- Poruka
- 3.912
Србија без националне стратегије
(интервју са доктором политичких, социолошких и географских наука на Инстиуту за политичка истраживања у Београду, Драганом Петровићем)
- Шта је по Вашем мишљењу Национална стратегија ?
Могли би је означити као скуп најважнијих постулата о основама државне и националне политике једне земље и народа.
- Шта треба да садржи Национални програм ?
Требало би да садржи основне програмске циљеве у најважнијим областима државне и националне политике, који свакако нису краткорочни.
- Да ли Србија има програм Националне стратегије.
Из свега што можемо видети последњих година, па и деценија, Србија нема Националну стратегију као нешто што је донето у конципираној форми и што се плански покушава спровести. То наравно не значи да није било неких спорадичних и краткорочних покушаја прављења квалитетног програма у некој од важних области државне и друштвене политике који су повремено чак и давали извесне резултате. Али оно што би смо могли да прихватимо као осмишљену Националну стратегију и програм, нисмо свакако имали већ дуго. А, сад на питање зашто га нема, и то у годинама у којима су се решавала изузетно важна питања за нашу државу и народ, то је друго питање.
- Од када Србија нема националну стратегију и програм.
Током XIX века он је постојао још из периода Гарашанина. Овоме треба додати да је Србија имала и ту срећу да је у XIX веку имала више изузетно способних државника и политичара који су својим делањем и резултатима давали посебан квалитет стварању и реализацији националног програма у различитим областима, између осталих то су кнез Милош, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић, и поред низа осталих, и изнад свих Никола Пашић. Никола Пашић је заједно са својом Народном радикалном странком у оквиру државотворне политике успео да реализује тадашње најважније циљеве Срба и то закључно са окончањем Првог светског рата и уједињењем. Међутим начин на који је реализовано то уједињење и уређење новоформиране југословенске државе, није био резултат планске стратегије и широко прихваћеног националног консензуса. То је осмишљено и реализовано у уском кругу људи, укључујући пре свега регента Александра. Практично од тада Срби немају свој национални програм, што се и те како осетило током следећих деценија, све до данашњих дана.
- Шта је тада садржавао национални програм Срба.
Још су свакако устаници у Првом српскм устанку имали известан политички план и програм развоја ослобођене Србије, мада се то не може назвати изграђеним националним програмом. Кнез Милош је имао изузетан таленат за реализацију својих циљева, нарочито на дуже стазе. Гарашаниново Начертаније је ипак био први прави конципирани национални програм код Срба, што је у историјским радовима осветљено и подробно испитано. Начертаније је послужило као основ у следећим деценијама XИX века, реализације српског националног програма, који је од државника Србије, Црне Горе допуњаван и у појединим тачкама мењан. Никола Пашић, је као државник, који је макар у модификованој форми ипак деловао по оним основама који су задати у Начертанију, свакако најзначајнија личност српског народа друге половине XИX и прве четврти XX века.
- Шта треба да се данас уради да би се (тренутно непостојећа) српска стратегија покренула.
Потребно је мобилисати српску елиту, пре свега интелектуалну, или бар онај део који се осећа довољно национално освешћеним, ка стварању националне стратегије и програма око којег би се постигао основни консензус. Чини ми се да је доношење новог Устава Србије у јесен 2006, леп пример да се добром вољом према државним интересима земље, макар по неком важном питању, може постићи консензус најважнијих политичких и друштвених снага у Србији. Осим тога, веома је важно да држава, дакле актуелна власт, подржи у оквиру својих могућности стварање такве стратегије. Рецимо у Француској, постоји предвиђена процедура, у којој учествују државни органи, као и најзначајнији део интелектуалне и стручне елите, око прављења основних смерница предлога стратегије политике земље у најважнијим областима. Такав предлог се званично предаје највишим органима земље, укључујући и председника, а предстоји му јавна расправа. Тај предлог није обавезујући за званичне државне органе да се по њему поводе у својој политици, али има велики утицај у јавности и политичком естабилишменту.
- Да ли по Вашем мишљењу постоје људи у Србији, који размишљају у правцу стварања националног програма (стратегије).
Свакако, ми имамо нарочито у области науке и струке велики број мислећих људи, од којих је предпостављам на основу више показатеља, солидан део расположен да се укључи у стварање националног програма и оних дугорочних смерница, које би могле да нам помогну да изађемо из вишедимензионалне кризе у којој се налазимо. Ради се дакле о својеврсној синтези акција између државних институција и интелектуалних посленика, којима се у заједничкој интеракцији и путем јавне расправе може и треба прикључити читав народ. На тај начин би отпали или би се бар драстично умањили, недемократски и закулисани облици деловања у високој политици, бар кад је у питању стварање једне јединствене националне стратегије и програма. Када се једном донесе оквир националне стратегије и програма, тешко би било органима власти, у било каквој ситуацији и под утицајем јавног мњења да драстично мењају тако важне и општеприхваћене националне и државне координате деловања по најважнијим питањима. Признаћете да ће се тада створити повољније околности да се смањи утицај закулисаних и антидемократских фактора на даљу судбину наше политике, рецимо утицај тајкуна или страног фактора.
- Да ли имамо праве стручњаке у тако различитим областима да би се донела адекватна национална стратегија?
Одговор је потврдан. Наш систем образовања је створио у веома различитим областима образовања често врхунске стручњаке, чак и на светском нивоу. Са друге стране због неадекватне ситуације у нашој земљи, велики део њих се већ годинама привремено или трајно сели на запад, где своје најбоље радне године и резултате не улажу у својој домовини, која их је напосле, уз све недостатке који овде постоје, ипак школовала.
(интервју са доктором политичких, социолошких и географских наука на Инстиуту за политичка истраживања у Београду, Драганом Петровићем)
- Шта је по Вашем мишљењу Национална стратегија ?
Могли би је означити као скуп најважнијих постулата о основама државне и националне политике једне земље и народа.
- Шта треба да садржи Национални програм ?
Требало би да садржи основне програмске циљеве у најважнијим областима државне и националне политике, који свакако нису краткорочни.
- Да ли Србија има програм Националне стратегије.
Из свега што можемо видети последњих година, па и деценија, Србија нема Националну стратегију као нешто што је донето у конципираној форми и што се плански покушава спровести. То наравно не значи да није било неких спорадичних и краткорочних покушаја прављења квалитетног програма у некој од важних области државне и друштвене политике који су повремено чак и давали извесне резултате. Али оно што би смо могли да прихватимо као осмишљену Националну стратегију и програм, нисмо свакако имали већ дуго. А, сад на питање зашто га нема, и то у годинама у којима су се решавала изузетно важна питања за нашу државу и народ, то је друго питање.
- Од када Србија нема националну стратегију и програм.
Током XIX века он је постојао још из периода Гарашанина. Овоме треба додати да је Србија имала и ту срећу да је у XIX веку имала више изузетно способних државника и политичара који су својим делањем и резултатима давали посебан квалитет стварању и реализацији националног програма у различитим областима, између осталих то су кнез Милош, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Милован Миловановић, и поред низа осталих, и изнад свих Никола Пашић. Никола Пашић је заједно са својом Народном радикалном странком у оквиру државотворне политике успео да реализује тадашње најважније циљеве Срба и то закључно са окончањем Првог светског рата и уједињењем. Међутим начин на који је реализовано то уједињење и уређење новоформиране југословенске државе, није био резултат планске стратегије и широко прихваћеног националног консензуса. То је осмишљено и реализовано у уском кругу људи, укључујући пре свега регента Александра. Практично од тада Срби немају свој национални програм, што се и те како осетило током следећих деценија, све до данашњих дана.
- Шта је тада садржавао национални програм Срба.
Још су свакако устаници у Првом српскм устанку имали известан политички план и програм развоја ослобођене Србије, мада се то не може назвати изграђеним националним програмом. Кнез Милош је имао изузетан таленат за реализацију својих циљева, нарочито на дуже стазе. Гарашаниново Начертаније је ипак био први прави конципирани национални програм код Срба, што је у историјским радовима осветљено и подробно испитано. Начертаније је послужило као основ у следећим деценијама XИX века, реализације српског националног програма, који је од државника Србије, Црне Горе допуњаван и у појединим тачкама мењан. Никола Пашић, је као државник, који је макар у модификованој форми ипак деловао по оним основама који су задати у Начертанију, свакако најзначајнија личност српског народа друге половине XИX и прве четврти XX века.
- Шта треба да се данас уради да би се (тренутно непостојећа) српска стратегија покренула.
Потребно је мобилисати српску елиту, пре свега интелектуалну, или бар онај део који се осећа довољно национално освешћеним, ка стварању националне стратегије и програма око којег би се постигао основни консензус. Чини ми се да је доношење новог Устава Србије у јесен 2006, леп пример да се добром вољом према државним интересима земље, макар по неком важном питању, може постићи консензус најважнијих политичких и друштвених снага у Србији. Осим тога, веома је важно да држава, дакле актуелна власт, подржи у оквиру својих могућности стварање такве стратегије. Рецимо у Француској, постоји предвиђена процедура, у којој учествују државни органи, као и најзначајнији део интелектуалне и стручне елите, око прављења основних смерница предлога стратегије политике земље у најважнијим областима. Такав предлог се званично предаје највишим органима земље, укључујући и председника, а предстоји му јавна расправа. Тај предлог није обавезујући за званичне државне органе да се по њему поводе у својој политици, али има велики утицај у јавности и политичком естабилишменту.
- Да ли по Вашем мишљењу постоје људи у Србији, који размишљају у правцу стварања националног програма (стратегије).
Свакако, ми имамо нарочито у области науке и струке велики број мислећих људи, од којих је предпостављам на основу више показатеља, солидан део расположен да се укључи у стварање националног програма и оних дугорочних смерница, које би могле да нам помогну да изађемо из вишедимензионалне кризе у којој се налазимо. Ради се дакле о својеврсној синтези акција између државних институција и интелектуалних посленика, којима се у заједничкој интеракцији и путем јавне расправе може и треба прикључити читав народ. На тај начин би отпали или би се бар драстично умањили, недемократски и закулисани облици деловања у високој политици, бар кад је у питању стварање једне јединствене националне стратегије и програма. Када се једном донесе оквир националне стратегије и програма, тешко би било органима власти, у било каквој ситуацији и под утицајем јавног мњења да драстично мењају тако важне и општеприхваћене националне и државне координате деловања по најважнијим питањима. Признаћете да ће се тада створити повољније околности да се смањи утицај закулисаних и антидемократских фактора на даљу судбину наше политике, рецимо утицај тајкуна или страног фактора.
- Да ли имамо праве стручњаке у тако различитим областима да би се донела адекватна национална стратегија?
Одговор је потврдан. Наш систем образовања је створио у веома различитим областима образовања често врхунске стручњаке, чак и на светском нивоу. Са друге стране због неадекватне ситуације у нашој земљи, велики део њих се већ годинама привремено или трајно сели на запад, где своје најбоље радне године и резултате не улажу у својој домовини, која их је напосле, уз све недостатке који овде постоје, ипак школовала.
Poslednja izmena:
