Život pisan srcem

Super. Najbolje je tako. Da svako ode svojim putem, svako na svoju stranu, svojim zivotima, tugama, radostima, ljubavima. Svako svom domu, svojoj postelji i onome ko nas tamo ceka.
Mozda je sve ovo jedna zavodljiva iluzija. Ta nasa vidjenja, ta osecanja. Bice da je tako. Da je valjalo ne bismo pustili da ode niz vodu... tek tako. Bez cveta, bez grumena zemlje, bez suze. A odlazi polako, klizi niz prste kao pesak. Plasim se da otvorim dlan, nista necu naci. Cak ni ove reci, ni usamljeno secanje.
Samo budimo ljudi! Prekinimo to brzo, bez boli. Samo sigurna ruka coveka koji giljotinira moze to da izvede kako valja. Mi ostali mozemo samo da se trudimo.
Tesicemo se kako nismo ni prvi, ni jedini. Kako to u stvari nije nista tako znacajno, vazno i tako lepo i bozanstveno kako pise u knjigama. Veliki (odrasli) smo ljudi, valjda nas je zivot naucio da bajke ne postoje (pa zasto bismo sad poverovali u to?). Ostavimo to ovim zaludnim, ovim sto, kao pisu, slikaju, pevaju i onima koji kao umiru od te iste... precenjene,preobozavane... kazu (a lazu!) jedine vredne Ljubavi.
Mi cemo u miru, bez prenaglasenih strasti,bez patetike, bez glume (pa ne snimamo film, zaboga) otici u suprotnim pravcima. Bez pozdrava, samo otici.
Necemo se vise ni sresti. Ne isti, ne ovakvi. Nikada vise u nama nece postojati to zrno oholosti kao sada, kada kazemo i sebi i drugima, da nije vredno, ne postoji, nije obostrano.
Mozda cemo pazljivije gledati i cuvati svaku iskru ljubavi koju uspemo pronaci negde usput...ziveci sa saznanjem da smo nesto propustili. Avaj, necemo se kajati. Nikada javno, tek ponekad, u osami, u polutami, pusticemo misli da osveze secanje na poslednji nam susret.
Dizem ovu casu u ime onoga sto ostavljamo. Za novi zivot i nove pobede...nova pokolenja i nove radosti!
Uzdravlje, mili moji, uzdravlje.
 
Pokusavam da ti taknem lice
pogledom ispruzenim
tamo do beskraja...
ali snovi su samo zelja
a ti - ti si
moja najlepsa pesma

Srusio si granice vremena:
usporavas mi dane
i pomeras subotu na nedelju
igras se doslovce mojom dusom
koja ce zbog tebe, da se izgubi
u nadanju.


 
...došao si tiho u moj život, bez puno pompe i velikih riječi, bez puno obečanja i praznih naklapanja...samo sa osmijehom u očima i istinom u srcu...i zarobio me, pomalo plaho i nenamjerno postavio si oko nas nevidljiv zid od paučine i zatvorio krug traženja...volim kad mi je glava na tvojim prsima i kad ti slušam otkucaje srca...i kad kiša udara o prozor a mi krademo noć...volim kad su ti usne u mojoj kosi a vani provlači se jesen...
volim te..zbog sebe kakva sam s tobom, zbog tebe kakav si sa mnom...zbog nas kakvi smo s nama...sami i svoji pod okriljem zvijezda i neba.
ponekad te jutrom tražim i obuzme me tuga ...jer te nema..ali, pogled na tvoje riječi koje me dočekaju svako jutro, brzo rastjeraju svaki suvišan bol...osjećam te i kad si kilometrima daleko..uvijek si tu uz mene...za mene
i kad šutiš..i kad spavaš...
volim te...godinama sam te tražila, čekala...sada si tu, sretna sam i dišem
 
Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…
Hajde da snevamo: Bili smo komšije. Tvoja majka samo tebe, moja majka samo mene imađahu. Majka je moja želela da ja postanem ono što moj otac ne beše: da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i još lepšim sjajem obasjam već pomračeno ime naše. Ja sam samo to znao da ti nisi za mene, da si mnogo dole, nisko, nisko! I da je čak to dosta od nas što ti dopustamo da si kod nas, te da nas služiš, da mi kao rođenu bratu ugađaš i da, gledajući me, smešiš se blago i trudiš da pogodiš svaku moju želju, smatrajući se srećnom ako mi je ispuniš. Za tebe bejah Bog, idol i najsvetije biće.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete, a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno. Eto, tako je to bilo! Znao sam ja da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje: znao sam da bi me negovala i čuvala kao očinji vid… Znao sam ja sve to, pa ipak… Da, nisi i ti bila bogata, iz znane kuće, i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv. Jer, koliko puta, umoren i obuzet sumnjom da mozda neću ono biti čemu težim, koliko puta, kažem ti, odrekao bih se svega. I da onda, uz tebe, ljubljen, prospavam svoj san.
Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš, i više ti se svetili nego što su te sažaljevali. I ja sam znao, ali sam ćutao. Nisam znao šta da radim. Nisam hteo da te dam drugome, da tu tvoju lepotu, milinu, ljubav i sreću ima. Bilo mi je teško i mučno pri pomisli da će te drugi grliti i ljubiti; da će drugi piti ljubavi iz tebe, tog čistog, jos neproteklog izvora… A ovamo? Da nije bilo te tvoje slepe predanosti, poverenja i ljubavi, ja bih znao šta da radim. Ali ti? Nisam te smatrao za višu no ostale, ali ipak si bila nešto drugo, nešto što me je sprečavalo da postupim kao sa ostalima. Borio sam se, mučio, lomio, i topio gledajući te tako lepu, krasnu i razvijenu, tek procvatu…
Volim te, volim…volim!… – I sve te više stiskah, grljah, ljubljah… I, prigrljenu, potpuno pripijenu uza se, držah te; osećah ti laku trzavicu i toplotu tela… Ah! I, mesto radosti, srece, strasti, mene luda i bedna, obuze beskrajna, velika, teška tuga…Suze mi navreše.
- Da li će ikada biti duše koja će me ovako voleti?
I ti – ne dani, već noći! Ja ne mogu više. Plačem. Uzalud su suze, uzalud je sve! Prošlo je, i ode! Ne povrati se! Šta mogu sad ja, do samo suze?!…
I odoše. Moja majka visoko, lako, ponosito, a tvoja zgrčeno i zanoseći se. Ne znam šta je bilo i čime su te nagnali da pristaneš, samo na materinom oku spazih još neosušenu veliku suzu, kad se vrati i reče:
- Svršeno je!
Ja? Isprva kao da se oslobodih, dahnuh što sam te skinuo s vrata, ali me posle uhvati strah. Bojao sam se. Poražen svojim kukavičlukom, drhtao sam kao prut. Dahire, ćemaneta, zajecaše, uzdigoše se i počeše pištati po obasjanim i mirnim visinama. Oh, a u njima ko da beše neke demonske, strašne naslade i zadovoljstva; osvetne i zlurade, tajanstvene sreće sto mi te oteše, uzeše od mene. Kao da te ti glasovi poneše sa sobom gore, u visine, krešteći i pišteći… sveteći se meni, koji se čas radovah što se otresoh tebe, čas opet drhtah i plakah silno, jako, krijući se da me ko ne spazi i vidi!…

Borisav Stanković, „Uvela ruža”
 
„Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo. Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu. Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala. Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci. Ceo svet ces obici, pod nebo otici- neces naci bolje ljube, ako bas tvoje srce ljubu zeli. Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuce moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na nas naisao; volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sto je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato sto bih slatko bila i robinja onome, cije sam srce poznala…ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana! Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teska nemoc; samo ucini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noc kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?“

Dostojevski, Gazdarica
 
feelinggood.jpg
 
"Tražim te u beskraju tuge,
a nalazim u naručju sna.
Hodam nežno po tvojoj duši,
osvajam te.
Ne misli da ćeš moći pobeći od ljubavi,
još malo se zavaravaj nadom,
da tvoja duša ne pripada meni,
da tvoja misao nisam ja,
da možeš da mi se odupreš.
Ljubavi još niko nije odoleo,
a znam da si slab".
 
Nikada nisam shvatala kako ljudi zive u strahu.Boje se da sami idu kuci.Boje se tame i noci.
Boje se ljudi koji se boje ljudi.Uvek sam verovala da strah pripada nekom drugom..
Nekim drugim slabijim ljudima.Verovala sam da me nikada nece dotaci.
A onda, iznada.. jeste.Dotakao me je i shvatila sam da je sve vreme bio tu.
Cekao me je sakriven ispod svega sto sam volela.I sada..koza mi se jezi
i srce ubrzavalo dok prolazim ulicama trazeci te u nekim nepoznatim ocima..
pitajuci se kada ce me opet napasti

 
Želim da uživam u našem svetu, koji je istkan nežnošću, saosećanjem, harmonicnim spregama dokučivog i nedokučivog, čarima spoznatim i čarima naslućivim, za razliku od sveta u kome vladaju bolest, nervoza, frustracija i druge obesti. Ti si lepota kosmickih razmera, i ja pored tebe...
 
Ne znam kako, i ne znam zašto, ali u Tebi je sila koja pokreće moj leteći ćilim.
A bilo bi lepo da tu silu mogu Ti ukrasti i sakriti duboko u srcu svom. Tada bih bio Bog.
Verujem da mi zato Bog ne dozvoljava tako nešto, već je zamislio da poljupcima, ponekad, izmamim deo te sile što nosiš je u sebi, pa da mu se na tren tek približim, leteći na ćilimu.
 
Ono nesto vuce me ka tebi
s tobom se budim
s tobom tonem u san
zbog onog nesto srecna sam
i devojcica i zena u isti mah...

ono nesto me tera da drhtim
da se smejem,da placem
da tugujem,da sumnjam
da se nadam,da ceznem
da gorim ,da volim...

nosis me kao list na vetru
voda sam,a ti stena
moji talasi ka tebi hrle
a nisam hrabra
samo sam zena...

ono nesto u tebi nemire mi stvara
i svaka misao o tebi moja je sreca,ali i tuga...
imam te,a kao da nemam
moja si tajna duga...

ono nesto sto me ka tebi tera
ono nesto sto me muci,
ono nesto sto me na dvoje cepa
zbog cega zovem tvoje ime
i za tobom zudim
i noci nemirne provodim
i zore besane docekujem
ono nesto zbog cega sam srecna
i na krilima radosti letim
ono nesto zbog cega sijam
kada me srce tvoje voli
ono nesto sto me za tebe veze
to je LJUBAV,iako boli....
 
Ljupkost duha i otmenost duše su ono što Te u mom srcu čini lepom zauvek. Verujem u sposobnost da jedno u drugom prepoznamo ove uzvišene i trajne vrednosti. Mislim da je upravo taj osećaj veličine, koja potiče iznutra, iz nas, i koja krasi čoveka, ono što uliva hrabrost, iz dana u dan, i što čini harmoniju. Želja mi je da to najlepše, što smo kadri prepoznati, čuvamo i negujemo.
 
Ona:
Koincidencija ne postoji, a naša čarolija je definitivno više od kurioziteta. Sve mi Tvoje nedostaje, ne izlaziš mi iz vidokruga, na jagodicama prstiju čuvam neponovljivi touch energetske glatkoće koji mi struji telom.

Baršunasti opip tvog najglatkijeg reljefa me golica po prstima desne ruke. Čarolija prelazi sa jagodica pestiju na usne, jezik, sekutiće...Svuda...I sada vibriram tvojim amplitudama, težeći apsolutnom spokoju koji priziva san.

On:
Sumnjam, u istoj meri u kojoj i svaki čovek pomalo sumnja u postojanje višnjega. Za mene si Ti i više nego što je "ono" za "njih". Time je i sumnja veća. A to znači i da si mi za toliko bliža. To je paradoks, stvar izvan logike; koliko si daleko, toliko si i blizu, istog trena.
 
zobana:
Ono nesto vuce me ka tebi
s tobom se budim
s tobom tonem u san
zbog onog nesto srecna sam
i devojcica i zena u isti mah...

ono nesto me tera da drhtim
da se smejem,da placem
da tugujem,da sumnjam
da se nadam,da ceznem
da gorim ,da volim...

nosis me kao list na vetru
voda sam,a ti stena
moji talasi ka tebi hrle
a nisam hrabra
samo sam zena...

ono nesto u tebi nemire mi stvara
i svaka misao o tebi moja je sreca,ali i tuga...
imam te,a kao da nemam
moja si tajna duga...

ono nesto sto me ka tebi tera
ono nesto sto me muci,
ono nesto sto me na dvoje cepa
zbog cega zovem tvoje ime
i za tobom zudim
i noci nemirne provodim
i zore besane docekujem
ono nesto zbog cega sam srecna
i na krilima radosti letim
ono nesto zbog cega sijam
kada me srce tvoje voli
ono nesto sto me za tebe veze
to je LJUBAV,iako boli....
Kliknite za proširenje...



Draga gde si nasla ovo?Moja pesma,imas je u mom blogu,a i na Faceboku sam je objavila..E,bas mi drago da ti se svidja...I da si je postavila...:hvala::ok:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top