- Poruka
- 33.624
bilo je vec par tema o "dogadjaju" u USA, moram reci da sam krivio doticnog dok nisam procitao ovaj blog. sada je sasvim drugacija prica, shvacam ga i zao mi ga je. jos kada bi to shvatili ameri i oprostili mu, a osoba u komi ozdravila potpuno, bilo bi sve sasvim OK. i bilo bi kao u bajci
Slatka mala neshvaćena sirovina
Neshaćena sirovina
Iako mnogi žive u zabludi da gej muškarci prate modu, da su njom opterećeni i da se ne pomeraju od televizora na kome se vrti FashionTV, moram da priznam da ja uopšte nisam takav. Ja vam se u modu uopšte ne razumem. Ne znam nijednog modnog dizajnera, ne kupujem tu garderobu, ne umem da složim boje i kada mi neko kaže „Moschino“ ja pomislim da je to začin ili neko egzotično južno voće. Isto tako ne pratim modne trendove u vidu borbe za prava životinja na fer i pravedno suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, niti organizujem proteste ispred ambasada jer „U Kini jedu pse“. Jedini modni trend koji ja pratim jeste ljudska solidarnost i uvek ću se solidarisati za obespravljenima, prokazanima, neshvaćenima i od ljudskog društva odbačenih, jer je solidarnost uvek u modi. Naročito, ako su ti neshvaćeni i obespravljeni gej ili trans. Zato se ja solidarišem sa slatkom malom neshvaćenom sirovinom iz Kule, Miladinom Kovačevićem - umetničko ime Minja.
U ovom blogu objavljujem eksluzivnu priču šta se u stvari dogodilo tog kobnog 4. maja.
Minja je oduvek bio fino i povučeno dete. Kao mali igrao se lutkicama, tiganjima i šerpama. Često je oblačio haljinice svoje sestre, u koje bi se jedva uvukao jer su mu bile male, i navlačio mamine cipele, dok je ona bila na poslu, i imitirao Lepu Brenu. Ali, ubrzo, pošto je bio napredno dete, nije mogao da ulazi u sekine haljinice i mamine cipelice, te je postao depresivan. Roditelji nisu znali šta da rade, niti su znali u kom grmu leži problem. Da bi ga izvukli iz depresije upisivali su ga na razne sportove. Od boksa, karatea, ragbija do streljaštva i džudoa. Možda ga je bavljenje sportom izvuklo iz depresije, ali ljubav za suknjicama, cipelicama i Lepom Brenom nikad nije nestala.
Imam dobru dušu
U školi je bio tih i povučen, nije se isticao i mahom se družio sa devojčicama, dok su ga drugari zadirkivali da je seka persa i feminiziran. Zbog takvog tretmana okoline opet je upao u depresiju. Roditelji su ga upisivali na nove sportove kako bi ga iz nje izvukli, te je počeo da ide u teretanu i da trenira aikido i kung fu. Kad je ušao u pubertet imao je preko 2 metra i 140kg. Vršnjaci su ga ismevali iza leđa i niko nije hteo da se druži s njim, jer su ga se plašili. Bio je jako usamljen. Jedino društvo su mu pravile lutkice s kojima se igrao još kao mali. Slično kao i naš Strongman.
Da bi spasili svoje dete od netolerantne vojvođanske sredine odlučili su da prodaju po jedan bubreg i pošalju dete u Ameriku u školu, jer je tamo sredina tolerantna i prihvata različitosti. Ali, naivni, nisu znali da „U Americi jedu Srbe“.
Minja se brzo navikao na novo društvo i novu tolerantnu sredinu. Počeo je fino da uči, da napreduje i da se druži. Svakog vikenda je odlazio u lokalni kafe gde se okupljaju transvestiti, i gde se po prvi put osećao kao kod kuće i među svojima. Naravno, imao je problem da nađe cipelice na štiklu broj 53 i haljine XXXXXXXXXL, ali nekako se snalazio. Bio je srećan, ali, nažalost, nije trajalo dugo.
Minja se zaljubio.
Nesrećno.
U kolegu Bryana Steinhauera.
Stidljiv kakav jeste, gledao ga je iz daleka, svaki delić njegovog tela je gutao pogledima, naročito za vreme tuširanja i u svlačionici. Srce bi mu jako lupalo svaki put kada bi ga video, ali nije imao hrabrosti da mu priđe i kaže da ga voli. Ta ljubav je svakodnevno rasla. Počeo je svakodnevno, non-stop da misli na Bryana. Čak ga je i sanjao. Popustio je u školi zbog te ljubavi, čak je zapostavio i bavljenje sportom. Bio je kao zombi koji hoda. Ljubav mu je isprala mozak, toliko da je počeo da se potpisuje kao Miladin Steinhauer, čak je i njegovo ime istetovirao na ruci. Za njega je postojao samo Bryan.
I onda je napravio najveću grešku. Grešku koja će ga mnogo koštati.
Jadni roditelji bez bubrega
Poverio se drugarici Melissi Cartageni, koja je, a da ga o tome nije obavestila, odlučila da organizuje dejt za Minju i Bryana. Pozvala je jednog i drugog na isto mesto u isto vreme. Kada je Minja shvatio šta je Melissa uradila, noge su mu se odsekle i samo što se nije onesvestio. Melissa mu je kao kvočka na uvo kokodakala: priđi mu, priđi mu, priđi mu… Da bi skupio hrabrosti popio je nekoliko litara vodke. Kad je dotukao treću flašu, osećao se dovoljno ohrabrenim da mu priđe.
Brayn je stojao pored šanka.
Polako mu se približavao. U stomaku mu je eksplodirala atomska bomba. Smišljao je šta će da mu kaže. Kroz glavu su mu prolazile proste, prosto-proširene i složene rečenice. Put do šanka kao da je trajao satima. I najzad je stigao do njega.
- Zdravo Bryane.
- Zdravo.
- Ja sam Minya.
- Lepo ime. Moje već znaš.
Nije znao šta više da mu kaže. Samo ga je gledao dok su mu se na čelu stvarale graške znoja. Hvatala ga je panika. Prebledeo je. U glavi mu je bubnjalo. Sve je treštalo. Počelo mu je da se vrti. Klecale su mu noge. Bryan ga je čudno gledao.
- Brate, jel ti dobro?
I u tom trenutku se dogodilo. Minja se onesvestio i pao na Bryana. Spljeskao ga na pod i Bryan je upao u komu.
Američki mediji su odmah dočekali da našeg jadnog i napaćenog Minju razapnu kao monstruma, samo zato što je Srbin. Takva je Amerika. Zla i mrzi Srbe. Maltretirali su ga u pritvori. Diskriminisali i vršili torturu, kao što to čine u američkim filmovima.
Kada su to čuli njegovi roditelji, prodali su i preostale bubrege, te je njegova majka doletela prvim letom u Ameriku da spasi sina jedinca. Ostatak priče znate.
Ovom prilikom šaljem solidarne pozdrave i svečano obećavam da ću se svakodnevno moliti da našeg Minju, kao ni Ratka i Radovana, nikad ne uhvate. Ali, ako gauhvate i nevinog osude obećavam da ću ga obilaziti u zatvoru i slati mu slatkiše i cigarete.
