Vasojevićki zakoni...

[SIZE=-1]Vasojevićki zakon u dvanaest "točaka" narodno predanje vezuje za početak 19. veka, za vojvodu Simu i igumana Mojsija, ali predstavlja zbir svih "stega" koje su Vasojevići usvajali još od 16. veka, kad su se odmetnuli od Turaka i prestali da plaćaju danak
[/SIZE]KO NE BUDE OLDŽIJA, DA BUDE NADONDŽIJA

piše: Ilija M. Jelić Narodno predanje veli kako su vojvoda Simo (Lakić) i iguman ĐurđevihStupova Mojsije (Zečević) rešili da uspostave "stari zakon ", dodajući mu nove članove. Zakon se nije sačuvao u pismenom obliku. NJegove "točke " pamtile su se u usmenom predanju, i "glačane "godinama dobile jezgrovit oblik pravih poslovica i aforizama. Tako su se "zakoni, sudovi i stege" lakše pamtili, i s kolena na koleno prenosili. U uvodu knjige iz koje ćemo u nekoliko nastavaka preneti Vasojevićki zakon, dr Ilija Jelić objašnjava kako je, 1916, u dane okupacije, kad je neprijatelj svoje zakone i običaje stao uvoditi, to podsetilo Vasojeviće da se sete svog zakonodavstva. Od ognjišta do ognjišta, Jelić je, tačku po tačku, zapisivao i tako sklopio Zakon, koji niko nije znao u celosti. Uz 12 tačaka, zapisao je i komentare, "onako kako bi ih i sam zakonodavac dao" i delove bogatog vasojevićkog predanja koje se na pojedine tačke odnosi.

TOČKA
PRVA

*1. Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka. Ko ne bude oldžija, da bude nagondžija.
1. - Bespogovorni umir znači prinudno izmirenje koje je zajednica vršila silom svoga autoriteta, nasuprot dragovoljnom umiru koji je zavisio jedino od drage volje zakrvljenih strana. Prinudno mirenje naređivano je u slučajima kad bi se krvne zadevice pojedinih bratstava i njihovih članova toliko namnožile, da bi dozlogrdile plemenskoj zajednici, te bi se ova našla pobuđenom da putem poravnanja i preko izbranih sudova sve krvne razmirice umiri i privatno-pravna potraživanja izgladi. Takvo jedno mirenje izvršeno je u Vasojevićima u vremenu iz koga potiče ovaj zakonski propis. Kako se pak sam akt izmirenja vrši opisano je u našoj raspravi: Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i Severnoj Arbaniji, Beograd 1926.
2. - Vasojevići su najveće crnogorsko-brdsko pleme, koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj Rijeci i s obe strane Lima sve do reke LJešnice. O njihovom imenu i poreklu postoje dve verzije narodnog predanja. Po jednoj oni su potomci nekakvog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i bio vojvoda u doba cara Dušana. NJega je nasledio sin mu Vasojević Stevo, koji se pominje u narodnim pesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević-Stevana Vasojevići su kao uskoci krenuli put Hercegovine i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.
Po drugoj verziji Vasojevići vode poreklo od nekog Vasa, sina nekakvog hercegovačkog kralja, koji se takođe preko Crne Gore doselio odnekud iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.
Oba predanja imaju zajedničko još i to što se veli da je Vaso imao još i četiri brata, Ozra, Pipa, Krasa i Ota, od kojih vode poreklo Ozrinići i Piperi, crnogorska plemena, i Krasnići i Hoti, severoarbanska plemena. Zato se svi oni rođače s Vasojevićima, jer veruju da vode poreklo od istog pretka.
Koja je od ove dve verzije tačna, teško je reći, ali je jedno tačno: da su Vasojevići jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, koja ima svoju zajedničku slavu Svetog Arhanđela, zajedničku tradiciju o svojoj prošlosti, i koja pamti sve svoje pretke počev od glavnog rodonačelnika Vasa pa sve do današnjeg dana.
Od Nožice Vasojevići su se počeli pomerati postepeno ka istoku dokle nisu zahvatili celu limsku dolinu sve do reke LJešnice. Prilikom toga prodiranja oni su starosedeoce, kao Lužane, Bukumire, Macure, Španje i Latine, delom asimilovali, delom potisnuli, a delom potčinili, i svima nadenuli ime Srbljaci.
Nasuprot Vasojevićima, Srbljaci ne predstavljaju etničku celinu, jer oni nisu jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, već skup raznih rodova koji su se tokom vekova tako izmenili, da se danas za mnoge sigurno ne zna ko od koga vodi svoje poreklo. Otuda Srbljaci, uzeti kao celina, nemaju tradicije o svojoj prošlosti, jer nemaju zajedničkog pretka od kojega bi izvodili svoje zajedničko ime i poreklo.
U početku, kada su Vasojevići zauzeli limsku dolinu i potčinili starosedeoce, Srbljaci nisu imali ni svojih glavara niti ikakva učešća u opštim plemenskim poslovima, već su im Vasojevići i sudili i predstavljali ih i spolja i iznutra. Ali upornom borbom Srbljaci su počeli osvajati jedno po jedno zvanje, dokle nisu izvojevali svoje kmetove, bratstvene starešine, a docnije i pravo učešća na narodnim zborovima i skupštinama. No i pored tih zadobivenih prava, Srbljaci su kao manjina bili i ostali potišteni, zapostavljeni, jer ih Vasojevići nisu nikada hteli primiti u svoju sredinu kao ravnopravne članove, pošto su oduvek smatrali da su od njih nešto više i da se s njima ne mogu nikako izjednačiti.
Usled te dugotrajne borbe i međusobnog gloženja, beše se i kod jednih i kod drugih razvio toliki antigonizam, da je ta borba Srbljake ujedinila, i od njih, kao raznorodnih elemenata, stvorila jednu takvu celinu, da se oni danas mogu smatrati kao jedna zajednica koja ima iste misli, iste želje, iste osećaje.
Zbog toga oštrog razlikovanja koje je postojalo između Vasojevića i Srbljaka, zakonodavac je morao u ovome propisu da izrečno spomene i jedne i druge, te da bi se znalo da se on odnosi na sve Srbe bez razlike plemena i staleža, jer da je spomenuo samo Vasojeviće, onda se takav propis ne bi odnosio na Srbljake i obrnuto, pošto su to bila takoreći dva "posebna naroda", koja su se među sobom bitno razlikovala kako po svome duhu, karakteru i osećaju, tako i po drugim etničkim odlikama.
3. - Oldžija je onaj koji nešto hoće od svoje drage volje, a nagondžija koji nešto mora da uradi prekos voje volje, na silu, po zapovesti. Zato ceo ovaj stav znači: ko se ne bude hteo umiriti milom, tj. od drage volje, da se umiri silom.

*2. Da muška glava bude trista groša, a ženska trista jedan.
Kad se krvnik izmiri sa porodicom ubijenoga, on joj pored ostalog plaća izvesnu sumu novaca kao naknadu za izgubljenog člana. Ta se suma zvala krvnina ili umir, i u Vasojevićima je iznosila 1001 groš za hrišćansku krv, a 1000 groša za tursku. Ali kako je ova suma bila prilično velika za ondašnja vremena, a narod osiroteo usled ratova i neprijateljske pljačke, to je cena muškoj glavi bila spuštena na trista groša a ženskoj na trista jedan.
Spuštanje cene muškoj glavi po sebi je jasno, ali se nameće pitanje: zašto je ženskoj glavi određena veća cena nego muškoj? Odgovor je prost i jasan. Ženska glava nije nikada bila skuplja od muške, pa ni u ovo vreme o kome je reč. Jedino je hrišćanska krv bila skuplja od turske za jedan groš, pa je ta razlika i ovim propisom zadržana, samo to nije jasno formulisano. Naime, tih godina (1828-1830) Vasojevići su bili pošli u rat sa skadarskim vezirom Mustafa-pašom protivu Rusa i bili su došli do Plovdina, gde su se zadržali, mnogi pomrli od raznih bolesti, pa se bio proneo glas da su svi Vasojevići izginuli i od raznih boleština propali. To dade podstreka vasojevićkim poturicama, te izvrše prinude na svoje žene-hrišćanke da se i one poturče, što mnoge i učine, a one koje ostadoše uporne, budu poubijane.
Kad se vojska vratila i pojedinci videli šta su poturice uradile od njihovih sestara i kćeri, napadnu na njih i one što im šaka padnu, sve pod nož stave, i na taj način izvrše osvetu svojih nevino palih odiva. Docnije, kad je naređeno prinduno izmirenje, bilo je određeno da se po običaju plaća za hrišćansku krv jedan groš više no za tursku, pa je otuda bilo i propisano ovim zakonom da se za žensku plaća 301 groš, jer su sve ubijene žene bile hrišćanke, a za mušku 300 groša, jer su svi ubijeni muškarci bili poturice.
Sa toga razloga je ova odredba bila od privremenog značaja, jer se odnosila samo na ovaj jedan jedini konkretni slučaj, pa zbog toga i nije važila kao jedno stalno pravilo, koje bi vredelo za jedan duži period vremena.

TOČKA
DRUGA

*3. Nove džamije da se ne grade, a stare da se zabatale.
Ovo je jedna preventivno-represivna mera protivu širenja muhamedanstva. Nove se džamije nisu smele graditi, a stare su morale opusteti zbog toga što u njih nije smeo niko ići, jer bi se na taj način javno izdao za Turčina, i time sebe izložio nemilim posledicama predviđenim u * 9 ovoga zakona.
*4. Poturčenjake niko da ne ubija, no da se ostavi svakome bratstvu da svoje vrne u prađedovsku vjeru. Ako poturice ne budu oldžije, da budu nagondžije, a ćoteci što ko ponese.
Posle onoga što su poturčenjaci uradili sa svojim ženama-hrišćankama koje se nisu htele poturčiti, bila je doneta opšta stega ili zavera da se svi poturčenjaci poubijaju bez obzira na to, da li su pojedinci i ukoliko krivi za pokolj hrišćanki. Ali se docnije uvidelo da se oni ne mogu istrebiti na taj način, jer su pojedina bratstva pomagala pojedine svoje rođake-poturčenjake bilo da pobegnu, bilo da ih skriju te da se ne zna gde su i šta se s njima desilo. Zato je ovim propisom naređeno da tu brigu oko istrebljenja poturica preuzme na sebe samo bratstvo kome poturice pripadaju, a ukoliko bi ono bilo nemoćno, imala su da mu priteknu u pomoć druga bratstva.
Kad bi se ubica mirio sa porodicom žrtve, plaćao bi krvarinu ili umir. Kako to da u Vasojevićkom zakonu ženska glava vredi 301, a muška - groš manje? Zar je moguće da je ženska glava u ta doba bila skuplja. Istina je da se - simbolično, za jedan groš - cenilo kako hrišćanska glava vredi više od turske. Kad su Vasojevići krenuli u rat protiv Rusa, u koji nikad nisu stig-li, poturice navale da u islam prevode vasojevićke odive. Koje odbiše, behu pobijene. A kad se očevi i braća vratiše iz rata, sve što beše poturica staviše ih pod nož. Docnije, kad je naređeno izmirenje odredi se da za žensku glavu (hrišćansku!) umir mora da bude za groš veći nego za mušku (poturčenjačku). Tako u Zakonu osta zapamćeno. Ko se na poziv bratstva ne bi hteo pokrstiti, imao je na to da bude silom primoran, a povrede koje bi zadobio tom prilikom, ostajale su mu kao da ih je od majke dobio.
Većina ovih poturčenjaka bili su oni čiji su dedovi silom poturčeni u Peći 1738-41 zbog učešća u pokretu patrijarha Arsenija Šakabente, i njih su pravoslavni Vasojevići zvali "šareni", tj. ni Srbi ni Turci. Prvi se od njih pokrstio neki Zule Fatić, rođak Mojsija Zečevića, a dobio ime Petar, koji je posle išao po narodu, kao "Apostol Petar", i pripovedao "Slovo Ristovo".
Ovom prilikom hodže su, da bi sprečile pokrštavanje poturčenjaka, bile pronele glas kako je Muhamed došao u Vasojeviće da vidi šta rade poturčenjaci, da li dobro održavaju Islam ili ne, i da je rekao kako će svakoga pomamiti ko se bude pokrstio. Kaluđeri manastira Đurđevih Stupova su tu vest oberučke prihvatili, jer su i oni javno govorili da su videli Muhameda, "a to je jedno Božje grdilo: šogave glave, gubavih ruku do lakata i nogu do koljena, koga jaše pop Lužac kad po nuriji ide, a đeca biju baljegama, te nije kadar da se odbrani a kamo li koga da pomami", - što je, razume se, povoljno uticalo da se ubrza prelaz poturica u pravoslavnu veru.
*5. Ko se podanas poturči i lažnu vjeru primi, da se za Turčina drži.
- Poturčenjaci i po prelasku u muhamedansku veru ostajali su i dalje u plemenskoj zajednici i uživali sva prava njenih članova. Oni su se od svojih pravoslavnih rođaka razlikovali samo time što su nosili čalme i klanjali, a inače su sve druge narodne običaje održavali, kao krsno ime, božićni ceremonijal, uskršnja jaja itd. Međutim ovom odredbom bili su izdvojeni iz plemena i na taj način bili lišeni svake plemenske zaštite i oglašeni za prave Turke, pa su za njih vredele i sve one odredbe koje su bile propisane za Turke, od kojih je bila najefikasnija ona po kojoj njihova imovina nije uživala nikakvu pravnu zaštitu. Time se htelo da se s jedne strane dalje poturčivanje spreči, a s druge da se ubrza vraćanje u pravoslavlje onih koji su se ranije bili poturčili.
2. - Lažna je vera Islam, jer je Muhamed, po narodnom predanju, na lažan način dao Koran svojim vernima. Naime, kad je hteo da ga objavi i prikaže kao Božji zakon koji je s neba poslan, on je izveo svoje pristalice u jednu pustinju, i tamo ih pozvao da se zajedno s njim pomole Bogu da im pošalje zakon po kome će se verski i inače upravljati.
Da bi ukrio trag postanku Korana, i da bi na očigledan način pokazao da ga sam Alah s neba šalje, on zapovedi vernima da kleknu na kolena i padnu ničice glavom ka zemlji, da bi se Alah umilostivio i zakon im poslao, a za to vreme, dokle su oni u tom stavu bili, Resula, Muhamedov drug i saradnik, bio se skrio u obližnjoj jami, i na ugovoreni znak imao je da jedan po jedan list Korana, savijen u malu kuglicu, pomoću praćke baca iznad vernih u vazduh. Sve doned dokle bi bačena kuglica išla ozdo naviše, verni su držali oborenu glavu ka zemlji da ne bi ušli u trag celoj toj mahinaciji, a kada bi se ozgo počela vraćati razvijena usled otpora vazduha, onda bi, na Muhamedov znak, podigli glavu da svojim očima vide kako zakon s neba dolazi, i da zahvale Alahu što im je molitvu uslišio. U tom bi času spazili iznad sebe u vazduhu gde se leprša parče hartije i k njima silazi. Čim bi to parče hartije palo na zemlju, Muhamed bi ga uzeo, pročitao i dao još nekolicini prisutnih da ga i oni pročitaju, i da se na taj način sami uvere da doista na toj hartiji, koja je s neba pala, piše ono što je Muhamed pročitao, pa bi opet zapovedio da priklone glavu ka zemlji i mole Boga da im pošlje još koju zapovest, a Resula bi opet sa svoje strane marljivo vršio poverenu mu dužnost.
To je tako ponavljano sve dotle dokle Resula nije i poslednji list Korana u vis bacio, a kad je sa bacanjem bilo gotovo, Muhamed, bojeći se da ga Resula kad-tad ne izda, dohvati jedan kamen i reče: "A sad Alah zapoveda da uzmete svi po jedan kamen i bacite u ovu jamu ovde, jer se u njoj nalazi nečistivi đavo, koji je veliki Alahov protivnik, a zato Alah traži da ga vi pod gomilu stavite". Čuvši to, Resula poviče iz jame: "Čuj, narode, sve je to laž što vam Muhamed govori! Bog nije poslao Koran s neba, već sam ga ja pomoću praćke iz ove jame bacao. Zato ne verujte, sve je laž!"
Razjarena masa, koja se i inače zbog svih tih događaja nalazila u jednom grozničavom duševnom stanju, doista poverova da se u jami nalazi đavo, pa skoči i kamenjem zasu jamu, a u njoj i samog Resulu.
Zbog svega ovoga Koran je lažna knjiga, pa i vera koju propoveda, nije prava božanska vera, koja je s neba poslana, već prosta Muhamedova izmišljotina.

TOČKA
TREĆA

*6. Ko ne priteče u pomoć kad dušmani udare na graničare, da nema nikakva dijela u plijenu i da se od njega niko ne ženi niti mu đevojku daje.
Graničari su bili svi oni koji su stanovali duž vasojevićke granice. Ali su se za graničare poglavito smatrali: Slatinjani, koji su se večito krvili s Turcima-Kolašincima, Veličani i Šekularci, koji su bili u stalnim borbama sa Rugovcima. Ostalo je sve jasno.
*7. Ko ubije ili plijeni Kolašinca bez znanja Slatinjana kad ovi drže vjeru s Kolašinom gradom, da Slatinjanima duguje krv.
Kao što je rečeno u komentaru prethodnog člana, Slatinjani su bili graničari s Kolašincima i neprestano s njima vodili četničku borbu. Zbog toga svoga susedstva s Kolašincima oni su bili izloženi stalnim njihovim napadima bez obzira na to, da li bi im za to dali povoda oni sami ili koji drugi Vasojevići, jer ma ko od Vasojevića napao na Kolašince, Slatinjani su bili prvi na udaru od strane kolašinske.
[SIZE=-1]Karta Vasojevića iz 19 veka [/SIZE]
Kako su pojedinci vršili ove napade na Turke u svakoj zgodnoj prilici, to su često puta Slatinjani bili iznenađeni revanšima sa turske strane, pogotovu u slučajevima kada je između njih bila vezana vera mira, tj. privremeno primirje dok se ne posvršavaju najnužniji poslovi, kao kosidba i dr., pa zbog toga kao nespremni za borbu i velike gubitke zadobijali. Zato se ovim propisom zabranjuje svaki napad na Kolašince kad ovi drže veru sa Slatinjanima, bez znanja i odobrenja Slatinjana.
Ko bi protivno uradio imao je da duguje krv Slatinjanima, tj. bio im je odgovoran, kao da je koga od njih svojom rukom ubio, pa je, razume se, na sebe navlačio krvnu osvetu s njihove strane za svaku povredu koju bi im Kolašinci nane

TOČKA
ČETVRTA

*8. Ko srpsko ukrade pa se ufati, da plati duplo i kmetovima ručak. Ako se ne ufati, da mu je aram.
1- Srpsko znači dobra koja pripadaju Srbima, tj. Vasojevićima i Srbljacima.
2. - Platiti duplo znači dati za jednu stvar dve isto takve stvari; tj. ako je ukradeno tele daće se dva teleta, ako je ukradeno deset konja platiće se dvadeset itd. I po kaznenom zakonu koji je bio sastavio prota Mateja Nenadović za vreme Prvog Ustanka, lopov je plaćao duplu vrednost ukradene stvari, jer čl. 3 izrečno veli: "Ko ukrade jagnje, prase, konja, taj da plati dvoje i da se kaštiguje štapovima".
3. - Kmet u Vasojevićima znači isto što i glavar, jer kao god što reč glavar može označavati svako zvanje - titulu - koju čovek ima bilo po svome stvarnom položaju, kao vojvoda, knez, serdar, barjaktar, sudija, bilo po svojoj socijalnoj važnosti i ličnom ugledu, stečenom poštenjem, mudrošću, dovitljivošću i rečitošću, jer se svi takvi ljudi počastvuju zajedničkom titulom: glavar, ban, kmet. Otuda kad se za nekog kaže da je glavar, ban ili kmet, to može značiti dvoje; prvo, da taj doista ima neko glavarsko zvanje, i drugo, da je to kakav pametan, okretan, rečit i pravičan čovek koji nema nikakve glavarske titule, ali koji ima veliki lični i socijalni značaj za sredinu u kojoj se kreće, radi i živi.
Ali i pored svega gore rečenog, kmet prvenstveno znači lice koje u danom slučaju vrši neku sudsku funkciju. Zato se kmetovi zovu kao obični seljaci koji presuđuju neznatne potrice, tako i izbrane sudije koje sačinjavaju tzv. Krvno kolo, Sud dobrih ljudi, Porotu itd., jer se svi oni zovu kmetovi sve dotle dokle kmetuju, tj. dokle taj spor ne presude i privatno-pravna potraživanja ne izglade, bez obzira na to što među njima može biti i knezova, i vojvoda, i serdara. Zbog svega toga kmetovi su imali vrlo veliku vlast, i tu su vlast crpli koliko iz svoga ličnog ugleda koji su uživali kao znatniji ljudi, toliko i iz ugleda i autoriteta svoga bratstva, jer u koliko je koje bratstvo bilo silnije, u toliko je i njegov prvak veću vlast imao.
U prvim danima borbe za slobodu i nezavisnost Vasojevića, kmetovi su se svojski zauzimali za pojedince i njihova bratstva, zastupali ih kod turskih vlasti i ukazivali im svaku moralnu i materijalnu potporu, pa su zbog toga bili cenjeni i voljeni ne samo kod svojih bratstvenika, nego i kod najširih narodnih masa. Ali sa uvođenjem običaja da se kmetovima domaći poslovi kumbulom svršuju, sa sve većim odstupanjem od narodnih običaja i tradicija u izricanju pravde, sa dosuđivanjem velikih globa u svoju korist, a naročito sa zakupljivanjem desetka, kmetovi su iz dana u dan sve više i više gubili narodne simpatije, dokle nisu postali toliko omrznuti, da je na njih bačeno narodno prokletstvo u obliku sledeće kletve: "Da Bog da i Bogorodica kmetovsko se ime utulilo, pod njima se zemlja provalila, a više njih nebo prolomilo!..."
4. - Platiti kmetovima ručak znači podneti ceo trošak koji oni učine dokle presude taj spor, a to nije bila laka stvar.
Kmetovi su imali pravo pod imenom ručka da ceo dan jedu, piju i puše na račun krive strane. U tu svrhu oni bi odseli kod najbogatijeg seljanina i ovaj bi im bez pogovora donosio sve što im pripada na ime ručka. Tako čim kmetovi dođu odmah se posluže crnom kafom, duvanom i rakijom, a malo docnije pred njima se namesti sofra sa duvanom, rakijom i raznim mezelucima od sira, kajmaka, kuvanih jaja, lešnika, oraha, jabuka, suvog mesa, priganica (naročita vrsta uštipaka), a naročito od ispečene na ražnju crne i bele džigerice kakva mlada brava, koji se mora, ako ničega drugog, a ono radi toga zaklati.
Pošto se kmetovi malo potkrepe i porazgovaraju, nameste im se postelje krajem sobe da se spuste, te da se "ne raspadnu na stolicama", a kakva mlada žena im poskida opanke s nogu da su komotniji.
Domaćin, kao da mu je krsno ime, stalno je na nogama i gologlav služi rakiju i duvan, nudi meze i drugo, a jedno dete, devojka ili kakva mlada žena neprestano stoji sa mašicama u ruci te donosi i namešta žar kmetovima na lule od njihovih čibuka.
Uz kmetove, kojih mora biti najmanje tri, ide tzv. "kmetovska kumpanija" (kmetovsko društvo), a to su stari ljudi koji svojim iskustvom i poznavanjem starih običaja i tradicija služe kmetovima kao savetodavci, ili bolje reći kao neki kodeksi, zatim pisari i neki broj mlađih ljudi koji izvršuju kmetovske naredbe, kao pozivaju parničare, dovode svedoke, vezuju neposlušne ili ih teraju u izbu (zatvor); donose kafu, šećer i rakiju ako se domaćinu nije dovoljno zateklo kod kuće; kolju kokoške i brave, spremaju meze, peku na ražnju jaganjce i uopšte staraju se o svemu, da se kmetovi što bolje ugoste i što tačnije izvrše njihove odluke. Sva se ta lica vode na račun krive strane, odnosno na račun kmetovskog ručka.
Kad se kmetovi odmore, napiju, najedu i pretresu ne samo celu plemensku istoriju, nego i celu tradicionalnu istoriju srpskog naroda, i kad budu pribavljena sva potrebna lica, onda tek pristupaju izviđanju i presuđenju sporne stvari, a kad presudu izreknu, odmah se donosi ručak.
Za ručak mora biti presna pogača, meki sir, kajmak, čorba od svežeg mesa, sveže kuvano meso, pečen brav, gotov (cicvara), pita i dosta kiselog mleka. Uz sve to, razume se, ide rakija, crna kafa i duvan, jabuke, lešnici i druge poslastice.
Po svršenom obedu kmetovi obično daruju decu, devojke i mlade žene koje su vršile ulogu posluge, sa po nekoliko groša "da kupe sapun, češalj" ili što drugo, a domaćinu kažu da će "ovo malo troška što je bilo platiti N." imenujući krivu stranu, i ova to mora bespogovorno izvršiti, da ne bi platila još jedan ručak, ako bi do spora došlo oko učinjenog troška.
Pri polasku kmetovi napune svoje mušeme (duvan-kese) duvanom sa sofre "da imaju šta pušiti dokle dopru do kuće"; a ako je koji i konja poveo, što, razume se, nisu retki slučaji, onda se i njegov trošak uračunava u kmetovski trošak.
Zbog svega toga kmet je, kao gurman, ušao i u narodnu priču. Tako se veli da je neki đavolčić našao koš u koji se hvataju ribe, i kad je video kako je dubok i udešen da što god u njega uđe ne može više izići niti se može videti šta unutra ima, začuđeno se upitao:
- Šta ovo može biti!?
- To mogu biti tri stvari, odgovori mu jedan stari đavo, kmetov trbuh, popovske bisage ili ciganska torba.
- Pa zar su te stvari tako duboke!? - upita đavolčić.
- Još i dublje, sinko, prihvati stari đavo. Kmet pojede celo selo i opet s praznim trbuhom kući dođe.
- Pop, kad obilazi parohiju, stavlja u bisage i jaja, i sir, i kajmak, i pasulj, i duvan, i kruške, i kupus, i krompir, i slaninu, i sve drugo što mu se da, i opet bisage ne napuni, jer nikada ne kaže "nemam gde da metnem", već sve uzima i u svoje bisage trpa. - A ciganska torba upravo dna i nema: može se ciganki dati što god u kući ima, opet će pokazati praznu torbu i tražiti da joj se "što da".
5. - Aram je neka kletva koja nosi zlo onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je aram" znači da mu je nesrećno, da mu je prokleto, i to po ondašnjem shvatanju nije bila mala kazna. Jer ko povuče na sebe i svoj dom narodno prokletstvo, taj se nema rašta mučiti: sve će mu naopako ići, a njegovo se ime po zlu spominjati kao prokletoga Vuka Brankovića.

* 9. Ko tursko ukrade, da mu je alal.
1. - Tursko označava sve ono što pripada Turcima i poturčenjacima.
2. - Alal je suprotno od aram, neki blagoslov koji nosi sreću onome kome se uputi. Otuda izraz: "da mu je alal" znači da mu je blagosloveno, da mu je sa srećom, da mu je od Boga prosto a od ljudi nezamereno.
- Narodno razrešenje od odgovornosti najbolje je opravdanje svakom ljudskom poslu, jer "što narod hoće, tome se ni Bog ne protivi".
3. - Turska dobra nisu bila zaštićena sa dva razloga. Prvi razlog potiče iz uverenja, koje postoji kod svih Srba ovoga kraja, da Turci koji žive u srpskim zemljama, uopšte nemaju ničega svoga, već bespravno uživaju srpska dobra koja su na Kosovu silom oteli, i da ukrasti stvar koja se kod njih nalazi, ne znači ni manje ni više, nego uzeti nešto na što se ima pravo, ali do čega se ne može doći na drugi način osim putem kraće.
Drugi se razlog sastoji u tome, što se ovakvom odredbom htelo s jedne strane sprečiti poturčivanje Srba, a s druge ubrzati vraćanje poturčenjaka u pravoslavnu veru. Zato je i doneta odredba: ko se podanas poturči, da se za Turčina drži, tj. da mu imovina od dana poturčenja ne uživa nikakvu pravnu sigurnost.
[SIZE=-1]Đurđevi Stupovi [/SIZE]
Shvatanje da Turke treba krasti, bilo je toliko rasprostranjeno i u narodu ukorenjeno, da je pre 70 godina krađa turskih dobara bila izjednačena sa pravim junaštvom, jer se govorilo: "Ko tursko ne krade ništa ne valja". Zbog takvog držanja Srba, Turci su bili prinuđeni da se sele u varoš, a poturčenjaci ili da se pokrste ili da i oni sasvim napuste svoja ognjišta. Otuda u Vasojevićima, naročito Gornjim, danas uopšte ima vrlo malo Turaka.
Usled takvoga postupanja prema Turcima, Vasojevići su bili ozloglašeni kao "pljačkaši" ne samo kod ostalih crnogorskih plemena, nego i kod austrijskih pograničnih vlasti. Tako se priča da su jednne gladne godine bili došli u Kotor neki Vasojevići da prime žito, koje je bilo poslato iz Rusije, i da su svojim odelom pali u oči austrijskim oficirima, pa će ih jedan upitati:
- Odakle ste vi?
- Mi smo Vasojevići, gospodine, ako si rad znati, odgovore mu oni.
- A!... vi ste oni koji se bijete da opljačkate turske koze i ovce!?...
- A zašto se bijete vi, gospodine? upitaće ga jedan između njih.
- Pa, mi se bijemo za slavu i čast, odgovori oficir.
- Tako je od Boga ostalo, gospodine, prihvati drugi Vasojević. Svak se bije da dobije ono što sam nema, pa tako radimo i mi i vi; - iz čega je izišlo, kao što se vidi, da Vasojevići nemaju koza, a austriski oficiri časti i slave.

TOČKA
PETA

* 10. Ko u kući kačkine drži, da im je drug.
Kačkini su bili odmetnici koji su živeli svojim posebnim životom, nezavisnim od pravnog uređenja vasojevskog plemena. Za njih je bila običajem utvrđena kazna: oduzimanje celokupne imovine i progonstvo, a ako bi ko od njih bio ubijen, išao je "kao pas s mosta", tj. za njega nije niko odgovarao. NJihovi jataci bili su izjednačeni po kazni s njima sa dva razloga. Prvo stoga što se i jatakovanje smaralo kao samostalno delo i povlačilo istu kaznu koju i samo izvršio štvo, i drugo s obzirom na ondašnje društvene prilike i opasnost koja je pretila od takvih jataka, pa otuda i ovako stroga kazna za one koji u kući kačkine drže.
Kad su Vasojevići naredili da svako bratstvo vrati u prađedovsku veru svoje poturčenjake, bi određeno da ko neće da se pokrstitimilom, moraće silom. A povrede koje bi pritom zadobio, ostajale su mu kao da je "od majke dobio". Hodže, hoteći to da spreče, prospu glas kako je Muhamed lično, došao u Vasojeviće i da će "pomamiti" svakog poturicu koji se pokrsti. A kaluđeri tad razglase da su videli Muhamede, i da je to jedno "grdilo", koje nije u stanju da se odbrani, pa ga deca gađaju balegama, i ima "ruke gubave do lakata, a noge kaljave do kolena". Kačkini su se bili namnožili naročito posle 1809, kada su se Vasojevići bili definitivno odmetnuli od turske vlasti, jer su se tada pojavili i domaći hajduci, koji nisu priznavali ni tursku ni vasojevićsku vlast. Oni su pljačkali i Turke i Srbe, kako bi im se kad prilika dala, a krili su se kod svojih rođaka - jataka.
Glasovit je bio odmetnik Mićo Akov Kastratović, koji je bio inače izvrstan junak, zakleti neprijatelj Turaka i njihove vladavine, ali i veliki "bezakonik", jer se mimo narodne običaje i plemenske uredbe ženio kad god je hteo, uzimao "srpsko" i "tursko", a nikom ništa nije davao niti koga slušao.
Još su bili po zlu čuveni odmetnici: Boško Mićov Kastratović, Savo Dmitrov sa Seoca, Luka Mamić iz Salevića i Damnjan Golubović s Trepče. NJih četvorica bili su strah i trepet za sve stanovnike ovoga kraja, pa su kao takvi prozvani "sveta četvorica". Tako se priča da je bila došla Mara Dašićka, iz Šekulara, u manastir Đurđeve Stupove da pita igumana Mojsija koji su sveci najstrašniji, da bi ih mogla što bolje svetkovati, i da joj je Mojsije odgovorio: "Najstrašniji su sveci u ovom kraju:

• Sveti Boca s Peovca (Boško Mićov Kastratović),
• Sveti Savo sa Seoca (Savo Dmitrov),
• Sveti Luka s Kruga (Luka Mamić),
• Sveti Damnjan s Doca (Damnjan Golubović),

nego idi kući i pazi onu kolibicu i ono malo koza što imaš, jer će ti ih sve ognjem i munjom spržiti". I doista, nad je Mara došla kući, imala je šta videti: "sveta četvorica" opljačkali joj sve, kami i drvo: kolibicu zapalili a koze oterali.

TOČKA
ŠESTA

*11. Koji Branković dušmanima javi što glavari i narod zbore, da se obestrvi on i svako njegov na vječni vijek i amin.
1. - Branković je ovde uzet kao sinonim izdajnika, a to dolazi otuda što je ovde reč o izdaji, a po narodnom predanju Vuk Branković je izdao na Kosovu i zbog toga oglašen za izdajnika. Ali te narodne priče i pesme koje govore o Vukovoj izdaji, nisu se mogle utvrditi istoriskim izvorima, već one nalaze svoga opravdanja jedino u narodnom shvatanju o pojmu izdaje. Naime, Vuk je kriv što je ostao živ, jer narod smatra ne samo za najveću izdaju, nego i za najveću sramotu za ceo vek kad neko iziđe iz borbe živ, a svoga starešinu pusti da pogine. Otuda nije nikakvo čudo što je Vuk oglašen za izdajnika kad se zna da je njegov starešina, knez Lazar, poginuo na bojnom polju, a on - Vuk, njegov potčinjeni vojvoda, ostao živ.
2. - Kazna za špijune-izdajnike, kao što se vidi, bila je progonstvo iz Vasojevića zajedno sa celom njihovom porodicom. Međutim po Karađorđevom Kriminalnom Zakoniku izdajnik je kažnjavan smrću, jer * 24 izrečno veli: "... da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke, i tako živ da se digne na kolo, i da se ne skida dok kost traje". - Po čl. 90 Grbaljskog Zakona izdajnik je osuđivan "... da mu Grbalj sve što ima izije i popije".
* 12. Ko svoje glavare preskoči i od tuđina pravicu traži, da je kriv.
Dokle se Vasojevići nisu odmetnuli od Turaka, nezadovoljna se strana mogla u kakvom sporu žaliti i turskim vlastima da joj one stvar presude i zadovoljenje pribave. Međutim se ovim propisom to izrično zabranjuje i protiv onoga koji bi protivno uradio, unapred je bila izrečena presuda, po kojoj je bio kriv zbog samoga fakta što se Turcima žalio, tj. samim tim svojim postupkom bio je osuđen da izgubi spornu stvar.
* 13. Ko podanas ode veziru u Skadar, da se k nama više ne vrće, a ako se vrne, da se turi pod tomruke, pa ako se pokaje, da se pusti, a ako ne pokaje, da se obestrvi.
Ovom se odredbom cilja na one koji nisu priznavali novo stanje stvoreno odmetništvom Vasojevića od Turaka, a takvih je nezadovoljnika u prvo vreme bilo malo više. Jer su pojedinci odlazili veziru u Skadar i u ime svoje i svojih pristalica predavali mu male svotice novaca na ime danka i kao znak priznanja njegove vlasti, a vezir je njih za to obdarivao velikim darovima, koji su po nekoliko puta premašali vrednost donetog danka, pa je otuda i ostala izreka: "S grošem u Skadar, a sa hiljadu iz Skadra". Takve nezadovoljnike glavari su stavljali u zatvor u manastiru Đurđevim Stupovima i pod tzv. "tomruke", koji su se sastojali u tome što je osuđeni za izvesno vreme ležao među dve velike klade sa svezanim unakrst nogama i rukama. Ako bi pak u toku izdržavanja te kazne priznao novo stanje, onda je odmah puštan u slobodu, inače ako to ne bi uradio ni posle šestodnevnog ležanja pod tomruke, onda je proterivan sa vasojevićske teritorije s pravom na povratak čim bi se pokajao i priznao Vasojeviće kao nezavisnu državu.

TOČKA
SEDMA

*14. Karvan niko da ne dira, no neka ide kud ga put vodi. Ako česovu štetu učini da odmah i bespogovorno plati; ako to neće, da mu poharani zadrži konje i tovar dokle kmet dođe i da bude kako kmet reče. Ako kmet u selu nije, da presudi prvi pošten čovjek koji se u blizini nađe.
Ovaj propis ima međunarodno-pravni karakter, jer je njime bila zajemčena sloboda trgovanja stranim državama, naročito Mletačkoj Republici s Vasojevićima, a s tim u vezi i sloboda putova i prolaza kroz vasojevićsku teritoriju. Inače propis je sam po sebi jasan, da mu ne treba nikakav naročito komentar.

TOČKA
OSMA

*15. Duhovnici kad u boj idu, da obritve bradu i da nose naške haljine; ako to neće, da im glavari džebanu ne daju.
U doba o kome je reč, Vasojevići nisu imali drugih pismenih ljudi osim kaluđera i sveštenika, koji su u miru bili učitelji i sudije, a u ratu četovođe. I ako duhovne starešine iako četovođe oni su nosili brade, a kaluđeri uz to još i monaške haljine. Ali zbog jednog slučaja što su Turci oskrnavili bradu jednom poginulom kaluđeru, izdato je ovo naređenje da za vreme rata moraju brijati brade i nositi svetovne haljine, da se ne bi od drugih boraca raspoznavali.
Ko bi se tome protivio, glavari mu nisu davali džebanu, a s druge je strane nije mogao dobiti, jer mu vojnici nisu smeli davati od svojih metaka, pošto se verovalo da će poginuti od neprijateljske puške svaki onaj koji drugom svoje metke uzajmljuje.
* 16. Bog je stvorio ženu, a ne Satana, i to tako da ostane navijeki amin. Ko protivno govorio, da je proklet: na ovome svijetu neimao anđela-čuvara, a na onome ne vidio raja, već mu duša vječito u paklu bila i ispaštala njegove muke.
* 17. Duhovnici da se ostave žena, a koji se kurvarom obrete, i to se načisto dokaže, da se uštroji i od sveštenodejstva odluči.
1. - Bog je tvorac neba i zemlje i svega što je pod nebeskom kapom, što vidimo i na vidimo. On sedi na nebeskom prestolu tamo negde daleko gore među plavim oblacima, opkoljen anđelima, svetiteljima i drugim Božjim ugodnicima, i odatle upravlja celim svetom, određuje sudbinu svakome biću, deli pravdu i stara se o svima nama kao otac o svojoj deci.
Bog ima božanstveno divan lik, veličanstven stas, izrazito lice, dugu belu bradu, dostojanstveno držanje bez i jedne trunke gordosti i nadutosti. NJegovo je odelo divno: jedan ogrtač nebeski plave boje, unaokolo izvezen suhim zlatom i ukrašen sa bezbroj alem-dragih kamenova kao ono nebo sitnim zvezdama; na nogama ima crvene jemenice od fine, čiste svile, a na glavi nosi nebesku krunu izvezenu od čista suha zlata i iskićenu dragim kamenjem, od koga svetlost sija na sve strane i svemu život daje.
U običnom životu Bog je vrlo skroman, povučen, živi pametno i razumno, ništa ne čini što je izlišno; u ophođenju s drugima je vrlo blag i otmen; nije nimalo razmetljiv; vrlo je gostoljubiv i saosetljiv, svačije ga dobro obraduje a žalost sneveseli. Rado prašta onima koji su ga uvredili, pa se pokajali i oproštenje zatražili.
Kao pamet Bog je beskrajno velik, upravo sveznajući, izvanredno logičan, neobično širokih pogleda i shvatanja, pravo savršenstvo od rečitosti, do krajnosti miroljubiv i blagonaklon, preko svake mere hladnokrvan, a kad ustreba čvrst i postojan, neustrašiv i borben, junak kakav se samo zamisliti može.

2. - Po Sv. Pismu Bog je stvorio ženu od rebra prvog čoveka. Međutim po narodnom predanju Bog je stvorio samo čoveka, a đavo ženu. Naime, đavo je stalno išao Bogu uz nos i što bi god Bog stvorio, đavo se trudio da istu takvu stvar napravi ali mnogo bolje i lepše, da bi na taj način dokazao da je bolji majstor od NJega. Tako kad je Bog stvorio čoveka, đavo uinat njemu stvori ženu, i tako je ulepša i dotera da je čovek prema njoj izgledao kao prava rugoba. Bogu je to bilo neobično krivo i zbog toga đavola protera u pakao, a žene, kao njegovu siročad, zadrža na nebu.
Na osnovu zakona da se kmetu (sudiji) na račun krive strane "plati ručak", nastala je poslovica o tome kako tri stvari nemaju dna - popovske bisage, ciganska torba i kmetov trbuh. Kad kmetovi dođu negde da sude, gostili bi se čitav dan, a kad presude odlazili bi uz uzgrednu rečcu kako će "ovo malo troška platiti krivac". A ako krivac neće da plati, eto njih opet, na "kmetovski ručak", da ponovo sude uz bogatu trpezu.
No žene kao žene - đavolja rabota, nisu mogle mirovati, već pustiše jezik i počeše snovati intrige i spletke, ašikovati s anđelima i praviti čitavu larmu, tako da Bog, kao star čovek, nije mogao spavati niti imati mira ni danju ni noću. Zato jednog dana pozva Sv. Petra i reče mu: "Onoga nesrećnika (đavola) proćerah, a ovu siročad (žene) zadržah ovđe na nebu. Ali vidiš, postale su opasne po mir i rajsko spokojstvo. Moramo ih nekuda skloniti, a žao mi ih je, pa ne znam šta da radim s njima". - Prosta stvar, Gospode, odgovori Sv. Petar. Podijelićemo ih među ljude, jer su se mnogo prolijenjili i omlitavili, pa je potrebno da neko među njih unese malo intrige, spletke i rovarenja, te da se otrgnu od mlitavosti i čamotinje u koju su zapali. - Pravo kažeš, prihvati Gospod, i pozva Arhanđela Mihaila te mu naredi da pozove predstavnike pojedinih naroda da dođu, jer Gospod hoće nešto da im podeli. Anđeo odmah izvrši Božju zapovest i pozva pojedine narode da prime Božji dar.
Kad predstavnici počeše stizati, Bog pofronti sve žene pozadi sebe, da ne bi video koju će kome dodeliti, i da bi na taj način izvršio što pravičniju podelu.
[SIZE=-1]Andrijevica [/SIZE]
Prvo stigoše predstavnici starih naroda, Misiraca, Jevreja i tako redom, i njima Gospod dade po jednu ženu, a kad počeše stizati mlađi narodi, Turci i drugi, Gospod se okrenu pozadi sebe, i videvši da se ništa ne poznaje odakle uzima, poče zahvatati naručem i tako deliti žene onima koji su docnije dolazili. Otuda neki narodi imaju danas samo po jednu, a Turci i drugi po nekoliko žena.
Kad je deoba bila svršena, Gospod leže da se malo odmori, ali baš u tom trenutku pojavi se jedan kaluđer iz Crne Gore.
- Šta ćeš ti duhovniče!? - upita Gospod.
- Anđeo je zvao, Oče, da dođemo, jer imaš nešto da nam dijeliš, pa kao velju, doša i ja da primim dar.
- Trebalo je ranije doći, zakasnio si; sve je već podijeljeno.
- Nijesam moga ranije, jer sam služio službu, a velju. Ti ćeš za mene, kao za svoga vjernog slugu, ostaviti dio, pa zbog toga nijesam naročito ni hitao.
- Trebalo je da ti ostavim, ali oprosti, zaboravio sam.
- Zar mene da zaboraviš!? - uzviknu kaluđer sav razjaren i uzbuđen, mene koji po triputa službu služim, narod poučavam i opominjem da Te se sjeća i da Te ne zaboravi, a Ti si jedanput imao nešto da podijeliš pa si me zaboravio!!...
Bogu bi krivo i reče: "Sve je tako, ali oprosti, zaboravio sam. No znaš šta: idi dolje na zemlju, pa će sve žene biti tvoje". I otuda je ostalo da se kaluđeri ne žene, ali imaju pravo na tuđe žene.
Na osnovu toga predanja izgleda da su kaluđeri polagali neko pravo ne samo na slobodne žene, već i na udate. Zato su i došle ove odredbe kojima se prvo pobija verovanje da je đavo stvorio ženu, i drugo da kaluđeri nemaju prava ni na slobodne ni na udate žene.
Ove su odredbe morale doći zbog toga što nisu bili retki slučaji da kaluđeri napastvuju žensku čeljad koja bi se zatekla u njihovoj okolini. Dobro ugojeni, bezbrižni, zdravi i obesni, oni su često puta pravili takve izgrede prema ženskim licima, da bi se protivu njih uzbunila čitava sela i digla hajka kao na divlju zverad. Ovo utoliko pre, što je među njima bilo i takvih koji bi zašli po selima, i čim bi ulučili priliku da u kakvoj kući nema muškaraca, odmah bi napali žene i napastvovali ih. Takve su kaluđere seljani hvatali, vezivali i držali u hladnoj vodi, zatim tukli i izobličenju izlagali, pa ako ni to ne bi pomoglo, onda bi ih - uštrojili.
Tako se pričada je jedan Kuč - ženskaroš - bio na taj način kažnjen, i da su njegovi štrojači morali platiti njegovom bratstvu pola krvi zato što su ga onesposobili za oplođavanje i time njegovo bratstvo oštetili u priraštaju plemenika.
Štrojenje, kao kazna, primenjivano je i u Šumadiji protivu popova-ženskaroša, o čemu svedoči sledeći akt, koji u celini donosimo:
Načelnik Sreza Paraćinskog, aktom svojim od 11 septembra 1855 god. N 1764 javlja načelničestvu Okružja Ćuprijskog sledeće:
"U selu Buljunu, podrčja ovoga, boravi jedan antikrist u odjejaniju svešteničkom, po imenu Milun, udov od 35 godina, bez poroda, zdrav, besan i pomaman, koga parohijani nazivadu "Sotona" čerez njegovih sablažnjivih djela, koja čini iz dana u dan sprama ženskoj čeljadi. Od istoga "Sotone" ne može ni jedno žensko čeljade mirno da prođe, a da ga onn ne napastuje. Čerez toga narod se odpadio od crkve i od vere, pa niti se Bogu moli niti održava veru, jer neće ni da čuje za ovog odpadnika Božjeg. Isti bogohudni sveštenik Milun, premlaćivan je toliko puta od naroda, čerez njegovi zločesti djela sprama ženskim čeljadima, ama on je opetka terao svoj bes. Sad u prošlu svetu nedelju uvaćen je kod neke Kadifke, oko polak noći, i savitlan od komšija, pobegao je preko plota, ali je pola mantije svoje ostavio na plot begajući. Jučerke opetka, kad su čeljad Nikole Ikića najčednijeg domaćina bili u branje kukuruza, taman pred podne, upao je u kuću istog domaćina Nikole, i njegovu najmlađu snagu Živanu napastvovao je, a kad se na zapomaganje njeno sabrao svet, isti pop sotona uhvaćen je u klopku, i onda svet, kome već dodijaše zulumi ovoga đavola u mantiji, skleptaše ga u saglasju, vezaše u kvrge i onda pozvaše selskog štrojača Momira, koji popa uštroji kao vepra. Svi seljaci iz pomenutog sela, Buljuna, bili su kod mene i ovo izjavili i molili da se ova napast popovska ili odluči od sveštenodejstva ili progna iz sela ma gde.
Pokorno molim načelničestvo za uputstvije, šta ću da radim s ovim popom koga narod ne može ni da gleda. Doduše je uštrojen, ali opetka, treba da se ukloni i da se drugočasno svešteno lice odredi na njegovo mesto.

3. - Satana je nekada bio prvi Božji doglavnik, najstariji anđeo među svima anđelima. Ali pored neobične darovitosti i vrlina koje je imao, bio je preko svake mere ambiciozan, sujetan i ohol, pa je bio počeo ne samo da prezire i bagateliše svoje drugove-anđele, već jednoga dana htede da bude stariji i od samoga Boga. U tu svrhu on organizova pobunu jednog dela anđela protivu Boga, i zatraži od NJega da mu se pokori i starešinstvo preda. Bog se zbog toga ražljuti i sve buntovnike kazni progonstvom iz raja.
Ali kao pravičan sudija, On svima ne odredi jednaku kaznu, već po zasluzi: Satanu i sve kolovođe protera u pakao da se tamo s ostalim grešnicima večito muče; one anđele koji su bili vatrenije pristalice pobune, kazni time što i osudi da večito lutaju kroz vasionu i da nigde nemaju svoga stanka niti ikakva mira i spokojstva, a one buntovnike koji su se pobuni pridružili više iz naivnosti i lakomislenosti, nego iz ubeđenja da je nameravani prevrat bio potreba, kazni da se muče na zemlji i da žive po pećinama i drugim nečastivim mestima. Otuda tri vrste đavola: pakleni, vasionski i zemaljski. Sve se tri vrste jedna od druge znatno razlikuju, ali im je svima zajedničko to što gaje neizmernu mržnju prema Bogu i svemu onome što Boga slavi i veliča.
Po jednoj drugoj verziji narodnog predanja, postanje Satane i uopšte postanje đavola izvodi se ovako. Bog ima na nebu svoj presto, u koji ne sme niko drugi sesti osim NJega, jer bi postao moćan i sveznajući kao Bog. Jednoga dana Bog ode nekuda i ostavi anđela Natanaila da čuva presto dokle se On ne vrati. Međutim čim Bog ode, Natanailo sede u Božji presto i odmah postade moćan i sveznajući kao Bog. Kad se Bog vrati i kad vide šta je Natanailo uradio, prokle ga ovim rečima: "Dosada si bio dobri i vjerni anđeo Natanailo, a odsada budi prokleti i nevjerni đavo Satanailo. Voda ti kuća bila." Čim Bog izgovori te reči, od Satanaila se namnoži veliki broj đavola i jedni odmah siđu u vodu i u njoj se nastane. Ali na opomenu Bogorodice da ljudi neće moći živeti bez vode, ako je đavoli sasvim zauzmu Bog se pokaja i reče: "Kamen ti kuća bila". Na te reči đavoli počnu zauzimati kamenita mesta i tamo se nastanjivati. No kad Bog vide da ih je na zemlju sišlo toliko, da bi je mogli celu prekriti, on uzviknu: "Stoj đe je koji!" I zbog toga mnogi đavoli ne stigoše da siđu na zemlju, već se ustaviše u vazduhu i tamo još i dandanji lutaju i bore se sa halama i velikim vetrovima.
Prema tome, po ovoj verziji ima upravo dve vrste đavola: oni koji žive u vazduhu, i oni koji žive na zemlji, u vodi i po stenama. O paklenim đavolima, kao što se vidi, ova verzija ništa ne zna. Osim toga, ona se razlikuje od prve još i u tome što postanak đavola objašnjuje na sasvim drugi način, jer dokle su po prvoj gordost i oholost početak greha i uzrok pada đavola, dotle su po ovoj drugoj prestup Satanin sastojao u tome što je anđeo Natanailo, prekršivši Božju zapovest, seo u Božji presto i po sili same stvari postao silan kao Bog, pa je zbog toga i bio proklet i s neba prognan.
Inače između vasionskih i zemaljskih đavola obe verzije nema nikakve razlike, jer su u svemu jednaki i po svojim telesnim znacima, i po svojim duševnim osobinama, i po svojoj aktivnosti i po svojoj nadprirodno-mađiskoj moći. Stoga sve što bude rečeno o vasionskim i zemaljskim đavolima prve verzije, u svemu vredi i za vasionske i zemaljske đavole druge verzije.
1. - Satana i njegovi drugovi - pakleni đavoli, od dana kada suproterani iz raja, izgubili su sva Božja i ljudska obeležja, jer dokle Bog, anđeli i smrtni ljudi po svojoj fizionomiji koliko-toliko liče jedni na druge, dotle oni ne liče ni na koga drugog osim sami na sebe.
Kao pojava Satana je, a i svaki drugi pakleni đavo, savršena rugoba, ružna stasa, odvratna izgleda: crn kao zift, po celom telu runjav, visok i koštunjav, upravo toliko mršav, da ima samo kožu i kosti; glava mu je budi-bog s nama: nekako ćoškasta, upravo trouglasta, sa dva mala roščića unatrag povijena, od kojih je jedan malo kraći i zatupast; kosa mu je nakostrešena kao bodlje u ježa; uši male i čuljaste, nos savijen i kukast, brada šiljasta i unapred povijena, oči male, crne kao u zmije, napolje iskočile i neprestano se vrte kao da su na zejtinu, jagodične kosti ispale a obrazi sasvim unutra upali, usta velika, zubi crni, obrve velike i kosmate, trepavica i brka gotovo i nema, a brada mu je šiljasta kao u jarca; ima dug, golišav rep sa jednom kiticom dlaka na vrhu; prsti su mu i na nogama i na rukama vrlo dugački i završavaju se oštrim kandžama; krila nema, jer mu ih je Bog oduzeo da ne bi iz pakla izleteo i opustio zemlju, a sa njom i celu visionu.
U poređenju s Bogom Satanin bi portret ovako izgledao:
Bog je kao pojava impozantan, veličanstven, prijatne spoljašnosti, lepe savršene figure, - Satana je međutim pravo strašilo, savaršena rugoba, neprijatna pojava, odvratna figura od koje jeza podilazi i strah hvata; Bog je oštrouman, pametan, pronicljiv, logičan, uzvišena duha, postojane volje, čvrsta karaktera, plemenita srca, pravične ruke, čestite misli, a pored toga nezavidljiv, saosetljiv, istinit, miroljubiv, častan i pošten, - Satana je koliko pametan i oštrouman, dva puta toliko lukav i prepreden, a uz to veliki intrigant, lažov i nitkov, bezdušan i zloban, nizak i pakostan, zaludan i zavidljiv, nepostojan, varalica, lupež; Bog je u običnim prilikama tih, blag, skroman, a kad ustreba kuražan, odlučan, čvrst, hrabar, pravi vitez kome ravna nema, - Satana je ohol, razmetljiv, samohvalisavac, pravi se veći delija od samoga Kraljevića Marka, a kad oseti čvrstu ruku manji je od makova zrna, prava kukavica, viri iz mišje rupe; Bog voli istinu i dobro, nagrađuje one koji čine dobra dela, a kažnjava koji čine zla dela, - Satana naprotiv voli laž i zlo, pa zato nagrađuje varalice, lažljivce i vršioce zla, a kažnjava one koji govore istinu i čine dobra dela; Bog je u svojim zahtevima umeren, jer od svakoga traži samo onoliko, koliko može uraditi, - a Satana je u svemu preteran i nikad se ne može zadovoljiti; najzad, Bog je iskren i prema svakome poverljiv, - Satana je pravi licemer koji nikom ne veruje, nikome se ne poverava, a svakoga vara: svoje najvernije i najodanije, pa i samoga - sebe.

2. - Vasionski đavoli su, kaogod i anđeli, neka nevidljiva bestelesna bića koja se pojavljuju u obliku oluja, hala, i drugih besova, koji hvataju i pomračuju sunce i mesec, gase zvezde, prouzrokuju provalu oblaka, tuču i svakovrsne druge elementarne nepogode.
[SIZE=-1]Strašni sud [/SIZE]
Oni neprestano lutaju i blude po vasioni i napadaju sve na šta naiđu, pa čak hvataju duše umrlih koje idu na nebo, okivaju ih nekim nevidljivim lancima i sobom vode. Otuda se u vazduhu prilikom jakih vetrova i oluja čuju razni zvuci, pa čak i neki potmuli, prigušeni ljudski jecaji, a to uhvaćene duše vapiju za pomoć.
Kad ti vapaji dopru na nebo, Sv. Arhanđeo Mihailo šalje anđele da zarobljene duše izbave i Sv. Petru na dalji postupak predadu. Prilikom toga oslobođavanja izrađa se žestoka borba između anđela i besova, ali ovi poslednji moraju uvek podleći u borbi, jer je na strani anđela svemoćni Bog, koji im u svakoj prilici priskače u pomoć i pobedu osigurava.
Ali nisu retki slučaji da ovi đavoli prate dušu čak do samoga mesta gde se ona meri i sudi, pa se kradom privuku pod terazije i vuku ih na onu stranu na kojoj su grešna dela, da bi gresi pretegnuli i duša bila nepravično osuđena. Zato se obično kaže: "Sačuvaj me, Bože, svake nevolje, a ponajviše nevidovne bede na Pravednome sudu!"
Utuk na visionske đavole je pucanje iz pušaka, zvonjenje u zvona, lupanje u daske, uopšte dizanje vike i larme i to ukoliko je povika veća, utoliko je i njeno dejstvo jače. Zato kad se uhvati - pomrači sunce ili mesec, puca se iz pušaka, zvoni u zvona, bije u prangije itd. da se besovi uplaše i sunce ostave na miru.
Osim toga i sam Bog je postavio tzv. zmajeve da čuvaju sunce, mesec i ostala nebeska svetila od vasionskih đavola, i oni večito vode upornu borbu s ovim nečastivim bićima.
3. - Zemaljski đavo ima krila kao slepi miš, rogove kao jarčić, rep kao ker, ruke kao ljudi i noge kao koza, koje su naopako izokrenute da se ne bi znalo kuda ide. Brada mu je dugačka proseda, i otprilike onako šiljasta kao u jarca. - Odelo nosi kako mu kad ustreba, ali se ponajčešće viđa u kakvim dronjcima i ritama: kroz kapu mu kosa strči, na laktovima, kolenima i stražnjici čitavi otvori, a kroz opanke mu papci ispali. On nije onako prepreden, dosetljiv ni oštrouman kao pakleni đavo, već je otprilike nešto malo pametniji, okretniji i lukaviji od običnih ljudi. U izvesnim prilikama izgleda vrlo naivan, pa čak i dosta glup, jer ga u mnogim slučajima može prvariti, odnosno nadmudriti i kakav dosetljiviji čobanin ili vodeničar. O tome postoje mnoge i mnoge priče, koje ga ponekad toliko kalpe, da on često puta ne zna ni najobičnije stvari, kao npr. da li je bolje od kupusa i krompira ono što je ispod zemlje, ili ono što je iznad zemlje itd. Više je dosadan, nametljiv, neodmeren i neučtiv, no što je ohol i ponosit, a ponekad je opet toliko nizak, toliko sitničar, da bi se s pravom mogao nazvati "poganštinicom" u pravom smislu te reči.
U običnom ga govoru različito nazivaju: čas đavolom i vragom, čas sotonom ili satanom, čas natemnikom i anatemom, čas Božjim otpadnikom i paklenikom, čas nečastivim, a čas opet nepomenikom itd.
Po narodnom verovanju zemaljski đavoli nisu postali svi odjednom, nego se množe za vreme velikih bura i drugih elementarnih nepogoda, jer se tada obično kaže: "Đavoli se žene"; "đavoli se kote" itd. Otuda đavola ima mnogo više u brdskim i planinskim krajevima, nego u ravnicama, jer su tamo bure i nepogode mnogo češće i veće nego u ravnim predelima.
Osim toga, veruje se da đavoli svoju decu uče i upućuju jedino u tome pravcu kako će ljudima štetu nanositi i kako će ih na zlo navoditi. Zato se priča da je neki đavo na pitanje svoga druga-đavola: koliki mu je sin i da li što zna, odgovorio: "Pa toliki je da svoga vršnjaka - hrišćansko dijete može nagovoriti da u neđelju britvu otvori i sebi ili drugome oči izbije".
Zemaljski se đavo može prometnuti u ljude, u sve moguće životinje (osim ovce, koja je anđelska životinja, i kurjaka, koji je postao od kera Sv. Save), i svakovrsne druge utvare, a najradije se pretvara u jarca, crnog psa ili crnog mačka. No ma u šta se prometnuo, zubi mu ostaju uvek crni, jer njihovu boju ne može nikad promeniti, pošto mu je taj pečat Bog udario da ga može svako poznati. Zato kad se pretvori u čoveka, on govori kroza zube, takoreći zatvorenih usta, da mu se zubi ne bi ukazali i da se na taj način ne bi odao.
Tako prerušen izlazi noću iz raznih jama, pe-ćina i drugih nečastivih mesta, priviđa se pojedincima i prestravljuje ih; pustoši polja i livade, kvari voće i useve, presušuje izvore i bunare; seje metilj i druge stočne zaraze; raspiruje razdor i svađu, zavađa i razdvaja milo od dragoga, i što je najgore, može da uđe čoveku ili životinji pod kožu i da učini da ova poludi. Rečju, on uvek radi ljudima o glavi i svim se silama trudi da im što više pakosti nanese i da ih navede da čine samo zlo i ništa drugo.
Osim toga, njegova je jedna od najglavnijih karakterističnih osobina i to što ne može ni časa skrasiti na jednom mestu, već je večito na putu. Kad se umori najradije uzjaše kakva jarca, jer su koze njegove životinje, a ako to ne može, onda hvata putnike koji noću idu, uzjaše ih, okrene na onu stranu kuda on ide i tako ih jaše cele noći a pred zoru ih pusti. Najčešće se viđa oko vodenica, i vodeničari su puni svakovrsnih priča o đavolima i njihovim činima.

Kaogod što đavo može čoveku da naudi, isto tako može i da mu pomogne. Otuda se i govori, obično u ljutini i kad se neko nalazi u škripcu: "Pomozi mi vraže", "pomozi mi đavole" itd. Ali se veruje da đavo pomaže samo onima koji zlo čine ili kad ga neko uhvati i njegovu pomoć silom iznudi. No u svakom slučaju đavolja je pomoć skupa naplata, pa ga zbog toga ne treba nikako u pomoć pozivati.
Ali kao što je narod pronašao lek protivu svakog drugog zla, pronašao je i utuk na zemaljskog đavola i njegove čini. Tako čim se kome prividi, treba se prekrstiti i reći: "Krst časni i anđeo Božji sa mnom!" i đavola će odmah nestati, jer on beži od krsta kao zmija od vatre. Od ne manjeg je dejstva i psovka: "Tvi tvi anatema te bilo! konjska ti baljega u usta, vuk na put, vučica pod put, urivak (uže od kozje dlake) oko vrata, a motovilo pod rep!"
Za kaluđere, koji idu okolo i tuđe žene napadaju, bilo je predviđeno da se uhvate, vežu i drže u hladnoj vodi, pa ako i to ne pomogne - da se uštroje! Jednom je neki Kuč, za isto delo bio isto kažnjen, ali oni koji su ga uštrojili morali su, po presudi, plemenu Kuča da isplate pola krvarine - zato što uštrojeni nije mogao imati poroda, pa je pleme slabije ostalo. Ali od svega najteže mu pada kad mu se kakva osoba u lice nasmeje i kaže: "Jedi g.... koliko hoćeš! ništa ti ne pomaže, dobro te poznajem ko si!... Zato idi i pasi bijele kobile"!...
Ponekad je zemaljski đavo toliko drzak i nasrtljiv, da se mora i batina upotrebiti. U takvim slučajima treba ga samo jedared udariti, i od toga udarca on mora neminovno crknuti i tada od njega ostane samo "šuplja kost" i ništa više. Inače ako bi ga ta osoba dvaput udarila, onda mu ne bi ništa bilo, već bi naprotiv i on počeo da tuče tu osobu. Otuda se kaže: "Priudar đavolu je odudar", jer prvi udarac gubi snagu zbog drugog udara. Zbog toga on počne da preklinje kad ga neko jedared udari: "Za vašeg Sv. Jovana udari još jedanput, prituci me da se ne mučim, pa neka ti je od mene i svakoga moga prosto!..." Ali se po svaku cenu treba uzdržati i samo reći: "Hajd', udarih što udarih! Ono što si tražio to si našao!" - I samo nespominjanje njegova imena (otuda nepomenik) izvrsna je mera protivu njega, jer tamo gde ga ne spominju (ne zovu), on retko ide. A kad se spomene, obično se kaže: "Daleko mu bila lijepa kuća", "kami mu u zube", "krst časni i anđeo Božji s nama", itd.
Đavo se boji laveža pasa, vatre i kukurekanja petlova, jer on voli savršenu tišinu, pravo gluho noćno doba, pa zbog toga treba okolo onih mesta gde se priviđa naložiti veliku vatru i preko cele noći držati pse da laju, i on mora odatle ma kuda pobeći.
Najposle, đavoli se rado bave oko vode i mostova, pa je za preporuku pri prelazu preko reke staviti kamičak pod jezik, jer tada đavo nema moći da udavi to lice. Osim toga dobro je uvek nositi sobom drvce od crnoga trna ili parče od tisova drveta ili crni pojas ili nož "crnokorac" ili vučju šapu, jer sve te stvari odgone đavola i time lišavaju mogućnosti da tome licu štetu učini ili kakvo drugo zlo nanese.

4. - Anđeli su gola, nevidljiva ljudska stvorenja, dečjeg lika, raspletene plave kose, dugih krila, koji se neprestano nalaze uz Boga, slave ga, veličaju i njegovu volju ispunjavaju. Svi su oni nevina, bezazlena stvorenja koja nikom zla ne misle, pa se otuda veruje da oni postaju od male dece koja rano umiru i u anđele se pretvaraju. Ovo se verovanje potkrepljuje time što iz očiju male dece sija tako divna, tako božanska radost kakva se kod odraslih smrtnih uopšte ne viđa. Zbog toga su svi anđeli mladi i nikad ne mogu ostareti, pošto kao starci ne bi mogli svuda i na svako mesto stići i Božje zapovesti izvršivati.
Anđeli se između sebe ni po čemu ne razlikuju, jer među njima nema muških i ženskih, starih i mladih, ovakvih ili onakvih, već su svi jednaki: večito mladi i večito žive.
Anđela ima na nebu mnogo više, no što je na zemlji ljudi. Čim se koje dete rodi, bog mu šalje anđela-čuvara, koji mu stoji na desnom ramenu i koji ga do smrti prati, od Satane čuva, u svemu dobrom poučava i upućuje, a Satana mu šalje jednog đavola, koji mu stoji na levom ramenu, i koji ga navraća na zlo. Kad ta osoba čini dobro, anđeo se raduje i veseli, a đavo ljuti; a kad greši, anđeo plače, a đavo se veseli.
Kad to lice umre ili kad se od Boga sasvim otpadi i Satani prikloni, anđeo-čuvar ga ostavlja i ide na nebo da otpravlja novu dužnost koja mu bude dodeljena.
Među svima anđelima najstariji je Arhanđeo Mihailo, koji vadi dušu ljudima i životinjama, i kao anđelski starešina određuje koje će poslove koji od anđela raditi. On pravednima vadi dušu na usta, manje grešnima na nos, a pravim grešnicima na stražnjicu.
Kad se koje lice razboli, Sv. Arhanđeo odmah siđe s neba i čeka božju zapovest, pa ako to lice hoće da umre, stane mu više glave i na dani znak mu dušu vadi i Sv. Petru na dalji postupak predaje, a ako hoće da ozdravi, stane mu kod nogu, i čuva ga od zlih demona, koji ga s nogu napadaju i svome carstvu vuku.
5. - Raj je na nebu, pred samim Božjim prestolom i njim upravlja Sv. Petar, kod koga su i ključevi od njega. To je upravo jedna lepa bašta, divni perivoj, pun prekrasnog cveća, lepog voća, rajskih tica, svakovrsnog bilja, zelenih šumica, bistrih potočića, plavetnih jezera i bezbroj drugih rajskih krasota, - po kome se pravednici i drugi božji ugodnici šetaju, sve rajske lepote uživaju i bezbrižno žive u izobilju svega što im duša može zaželeti.
Kad neko umre, njegova duša ide pravo na nebo i zaustavlja se pred rajska vrata. Tu je dočekuju rajski vratari i izvode pred Sv. Petra, koji otvara knjigu i čita šta je sve ta osoba učinila, pa dobra dela Sv. Arhanđeo Mihailo stavlja na jednu stranu terazija a grešna na drugu stranu, i prema tome određuje kuda će duša toga lica otići, u raj ili u pakao. Ako pretegnu dobra dela duša ide u raj, a ako pretegnu zla, ide u pakao.
Pri ulasku u raj pravedničke duše prolaze prvo kroz rajsko čistilište, pa tek onda ulaze u raj. Samo se čistilište sastoji iz jedne rečice sa nekom čudotvornom vodom, u koju kad se zagazi odmah se zaborave sve dotadanje muke i patnje, zaleče se sve rane i boljke, i čovek se oseti onako kao da se ponovo rađa, tj. kao da pre toga nije s njim ništa bilo, kao da prvi put na svet nastaje. Osim toga, prolazeći kroz čistilište, čovek se oslobađa i svih svojih mana i poroka, kao osvete, sebičnosti, zavisti, lukavstva, pakosti itd., i u raj ulazi očišćen i oslobođen od svih ljudskih grehova, mana i slabosti i postaje prava rajska ličnost, pravi rajski naseljenik, koji posle večito živi u bezbrizi i zadovoljstvu zajedno sa ostalim rajskim naseljenicima.
U raju nema ni svađe ni prepirke, ni prijatelja ni neprijatelja, već svi rajski naseljenici žive u slozi i ljubavi, kao da ih je jedna majka rodila, bez obzira na odnose koji su između njih postojali dokle su na zemlji bili.
Vrata od raja su uvek zatvorena, osim od Vaskrsa do Tomine Nedelje, kada su sva vrata na raju otvorena. Zato ko god umre u to vreme, bio pravedan ili grešan, ide pravo u raj. Od toga se izuzimaju samoubice, koji uopšte ne mogu ući u raj, pa ni za vreme kad su na raju sva vrata otvorena, jer su svojim delom učinili neoprostivi greh, koji ne može ni rajsko čistilište da očisti, a ljudima s grehom u raju mesta nema.

6. - Pakao je pod zemljom, negde daleko tamo pod našim nogama. To je upravo jedan veliki podzemni ambis sa raznim odeljenjima u kojima se večito muče grešnici. Paklom upravlja Satana, starešina đavolski, uz pripomoć svojih sejmena - paklenih đavola, koji grešnike udaraju na razne teške muke.
Duhovnici su, kad idu u bitke, morali da se briju, i u "civil" obuku. Ko ne bi pristao da se obrije, glavari mu nisu davali džebanu. A od drugog borca nije mogao da je uzme jer je vladalo čvrsto verovanje kako će od neprijateljske puške poginuti svako ko svoje metke pozajmljuje. U paklu ima najmanje male dece, devojaka i mladića, a najviše staraca, baba, udovica, raspuštenica, popova i kaluđera. Grešnici su raspoređeni u devet paklenih odaja-sfera - s obzirom na vrstu i veličinu učinjenog greha.
U prvu sferu dolaze laskavci, čankolizi, ulizice, puzavci, položare i druge sitne i niske duše. Svi oni plivaju po jednom velikom basenu punom mokraće, balege, ljudskog izmeta, raznih pomija i drugih grdnih nečistih stvari, držeći visoko glavu iznad površine da im ne bi sva ta nečistoća ušla u nos i usta. Ali tek što glavu izdignu iznad površine, dotrči đavo s kosom i gađa ih pravo po vratu da im glavu odseče, a oni, da bi utekli, zarone u basen, pa opet iskoče glavom na površinu, stresu se i počnu s lica da čiste svu onu nečistoću koja im se zalepila. I to se tako neprestano ponavlja.
U drugu sferu dolaze narodne izelice globadžije, šićardžije i drugi kradljivci narodne muke. Oni prebivaju na jednoj visoko uzdignutoj terasi, izloženoj sa sviju strana vetrovima, promaji i hladnoći, usled čega nastupaju nagle toplotne razlike, pa čas pada sneg i vejavica, čas kiša sa olujom, čas nastane takva ciča, da sve puca od mraza, čas sine sunce, a čas počne padati kiša s gradom. Pri tome neprestano jedu ijed (otrov) od zmije i to ih tako uzmuči, da odmah počnu povraćati, dobiju krvav proliv, od bolova se previjaju i muče, i tek što povrate taj ijed, opet ga pojedu i opet se stanu previjati od bolova, cvokotati od zime i drugih elementarnih nepogoda, koje ih stalno biju.
U trećoj sferi su siledžije, nasilnici i drugi narodni krivci i gonitelji. Oni prebivaju u jednoj velikoj mračnoj dolini, punoj trnja i kamenja, u kojoj se ne vidi ni prst pred okom. Sve je njih uzeo nečastivi pod svoju komandu: popeo im se na leđa, zaspučio im šape oko vrata i trbuha, a repom bije i tera ih bose po trnju i kamenju kuda on hoće.
U četvrtoj sferi, a to je jedan podbaran predeo pun zmija, škorpija i drugih gadnih životinja, borave rospije, bludnice, brakolomnice i druge nevaljale žene. NJih su opasale zmije i skorpije pa ih ujedaju za sise, oko vrata i po celom telu, ali se one ne mogu odbraniti, već se od silnih bolova stalno previjaju i uzdišu.
Petu sferu sačinjava jedno veliko brdo, na kome stalno duvaju jaki vetrovi, zimi i leti, danju i noću. Na tome brdu prebivaju palikuće i svi drugi koji su izvršili kakvu paljevinu tuđe imovine. Svi su oni namazani prahom i katranom i nekako se sami od sebe pale, a usled jakog vetra tako u plamen buknu, da se ništa ne vide. U tom času dotrče đavoli i stanu ih gasiti udarajući ih vilama, lopatama, budacima, motkama i koječim drugim, i tek što ih ugase, oni se opet upale, a ovi ih opet počnu gasiti i to tako večito traje.
Šesta sfera je jedna velika ravnica, pusta, bez ijedne zelene travke ili lista od kakva drveta. Po toj ravnici rasuta je slama, a po slami ispreturali se dembeli i ostali lenjivci, pa samo zevaju i protežu se. Svakog časa slama se sama od sebe zapali, a neko poviče: "Ustajte, ljudi, pogoresmo!" a dembeli svi poskaču, stanu slamu gasiti, i tek što je ugase, opet legnu i počnu se protezati i zevati, a slama se opet upali i oni opet ustanu i počnu je gasiti, a slama se opet upali i oni opet ustaju i počnu je gasiti, i to tako neprestano traje.
U sedmoj sferi se ništa ne vidi osim ognja, velikog plamena u kome večito gore duše onih koji su ubili oca, majku, brata, sestru, dedu, babu ili kakva druga srodnika ili pravedna čoveka. Tu se na sve st rane čuje samo plač, piska, škrgut zuba i tužne molbe upućene onima koji su ubijeni da im oproste.
Osma sfera je puna velikih kazana sa ključalom vodom, u kojoj se stalno kuvaju decoubice, izdajice otadžbine, plemena i bratstva.
Najzad, u devetoj sferi su svi ostali grešnici, koji u raznim predelima jedne nepregledne poljane ispaštaju večite muke. Tako klevetnici i ogovarači neprestano pljuju u vis i ta im pljuvačka ozgo pada pravo u lice; vodeničaru koji je krao brašno, vrti se vodenica na trbuhu; lupeži i nepošteni ljudi stalno nose na leđima velike džakove pune zemlje i kamenja; srebroljupci i drugi pohlepni ljudi golim rukama vade vruće ugljevlje ih vatre i neprestano ga broje; krivokletnici stoje obešeni za jezik, a za noge su im vezani veliki tereti; sejači razdora i svađe, spletkaroši i svi drugi smutljivci neprestano ližu jezikom usijano gvožđe, a noge im se kuvaju u vrelom zejtinu; oni koji su odbili da prime u svoju kuću gosta-namernika, vezani su pasjim lancima za pasje korito, i tu večito drežde i cvokoću zubima čas od gladi i žeđi, čas od velike vrućine i hladnoće; najzad žene koje su otrovale plod u utrobi svojoj da ne bi imale dece i da bi na taj način izbegle porođajne muke, neprestano se porađaju i nalaze u porođajnim mukama.
7. - Ovaj svijet znači realni, stvarni svet koji vidimo i pipamo. To je upravo naša zemlja sa svima stvarima i životinjama koje na njoj postoje. - Po narodnom verovanju zemlja liči na jednu veliku okruglu ploču koja pliva po vodi i na jednom mestu nepomično stoji, a sunce i mesec se okolo nje okreću, i to sunce danju ide od istoka ka zapadu, a noću se vraća od zapada ka istoku, a mesec obrnuto: noću ide od istoka ka zapadu, a danju se vraća od zapada ka istoku.
8. - Onaj svijet označava zagrobni život tj. duhovni tajanstveni svet, koji se nalazi pozadi ovoga stvarnoga vidljivoga sveta. To su upravo raj i pakao. Za ovo verovanje o postojanju "Onoga svijeta" vezano je i verovanje o besmrtnosti ljudske duše, koja posle fizičke smrti ide na Onaj svet, u raj ili pakao. Od toga čini izuzetak samo duša ubijena čoveka, jer ona ne može otići na Onaj svet, već mora ostati na zemlji i po njoj bludeti kao kakva avet dokle god ne bude osvećena. Ali čim bude osvećena, ona odmah ide na Onaj svet kao i sve ostale ljudske duše. Otuda je i ostala izreka: "Više se raduje duša ubijenoga osveti, no mrav starosti" (jer u starosti mrav dobija krila).

Hm, ok. mogao sam... uvod, pa link... a ne ovoliko... mogao sam ali nisam hteo...
Copy-paste... pa na čitanje... ko hoće...
Ova tema neka bude uvod u drugu temu... u kojoj ću pisati o plemenima u Crnoj Gori i Brdima...
Bila je slična tema... Rufimova naravno... ali je on kao po običaju izostavio neke bitne delove... koji naravno menjaju kompletnu priču, sliku...
Ok. zna se da su Vasojevići Srbi i da se ponose svojim srpskim poreklom... pa je ova tema samo za novokomponovane Crnogorce... a malo i za Srbe... čisto da ukapiraju da novonastala politička klima u Crnoj Gori i nema neke veze... da se malo spusti lopta... zato što su Srbi ovde i tamo... jedno te isto... isti narod...

Sad će ti upadne Rufika da ti objasni da je te zakone falsifikavao onaj gad što je čak i Njegoša pravio na kretena, falsifikujući Gorski vijenac i ostale njegove pisanije - Medaković :tongue:....Ccccc....

Keća Pontin:

Dakle, da se pomire Vasojevići i Srbi, dva različita naroda, tako jasno razdvojena u ovom zakoniku. Vasojevići i Srbi su znači do tada vjekovima bili u neprijateljstvu, a ovaj Zakonik je nastao u 19. vijeku.
To je to, sve je opet savršeno jasno!
Bravo Šak!

Kliknite za proširenje...

Hm, hehehehee... pa znao sam da ćesh da se upecash...

Ajd' sad, shta pishe... ko su Vasojevići a ko Srbljaci... jesu li Srbljaci isto što i Srbi... sha pishe... a?

Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka.

Kliknite za proširenje...

Dakle, da se pomire Vasojevići i Srbi, dva različita naroda, tako jasno razdvojena u ovom zakoniku. Vasojevići i Srbi su znači do tada vjekovima bili u neprijateljstvu, a ovaj Zakonik je nastao u 19. vijeku.
To je to, sve je opet savršeno jasno!

Kliknite za proširenje...

Kao sto se jasno vidi iz zakonika, rec je o dva razlicita bratstva, a ne naroda, koliko god se ti trudio da prikazes drugacije. Ti i mnogi drugi slicni tebi, iskompleksirani "Neocrnogorci" koji zele da budu razliciti i posebni na bilo kakav nacin (pa makar i po primitivizmu kojeg vam ni najmanje ne manjka) jer se samo tada osecaju dovoljno vrednima i koji ne mogu da prihvate cinjenicu da su deo jednog velikog naroda sa bogatom istorijom, omalovazavaju zrtve svojih i tudjih predaka, koji su bili perjanice istog tog naroda kroz citavu njegovu istoriju. Vi pjujete u lice svojim dedovima koji su zivote posvetili, a mnogi i polozili za odbranu svoje i vase slobode i casti. Svesno omalovazavate njihov visevekovni trud da sacuvaju svoje korene, tradiciju, identitet iznoseci poluistine ili potpune neistine ili kao u prethodnom slucaju, namerno pogresno tumaceci razne cinjenice i izvlaceci ih iz konteksta. Vi ste bacili veliku ljagu na sjajnu sliku Crne Gore zarad sitnih interesa i jedino cemu se mozete nadati je prezir buducih generacija koje ce, nadam se, rasterecene od uticaja komunjarsko-svercerske elite koja sada vlada moci realno da sagleda stvari i okrene se pravim vrednostima.

Šakal:

Ajd' sad, shta pishe... ko su Vasojevići a ko Srbljaci... jesu li Srbljaci isto što i Srbi... sha pishe... a?

Kliknite za proširenje...

Srbljaci nijesu Srbi?
Pa možda su Srbi vjerski pojam, al Srbljaci su sigurno etnički!

Keća Pontin:

Srbljaci nijesu Srbi?
Pa možda su Srbi vjerski pojam, al Srbljaci su sigurno etnički!

Kliknite za proširenje...

Hm, ma dje si ti bre... oli da mi propadne vako dobra thema... a?
Nije bre... lijepo gore pishe... da Vasojevići nazivahu Srbljacima one... bez imena, porekla... i da su ih zbog toga smatrali nižim od sebe... i nikako sebi ravnim Srbima...

Šakal:

TOČKA
PRVA

*1. Da se bespogovorno umire sva bratstva vasojevička i srbljačka. Ko ne bude oldžija, da bude nagondžija.
1. - Bespogovorni umir znači prinudno izmirenje koje je zajednica vršila silom svoga autoriteta, nasuprot dragovoljnom umiru koji je zavisio jedino od drage volje zakrvljenih strana. Prinudno mirenje naređivano je u slučajima kad bi se krvne zadevice pojedinih bratstava i njihovih članova toliko namnožile, da bi dozlogrdile plemenskoj zajednici, te bi se ova našla pobuđenom da putem poravnanja i preko izbranih sudova sve krvne razmirice umiri i privatno-pravna potraživanja izgladi. Takvo jedno mirenje izvršeno je u Vasojevićima u vremenu iz koga potiče ovaj zakonski propis. Kako se pak sam akt izmirenja vrši opisano je u našoj raspravi: Krvna osveta i umir u Crnoj Gori i Severnoj Arbaniji, Beograd 1926.

2. - Vasojevići su najveće crnogorsko-brdsko pleme, koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj Rijeci i s obe strane Lima sve do reke LJešnice. O njihovom imenu i poreklu postoje dve verzije narodnog predanja. Po jednoj oni su potomci nekakvog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i bio vojvoda u doba cara Dušana. NJega je nasledio sin mu Vasojević Stevo, koji se pominje u narodnim pesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević-Stevana Vasojevići su kao uskoci krenuli put Hercegovine i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.
Po drugoj verziji Vasojevići vode poreklo od nekog Vasa, sina nekakvog hercegovačkog kralja, koji se takođe preko Crne Gore doselio odnekud iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.
Oba predanja imaju zajedničko još i to što se veli da je Vaso imao još i četiri brata, Ozra, Pipa, Krasa i Ota, od kojih vode poreklo Ozrinići i Piperi, crnogorska plemena, i Krasnići i Hoti, severoarbanska plemena. Zato se svi oni rođače s Vasojevićima, jer veruju da vode poreklo od istog pretka.
Koja je od ove dve verzije tačna, teško je reći, ali je jedno tačno: da su Vasojevići jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, koja ima svoju zajedničku slavu Svetog Arhanđela, zajedničku tradiciju o svojoj prošlosti, i koja pamti sve svoje pretke počev od glavnog rodonačelnika Vasa pa sve do današnjeg dana.

Od Nožice Vasojevići su se počeli pomerati postepeno ka istoku dokle nisu zahvatili celu limsku dolinu sve do reke LJešnice. Prilikom toga prodiranja oni su starosedeoce, kao Lužane, Bukumire, Macure, Španje i Latine, delom asimilovali, delom potisnuli, a delom potčinili, i svima nadenuli ime Srbljaci.
Nasuprot Vasojevićima, Srbljaci ne predstavljaju etničku celinu, jer oni nisu jedna porodica, jedno pleme, jedna krvna zajednica, već skup raznih rodova koji su se tokom vekova tako izmenili, da se danas za mnoge sigurno ne zna ko od koga vodi svoje poreklo. Otuda Srbljaci, uzeti kao celina, nemaju tradicije o svojoj prošlosti, jer nemaju zajedničkog pretka od kojega bi izvodili svoje zajedničko ime i poreklo.
U početku, kada su Vasojevići zauzeli limsku dolinu i potčinili starosedeoce, Srbljaci nisu imali ni svojih glavara niti ikakva učešća u opštim plemenskim poslovima, već su im Vasojevići i sudili i predstavljali ih i spolja i iznutra. Ali upornom borbom Srbljaci su počeli osvajati jedno po jedno zvanje, dokle nisu izvojevali svoje kmetove, bratstvene starešine, a docnije i pravo učešća na narodnim zborovima i skupštinama. No i pored tih zadobivenih prava, Srbljaci su kao manjina bili i ostali potišteni, zapostavljeni, jer ih Vasojevići nisu nikada hteli primiti u svoju sredinu kao ravnopravne članove, pošto su oduvek smatrali da su od njih nešto više i da se s njima ne mogu nikako izjednačiti.
Usled te dugotrajne borbe i međusobnog gloženja, beše se i kod jednih i kod drugih razvio toliki antigonizam, da je ta borba Srbljake ujedinila, i od njih, kao raznorodnih elemenata, stvorila jednu takvu celinu, da se oni danas mogu smatrati kao jedna zajednica koja ima iste misli, iste želje, iste osećaje.
Zbog toga oštrog razlikovanja koje je postojalo između Vasojevića i Srbljaka, zakonodavac je morao u ovome propisu da izrečno spomene i jedne i druge, te da bi se znalo da se on odnosi na sve Srbe bez razlike plemena i staleža, jer da je spomenuo samo Vasojeviće, onda se takav propis ne bi odnosio na Srbljake i obrnuto, pošto su to bila takoreći dva "posebna naroda", koja su se među sobom bitno razlikovala kako po svome duhu, karakteru i osećaju, tako i po drugim etničkim odlikama.
3. - Oldžija je onaj koji nešto hoće od svoje drage volje, a nagondžija koji nešto mora da uradi prekos voje volje, na silu, po zapovesti. Zato ceo ovaj stav znači: ko se ne bude hteo umiriti milom, tj. od drage volje, da se umiri silom.

Kliknite za proširenje...

Aj prochitaj ovo crveno...