Sveti Jeronim
Rodio se između 340. i 347. godine u mestu Stridonu, na granici provincija Dalmacije i Panonije, blizu Akvileje. Umro je 30. IX 420. u Vitlejemu. Roditelji i su mu bli hrišćani i postarali su se da dobije solidno obrazovanje kod kuće. Posle završenog osnovnog školovanja, pre 360.god. poslat je u Rim na dalje školovanje, gde su mu profesori bili čuveni paganski gramatičar Donat i hrišćanin Viktorin, retor. U Rimu je dobro naučio i grčki, tako da je mogao da čita na oba jezika U mladosti je pokazivao veliki dar za retoriku, tako da se zanosio mišlju da pastane advokat. Međutim, sredina u kojoj je živeo i učio, njegova mladost, učinili su da potpadne pod uticaj okoline i okuša čulna zadovoljstva. Na kraju je domaće vaspitanje odnelo pobedu i 360. god. krstio ga je lično papa Liberije. U Rimu je proveo učeći i zabavljajući se oko tri godine, posle kojih se vratio kući. Tu nije dugo ostao i u pratnji prijatelja Bonoza otišao je za Akvileju. Tamo se upoznao ea monasima, među kojima je bio i Rufin, sa kojim će se kasnije posvađati. Bonoz ga je dalje pratio i da Trijera, tada jedne od carskih rezidencija na granici. U Trijeru je dašlo do preokreta, mladi Jeronim je odlučio da napusti svaku pamisao na svetovnu karijeru i posveti se bukvalno Bogu.
Pasle ovog preokreta Jeronim se vratio u Stridon, a zatim je ponovo otišao u Akvileju. Strastven, ali i razdražljiv, lako je stvarao prijatelje, ali i neprijatelje. U prijatelje je mogao da ubroji Hromatija i Hsliadora, obojicu proglašene za svetitelje; sa Rufinom je došlo do razlaza zbog Rufinove naklonosti Origenovom učenju. Posle nekoliko godina, u pratnji Inokentija, Heliodora i oslabođenog roba Hile, otputovao je na Istok, preko Atine, Male Azije, za Siriju. U Antiohiju su stigli oko 373. gadine, a odatle u pustinju kod Halkisa, sedamdesetak kilometara Jugoistočno od Antiohije. Inokentije i Hila su ubrzo umrli, a Heliodar se vratio na Zapad; Jeronim je, međutim, izdržao četiri godine tokom kojih se vežbao u izdržljivosti pod uslovima koji su užasavali I daleko iskusnije monahe. Kasnije, u pismu prijateljici Eustahuji, Jeronim je pisao da je Sunce užasno peklo u pustom i divljem predelu, ali da je on zamišljao da se nalazi u bučnoj i senzualnoj rimskoj gomili :
LINK
Fizičkim naporima Jeronim je dodao i posebne duhovne. Bacio se na učenje hebrejskog jezika za koji je verovao da će mu pomoći u borbi sa samim sobom. U jednom kasnijem pismu opisao je sa kojim naporom je učio ovaj jezik:
LINK
Kao i Sv. Avgustin i Jeronim se možda kolebao jer je nastavio da čita dela paganskih klasika. Ovo ga je, kao i Avgustuna, peklo. Od te navike se odvikao posle jedne vizije koju jeimao tokom bolesti.
LINK
Posle nekoliko godina, pred napuštanje Sirije, Jeronim je rukopoložen za sveštenika, a zatim je 380. otišao za Carigrad, gde se upoznao sa Grigorijem iz Nazijansa, tada arhiepiskopom Carigrada. Posle dve godine je ponovo došao u Rim, da bi u svojstvu predstavnika sirijske crkve prisustvovao saboru koji js papa Damas sazvao povodom pojave nekakvog raskola u njoj. Tu je Jeronim zablistao svojim znanjima i elokvencijom, te ga je papa posle sabora zadržao kao svog sekretara. U to vreme papa Damas mu js poverio da popravi Italu, prevod Biblije na latinski, koji se tokom vekova progona pokvario. Jeronim se prihvatio prevoda, ali uprkos ovome i brojnim drugim dužnostima koje je imao kao papin sekretar, inicirao je i jedan religiozni pokret među rimskim damama koje su se okupljale oko ovog monaha. Nekima od njih su posvećene neka od njegovih najčuvenijih pisama.
Prilike su se promenile već 384. godine, kada js umro papa Damas. Na tronu sv. Petra nasledio ga je papa Siricije, koji js bio manje naklonjen Jsronimu. Pri tome, uz duži boravak u Rimu, počeli su da deluju i efekti Jeronimovog oštrog jezika i netolerancije, odnosno njegov jedinstveni dar za stvaranje neprijatelja. U jednom pismu on je pisao da rimske žene "boje obraze u crveno a očne kapke antimonom, čija veštačka lica, suviše bela za ljudska bića, podsećaju na idole. U trenutku zaboravnosti, one liju suze koje prave brazde na licu kada padnu na njega...." Oštrica njegovih napada je bila uperena i protiv starijih žena koje stavljaju perike i ne poštuju svoje godine i "glume devojačku skromnost sred gomile unučadi". Ipak, najozbiljniji i potencijalno najopasniji za njega bili su napadi na sveštenstvo. U čuvenom pismu Eustahiji, Jeronim piše da je "jedina njihova briga odelo... da ih čovek može uzeti pre kao mladoženje nego kao sveštenike; jedino o čemu se brinu jeste da znaju imena, kuće i potrebe bogatih dama."
Nema sumnje da je dobar deo Jeronimove kritike bio opravdan, ali način na koji je ona izneta izazivao je otpor. Povređeno društvo je uzvraćalo ogovaranjem njegove otvorenosti, hoda, pa čak i smeha, a ogovaranja nisu bile pošteđsne ni dame koje su se okupljale oko njega. Među njima svakako nije bilo ničeg osim očinskog staranja o duhovnom dobru, ali pritisak je postao toliko jak da js već 385 godine Jeronim morao da otplovi za Kipar. Na ostrvu ga js dočekao čuveni Epifanije, a odatle je Jeronim produžio za Svetu zemlju. Tamo mu se pridružila Paula, jedna udovica iz rimskog kruga, Eustahijina majka, uz čiju pomoć je podigao manastir blizu crkve Rođenja u Vitlejemu. Danas je od njega ostala samo Jeronimova isposnica. Jeronim je podigao muški manastir, ali je uz njega nikla i neka vrsta ženske kolonije čiji član js postala Paula. Posle njene smrti na čelu ove male zajednice pobožnih žena nasledila ju je kći Eustahija. U pećini-isposnici u blizini crkve Rođenja Jeronim je proveo nekoliko sledećih godina u miru i radu. Ipak, nije bilo suđeno da tako i ostane i Jeronim je bio umešan u doktrinarne sukobe oko večnog devičanstva Bogorodice (Jovinijan) i napada na relikvije kao idolopoklonstvo (Vigilancije). Vrhunac njegovog antijeretičkog angažmana bio je sukob sa pristalicama Origena, kojima je pripadao i njegov stari prijatelj Rufin.
Udarci sudbine su stizali jedan za drugim: 404. godine je umrla Paula, a zatim su 410. stigle vesti o gotskom zauzimanju Rima. Zanimljivo da je poslednja vest osobito potresla Jeronnma koji, da je zaista bio zlopamtilo, ne bi trebalo da je zaboravio uvrede Rimljana. U predgovoru Komentara na knjigu proroka Jezekilja, Jeronim je sa izvesnom dozom preterivanja opisao pad Rima:
LINK
I posle stradanja Rima izgledalo je da nevoljama nema kraja. Nekoliko godina kasnije (417) transjordanski razbojnici, podgovoreni od pelagijanaca, napali su njegov manastir. Sestrinstvo js rastureno, monasi tučeni, đakon ubijen, manastir spaljen, a sam Jeronim je morao da bekstvom spasava sopstveni život. Godine 418. umrla je i Eustahija i Jeronim je video da mu se bliži kraj. Dve gadine je bolovao od nepoznate bolesti, kojoj je konačno podlegao 420. godine. Sahranjen je ispod poda crkve Rođenja u Vitlejemu.
Bogat Jeronimov opus može da se podeli na nekoliko grupa: rad na Bibliji, polemičke spise, istorijska dela, pisma i prevode. Pošto u teologiji nije bio originalan i samostalan, nije potrebno zadržavati se na njegovim teološkim spisima. Delo zbog kojeg je postao slavan u istoriografiji je Produžetak Jevsevijeve hronike. Ovu hroniku episkopa palestinske Cezareje, tada već zaboravljenu, a koja je sezala do kraja 324. godine, Jeronim je pronašao za vreme boravka u Carigradu 380-382. godine, preveo sa grčkog na latinski i produžio do 378. godine, odnosno do bitke kod Jedrena koju je car Valens izgubio zajedno sa glavom. Osim što je bilo glavni izvor za starije epohe tokom celog srednjeg veka, ovo delo je bilo i model za istoriografsko pisanje, mada pati od nedostataka kao što su suvoća, detaljisanje sa previše podataka za neke stvari i odsustvom za neke druge, kao i odsustvom osećaja za meru i proporcije. Osobito veliki utisak ostavlja nedostatak smisla za razlikovanje zanimljivog od značajnog, što će biti izvor koji će Jeronim preneti srednjem veku. Kao primer može se navesti njegov prikaz dogadjaja iz 377. godine:
LINK
Poseban primer Jeronimove lapidarnosti je njegov prikaz sudbonosne bitke kod Jedrena:
LINK
Drugo značajno istoriografsko delo Sv. Jeronima js bilo De viris illustribus, izvanredno apologetsko delo, sastavljeno sa ciljem da preobraćenim skepticima dokaže da je crkva imala u svojim redovima i učene ljude. Jeronim je predstavio ukupno 135 biografija, počevši sa sv. Petrom, a završavajući sopstvenom. U stvari, ovo nisu prave biografije, već više prosopografske beleške koje ističu profsionalni angažman i zasluge svojih junaka. Ovako izgleda biografija Sofronija, mlađeg Jeronimovog prijatelja koji mu je pomagao u radu:
LINK
Moguće da je upravo Sofronije napisao Jeronimovu biografiju na kraju knjige. Čak i ukoliko je istina, pisac nije odstupao od Jeronimovog stila, te se ova prosopografska beleška svela na popis Jeonimovih spisa. Za prva tri veka hišćanske istorije Jeronim je koristio jevsevijevu Crkvenu istoriju, koju ponekad iskrivljuje i dopisuje. Medjutim, kad se dotiče ljudi koji su živeli i IV veku, ovo delo je značajan i samostalan izvor. Određen značaj imaju i njegove hagiografije posvećene Sv. Pavlu, prvom pustinjaku, Sv. Malhu i Sv. Hilarionu.
Miloš Antonović, Narativni izvori za istoriju Evrope, Utopija, Beograd 2007.
http://www.utopija.co.yu/nasa_izdanja.php?book_id=11
Rodio se između 340. i 347. godine u mestu Stridonu, na granici provincija Dalmacije i Panonije, blizu Akvileje. Umro je 30. IX 420. u Vitlejemu. Roditelji i su mu bli hrišćani i postarali su se da dobije solidno obrazovanje kod kuće. Posle završenog osnovnog školovanja, pre 360.god. poslat je u Rim na dalje školovanje, gde su mu profesori bili čuveni paganski gramatičar Donat i hrišćanin Viktorin, retor. U Rimu je dobro naučio i grčki, tako da je mogao da čita na oba jezika U mladosti je pokazivao veliki dar za retoriku, tako da se zanosio mišlju da pastane advokat. Međutim, sredina u kojoj je živeo i učio, njegova mladost, učinili su da potpadne pod uticaj okoline i okuša čulna zadovoljstva. Na kraju je domaće vaspitanje odnelo pobedu i 360. god. krstio ga je lično papa Liberije. U Rimu je proveo učeći i zabavljajući se oko tri godine, posle kojih se vratio kući. Tu nije dugo ostao i u pratnji prijatelja Bonoza otišao je za Akvileju. Tamo se upoznao ea monasima, među kojima je bio i Rufin, sa kojim će se kasnije posvađati. Bonoz ga je dalje pratio i da Trijera, tada jedne od carskih rezidencija na granici. U Trijeru je dašlo do preokreta, mladi Jeronim je odlučio da napusti svaku pamisao na svetovnu karijeru i posveti se bukvalno Bogu.
Pasle ovog preokreta Jeronim se vratio u Stridon, a zatim je ponovo otišao u Akvileju. Strastven, ali i razdražljiv, lako je stvarao prijatelje, ali i neprijatelje. U prijatelje je mogao da ubroji Hromatija i Hsliadora, obojicu proglašene za svetitelje; sa Rufinom je došlo do razlaza zbog Rufinove naklonosti Origenovom učenju. Posle nekoliko godina, u pratnji Inokentija, Heliodora i oslabođenog roba Hile, otputovao je na Istok, preko Atine, Male Azije, za Siriju. U Antiohiju su stigli oko 373. gadine, a odatle u pustinju kod Halkisa, sedamdesetak kilometara Jugoistočno od Antiohije. Inokentije i Hila su ubrzo umrli, a Heliodar se vratio na Zapad; Jeronim je, međutim, izdržao četiri godine tokom kojih se vežbao u izdržljivosti pod uslovima koji su užasavali I daleko iskusnije monahe. Kasnije, u pismu prijateljici Eustahuji, Jeronim je pisao da je Sunce užasno peklo u pustom i divljem predelu, ali da je on zamišljao da se nalazi u bučnoj i senzualnoj rimskoj gomili :
LINK
Fizičkim naporima Jeronim je dodao i posebne duhovne. Bacio se na učenje hebrejskog jezika za koji je verovao da će mu pomoći u borbi sa samim sobom. U jednom kasnijem pismu opisao je sa kojim naporom je učio ovaj jezik:
LINK
Kao i Sv. Avgustin i Jeronim se možda kolebao jer je nastavio da čita dela paganskih klasika. Ovo ga je, kao i Avgustuna, peklo. Od te navike se odvikao posle jedne vizije koju jeimao tokom bolesti.
LINK
Posle nekoliko godina, pred napuštanje Sirije, Jeronim je rukopoložen za sveštenika, a zatim je 380. otišao za Carigrad, gde se upoznao sa Grigorijem iz Nazijansa, tada arhiepiskopom Carigrada. Posle dve godine je ponovo došao u Rim, da bi u svojstvu predstavnika sirijske crkve prisustvovao saboru koji js papa Damas sazvao povodom pojave nekakvog raskola u njoj. Tu je Jeronim zablistao svojim znanjima i elokvencijom, te ga je papa posle sabora zadržao kao svog sekretara. U to vreme papa Damas mu js poverio da popravi Italu, prevod Biblije na latinski, koji se tokom vekova progona pokvario. Jeronim se prihvatio prevoda, ali uprkos ovome i brojnim drugim dužnostima koje je imao kao papin sekretar, inicirao je i jedan religiozni pokret među rimskim damama koje su se okupljale oko ovog monaha. Nekima od njih su posvećene neka od njegovih najčuvenijih pisama.
Prilike su se promenile već 384. godine, kada js umro papa Damas. Na tronu sv. Petra nasledio ga je papa Siricije, koji js bio manje naklonjen Jsronimu. Pri tome, uz duži boravak u Rimu, počeli su da deluju i efekti Jeronimovog oštrog jezika i netolerancije, odnosno njegov jedinstveni dar za stvaranje neprijatelja. U jednom pismu on je pisao da rimske žene "boje obraze u crveno a očne kapke antimonom, čija veštačka lica, suviše bela za ljudska bića, podsećaju na idole. U trenutku zaboravnosti, one liju suze koje prave brazde na licu kada padnu na njega...." Oštrica njegovih napada je bila uperena i protiv starijih žena koje stavljaju perike i ne poštuju svoje godine i "glume devojačku skromnost sred gomile unučadi". Ipak, najozbiljniji i potencijalno najopasniji za njega bili su napadi na sveštenstvo. U čuvenom pismu Eustahiji, Jeronim piše da je "jedina njihova briga odelo... da ih čovek može uzeti pre kao mladoženje nego kao sveštenike; jedino o čemu se brinu jeste da znaju imena, kuće i potrebe bogatih dama."
Nema sumnje da je dobar deo Jeronimove kritike bio opravdan, ali način na koji je ona izneta izazivao je otpor. Povređeno društvo je uzvraćalo ogovaranjem njegove otvorenosti, hoda, pa čak i smeha, a ogovaranja nisu bile pošteđsne ni dame koje su se okupljale oko njega. Među njima svakako nije bilo ničeg osim očinskog staranja o duhovnom dobru, ali pritisak je postao toliko jak da js već 385 godine Jeronim morao da otplovi za Kipar. Na ostrvu ga js dočekao čuveni Epifanije, a odatle je Jeronim produžio za Svetu zemlju. Tamo mu se pridružila Paula, jedna udovica iz rimskog kruga, Eustahijina majka, uz čiju pomoć je podigao manastir blizu crkve Rođenja u Vitlejemu. Danas je od njega ostala samo Jeronimova isposnica. Jeronim je podigao muški manastir, ali je uz njega nikla i neka vrsta ženske kolonije čiji član js postala Paula. Posle njene smrti na čelu ove male zajednice pobožnih žena nasledila ju je kći Eustahija. U pećini-isposnici u blizini crkve Rođenja Jeronim je proveo nekoliko sledećih godina u miru i radu. Ipak, nije bilo suđeno da tako i ostane i Jeronim je bio umešan u doktrinarne sukobe oko večnog devičanstva Bogorodice (Jovinijan) i napada na relikvije kao idolopoklonstvo (Vigilancije). Vrhunac njegovog antijeretičkog angažmana bio je sukob sa pristalicama Origena, kojima je pripadao i njegov stari prijatelj Rufin.
Udarci sudbine su stizali jedan za drugim: 404. godine je umrla Paula, a zatim su 410. stigle vesti o gotskom zauzimanju Rima. Zanimljivo da je poslednja vest osobito potresla Jeronnma koji, da je zaista bio zlopamtilo, ne bi trebalo da je zaboravio uvrede Rimljana. U predgovoru Komentara na knjigu proroka Jezekilja, Jeronim je sa izvesnom dozom preterivanja opisao pad Rima:
LINK
I posle stradanja Rima izgledalo je da nevoljama nema kraja. Nekoliko godina kasnije (417) transjordanski razbojnici, podgovoreni od pelagijanaca, napali su njegov manastir. Sestrinstvo js rastureno, monasi tučeni, đakon ubijen, manastir spaljen, a sam Jeronim je morao da bekstvom spasava sopstveni život. Godine 418. umrla je i Eustahija i Jeronim je video da mu se bliži kraj. Dve gadine je bolovao od nepoznate bolesti, kojoj je konačno podlegao 420. godine. Sahranjen je ispod poda crkve Rođenja u Vitlejemu.
Bogat Jeronimov opus može da se podeli na nekoliko grupa: rad na Bibliji, polemičke spise, istorijska dela, pisma i prevode. Pošto u teologiji nije bio originalan i samostalan, nije potrebno zadržavati se na njegovim teološkim spisima. Delo zbog kojeg je postao slavan u istoriografiji je Produžetak Jevsevijeve hronike. Ovu hroniku episkopa palestinske Cezareje, tada već zaboravljenu, a koja je sezala do kraja 324. godine, Jeronim je pronašao za vreme boravka u Carigradu 380-382. godine, preveo sa grčkog na latinski i produžio do 378. godine, odnosno do bitke kod Jedrena koju je car Valens izgubio zajedno sa glavom. Osim što je bilo glavni izvor za starije epohe tokom celog srednjeg veka, ovo delo je bilo i model za istoriografsko pisanje, mada pati od nedostataka kao što su suvoća, detaljisanje sa previše podataka za neke stvari i odsustvom za neke druge, kao i odsustvom osećaja za meru i proporcije. Osobito veliki utisak ostavlja nedostatak smisla za razlikovanje zanimljivog od značajnog, što će biti izvor koji će Jeronim preneti srednjem veku. Kao primer može se navesti njegov prikaz dogadjaja iz 377. godine:
LINK
Poseban primer Jeronimove lapidarnosti je njegov prikaz sudbonosne bitke kod Jedrena:
LINK
Drugo značajno istoriografsko delo Sv. Jeronima js bilo De viris illustribus, izvanredno apologetsko delo, sastavljeno sa ciljem da preobraćenim skepticima dokaže da je crkva imala u svojim redovima i učene ljude. Jeronim je predstavio ukupno 135 biografija, počevši sa sv. Petrom, a završavajući sopstvenom. U stvari, ovo nisu prave biografije, već više prosopografske beleške koje ističu profsionalni angažman i zasluge svojih junaka. Ovako izgleda biografija Sofronija, mlađeg Jeronimovog prijatelja koji mu je pomagao u radu:
LINK
Moguće da je upravo Sofronije napisao Jeronimovu biografiju na kraju knjige. Čak i ukoliko je istina, pisac nije odstupao od Jeronimovog stila, te se ova prosopografska beleška svela na popis Jeonimovih spisa. Za prva tri veka hišćanske istorije Jeronim je koristio jevsevijevu Crkvenu istoriju, koju ponekad iskrivljuje i dopisuje. Medjutim, kad se dotiče ljudi koji su živeli i IV veku, ovo delo je značajan i samostalan izvor. Određen značaj imaju i njegove hagiografije posvećene Sv. Pavlu, prvom pustinjaku, Sv. Malhu i Sv. Hilarionu.
Miloš Antonović, Narativni izvori za istoriju Evrope, Utopija, Beograd 2007.
http://www.utopija.co.yu/nasa_izdanja.php?book_id=11
Poslednja izmena:
