strah od smrti

Ovo je pitanje o kojem su raspravljali skoro svi filozofi (svaki odnos spram beskonacnog podrazumeva da si ti konacan), psihoanaliticari, manje-vise sve religije pa onda zasto ne bismo i mi. Dakle:
-da li je strah od smrti svojstven coveku?
-ako jeste, da li mora da se prevazidje?
-ako mora, kako?
Kako se osecate kad razmsljate o smrti, da li, kada shvatite da je smrt neminovna, da jednog dana necete vise misliti ni osecati, da cete se jednostavno iskljuciti, nalazite utehu u necemu i ako je nalazite, u cemu?
Tema jest malo depresivna, ne zamerite mi na +40

nekima smrt i jeste uteha
neki veruju u duhovni svet
neki nisu dovoljno zreli da bi uopšte smatrali tvoja pitanja za bitna

Strah jeste svojstven, ali uglavnom kao strah od nepoznatog kombinovan sa željom za samoodržanjem.
Strah nestaje samo ako se dokaže da se ono od čega strahujemo neće dogoditi ili, pak, ako se mi sami promenimo, te drugačije počnemo gledati na nešto.
Kako ga prevazići? Nikako. Smrt je izvesna.
Bitan je individualni doživljaj pojma smrti. Tu nailazimo na problem vezan za pitanja koja si postavila. Odgovor koji tražiš nije ''univerzalan''. Odgovori koje ljudi budu ostavili će zavisiti od njihovog odgoja, vere, socijalno - kulturoloških odlika sredine u kojoj su odrasli/žive... Napominjem da termin ''problem'' ne označava uvek lošu stvar.

Sve to je dobro jer tako možemo uporediti svoja mišljenja, možda i saznati nešto novo. Ja bih lično voleo da ova tema zaživi.

A depresija... AH DESPERIJA - GROZNA ŽENA, nije tako loša kad se navikneš

I ja bih volela
Neki tvrde da je strah od smrti jedini 'pravi' i da su svi ostali strahovi čudnovatim vezama povezani s tim super-strahom. Ja taj strah ne osećam svakodnevno ali s vremena na vreme izrodi se situacija koja me podseti da smrt vreba, pri tom uopste ne mora da bude nesto sto bogzna kako asocira na smrt, recimo juce neka emisija sa jednim od brace Trifunovic, glumaca mislim, govorio je o starenju. I ja pomislim na smrt... to je.... ne znam, i strah i nije strah, ali svakako uzasan osecaj nemogucnosti poimanja tog stanja, nikad vise dodir, osecaj, culo, boje. Jedna bezgranicna teskoba. Mozda ce zvucati smesno ili apsurdno, ali jos od vremena kada sam prvi put probala da vizualizujem smrt, osetim tu teskobu koja posle nekog vremena predje u paniku, kad se zaista unesem u razmisljanje sta ima "posle"). Egzistencijalisticka agorafobija

gospodjice ote mi temu; planirao sam ja da je postavim, sa mnogo jačim uvodnim postom, ali nema veze. Moji odgovori:

- strah od smrti jeste svojstven čoveku (i spada u kategoriju prirodnih, odnosno normalnih strahova);

- ne mora da se prevaziđe, čak i ne treba (mada se pri ritualu prijema u masoneriju adept ritualno oslobađa straha od smrti - to je sve u domenu rituala i nije prirodno);

- odricanjem od svega; ugasnućem želja; kad ništa ne želiš nećeš se ničega ni plašiti, pa ni smrti.

Ja kad razmišljam o smrti potpuno sam svestan da mi to neće biti kraj, jer sam u suštini večan, već da će to biti samo kraj ovog isečka mog egzistencijalnog kruga. Utehu ne tražim i ne nalazim ni u čemu, jer nisam hrišćanin niti vernik.

WEISHAUPT:

gospodjice ote mi temu; planirao sam ja da je postavim, sa mnogo jačim uvodnim postom, ali nema veze. Moji odgovori:

- strah od smrti jeste svojstven čoveku (i spada u kategoriju prirodnih, odnosno normalnih strahova);

- ne mora da se prevaziđe, čak i ne treba (mada se pri ritualu prijema u masoneriju adept ritualno oslobađa straha od smrti - to je sve u domenu rituala i nije prirodno);

- odricanjem od svega; ugasnućem želja; kad ništa ne želiš nećeš se ničega ni plašiti, pa ni smrti.

Ja kad razmišljam o smrti potpuno sam svestan da mi to neće biti kraj, jer sam u suštini večan, već da će to biti samo kraj ovog isečka mog egzistencijalnog kruga. Utehu ne tražim i ne nalazim ni u čemu, jer nisam hrišćanin niti vernik.

Kliknite za proširenje...

Sorry, nije bilo namerno

Nema problema, ovde važi pravilo superpozicije: ko prvi - njegova tema. Tema je odlična i trebalo bi da zaživi, bez straha od smrti...

Onaj ko se boji smrti, boji se i zivota.

Smrt je neminovna, pa sto se njom opterecivati, samo je netreba izazivati nista vise, a kada dodje vreme znaces odgovore sta posle, do tada treba ZIVETI.

Sta posle, to je isto ono a sta da sam. Treba ziveti u SADASNJEM vremenu. Niko ne moze znati buducnost, samo proslost moze uticati na nju, tako da si u procepu u sadasnjosti, pa zivis ili ces umreti u sadasnjosti.

Svi se boje i smrti i života.

Mislim da je to vise strah od neizvesnosti...jer sve sto nam je nepoznato izaziva strah...ali to je normalno... sve price ljudi koji su preziveli klinicku smrt, su price u koje neki veruju a neki ne...sta je istina, saznacemo ali kad budemo "na putu"...

"Najstarije i najjače ljudsko osećanje je strah , a najstarija i najsnažnija vrsta straha jeste strah od nepoznatnog". (Lavkraft)

Smrt je trenutak kada prestanemo fizički da postojimo. Konačnost. Ništavilo. Doduše, sa stanovišta religije, smrt je samo trenutak kada naša duša prelazi u neko drugo, metafizičko stanje. Šta se sa njom događa - da li je ona u nekom limbu, ili nestane kao i naše telo - to još niko od smrtnika nije argumentovano objasnio.

Srednji vek je smrt tretirao kao "memento mori" - Setite se, vi koji ćete umreti. Tada nastala fraza, "Danse Macabre" (Totentanz), označava interakciju mrtvih i živih. Bilo je to vreme velike pošasti - kuge, i smrt je simbolizovala, u nemogućnosti da se prevlada njena masovnost, isto što i najjači adut u Tarotu - transformaciju, dakle: samo prelazak iz jednog stanja u drugo. Možda nije daleko od istine, ali je suština ove poruke bila uteha umirućih, kao i onih u iščekivanju Kosača.

Postoji i ona istočnjačka priča o Samari, na osnovu koje je S. Mom napisao pripovetku "Sastanak u Samari": u njoj sluga moli svog gospodara da mu pozajmi konja kako bi što pre, iz Bagdada, pobegao u Samaru, jer je tog jutra na bazaru video figuru Smrti koja je došla po njega. Gospodar se smiluje i daje mu konja, a zatim i sam odlazi na bazar ne bi li proverio istinitost priče. Sreće Smrt koja mu kaže: Ali, ja još nisam došla po tvog slugu. Pa tek večeras imamo sastanak u Samari.
Dakle, ova alegorična priča nam saopštava najsuroviju životnu istinu - smrt je neminovna, ne može se izbeći, niti se od nje može sakriti.

U fenomenalnom Bergmanovom filmu "Sedmi pečat", Smrt igra beskonačne partije šaha sa vitezom. Nema suca da kontroliše igru; nema laži, nema prevare. Smrt je pošteni igrač. Pravi fer plej.
Ali, u životu nije tako: smrt nekad dođe prevremeno, nenadano i nije uvek fer. Nije dobrodošla, osim u situaciji kada neko priželjkuje brz kraj umesto spore agonije.

I šta sad - hoćemo li život provesti u iščekivanju tog trenutka, strahujući od umiranja u toku sna, neke razjedajuće boleštine... ili, čak, od toga da ćemo biti živi sahranjeni? Ili ćemo se pomiriti s tim da nas jednog dana više neće biti... kao, uostalom, i svake biljke, travčice, životinje... te da postoji neka nedefinisana budućnost kojoj nećemo prisustvovati, ma koliko radoznalo žudeli da dočekamo putovanje na Mars ili rađanje svojih čukun-čukun unuka?

Jok. Uživaćemo dok ima sunca.

...ta velim ti ja...

Borac, odličan komentar. Da je trebalo da budemo biljke - bili bismo biljke i osušili bismo se kao biljke. Čovek je jedno, želi da postane nešto drugo, a postane nešto treće. I ceo život provod u iščekivanju smrti. Čuo sam za jednu priču iz Amerike, kad je jedan umirući čovek na bolesničkoj postelji rekao doktoru: "Molim vas da mi produžite život za samo dve godine, jer imam da završim neke obaveze."

"Kad vidiš nešto divlje u naslagama peska.
Kad tamo stoji mermerni cvet.
Sva beskonačnost na dlanu tvoje ruke.
Sva večnost u krilu tvom."

Vilijam Blejk.

danas je postalo moderno imati neke strahove i razglabati o njima.

gospodjica14:

Ovo je pitanje o kojem su raspravljali skoro svi filozofi (svaki odnos spram beskonacnog podrazumeva da si ti konacan), psihoanaliticari, manje-vise sve religije pa onda zasto ne bismo i mi. Dakle:
-da li je strah od smrti svojstven coveku?
-ako jeste, da li mora da se prevazidje?
-ako mora, kako?
Kako se osecate kad razmsljate o smrti, da li, kada shvatite da je smrt neminovna, da jednog dana necete vise misliti ni osecati, da cete se jednostavno iskljuciti, nalazite utehu u necemu i ako je nalazite, u cemu?
Tema jest malo depresivna, ne zamerite mi na +40

Kliknite za proširenje...

Hm, uglavnom jeste...
Uglavnom ne mora... ali je moguće...
Sudar sa istom... privremena pobeda... pre neminovnog kraja i njene apsolutne pobede...

Savet: živi život punim plućima i svaki dan kao da je poslednji... ne propuštaj ništa... Kako kaže ona narodna... Uzmi sve što ti život pruža... danas si cvet, sutra uvela ruža...

bitter choices:

danas je postalo moderno imati neke strahove i razglabati o njima.

Kliknite za proširenje...

Uvek je bilo moderno. Nekad je recimo bilo modernije umreti od tuberkuloze. To bi značilo da si nekakav pesnik ili umetnik.

Страх је смрт гора од самог нестајања.
Смрт треба прихватити као неминовност и помирити се са њом.
Имао сам инфаркт септембра прошле године. Невероватно је како ово мирно подносите, биле су речи интернисте који је гледао испис ЕКГ апарата.
Изашао сам из болнице и после три дана почео да радим иако су ми рекли да морам да мирујем бар два до три месеца.
Дрмнуо ме још једном у 4 изјутра. Попио сам лекове и наставио да спавам, а три сата касније отишао да радим.
Пре три месеца био сам на снимању срца сајлом. Током снимања сам отпловио на пар минута. Лекари су се испрепадали, растрчали и успели да ме врате.
А пре мање од месец дана уградили су ми стентове у срце и сада сам као нов, али...
Мој живот је на дну. Ни сам не знам зашто се још крећем. Чему? И рашта? Постао сам нешто што сам до пре пар година највише мрзео, а ништа не могу да учиним да то изменим.
Страх од смрти је у уској спрези са мотивацијом за живот и карактерним цртама човека.

Veliki broj ljudi se plasi smrti ali taj svoj strah pokazuju tek kada im dodje kraj.Strah od smrti dovodi do kajanja i trazenja oprostaja za svoje grehe.Smrt je dobra jer nas istinski natera da se pokajemo i uvidimo sve svoje greske koje smo napravili a nismo hteli da priznamo.Smrt je neminovna,svako ima svoj vek trajanja i svoju svrhu.Mozda niste razmisljali o tome ali zapitaj te se koje je svrha coveka,fizicka svrha,?Jedna jedina je da produzava vrstu kao i kod zivotinje.Kad to uradi njegova fizicka funkcija prestaje da postoji.Zato se treba prevazici ta fizicka funkcija jer kad nju prevazidjemo ne plasimo se smrti.

E, sad, kad bi znao šta je po definiciji greh. Greh - promašaj u savršenom služenju bogu. Šta je to savršeno? Kako se to služi bogu? Šta je to oproštaj greha? Veruj mi na reč, Alister Krouli je više bio u pravu od svih sveštenika koji su se pozivali na greh kada je rekao: "Čini ono što ti je volja i nema zakona iznad toga." Svrha fizičkog postojanja je spoznaja čula i ništa više iznad toga. Nije li veliki mudrac Solomon u Poslovicama, u Starom zavetu, lepo rekao: "Nema većeg zadovoljstva za čoveka od toga da se najede i napije." Smrt odnosi telesna zadovoljstva, ali ne i duhovnu egzistenciju.

gospodjica14:

Kako se osecate kad razmsljate o smrti, da li, kada shvatite da je smrt neminovna, da jednog dana necete vise misliti ni osecati, da cete se jednostavno iskljuciti, nalazite utehu u necemu i ako je nalazite, u cemu?
Tema jest malo depresivna, ne zamerite mi na +40

Kliknite za proširenje...

za mene je utjeha upravo u boldovanom

jedino cega me jeste strah je dugo umiranje, ali mozda je se jednom legalizuje eutanazija
pa ce sve biti ok

WEISHAUPT:

Svi se boje i smrti i života.

Kliknite za proširenje...

Obicno oni koji se boje zivota nemaju toliku frku od smrti, samoubice npr. Strah od smrti je blagoslov, ukoliko je svestan.

WEISHAUPT:

"Kad vidiš nešto divlje u naslagama peska.
Kad tamo stoji mermerni cvet.
Sva beskonačnost na dlanu tvoje ruke.
Sva večnost u krilu tvom."

Vilijam Blejk.

Kliknite za proširenje...

Ocajan prevod koji menja smisao!


Videti svet u zrnu peska
Raj u divljem cvetu
Drzati beskonacnost u saci
i vecnost u jednom satu.

Koliko sam samo puta umro do sad, i rodio se opet...
nešto tu opasno nije u redu sa tim pojmovima...
neznam...

WEISHAUPT:

E, sad, kad bi znao šta je po definiciji greh. Greh - promašaj u savršenom služenju bogu. Šta je to savršeno? Kako se to služi bogu? Šta je to oproštaj greha? Veruj mi na reč, Alister Krouli je više bio u pravu od svih sveštenika koji su se pozivali na greh kada je rekao: "Čini ono što ti je volja i nema zakona iznad toga." Svrha fizičkog postojanja je spoznaja čula i ništa više iznad toga. Nije li veliki mudrac Solomon u Poslovicama, u Starom zavetu, lepo rekao: "Nema većeg zadovoljstva za čoveka od toga da se najede i napije." Smrt odnosi telesna zadovoljstva, ali ne i duhovnu egzistenciju.

Kliknite za proširenje...

Postoje neka normalna ljudska pravila koja se nazivaju-moral.Greh je kad nemate morala da li u trenutku ili uvek.Slazem se da covek treba da radi sta mu je volja ali postoji moral koji stvara da covek ne postane razjarena zivotinja jer bez morala covek je to.Zamisli svet gde ne postoji ni jedan moralni zakon,na sta bi to licilo.

bitter choices:

danas je postalo moderno imati neke strahove i razglabati o njima.

Kliknite za proširenje...

s ovim se uopste ne slazem,,,,ako imas iti jedan irealan strah, a moras da zivis s njim, nije zanimlljivo razglabati o tome, jer ti takav kakav je, remeti ritam zivota...narocito sto se postepeno javlja "strah od straha"/:???:

Alister Krouli je više bio u pravu od svih sveštenika koji su se pozivali na greh kada je rekao: "Čini ono što ti je volja i nema zakona iznad toga."

Kliknite za proširenje...

mogla bi da konkurise za najgluplju recenicu svih vremena.
no mercy for satanic iluminatic.

s_mir_on:

mogla bi da konkurise za najgluplju recenicu svih vremena.
no mercy for satanic iluminatic.

Kliknite za proširenje...

Slazem se sa tobom!