JOVICA ĐURĐIĆ: Pesme za decu
Prikazujem rezultate 1 do 2 od 2

Tema: JOVICA ĐURĐIĆ: Pesme za decu

  1. #1
    Početnik
    Učlanjen
    08.10.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Malinska
    Poruke
    4
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano JOVICA ĐURĐIĆ: Pesme za decu

    CVETNI SNEG


    Oslušni šta s cvetne grane vele
    Kroz romor i zuj vredne pčele.

    One javljaju nešto sasvim bitno
    Mirisno proleće da stiže hitno.

    Ispratili smo sneg i Belić Sneška
    Smeška se proleće, ne, nije greška.

    Sad smo sigurni, tu sumnje nema,
    Cvetni sneg krasi krošnju bagrema.

    Zastani načas i ovu lepotu čuj,
    U granama kajsije pčelinji zuj.


    LJUPKE KAJSIJE


    Ne postoji ništa lepše,
    Meni draže ni milije,
    Nego kada u proleće
    Cvetaju ljupke kajsije.

    Ko princeze dražesne,
    Obučene u bele nošnje,
    Osmehuju se radosno
    Njihove bujne krošnje.

    Ko uspavane lepotice,
    Raskošni beli buketi,
    Ozaren srećom čovek
    Dobije želju da poleti.

    Zagrli i uz njih privine,
    Zahvali dedi il tati,
    Što tu davno ih posadi
    Da nam celi vrt pozlati.

    U jutro ili veče kasno,
    Kad se tama zgusne,
    Na svaku od tih latica
    Rado bih spustio usne.


    NEBESKE PČELE


    Zvezde su sjajne nebeske pčele,
    Bezbrižno se nebom razletele.

    Pa nam se odozgo s nitima zračka
    Svaka čini ko najlepša značka.

    Dok ležim tako nauznak u travi,
    Često mi se želja mota po glavi:

    Da u predvečerje jednog letnjeg dana,
    Poletim u vis sred zvezdanog bezdana.

    Nisam baš ni u čemu pčelama sličan,
    Pa tako ni letenju u nebo vičan.

    Zato će sa mnom da leti i Krstivoje –
    Letenje do zvezda lakše je u dvoje.

    LEPO JE BITI KOD KUĆE


    Lepo je otići u Pariz,
    Na more u dane vruće,
    Po povratku mama kaže:
    LEPO JE BITI KOD KUĆE.

    Lepo je putovati svetom,
    Ujaku je to moguće,
    Al’ čim se vrati, poviče:
    LEPO JE BITI KOD KUĆE.

    Otac celu noć dežura,
    A zorom u samo svanuće,
    Još s vrata prošapuće:
    LEPO JE BITI KOD KUĆE.

    Ptica kruži nad šumom,
    Krilima maše i cvrkuće,
    Čim u gnezdo sleti, zapeva:
    LEPO JE BITI KOD KUĆE.

    Kod mene i nije baš tako.
    Ja imam želje goruće.
    Stalno bih hteo napolje –
    LEPO JE BITI VAN KUĆE.


    DEDA I PROLEĆE


    Čim ode februar, tu kraj puta,
    Primeti deda tri cveta žuta.

    Na bregu više snega nema,
    Ali se bele cvetovi badema.

    Nazad se laste opet nama sele
    I zuje prve zlaćane pčele.

    Proleće u zeleno oblači šume,
    Odahnu i deda od svoje reume.

    IZAĐI BABA, BOKCA TI TVOGA,
    LAKŠE SE DIŠE, NEMA NI SMOGA.

    IZAĐI BABA, VIDI TU LEPOTU,
    RADUJ SE PROLEĆU I ŽIVOTU.


    DEDA ZA NAVIJANJE


    Dedi je to važan trenutak.
    Kao i mnogo puta ranije,
    Otvara taj čarobni kutak –
    Stari zidni sat da navije.

    Odjednom, u neko doba,
    Utihne poznati udarca bat.
    Čudno nam izgleda soba,
    Tika-taka ne otkucava sat.

    Malom ručicom, ko od zlata,
    On pokrene zastalo srce ure,
    Pa nam je kuća ko palata –
    Tiho minuti i sati opet cure.

    Deda je mnogo važan u kući
    On je general sata postao.
    Zahvaljujući njemu on će tući
    Da dede nije, on bi već stao.

    Deda za navijanje je baš fora!
    Zamenio bi ga i unuk malo.
    Zašto samo on to raditi mora,
    I unuku bi to lepo pristajalo.


    SUSRET S INDIJANCIMA


    Jahao sam ravnicom sasvim sam,
    Kad iznenada začuh glasni tam-tam!

    Uhvati me strašna jeza, obli znoj,
    Zastade odjednom i dobri konj moj.

    Pojavi se iza šume beli oblak dima,
    A gde je dima tu ljudi i vatre ima.

    Ugledah tamo ispred jednog vigvama,
    Indijanska deca i stara skvo sama.

    Kad primetiše mene i moga dorata,
    Jurnuše mnoge strele, dođe do rata.

    Čim pomislim na to, sav se naježim
    I od tad stalno od Indijanaca bežim.

    HVALI MORE DRŽ SE KRAJA

    Svako voli more, u njemu da se bućne,
    Bistru vodu i plaveti beskraja,
    A mornari vole atmosfere kućne –
    Hvali more, drž’ se kraja.

    More vole deca ko i morski vuci,
    Srebrnaste kapi njegovog sjaja,
    Mornari su ipak radije u luci –
    Hvali more, drž’ se kraja.

    Dobar si plivač, voliš dubine,
    Imaš hrabrost jednog Popaja,
    Nemoj, ipak, plivati u daljine –
    Hvali more, drž’ se kraja.

    Kad sa stene skačeš u duboku vodu,
    A Ana te gleda, bodri, svuda graja,
    Pomisli uvek na neku nezgodu –
    Hvali more, drž’ se kraja.

    Nije važno da u svemu budeš dasa,
    Pokazuješ mišiće, snagu zaveslaja,
    Uplaši se ponekad velikog talasa –
    Hvali more, drž’ se kraja.

    Ti taman pomisliš da si ribi sličan,
    Da imaš veštinu i njena peraja,
    Znaj da nisi ona i za sve vičan –
    Hvali more, drž’ se kraja.

    PESMA ZA MILIČIN SPOMENAR


    Milice, ja sam u tebe zaljubljen,
    A nemam hrabrosti da ti to kažem.
    Zato sam ovako smeten i izgubljen,
    Ni pesmu ne smem da ti pokažem.

    Baš je ta ljubav neko čudno stanje,
    Neobjašnjivo i mnogo zagonetno,
    Što me više osvaja, hrabrosti je manje,
    U srcu čuči nešto lepo i pomalo setno.

    Dok ti na vetru leprša crna kosa gusta,
    I kao dva mala jezera svetlucaju oči,
    Šumore kao talasi tvoja rumena usta
    I sa njih se zlatno slovo po slovo toči.

    Ja kao pesnik za ljupku devojčicu Milicu
    Svoju veliku tajnu u spomenar upisujem.
    Pa ipak, ludo srce dečaka ima tremicu –
    Zato oprosti, lepotice, što se ne potpisujem.


    ANA NEĆE DA SPAVA


    Ana dremucka i jako joj se spava,
    Čas zatvori oči, čas joj klone glava.
    Da ne promaknu svi ti kadrovi fini,
    Šta radi sluga, a šta princeza čini.

    A priča je obična na te-ve kanalu,
    Sluga se zaljubio u princezu malu.
    Tu je su još kralj, kraljica i njihova svita,
    A za ruku princeze kralj se pita.

    Tu je i neki zadatak, ne baš mnogo lak,
    Ne može ruku princeze da osvoji svak.
    Sve se lepe priče tako završe na kraju,
    Sa slugom i princezom u toplom zagrljaju.

    I dok lepa Ana već uveliko spava,
    Ne zna se da li priča počinje ili se završava.



    LEPA TETKA I MANOJLO


    Tetka je dobra i lepa ko slika,
    To nije još jedna obična fraza.
    Tetka je za Manojla baš prilika,
    Zbog lepote, a ne zbog miraza.

    Tetku svi momci pogledima merkaju,
    Dok se ulicom sa mnom šetka,
    Ali svi su oni škrti, ništa mi ne daju...
    A Manojlo! E za njega je moja tetka.

    Manojlo je momčina, duša od lafa.
    Jer, čim sednemo u letnju baštu,
    Meni stiže sladoled, a teti kafa...
    Ja po sladoledu, a oni u maštu.

    Ja stalno imam jednu lepu misao,
    I žarko želim da se to što pre zgodi.
    Manojla i tetku odmah bih upisao,
    Još jedan mali Manojlo da se rodi.

    I, tako, čim moja glava nastranu zvirne
    (Ne kaže se uludo da ljubav je slepa),
    Manojlo lafčina tetku slučajno dirne,
    Pa nije ni čudo, teta je tako lepa.

    Ja imam tetku lepu i sasvim retku,
    Zato joj Manojlo stalno donosi ruže.
    Teta i Manojlo će se venčati na posletku
    Kažu da za to ustvari ljubavi i služe.

    STARA PISMA


    Kose sede, pomalo već gluva,
    U dubini škrinje žute, stare,
    Baka još s velikom pažnjom čuva,
    Dedina pisma, kao da su pare.

    Izbledela hartija, reči i mastilo,
    Rečenice pomalo nevešte...
    Ona misli: Kako je to davno bilo!
    Za nju ta slova zlatom blešte.

    Skriven negde na dnu ormara,
    Povezan vrpcom od zlata,
    Mamin se svežanj pisama odmara
    Koja joj je pisao moj tata.

    I tetka čuva pisma od tetka,
    Ona što još zanosno mirišu,
    Behu topla, iskrena i retka,
    Jer takva pisma teče pišu.

    Sestra pisma ljubomorno krije
    Na dva-tri tajna mesta.
    Al s pismima više isto nije,
    Taj lepi običaj negde nesta.

    NEMA VIŠE TE ČAROLIJE LEPE,
    Sa uzdahom kaže moja teta,
    DA RUKOM NAPIŠU, MARKU ZALEPE
    BEZ DUŠE SU PISMA SA INTERNETA.

    HANA KAĆIPERKA IZ AUTOBUSA 65


    Autobus sa Zvezdare, iz njene šume,
    Da me stvarno zezne baš lepo ume.
    Uvek ga dugo čekam, noću i po danu,
    Da dođe i doveze kaćiperku Hanu.

    Autobus ko zimski duboki san da spava,
    Dok sunce žeže ili ruši košava.
    Čekajući autobus i da se pojavi Hana
    Čini mi se da prođe više od pola dana.

    Trepere zvezde, kaplju minute teške,
    Hana bi već stigla da je krenula peške.
    Na stanici krišom jedna me mala merka
    Al samo je jedna lepa Hana kaćiperka.

    Autobus ipak stigne, kad krene da krene,
    U njemu je Hana, al ne primećuje mene.
    O kad bi htela da se sa mnom malo druži –
    Autobus bi tad mogao i oko sveta da kruži.


    DEDINA PRIČA ZA LAKU NOĆ


    Deda nam čita priču
    I priča baš lepo teče.
    On želi da nas uspava,
    A tek je počelo veče.

    Svašta se u priči događa.
    Lete zmajevi, strašne ale,
    Deda čita i ništa ne haje,
    A ale plaše nas male.

    Deda bi malo mira od nas,
    Da se ništa ne dešava.
    Nama oči širom otvorene,
    A umesto nas deda spava.

    TRI PINGVINA


    Na Antarktiku, na južnom polu,
    Tri mala pingvina pošla u školu.

    Gegali se, tapkali, sporo gacali,
    Smejali, gurkali, po snegu bacali.

    U školi su ih svi redom pitali,
    Zašto su zakasnili, kuda su skitali.

    A ljupke i malene crno-bele pufnice,
    Samo su stidljivo ćutale ispred učiteljice.

    Kroz prozor gledali vodu mirnu ko ulje
    Po kojoj su padale krupne pahulje.

    A oduvek je znano: pingvini sneg vole
    Više od svega, čak i od škole.


    MRAV I MRAVOJED


    Bio jednom jedan mrav velik
    Snažan i čvrst ko Baš-Čelik.
    I taj dasa, mnogo strašni lik,
    Lavovski rikne, tj. pusti urlik:

    Dajem na znanje mravojedu,
    Pismeno i u svakom pogledu
    Da to nikako nije u redu,
    Mravojedi mravce da jedu.

    Vreme je da se jednom otkači,
    Da sirote mrave večito ne tlači.
    Od danas na znanje: ja sam jači
    I pesnicom mravojeda potkači.

    A mravojed ništa na to ne kaza,
    Nit ciknu nit pusti avaza –
    Gle velikog mrava, prstom pokaza.
    To kaza pa ga u slast smaza.


    JEDNA JE OVCA UČILA SLOVCA


    Jedna je ovca sa mnogo dara,
    Odlučila da uči slova iz bukvara.

    Po ceo bogovetni dan darovita ovca,
    Listala je stranice i sricala slovca.

    Gledao ovan kako mu se draga muči,
    I od svih slova samo B-E nauči.

    Bilo mu žao što je tako nevešta,
    Pa otegnuto zableja – KOJEŠTA!

    OSTAVI, DRAGA, TA SLOVA DALEKO,
    TVOJE JE DA PASEŠ I DAJEŠ MLEKO.

    KAMILICA


    Pogledaj livadu cvetne kamilice,
    Nad kojom lete leptiri i pčelice.

    Lep je svaki smešak rumene glavice,
    Zuj i romor buba dok sriču rečenice.

    Veliko je nebo, sunce, daleke ptice,
    A najveće su ipak te majušne krunice.

    Dok cveta na livadi, cveta i u mojoj duši
    Lekovita i pitka dok se ko čaj puši.

    Kamilica je najbolji drug bolesnog čoveka,
    Ko carica u svakoj kući stoji umesto leka.

    Deda spadalo, dok mu nude toplu kamilicu,
    Kaže: počastite Milicu, ja bih ipak šljivovicu.



  2. #2
    Početnik
    Učlanjen
    08.10.2007.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Malinska
    Poruke
    4
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano JOVICA ĐURĐIĆ. Najlepše ljubavne pesme

    SLAP

    Ostavljamo prozor otvoren noću i srce
    Godinama. Kao bogovi utišani gledamo
    Gore zvezde bremenite dok se svetlost
    Stropoštava u more bez zvuka koji bi
    Mogao da zalebdi nad kamenjem žala.
    Svetli jedno oko na nebu, drugo ne
    Poznajem, nesanice nas muče dok starimo
    Misleći na smrt i put. Još smo prividno srećni
    Mislimo na zvezde i ostavljamo prozor
    Otvoren da bi gledali gore.

    Mi često i ne slutimo u toj tišini slap
    Mesečine, kao ljupkost žene kad se ukaže
    S mekim crtama tela, kažem, mi i ne
    Slutimo slap svetlosti koji nas
    Zloslutno zanosi i uništava.

    JOVICA ĐURĐIĆ

    MIR, MORE, SAN

    Čas samoće. Bez toplog daha žene.
    Soba nad morem, kupicama pene.
    Lice na dlanovima, odlutale zene:
    Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.

    Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
    Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati
    To davna je slika koju misao vrati,
    Na trenutke što su znali lepše sjati.

    Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
    Svetlost utišana na mahove ga prska
    Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.

    Mir. Iščupana iz tela luta kost.
    Narasta od bola ljubičasta kula:
    Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.

    JOVICA ĐURĐIĆ

    JEZERO

    Na jezeru prve kapi kiše.
    Pljusak, pa sunce opet toči.
    Sjaj u meni nevidljivo piše,
    Lepotu od koje zabole oči.

    Kao da sapra umor i prah -
    Kotrljaju se vodom zlatna zrna.
    Ulepša sliku na mah,
    Devojka protrčavši ko srna.

    U duši opet romori slap.
    Osluškujem: tišina, ptica, kap
    Podiže me ova nečujna jeka

    Iz bola i sna daleka.
    Zaista, zračna i čista lepota
    Vraćaju veru u smisao života.

    JOVICA ĐURĐIĆ

    BELEŠKA O DEVOJČICI

    Telo ti more devojčice a ruke valovi
    Oči boja vode iz kojih nevinost zrači
    Čitav maj u kosi spava cvetni krugovi
    Od tvog daha meni se u svesti mrači

    Gledam: iz dlanova ti izleću galebovi
    U tvojim mišicama oboreno sunce drema
    Miruju srne u polju tvojih reči
    Za tobom procvetavaju stabla bagrema

    Telo ti more devojčice a u tvom stasu
    Diše mala košuta dalekih predela
    Ima nešto u pesku ima nešto u talasu

    Od tvojih koraka i od tvoje nemirnoće
    Ti bi sad odjednom mala moja biti htela
    Zrela ko narandža ko južno voće

    JOVICA ĐURĐIĆ

    DEVOJČICA

    Njene su grudi kao dve majušne ptice
    Stidljivo skupljene u haljini ko u rosi
    Kao boja bakra svetlost joj u kosi
    Dok prolazi nemirnim korakom devojčice

    Ona ima oči pogleda bistrog bez tajni
    I ruke nevine kao nežne cvetove jutra
    Dok stoji tako na pločniku i posmatra
    Taj svet koji se miče svet sjajni

    Žalim je što će jednom ipak da spozna
    Da život nije bajka mladost i ljubav
    Što će jednom i za gorčine da dozna

    Kad ode dan prvog korza prvog plesa
    Prvog poljupca koji joj se učinio ubav
    Kad se na sve to iznenada spusti zavesa

    JOVICA ĐURĐIĆ


    DEVOJČICA SKUPLJA SVOJA KOLENA

    Devojčica skuplja svoja bela kolena
    Dva grumena svetlosti, dve kaplje nežnosti
    Cvetove koji se u latice razlažu
    Smerna, voli ona moje dlanove na njima.

    Krv je moja iznese pred čudesnu svetlost
    Ali ne otvara čvrste katance ljubavne
    Ne pomažu tu ni poljupci ni plamičci
    Koji se pale potajno u zenicama dubokim

    Belina je njena razastrta u aprilu mlada tela
    Ništa nisam naučio od prvog poljupca vidim
    Samo je glad postala veća kroz godine
    Jutro dočekujemo u travi i svetlost u daljini.

    JOVICA ĐURĐIĆ

    DRAGA


    Vitka, na pesku toplog leta, leži draga
    Ima otvorene oči zagnjurene u nebo
    Zagonetno osmehnuta čuva svoju tajnu

    Dođem, opružim se pored nje i čekam
    Da i u moje oči uđe parče leta
    Čekam čitavu večnost i više

    Nisam srećan srećna je moja draga
    Ona se sva pretvori u ljubav i
    Zagrcne se od smeha neobjašnjivog

    Kad zaželi zapali usnom novo sunce
    I tankim ga rukama skine s visina

    JOVICA ĐURĐIĆ

    DUNJA ILI ŽENA

    Što dunja nisi, miris njen, otisak svežine
    Boja koja zavodi oko i misao vodi daleko
    Golo meso odenuto u maglu čežnje, ti
    Bokovi ispod haljine u naborima vetra

    Mišljah, kako da te nacrtam nestvarnu
    Dok trčiš površinom mora i gubiš se
    Daleko u jednoj tački bele puti kao galeb
    Bežao sam iz samog sebe čupao iz duše

    I ispisivao boju tvojih zenica mišlju svojom
    Odlazio u nepoznato i istraživao malo srce
    Dunje sa mog stola sledio okom trag
    Raskošni oblik tvog tela ko rumen njene kore

    JOVICA ĐURĐIĆ

    JABUKA


    Ja vidim zrnca sunca
    Pretočena u njenu koru.

    Sva se ljupkost skupila
    U luku njenog rumenila.
    Tišina dalekog gorja
    Kroz peteljku ušla.

    Kao da je sad dotrčala
    U ruke, knjige...
    Pohotno se ko ljubavnica nudi,
    Dok leži na tanjiru.

    Tajnim ključevima otvara usta
    I sitni pesak sunca prosipa

    JOVICA ĐURĐIĆ

    LJUVENA


    Ti si lepa, ljubavi moja, ljubavi
    Ljupkija od svake ljupkosti
    Savršenija od svih bogova

    Vatre tvojih usta, ljubavi moja, ljubavi
    Izgaraju me svojom pomamom
    U nagosti tela tvog i grudi ukrutljivih

    Na prevojima ti tela, ljubavi moja, ljubavi
    Među dolinama vitkih i dugih nogu
    Grudvicu mraka udom razgonim

    A ti si lepa, ljubavi moja, ljubavi
    I tvoja haljina, kosa gusta, ruke, mirisi u travi
    A ti si mi lepa, ljubavi moja, ljubavi

    JOVICA ĐURĐIĆ

    MALA USTA

    Mala usta koja svet potamneo
    Otvaraju i zatvaraju mirno

    Ne iščezava bol, ništa
    Ćute mnogo, ćute noć svoju
    Ono što se godinama skupljalo

    Jedna večnost, cela večnost prođe
    Od reči do reči

    Pre će se sunce otkinuti
    Od krune neba nego što ću
    Slast malih usta osetiti

    JOVICA ĐURĐIĆ

    MIR, MORE, SAN

    Čas samoće. Bez toplog daha žene.
    Soba nad morem, kupicama pene.
    Lice na dlanovima, odlutale zene:
    Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.

    Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
    Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati
    To davna je slika koju misao vrati,
    Na trenutke što su znali lepše sjati.

    Maleno srce izvijeno u ljubav, vitki most
    Svetlost utišana na mahove ga prska
    Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.

    Mir. Iščupana iz tela luta kost.
    Narasta od bola ljubičasta kula:
    Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.

    JOVICA ĐURĐIĆ
    MLADE VITKE ŽENE

    Mlade, vitke žene, s rekama bedara šuštavih,
    S tužnim očima, dubokim provalijama u koje padamo,
    S jezerima koja otkrivamo ispod trepavica...
    Šta će biti s njima kroz deset godina?

    Prolaze one ulicama s telima gipkih srna,
    Devojčice još, i uleću u naše poglede čežnjive.
    Kao godine otvorene su njihove duše rascvetale,
    Dok zanosno lelujaju kukovima oblim u hodu.

    Kao talasi morski prodrlo je proleće meko
    U te grudi, u te grlice koje se bude.
    Rodite sutra devojčice, kažemo, da vas gledamo
    U njima probuđene kao bele cvetove na vodi.

    JOVICA ĐURĐIĆ

    OČI MOJE DRAGE DOK ME ISPRAĆA


    Draga moja ima oči kao kapi kiše u ruži
    Dok me ispraća na pragu našeg doma
    Pod krovom naših godina igra tamno sunce
    U damarima našim sevaju munje očaja

    Preko brda ljubičastih klizi topli suton
    I ulazi u moju dragu kao kradljivac mirisa
    Draga moja stavlja uvo na školjku i ne
    Čuje ništa samo udar talasa morskih

    Ona maše rukama kao lastavica ne vidim
    Više ništa ali ljubim dragu u oko ljupko
    I slutim gorke godine odsutnosti pusto je
    U svim stvarima ostaje srce napuklo

    JOVICA ĐURĐIĆ

    ZVEZDE NA UZGLAVLJU


    Ta razdvojenost
    Lepota godina u struku
    Poljupci koji traju

    Bleda u iščekivanju
    Sledi ona moj pogled
    I put ruku

    Znam taj nagoveštaj
    Tajni znak ljubavi
    Ramena stisnutih
    Očiju ispod latica
    Prijatni strah u telu

    Bela kao vodeni cvet
    Toliko mlada i nežna
    Ni u pesmu ne smem
    Da je uvedem

    Ostaju samo noćni poljupci
    I kasne zvezde na uzglavlju

    JOVICA ĐURĐIĆ

Slične teme

  1. Pesme za decu
    Autor drbob u forumu Romantika
    Odgovora: 515
    Poslednja poruka: 07.11.2014., 11:04
  2. Jovica Stanisic, glavni covjek CIA-e u Srbiji
    Autor Zapadni susjed u forumu Politika
    Odgovora: 14
    Poslednja poruka: 02.03.2009., 18:31
  3. Ko nam uci decu
    Autor Torrente Bgd u forumu Politika
    Odgovora: 6
    Poslednja poruka: 06.11.2008., 11:31
  4. PARODIJE,SMESNE PESME ILI VASE PESME
    Autor fashion queen u forumu Humor
    Odgovora: 32
    Poslednja poruka: 04.09.2007., 15:04

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •