Svi nasi Vidovdani
Cvorovi na vidovdanskoj ogrlici
Od Kosovskog boja do isporucivanja Slobodana Milosevica u haski zatvor
Nepotpisanim uvodnikom “Kosovski dan”, objavljenim 15. juna 1904. godine, “Politika” je i navedenim recima obelezila Vidovdan kao drzavni praznik, uz podsecanje da je na Kosovu 15. juna (28. po novom kalendaru) 1389. godine bio “crni dan, na kome smo izgubili sve, osim casti i slave”.
Novinarski zanos i prigodne reci su, dabome, razliciti od govora kriticke istoriografije koja je od poslednje dve decenije 19. veka tvrdila da je Kosovska bitka “pokrivena gustom tamom neizvesnosti” i da se o tom dogadjaju zna vrlo malo tacnog. Uz ostalo i zato sto su samo kosovsko predanje i vidovdanski mit, tokom vekova duboko uklesani u kolektivnu svest srpskog naroda, sputavali brze iscrtavanje istinite slike o Kosovskoj bici, koja je prerasla u simbol razmedje epoha – epohe slobode i epohe ropstva.
Potom, mnogo znacajnih dogadjaja na isti dan – slucajnost ili rad istorije prepleten s radom i lukavoscu politike koja je prepoznavala znacenje vidovdanskog mita, njegove poruke i gotovo neverovatni energetski i emocionalni naboj u nacionalnoj svesti i kulturi Srba?
Sva je prilika da odgovor na ovo pitanje treba da glasi da o slucajnosti nije rec, jer su u pomenutim dogadjajima istorija i svesno vodjena politika preplitali niti, uprkos tome sto je oslonac politike na znacenju Vidovdana samom mitu udahnjivao dodatnu, novu snagu.
Posle Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu 23. i 24. oktobra 1912. godine Kosovo je posle vise od 500 godina oslobodjeno i vraceno u sastav Srbije, a odnos prema Vidovdanu, jasno je to i iz tekstova objavljivanih u “Politici”, uveliko je promenjen.
Zakratko, jer je tog dana 1914. objavljena informacija da ce austro-ugarski prestolonaslednik Franja Ferdinand bas na Vidovdan posetiti Sarajevo.
“Na hiljade detektiva, spijuna, policajaca, zandarmerije regrutovani su celom okolinom u kojoj se Franja Ferdinand krece. U samom, pak, Sarajevu te policijske mere premasuju sve sto je do sada ikada ucinjeno za cuvanje ma koje krunisane glave”, izvestila je ”Politika”.
Nema nikakve sumnje, poseta je bila tempirana bas na Vidovdan, a sve pomenute mere nisu sprecile Gavrila Principa i drugove da izvrse atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika, kada je ubijena i njegova supruga, vojvotkinja Hohenberg.
Austrijski politicar velikog ugleda, Jozef Redlih, zapisao je u svom dnevniku da se tog dana i 29. juna u Becu ”nije mogla primetiti neka zalost, da je svuda svirala muzika”. Ali je zato na tradicionalnom kermesu na Kalemegdanu, gde se slegao celi Beograd, u vecernjim satima doslo naredjenje da se prekine vidovdansko slavlje.
Vojni i politicki vrh Austro-Ugarske nije bio narocito zainteresovan da utvrdi istinu o atentatu i njegovoj pozadini, jer je najvaznije bilo da se odgovornost za dogadjaj prevali na pleca Srbije, sto bi omogucilo da mlada, nezavisna kraljevina koja tek sto je vratila Kosovo pod svoje okrilje, bude kaznjena.
Ritam ratnih dobosa bio je sve glasniji i mesec dana kasnije, 28. jula 1914, Austro-Ugarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, obicnom depesom, preko poste u Temisvaru. U 23 sata 29. jula masina rata je pokrenuta, pocelo je neprekidno osmodnevno bombardovanje Beograda.
Iz rata je Srbija izasla kao pobednica, a 1. decembra 1918. godine proglasena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Euforija i slavlje izazvani konacno ostvarenim snom o ujedinjenju juznoslovenskih naroda u zajednicku, slobodnu i nezavisnu drzavnu zajednicu, brzo su ustuknuli pred nacionalnim, politickim i ekonomskim sporovima, sto je potvrdjeno i u raspravama o novom ustavu.
Slovenacki kulturni radnici su trazili autonomiju, Stojan Protic se zalagao za nacela decentralizacije, ali one koja blokira administrativno rastakanje drzave, Jugoslovenski klub je zahtevao sestoclanu federativnu zajednicu, u Hrvatskoj je ”republikanska zajednicka vecina” trazila ”ustav neutralne seljacke republike Hrvatske”, muslimani su izasli sa svojim nacrtom u kome je centralno bilo agrarno pitanje.
Konacno je na Vidovdan 1921. godine, prostom vecinom, u retko dramaticnoj situaciji izglasan Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Vladina vecina je i bukvalno morala da kupuje glasove poslanika da bi Ustav bio izglasan.
Danima je “Politika” iscrpno izvestavala svoje citaoce sta se sve desava u skupstinskoj proceduri, da bi 28. juna stampala preko cele prve strane naslov ”Ustav je primljen”.
Sutradan ce u opseznom izvestaju biti napisano da je Ustav usvojen sa 223 glasa za i 35 glasova protiv, a kada je predsednik Narodne skupstine dr Ivan Ribar, u 12 sati i 35 minuta saopstio rezultate glasanja i objavio da je Ustav u celosti primljen u redakciji koju je dala vecina, ovaciji i odusevljenju nije bilo kraja.
Posle samo tri minuta oglasio se i prvi topovski pucanj kojim je beogradskoj javnosti oglasen ovaj znacajan dogadjaj.
Vidovdanskim ustavom Kraljevina SHS je definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, uprkos jakoj republikanskoj opoziciji.
Kralj je, fakticki, bio glavni cinilac vlasti, iako je ona ustavno pocivala na nacelu trodeobe. Socijalno-ekonomske odredbe Ustava su sledile primer Vajmarskog ustava i znacile potvrdu brige za socijalnu pravdu i ravnopravnost svih drustvenih slojeva.
Ozakonjenje centralizma i unitarizma kao stubova unutrasnjeg uredjenja izazvalo je, medjutim, razocarenje i proteste, kritike da je njime sankcionisana neravnopravnost medju ujedinjenim juznoslovenskim narodima, da Ustav omogucuje politicku hegemoniju srpske burzoazije a onemogucava normalan razvoj demokratije i parlamentarizma, sto ce sve voditi samovlascu i samodrzavlju.
U zajednici razdiranoj unutrasnjim napetostima i sporovima, kralj Aleksandar je konacno 6. januara 1929. godine zaveo apsolutisticki rezim, ukinuo je Vidovdanski ustav i Narodnu skupstinu, pravdajuci svoj potez opstim drustvenim interesima.
Diktatura je navodno bila neophodna da bi zemlja bila spasena od dezintegrativne, razarajuce aktivnosti politickih stranaka.
U vidovdanskoj niski novi vazni cvor ce se pojaviti 1948. godine, jer je na taj dan, svakako ne slucajno, objavljena Rezolucija Informacionog biroa komunistickih partija o stanju u Komunistickoj partiji Jugoslavije. Dotadasnji od javnosti skrivan spor Beograda i Moskve, Tita i Staljina, objavljivanjem ovog dokumenta i odgovora CK KPJ posle dva dana u ”Borbi”, otvorio je grotlo iz koga ce vatra sukljati nekoliko godina.
Posledice tog spora su bile dugorocne, ne samo u odnosima medju socijalistickim zemljama. One su dosle do izrazaja u unutrasnjoj politici Jugoslavije, u bitnoj prekompoziciji njene spoljne politike, a uvodjenje nacela ekvidistance prema blokovskim silama u vremenu hladnog rata, dovelo je i do promena na evropskoj i globalnoj mapi svetske politike.
Godine ovog sukoba su, nazalost, donele i takve moralne mrlje kakve su progon nevinih i Goli otok, a istovremeno su ubrzale dinamiku sukoba unutar jugoslovenskog rukovodstva (slucaj Djilas). Proteklih i ovih dana, povodom 60 godina od objavljivanja Rezolucije Informbiroa bilo je o svemu tome mnogo reci, ukljucujuci i tekstove na stranicama ”Politike”.
Konacno, Vidovdan 2001. godine ponovo je znacio dramu u zemlji Srbiji i tadasnjoj SR Jugoslaviji.
Tog dana je visegodisnji predsednik ove dve drzave, Slobodan Milosevic, specijalnim transportom, pod strogim nadzorom, iz pritvora u beogradskom Centralnom zatvoru, sa strogo kontrolisanog poligona Instituta bezbednosti na Banjici, prebacen u Seveningen.
Otmica, zlocin, vidovdanska izdaja, govorili su jedni, ispunjavanje obaveza preuzetih u odnosu na Medjunarodni sud za bivsu Jugoslaviju u Hagu, tvrdili su drugi.
”Opet u poslednjem trenutku i na brzaka, ali ovoga puta bez brljotina, DOS je poslao Slobodana Milosevica na jos jednu – bice poslednju – etapu njegovog zivotnog puta: u Seveningen, banju na Severnom moru, gde ima i jedan zatvor” pisalo je tim povodom u nedeljniku ”Vreme”.
A sve je, tvrde mnogi, pocelo bas na Vidovdan, ali onaj 1989. godine, kada je Slobodan Milosevic na Gazimestanu, u okviru obelezavanja 600. godisnjice Kosovske bitke, odrzao svoj cuveni govor.
Preneto iz lista “Politika”
http://www.politika.co.yu/rubrike/T...dani/CHvorovi-na-vidovdanskoj-ogrlici.lt.html [objavljeno: 29.06.2008]
Povezani tekstovi
Svi naši Vidovdani
Dva pogleda: poraz i pobeda
Priиa o herojstvu, ћrtvi i izdaji
Sudbonosni datum
Bitka za Kosovo ne sme da se vodi u Srbiji
Atentati na Aleksandra i Pašiжa
Sveti Vid i sveti Vit
U Prilepcu proslavljen Vidovdan
Na Gazimestanu obeleћena godišnjica Kosovskog boja
Kosovo è Serbia (http://kosovo.splinder.com:80/ )
IMA LI U SRBIJI PRAVIH KOMUNISTA? ANTIFASISTA? http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_pavic9f.htm
Cvorovi na vidovdanskoj ogrlici
Od Kosovskog boja do isporucivanja Slobodana Milosevica u haski zatvor
Nepotpisanim uvodnikom “Kosovski dan”, objavljenim 15. juna 1904. godine, “Politika” je i navedenim recima obelezila Vidovdan kao drzavni praznik, uz podsecanje da je na Kosovu 15. juna (28. po novom kalendaru) 1389. godine bio “crni dan, na kome smo izgubili sve, osim casti i slave”.
Novinarski zanos i prigodne reci su, dabome, razliciti od govora kriticke istoriografije koja je od poslednje dve decenije 19. veka tvrdila da je Kosovska bitka “pokrivena gustom tamom neizvesnosti” i da se o tom dogadjaju zna vrlo malo tacnog. Uz ostalo i zato sto su samo kosovsko predanje i vidovdanski mit, tokom vekova duboko uklesani u kolektivnu svest srpskog naroda, sputavali brze iscrtavanje istinite slike o Kosovskoj bici, koja je prerasla u simbol razmedje epoha – epohe slobode i epohe ropstva.
Potom, mnogo znacajnih dogadjaja na isti dan – slucajnost ili rad istorije prepleten s radom i lukavoscu politike koja je prepoznavala znacenje vidovdanskog mita, njegove poruke i gotovo neverovatni energetski i emocionalni naboj u nacionalnoj svesti i kulturi Srba?
Sva je prilika da odgovor na ovo pitanje treba da glasi da o slucajnosti nije rec, jer su u pomenutim dogadjajima istorija i svesno vodjena politika preplitali niti, uprkos tome sto je oslonac politike na znacenju Vidovdana samom mitu udahnjivao dodatnu, novu snagu.
Posle Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu 23. i 24. oktobra 1912. godine Kosovo je posle vise od 500 godina oslobodjeno i vraceno u sastav Srbije, a odnos prema Vidovdanu, jasno je to i iz tekstova objavljivanih u “Politici”, uveliko je promenjen.
Zakratko, jer je tog dana 1914. objavljena informacija da ce austro-ugarski prestolonaslednik Franja Ferdinand bas na Vidovdan posetiti Sarajevo.
“Na hiljade detektiva, spijuna, policajaca, zandarmerije regrutovani su celom okolinom u kojoj se Franja Ferdinand krece. U samom, pak, Sarajevu te policijske mere premasuju sve sto je do sada ikada ucinjeno za cuvanje ma koje krunisane glave”, izvestila je ”Politika”.
Nema nikakve sumnje, poseta je bila tempirana bas na Vidovdan, a sve pomenute mere nisu sprecile Gavrila Principa i drugove da izvrse atentat na austro-ugarskog prestolonaslednika, kada je ubijena i njegova supruga, vojvotkinja Hohenberg.
Austrijski politicar velikog ugleda, Jozef Redlih, zapisao je u svom dnevniku da se tog dana i 29. juna u Becu ”nije mogla primetiti neka zalost, da je svuda svirala muzika”. Ali je zato na tradicionalnom kermesu na Kalemegdanu, gde se slegao celi Beograd, u vecernjim satima doslo naredjenje da se prekine vidovdansko slavlje.
Vojni i politicki vrh Austro-Ugarske nije bio narocito zainteresovan da utvrdi istinu o atentatu i njegovoj pozadini, jer je najvaznije bilo da se odgovornost za dogadjaj prevali na pleca Srbije, sto bi omogucilo da mlada, nezavisna kraljevina koja tek sto je vratila Kosovo pod svoje okrilje, bude kaznjena.
Ritam ratnih dobosa bio je sve glasniji i mesec dana kasnije, 28. jula 1914, Austro-Ugarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, obicnom depesom, preko poste u Temisvaru. U 23 sata 29. jula masina rata je pokrenuta, pocelo je neprekidno osmodnevno bombardovanje Beograda.
Iz rata je Srbija izasla kao pobednica, a 1. decembra 1918. godine proglasena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.
Euforija i slavlje izazvani konacno ostvarenim snom o ujedinjenju juznoslovenskih naroda u zajednicku, slobodnu i nezavisnu drzavnu zajednicu, brzo su ustuknuli pred nacionalnim, politickim i ekonomskim sporovima, sto je potvrdjeno i u raspravama o novom ustavu.
Slovenacki kulturni radnici su trazili autonomiju, Stojan Protic se zalagao za nacela decentralizacije, ali one koja blokira administrativno rastakanje drzave, Jugoslovenski klub je zahtevao sestoclanu federativnu zajednicu, u Hrvatskoj je ”republikanska zajednicka vecina” trazila ”ustav neutralne seljacke republike Hrvatske”, muslimani su izasli sa svojim nacrtom u kome je centralno bilo agrarno pitanje.
Konacno je na Vidovdan 1921. godine, prostom vecinom, u retko dramaticnoj situaciji izglasan Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Vladina vecina je i bukvalno morala da kupuje glasove poslanika da bi Ustav bio izglasan.
Danima je “Politika” iscrpno izvestavala svoje citaoce sta se sve desava u skupstinskoj proceduri, da bi 28. juna stampala preko cele prve strane naslov ”Ustav je primljen”.
Sutradan ce u opseznom izvestaju biti napisano da je Ustav usvojen sa 223 glasa za i 35 glasova protiv, a kada je predsednik Narodne skupstine dr Ivan Ribar, u 12 sati i 35 minuta saopstio rezultate glasanja i objavio da je Ustav u celosti primljen u redakciji koju je dala vecina, ovaciji i odusevljenju nije bilo kraja.
Posle samo tri minuta oglasio se i prvi topovski pucanj kojim je beogradskoj javnosti oglasen ovaj znacajan dogadjaj.
Vidovdanskim ustavom Kraljevina SHS je definisana kao ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija, uprkos jakoj republikanskoj opoziciji.
Kralj je, fakticki, bio glavni cinilac vlasti, iako je ona ustavno pocivala na nacelu trodeobe. Socijalno-ekonomske odredbe Ustava su sledile primer Vajmarskog ustava i znacile potvrdu brige za socijalnu pravdu i ravnopravnost svih drustvenih slojeva.
Ozakonjenje centralizma i unitarizma kao stubova unutrasnjeg uredjenja izazvalo je, medjutim, razocarenje i proteste, kritike da je njime sankcionisana neravnopravnost medju ujedinjenim juznoslovenskim narodima, da Ustav omogucuje politicku hegemoniju srpske burzoazije a onemogucava normalan razvoj demokratije i parlamentarizma, sto ce sve voditi samovlascu i samodrzavlju.
U zajednici razdiranoj unutrasnjim napetostima i sporovima, kralj Aleksandar je konacno 6. januara 1929. godine zaveo apsolutisticki rezim, ukinuo je Vidovdanski ustav i Narodnu skupstinu, pravdajuci svoj potez opstim drustvenim interesima.
Diktatura je navodno bila neophodna da bi zemlja bila spasena od dezintegrativne, razarajuce aktivnosti politickih stranaka.
U vidovdanskoj niski novi vazni cvor ce se pojaviti 1948. godine, jer je na taj dan, svakako ne slucajno, objavljena Rezolucija Informacionog biroa komunistickih partija o stanju u Komunistickoj partiji Jugoslavije. Dotadasnji od javnosti skrivan spor Beograda i Moskve, Tita i Staljina, objavljivanjem ovog dokumenta i odgovora CK KPJ posle dva dana u ”Borbi”, otvorio je grotlo iz koga ce vatra sukljati nekoliko godina.
Posledice tog spora su bile dugorocne, ne samo u odnosima medju socijalistickim zemljama. One su dosle do izrazaja u unutrasnjoj politici Jugoslavije, u bitnoj prekompoziciji njene spoljne politike, a uvodjenje nacela ekvidistance prema blokovskim silama u vremenu hladnog rata, dovelo je i do promena na evropskoj i globalnoj mapi svetske politike.
Godine ovog sukoba su, nazalost, donele i takve moralne mrlje kakve su progon nevinih i Goli otok, a istovremeno su ubrzale dinamiku sukoba unutar jugoslovenskog rukovodstva (slucaj Djilas). Proteklih i ovih dana, povodom 60 godina od objavljivanja Rezolucije Informbiroa bilo je o svemu tome mnogo reci, ukljucujuci i tekstove na stranicama ”Politike”.
Konacno, Vidovdan 2001. godine ponovo je znacio dramu u zemlji Srbiji i tadasnjoj SR Jugoslaviji.
Tog dana je visegodisnji predsednik ove dve drzave, Slobodan Milosevic, specijalnim transportom, pod strogim nadzorom, iz pritvora u beogradskom Centralnom zatvoru, sa strogo kontrolisanog poligona Instituta bezbednosti na Banjici, prebacen u Seveningen.
Otmica, zlocin, vidovdanska izdaja, govorili su jedni, ispunjavanje obaveza preuzetih u odnosu na Medjunarodni sud za bivsu Jugoslaviju u Hagu, tvrdili su drugi.
”Opet u poslednjem trenutku i na brzaka, ali ovoga puta bez brljotina, DOS je poslao Slobodana Milosevica na jos jednu – bice poslednju – etapu njegovog zivotnog puta: u Seveningen, banju na Severnom moru, gde ima i jedan zatvor” pisalo je tim povodom u nedeljniku ”Vreme”.
A sve je, tvrde mnogi, pocelo bas na Vidovdan, ali onaj 1989. godine, kada je Slobodan Milosevic na Gazimestanu, u okviru obelezavanja 600. godisnjice Kosovske bitke, odrzao svoj cuveni govor.
Preneto iz lista “Politika”
http://www.politika.co.yu/rubrike/T...dani/CHvorovi-na-vidovdanskoj-ogrlici.lt.html [objavljeno: 29.06.2008]
Povezani tekstovi
Svi naši Vidovdani
Dva pogleda: poraz i pobeda
Priиa o herojstvu, ћrtvi i izdaji
Sudbonosni datum
Bitka za Kosovo ne sme da se vodi u Srbiji
Atentati na Aleksandra i Pašiжa
Sveti Vid i sveti Vit
U Prilepcu proslavljen Vidovdan
Na Gazimestanu obeleћena godišnjica Kosovskog boja
Kosovo è Serbia (http://kosovo.splinder.com:80/ )
IMA LI U SRBIJI PRAVIH KOMUNISTA? ANTIFASISTA? http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_pavic9f.htm
