. Oni oboje osećaju potrebu za tvojom ljubavlju, ali je detetu potrebna i tvoja ZAŠTITA, osećaj da ŽELIŠ i MOŽEŠ da brineš o njoj, a ne da je stavljaš u istu ravan sa očuhom.-

To što on nema kontakt sa svojim sinom i to što ti "ne moraš da trpiš" njegovo dete ni slučajno ne znači da sada ti njemu duguješ da ga oslobodiš svoje ćerke.

Kažeš da dete želi da se osamostali. A na koji način? Ja sam sa 18 godina otišla u drugi grad na studije, i nemam ništa protiv toga kada to ima smisla, ali bi u ovom slučaju ćerka osećala kao da si je odbacila, kao da ti je više stalo do očuha i kao da je on pobedio. Čak mi se čini da je moguće da je to predložila da bi videla tvoju reakciju. I sama kažeš da ona još nije dovoljno zrela za samostalan život.

Suprug je cesto nekorektan i nepravedan prema mom djetetu. pokusala sam s njim o tome razgovarati no on ne zeli uopste na tu temu da razgovara.

Kliknite za proširenje...

PAr puta kad se kcerka ponijela nepristojno prema njemu, ja sam je ukorila i objasnila joj da to vise ne radi prvo zbog sebe a zatim i zbog njega.

Kliknite za proširenje...

Njemu se skloniš, a nju ukoriš. Ti si ta koja mora da definiše odnose u vašoj porodici, a izgleda kao da više nemaš snage i kao da samo čekaš da se taj problem što pre reši pa kako god. Najbrže rešenje je da ona ode i na prvi pogled bi sve bilo ok, ali kako bi se ona osećala, a i ti? Razumem da ti je jako teško, ali je odgovornost za tvoje dete samo tvoja.

Izvinjavam se još jednom ako deluju surovo ove moje reči jer si u nezavidnoj situaciji, i molim te da moj komentar shvatiš kao dobronameran. Mnogo sreće!

Dete bi trebalo sada da studira, zar ne? Neka se osamostali, kao i ja i moji roditelji u njenim godinama.

Ceo problem je u tvom mužu! Ne može da prihvti tvoje dete u toj meri da ovo hoće da ode bilogde samo dalje od njega. Usput, kako se ti ponašaš prema njegovom detetu?
Možda bi bilo bolje da ti živiš sa ćerkom, a muž odvojeno. Pa neka se onda dete osamostali, kada prođe godinu- dve.

Koliko sam ja shvatila, muž pravi problem a ne dete. Reci mu da ili prihvati dete ili ne možete da živite više kao porodica.

Ili samo pusti da se dete osamostali.

Hvala vam puno svima na javljanju. znam da ste se svi javili da bi mi pomogli i nema pojma da bih se na koga od vas ljutila zbog komentara. Ja sam se samo nasla pred zidom i ne znam kud dalje ni kako dalje. Pa da odgovorim na pitanja koja ste mi postavili:
Mi smo u braku 6 godina, kcerka je imala 12 godina kad sam se za njega udala.U pocetku je bilo stalno razgovora da ce on potraziti svog sina i ponuditi mu da dodje s nama zivjeti ili bar cesce nas posjecivati ili ici sa nama na godisnje odmore. I tad, a i sad mislim da bi bilo i njemu ljepse da se vidja sa svojim djetetom. I bilo bi nas vise. Uvijek se pitam kako li je tom njegovom djetetu zivjeti bez oca. No, vremenom, on je sve manje spominjao mogucnost da potrazi dijete. Ja sam mu predlozila da se oboje angazujemo da ga potrazimo, pa nista nije nemoguce samo ako se to zeli. Tu su nastali problemi i on mi je zabranio da na tu temu vise ista govorim. Tu me je zaista razocarao kao covjek. Cesto govori kako bi bolje bilo da ni to dijete nikad nije imao. Meni je to toliko strasno slusati, pa on ni ne zna ni gdje dijete zivi ni kako mu je ..i tako kaze. Da, on kaze da se sa bivsom suprugom zestoko posvadjao kad su se razilazili i da mu je prestala dozvoljavati da vidja dijete i da mu je i prijetila da nikad vise sina nece vidjeti. Po nejgovoj prici, u pocetku je on cinio sve da vidja dijete a ona sve da ga on ne vidja u cemu je zena i uspjela.
Kad god sam kcerku kritikovala kritikovala sam je u smislu da treba znati kako da se ponasa prema starijima (njemu) mada, ona je zista zaista jedno dobro dijete i toga ni nije bilo toliko puno. Uvijek sam joj govorila da gleda da je ona pristojna a za njega ..da cu ja s njim razgovarati ako on bude grijesio.
S njim sam hiljadu puta pokusala da razgovaram o kcerki. Mislila sam uvijek da cemo naci zajednicku rijec i da ce moci shvatiti da je to dijete, njezno, emotivno i da smo nas dvoje njoj roditelji, da smo mi odrasli a ne ona. Mislila sam uvijek da ako nesto nije u redu s djetetom treba razgovarati pa da mi treba da budemo dovoljno pametni i mudri da znamo dijete usmjeriti na pravi put. ali od toga nije bilo nista. On se ponasao kao da je ona njegova vrsnjakinja (ili on njen vrsnjak) i uvijek terao nekakav inat. Hiljadu puta sam mu rekla da on meni nikako ne moze biti dijete ali isto tako da se zna gdje je njegovo mjesto i u kuci i u mom zivotu. Nikad se nije desilo da ga moja kcerka nije poslusala ako joj je sta trazio da u kuci uradi. Kad sam mu znala reci - stani pa dijete je to, cekaj polako pa da vidimo sta da uradimo, on je urlao...ija sam necije dijete..sto jemeni..u najmanju ruku cudno( da ne kazem nenormalno)
I ja sam misljanje da ako moja kcerka toliko zeli da se osamostali da joj treba pomoci da to i uradi. Meni to odvajanje tesko pada ali mislim da sam dovoljno normalna i razumna da joj zelim sve najbolje u zivotu i da joj zelim da uspije u svemu sto pokusa u zivotu. Da je on malo drugaciji, ja bih da je lijepo podrzim i da se ona osjeca sigurnom u sebe kad se pokusa odvojiti od nas. Spremna sam na sve sto bi nju cinilo sretnom. Ali nisam za to da se dijete odvaja sa osjecajem da je izbacena iz kuce. Pomisao na to me uzasava. Cak mogu da prihvatim da eto ne zeli sa nama da zivi ali ne i da ona mora da izadje iz kuce. To mi je strasno. Pa sve ne daj Boze da je dijete problem, treba mu pokazati ljubav da bi lakse sebe naslo u zivotu i da bi steklo samopouzdanje. Bar tako ja mislim.
Ja ne radim od proslog mjeseca jer je firma za koju sam radila smanjivala kadar pa sam tako ostala bez posla. Sad naredna 4 mjeseca cu primati nesto malo novca (nisu moja primanja bila velika ni dok sam radila). Muz ima dobra primanja i on zna da sam u nezavidnoj situaciji i (Boze mozda grijesim dusu) mislim da se i samim tim osjeca toliko mocnim nad nama dvema.
Puna sam nekog straha od neizvijesnosti. Pitam ga sta ako dijete izadje i ode od nas, a nas brak i dalje ne funkcionise..sta onda? Kao pa nista razvest cemo se onda je ocigledno da si ti problem. Pitala sam ga da li on moze u cemu da grijesi..kaze ne on je sebe preispitao on je covjek na svom mjestu....ma mogla bih do sutra o svemu pisati. Osjecam se nekad kao da sam bolesna od ovog svega.
Ne znam sta se samnom desilo kako sam se udala za njega. Prije sam bila i ambiciozna i uspjesna i prodorna, samostalna, omiljena u drustvu...sad sam izolovana od ljudi, usamljena, nesretna, cesto se osjecam kao da sam bolesna, jednostavno nemam snage.
Stalno se preispitujem gdje sam ja to pogrijesila i u cemu grijesim? Ima li nesto sto ja ne vidim a sto je ocigledno?

Haljinica:

I ja sam misljanje da ako moja kcerka toliko zeli da se osamostali da joj treba pomoci da to i uradi.

Kliknite za proširenje...

Gde bi živela i od čega?

Kad sam s kcerkom na razgovarala o tome gdje i kako da zivi, rekla je da bi isla u podstanare, da si nadje garsonjeru i pocela bi raditi a da joj ja pomognem koliko mogu u pocetku.

Haljinice, po tvojim pričama, jedini problem je muž. Ja bih takvu osobu ostavila, i živela zajedno sa ćerkom. Ako ona hoće da se osamostali, pustila bih je ali bih se ipak razdvojila od takvog, takvog...tkacio: Ne kažem ti da se razvedeš, kažem šta bih ja na tvom mestu uradila. Čak i da ti se dete osamostali, on bi se i dalje isto ponašao. Sama si rekla da on misli za sebe da je na prvom mestu i da je sa svim u redu njegov život. To je sebična nadmenost, razmišlja samo o sebi! ZABRANJUJE TI da pričate o nekim stvarima koje su važne za porodicu, tako da ako dete ode ti ćeš se osećati krivom. Ako bi sa njim pričala, moglli bi ste da rečite situaciju a i ćerka bi osetila da pokušavaš da je zaštitiš. Možeš i samo da se preseliš, sa ćerkom, pa da ako želiš, nastaviš da se "zabavljaš" sa njim. Ali šta bi uradila da je on samo prijatelj koji ne podnosi tvoju ćerku? Cimer? Iselila bi se zar ne? On ne trpi tvoje dete, i tebi to smeta, zar ne? Dete bi se svejedno osamostalilo, ali ja bih se preselila. Jer to nije čovek koji može da prihvati posledice ljubavi. Ti njegovo dete prihvataš, i još želiš da se ono preseli kod vas, a on Želi da ti istera ćerku iz kuće! Čak i da se ćerka osamostali ja ne bi mogla da trpim tako neku osobu da bude pored mene ceo dan i celu noć, sa znanjem da je on "isterao" moju ćerku iz porodice.
Ne kažem ti da se razvedeš, već da razmišljaš o tome da se zajedno preselite u drugu kuću(ti i dete), pa ako ne možeš bez njega nastavite da se viđate i
Kada se dete osamostali ti nastaviš da živiš u istoj kući.

Izvini ako sam te na neki način uvredila, uvredila tvog muža, ili ćerku, ali to mi nije bila namera

Da sam ja na tvom mestu sutnuo bi tog tvog muza naglavacke napolje. Stvarno nekad ne razumem zene. Cerka treba da radi po nekim birtijama da bi njemu bilo po volji i da bi se sirio po stanu. Vidim kako je dobar otac cim svoje dete i ne vidja. Napolje tog skota. Izini ako sam surov, nervira me tvoj muz.

Haljinice, moram ti reći da si se udala za samoživog čoveka, nezrelog, koji samo ume da prima, a ne i da pruža. Toga treba da budeš svesna kad budeš odlučivala šta ćeš dalje, i kada se zapitaš kao će ozgledati tvoj život sa njim i kad tvoje dete ne bude sa vama. On će sve više i više zahtevati, što mu ti budeš više popuštala. On živi na račun tvoje snage i ljubavi, koju otima i od tebe i od tvoje ćerke.
Mislim da je tvoja sumnja i pogledu njegovog osećaja nadmoći zbog njegove zarade opravdana, njemu odgovara da ti zavisiš od njega, da bi morala da radiš kako on kaže.
To da je preispitao sebe, da je ispravan, i da bi eventualni razvod bio tvoja greška, samo govori da on nije kakav treba da bude, a ne ti.
Hitno traži posao, inače će on sve više preuzimati vlast nad tvojim životom. Kad bude znao da možeš da živiš i bez njega, smanjiće pritisak na tebe. Jedini način da prestane da se iživljava nad tobom je da strahuje da ćeš ga ostaviti, jer on ne može da živi sam, kad nema koga da maltretira. To je takav čovek, poznajem takve ljude lično, i znam da su manji od makovog zrna kad žena (ili muž) ima veću platu, ili pokaže da ne zavisi od njih.
Niko ti ne može reći šta da radiš, ali dobro je da sama sa sobom raščistiš (ipak ti najbolje znaš kakva je situacija), šta te očekuje dalje sa njim, a šta bez njega, i da li ti možeš da živiš sa rešenjem koje budeš izabrala.
Ja sam se razvela onda, kad sam zastala na trenutak, i zapitala se: "da li ovo treba da bude moj život?" I onda sam bila sigurna šta mi je činiti.
Mnogo sreće, bilo šta da odlučiš.

1. Traži posao, što bolji.
2. Šutni muža
3.Odseli se sa ćerkom ili neka se on makkne sa vašeg praga.

Haljinica:

Kad sam s kcerkom na razgovarala o tome gdje i kako da zivi, rekla je da bi isla u podstanare, da si nadje garsonjeru i pocela bi raditi a da joj ja pomognem koliko mogu u pocetku.

Kliknite za proširenje...

Hoće li ti dozvoliti da pomogneš koliko možeš?
Garantovano će te pitati zašto sad kada se osamostalila želi da joj pomogneš.

tandara mandara:

1. Traži posao, što bolji.
2. Šutni muža
3.Odseli se sa ćerkom ili neka se on makkne sa vašeg praga.

Kliknite za proširenje...

... potpisujem ovo...


... napred samo hrabro i...srecno!!!

Haljinica:

Kad sam s kcerkom na razgovarala o tome gdje i kako da zivi, rekla je da bi isla u podstanare, da si nadje garsonjeru i pocela bi raditi a da joj ja pomognem koliko mogu u pocetku.

Kliknite za proširenje...

Izvini. a kako da joj pomognes ako imas mala primanja i zavisis od njega? Ako mislis da bi tvoja kcerka sa svojih 18 godina, nezna i emotivna kako si je opisala mogla da radi i bude samostalna, izvini, a zasto pa ne bi i ti? Znas kako, taj tvoj je unistio svoju vezu sa svojim detetom, a hosec li dozvoliti da se i tebi desi isto? Muzeva mozes da imas koliko hoces, a to ti je jedino dete, pobogu! Ako mene pitas, probaj da izadjes iz pozicije zrtve u koju si sebe stavila, i i ti pokazi malo zrelosti. Nije lako biti roditelj, i ti si ta koja je odgovorna za svoje dete, a ne on. Taj covek moze od tebe da trazi i da je se odreknes i da je odbacis, ali hosec li ti to uciniti, to je tvoj izbor. Nije lose da se obratis nekom psihologu za savet koji se ti pomoci da resis konflikt sama sa sobom. Mislim da je tvoja kcerka dovoljno trpela zbog toga...

Haljinice, koliko vidim velika vecina ovde slicno misli.
Ti sama odluci sta ces, ali kao sto rekoh, taj covek ne moze voleti ni prihvatiti tvoje dete kad nije ni svoje...
Drzi do sebe, nauci i kci da i ona drzi do sebe, nadji posao sto pre da ne moze da te ucenjuje zbog finansijske zavisnosti od njega i hrabro napred.

Nikad, ali nikad nebih mogla ziveti s nekim ko ne bi prihvatio moju decu.
Takva bolesna posesivnost koju tvoj muz pokazuje, nije ljubav koju on oseca prema tebi.
Ako sama procitas ponovo svoj post, kao da je tudji, reci ce ti se samo.
Sretno!

Prvo što mi je "zaparalo uši" je činjenica da on ne viđa ni svoje sopstveno dete!
Ljudi se mogu razvesti, posvađati, zamrzeti... ali to nije razlog da okreneš leđa sopstvenom detetu! Da ne znaš gde je, šta radi, kako živi... da li je (daleko bilo!) uopšte živo!
Istina, muškarci malo drugačije funkcionišu, ali to i dalje ne znači da su po prirodi neodgovorni i toliko sebični!
Svojevremeno sam bila u vezi sa čovekom koji je imao decu iz prvog braka. Prva stvar koja me je zanimala je u kakvom je odnosu sa njima. Bio je izuzetno pažljiv i požrtvovan otac iako su oni živeli sa majkom. Da nije bilo tako, sumnjam da bih i započela vezu.
Dakle, čovek koji nema pojma gde mu je sopstveno dete, nije nikad ni nameravao da uspostavi pristojan odnos sa tvojim detetom. On verovatno nije za to ni sposoban.
Ja poludim kada se moj dragi "zameri" mojim bratancima, kada ih, po mojoj proceni, povredi i stvarno mislim da je prilično sebičan i jako razmažen. Ali se izborim za svoje (i njihovo) jer je ta ljubav bezuslovna.
Tvoje dete (iako je zvanično punoletno) je tvoje dete i na ovom svetu nema nikog bližeg od tebe. Na stranu to što lik o kojem govorimo nije ni zaslužio nikakvu njenu (ili tvoju) žrtvu, čak i da je situacija drugačija, ne sme da postoji ni jedan jedini razlog na ovom svetu zašto bi ona bila "gurnuta u stranu".
Ako "rešite problem" tako što će se 18-ogodišnja devojčica "osamostaliti" ( a do sada ni srednju školu nije stigla da završi), uskratićeš joj mogućnost da otkrije i neke druge mogućnosti u životu i radi i nešto veće, bolje, pametnije... od onoga što bi u ovom trenutku mogla raditi. Osim toga, tvoje dete i dalje ima samo tebe... jednog dana će formirati svoju porodicu. Prirodno je da ćeš želeti da viđaš i svoje dete i njenu decu. Možeš li npr. da zamisliš svog sadašnjeg muža za 15 godina (znači još starijeg, nervoznijeg, bahatijeg) kako dobroćudno gleda na bezazlene nestašluke tvojih unuka koji remete njegov mir?!
Odlazak tvoje ćerke iz kuće, po meni, ni u kom slučaju ne "rešava problem", već ga malčice gura u stranu i otvara gomile novih (šta će biti sa njom, kako ćeš joj pomagati pored takvog muža, kako će sve to uticati na nju, kako će se ona postaviti prema tebi...).
I, na kraju, gde si u svemu tome ti? Šta ti želiš i šta bi tebe učinilo srećnom... ili bar mirnom? Ne verujem da bi mogla da se "posvetiš" svom sebičnom mužu na način na koji on to očekuje, dok je tvoje dete nesrećno, nezadovoljno i daleko od tebe. Dakle, on je u svakoj kombinaciji nezadovoljan... osim, možda, da se i ti prema svom detetu postaviš kao on prema svom?
Izvinjavam se za ironiju i, možda, grubost, ali me je ova priča potresla i ne mogu da shvatim kako neko može da bude toliki... (da se ne izražavam). Shvatam da to nisi mogla ni da pretpostaviš... jer je daleko od načina na koji ti funkcionišeš.
U svakom slučaju, sve najbolje.

Ni sama nisi svesna koliko je u tebi snage.
Kao i svaka žena zaslužuješ poštovanje, jer si prvenstveno majka. Imaš nešto za šta vredi živeti, nešto najlepše - seti se prvih koraka, prvog poljubca, zagrljaja , osmeha tvoje devojčice, njene ljubavi
Šta on ima ?
Prazan je, bedan, posesivan, glup, nema ništa - prazna ljuštura koja još uvek hoda, sa nešto malo više para u džepu misli da je muško - ON NIJE NIŠTA
ON JE ZA ŽALJENJE
NIJE JEDINI MUŠKARAC NA OVOM SVETU, A I DA JESTE TAKAV TI NE TREBA
Nemoj biti glupa ( izvini ! ) i dozvoliti da i dalje živi sa tobom. ČEMU ?

Мислим да није у реду да вређамо тог човека, какав год да је - он је њен избор. Вређајући њега вређамо и њу.
Ја не одобравам његово понашање, али да тај човек нема ама баш никаквих квалитета та жена сигурно не би била са њим, немојте тако.
Покушајте да дате савет без увредљивих квалификација.

Mene je ova prica bas bash potresla, jer sam ja dete iz prvog braka, i zbog svoje manipulatorske zene, moj otac nikada nije smeo da mi bude pravi roditelj, na nacin na koji je to zeleo. Mislim da je u Haljinicinom slucaju nebitno kakav je to covek, da li je najbolji ili najgori na svetu, da li ima jedno ili sto dece, ili da li ih vidja ili ne... Poenta je da je njen zadatak, odgovornost, duznost da se kao roditelj ponasa prema SVOM detetu (mislim da zakon obavezuje roditelje da se finansijski staraju o deci do 26 godine ukoliko studiraju, ako se ne varam?), a on sa svojim sta radi, to je njegov problem i njegova savest. Mene cudi da je ona uopste u dilemi kako da postupi, i da zbog malo mrvica sa njegovog stola dovedi u opasnost svoj odnos sa rodjenom kcerkom! Ako ce devojcica od 18 godina da bude maltene zrtvovana da bi zena od 40 i kusur zivela udobnije pod istim krovom sa covekom koji je izbacio njeno dete, onda dodjavola sve! To dete vec 6 godina mora da trpi sve i svasta, ja ne razumem i ne mogu da razumem zene kojima je muskarac vazniji od deteta! Mislim da bi Haljinica morala da odraste i postane Haljina koja ima kontrolu nad svojim zivotom i zivotom deteta koje od nje zavisi i samo nju ima. Izvinjavam se ako sam malo grublja, ali ponekad je potrebno reci stvari jasno i direktno, bez uvijanja.

Situacija je nezgodna definitivno.Sobzirom da imas cerku od 18 godina imas i vise zivotnog iskustva od dosta nas.Slazem se da je savet nekada dobro dosao,ali ovu situaciju moras sam da razresis.Neznam kakav je odnos imedju tebe i tvog muza,ali ti kao zena ako nemozes da nadvladas nad njim,onda pretpostavljam da tu i nije u pitanju neka velika ljubav.Razmisli dobro da li vredi zbog toga zapostaviti ili jos gore odbaciti dete koje na ovom svetu ima jedino tebe.Zelim ti da ovo sto pre okoncas najbolje sto mozes.

Mozda ce vam zvucati cudno ili smijesno..ali svi vasi postovi su me umirili. Mozda kako sam sama u problemu a i pod torturom 'ispiranja mozga" pa sam se samo sva skupila u samu sebe i preispitujem gdje sam ja to pogrijesila, sta ja to ne radim dobro. Moje dijete je meni sve. To sam njemu i rekla a on je samo galamio kako sam nenormalna zena kako tako prave majke ne unistavaju svoju djecu. Nisam htjela praviti vecu svadju i galamu ali dok je galamio ja sam razmisljala..e pa nek sam i nenormalna ali bar je moje dijete kraj mene uvijek okruzeno mojom ljubavlju i paznjom. Iz kakve sam ja porodice potekla, njeznost, paznja i odgovornost prema djeci je i zadovoljstvo i obaveza i odgovornost roditelja. Moje dijete necu napustiti, o tome nema rijeci. Bilo mi je potrebno da iskim razmijenim misljenje, da i od koga jos cujem misljenje. Nekad imam osjecaj da kraj njega pocinjem luditi jer ne zna stati sa kritikovanjem...Puno mi je lakse kad sve vase postove procitah...sva je prilika da ce biti..ili ces zivjeti zajedno s nama dvema i biti covjek na svom mjestu i prema njoj i prema meni..ili se razilazimo.Vise volim i u jednoj sobici s mojim djetetom zivjeti i jednom dnevno jesti ali imati miran san i zivjeti bez stresa. Pa sam razmisljala..tome njegovom takvom ponasanju nema kraja. Ma i da dijete se odvoji od nas i pocne zivjeti samo, sta je njegov sljedeci uslov? Da je ne vidjam? Da nam ne dolazi kuci? Ili Bog dragi zna sta od mene opet da trazi...pa ako moze od mene kao majke traziti da tako sta uradim djetetu svom..ko zna na kakve gluposti jos moze da bude spreman? Zar nije tako? Meni to ne treba. Ja sam samo pozeljela da imam opet porodicu i da nas dve ne budemo same. Pa kad smo 13. godina bile same i borile se, ma nista nam nece biti opet da budemo same, ona je sad veca, odraslija, moze biti samo lakse. Hvatam sebe kada idem u prodavnicu i vracam se kuci kako mi se ne ide kuci, kako kao da sam umorna kad ulazim u kucu. zasto? Pa odmah ce biti neka kritika neko mudrovanje da mi pokaze gdje sam pogrijesila, sta nisam dobro napravila. Sta se samnom desilo? Zasto sam se opustila i povjerovala da se sve moze lijepom rijecju dovesti u red. Moze, ali ne sa svim ljudima. sta se to samnom desilo da sam se sve ove godine toliko borila da izgradim brak i porodicu? Pitam se zar samo toliko glupa da sam to sve shvatila da tek kad me doveo malte ne do izbora on ili moje dijete da tek tad shvatim da je brak s njim nemoguc. Da nema ljubavi, razumijevanja...tek kad sam dogurala dokle sam dogurala...tek sad sam sve i shvatila. ili bolje reci tek sam sad sebi priznala istinu.

Haljinice, drago mi je da si naše postove shvatila na pravi način
Sve najbolje u životu i obavezno kaži ćerki da ti je najvažnija na svetu, da ti je važnija i od njega