dakica
Ističe se
- Poruka
- 2.605
"Видите, ја сам Врховни командант, и ја немам потребу да објашњавам. Ја не морам да објашњавам зашто сам нешто рекао. То је оно што је занимљиво када сте председник. Можда неки морају мени да објасне зашто су нешто рекли али лично мислим да никоме не дугујем никакво објашњење."
Џорџ Буш млађи, садашњи председник САД, цитиран у књизи Боба Вудворда "Буш у рату".
Појам Великог брата с којим смо суочени у потпуности је повезан с појавом новог глобалног фашизма чији су носилац САД, а (не)вољни помоћник (у зависности да ли се ради о убеђењима владе одређене државе-чланице или тренутном виђењу сопствених и националних интереса) Европска Унија. Зато су горе-наведене речи садашњег председника САД толико индикативне. Јер, ако Велики брат, или његово најближе садашње оличење, сматра да треба нешто да уради или нешто да вам наметне, он не сматра да вам притом дугује било какво објашњење.
Одатле је врло кратак корак до става огромне већине државних апарата који данас покушавају својим грађанима да наметну нове биометријске личне идентификације везане за централизоване базе личних података, а који отприлике гласи: "Ако ниси крив, немаш чега да се плашиш." Или: "Ако ниси крив, докажи (а ми ћемо те дотад, скупљањем твојих личних података, третирати као преступника)."
Ево једног примера докле су ствари догурале на Западу, из искуства једног угледног америчког новинара, Џона Дијаза, једног од уредника новина ''Сан Франциско Кроникл'' о чему је писао 27. априла 2007. Наиме, током пролећа те године Дијаз је два пута одбијен при покушају да унапред обезбеди авионске ''бординг пасове'' како би избегао уобичајене гужве у реду на аеродрому. Ево наставка приче, његовим речима:
"..након легитимисања и постављања неколико питања и консултација са супервизором, агент ми је на крају ставио до знања да је ова непријатност резултат тога што се налазим да 'списку за надзор'... После другог оваквог заустављања, питао сам зашто се налазим на том списку... 'Мораћете да питате Агенцију за транспортну безбедности' рекао је агент Јунајтед ерлајнса, слежући раменима... [Међутим] гласноговорник Агенције није могао да ми потврди да ли сам означен зато што сам стварно на списку или зато што можда имам исто име, датум рођења или неко друго својство неке друге особе која представља - по речима закона који је ауторизовао 'списак за надзор' - 'ризик ваздушне пиратерије или тероризма или претњу за безбедност авио-компаније или путника'. Агенција неће да открије колико се људи налази на њеном списку или критеријуме за увршћивање на исти.
'Не бисте желели да лошим момцима ставите до знања шта тражите и како то тражите,' рекао ми је гласноговорник за домовинску безбедност Рас Нак преко телефона раније током седмице..
Дакле, власт може да држи тајне спискове људи... без откривања критерија за прављење списка - и без икакве одговорности за тачност или ефектност? Нагиње ме на размишљање о томе ко су то 'они' на које председник Буш мисли када каже: 'Они мрзе наше слободе.'"
Затим Дијаз почиње сам себи да поставља питања шта би то могло да буде због чега се нашао на споску. Да ли је то, можда, због критика које су његове новине упутуле на рачун Бушове администрације у вези напада на Ирак?
А затим додаје, "Једна владина ревизија из 2005. утврдила је да је 'половина од неколико десетина хиљада потенцијалних мета' означених за даље посматрање између децембра 2003. и јануара 2006. 'на крају била погрешно идентификована'."
И, на крају, ево како се завршава Дијазов чланак:
"Департман за домовинску безбедност жели да изузме ТРИП програм (програм који покрива путнике – нап. писца) из Акта о приватности из 1974. по којем лица имају права да прегледају, оспоре и промене владине податке које садрже личне информације о њима. Као алтернативни приступ 'транспарентности' и 'одговорности', Департман ће допустити Американцима приступ информацијама које они сами приложе 'у оквиру било које корективне процедуре везане за ТРИП.'
Другим речима, ваша власт ће вас обавестити само о ономе о чему сте ви обавестили њу.
То није амерички начин."
Много шта више није амерички начин, што Американци све брже и брже увиђају. Штавише, све то подсећа много више на Совјетски Савез, Кафку, Орвела. А и на Паноптикон Џереми Бентама. Јер, људи под сталним надзором на крају сами почну да мењају своје понашање. Амерички новинар Дијаз то још увек није учинио, али је ипак приморан да се пресабира и пита шта је он то погрешно учинио. За Великог брата, и то је довољно, то је почетак оне праве, безусловне љубави које ће он на крају тражити од свих.
Тренд на Западу, а поготову у англо-саксонским државама (у Британији, на пример, је већ постављено преко 4,2 милиона надзорних камера) је да држава себе више не мора да објашњава грађанима, да она зна шта је за њих "добро" и да ће их она "заштитити" хтели они то или не, користећи, притом, новац од њихових пореза. То је, нажалост, и тренд у Србији, где се од 2000. године на власти налази велика група људи који не пропуштају прилику да увезу све што је на Западу најгоре, уз, наравно, одговарајућу провизију.
Када је у лето 2006. године Влада Србије предложила, а Скупштина простим прегласавањем усвојила, нови Закон о личној карти, и тада је било очигледно да владајућа коалиција сматра да грађанима Србије не дугује никакво објашњење зашто је потрошено око 100 милиона долара њиховог пореског новца за набавку система који треба да уведе почетек тоталног надзора грађана у Србији. И, све док посредством, на првом месту, Српске Православне Цркве, затим Српских двери и новоосноване огранизације "За живот без жига" није наметнута пост-факто јавна дебата која је брзо прерасла у озбиљан друштвени покрет, власт у Србији се није осећала дужном да себе објашњава на било који начин. И питање је да ли би и та кампања, која је кулминирала Владином уредбом од 12. јануара 2007. по којој се дозвољава добровољно оптирање за личну карту са или без чипа, донела тако брзе резултате да нису расписани превремени избори. Вероватно да би уследила једна дуга,, исцрпљујућа борба, мада вероватно са истим исходом.
Дакле, ево основног разлога зашто сваку савремену власт, па и ову у Србији, треба ограничити у потледу података о личности с којима располаже. Осим ако нисмо вољни, попут учесника емисије "Велики брат", да своје животе и судбине у потпуности ставимо у руке, на милост и немилост Великог брата. А верујем да већина грађана Србије на тако нешто није спремна.
Ми се, заправо, налазимо у једном кључном цивилизацијском моменту, на ивици нових великих потреса на глобалном нивоу. Они који су још поодавно етикетирани као "теоретичари завере" би рекли да је то управо оно што увођење Новог светског поретка захтева: хаос на глобалном нивоу из којег би се родила потреба за једном наднационалном, "беневолентном силом" која би измрцвареном и исцрпљеном преживелом човечанству понудила "мир" у замену за - слободу. Јер, како на иоле задовољавајући начин објаснити, на пример, упорно инсистирање на косовској независности, из чега може да се изроди само глобални хаос, и ништа више (ни мање). Постављање "ракетног штита" у Европи и непрекидно дражење Русије? Непрестане оптужбе без покрића упућиване на адресу Ирана, као повод за неки будући напад на ту земљу? Нову продају наоружања блискоисточким државама у укупној вредности од 60 милијарди долара? Намерно дестабилизовање пакистанског војног режима, који једини поседује ''исламску нуклеарну бомбу''?
Да ли смо и ми теоретичари завере? Уместо одговора, понудимо још неколико непосредних навода, из уста људи који данас саветују или одлучују о "светском миру" (тј. у орвелијанској терминологији, о рату):
"Парадоксално је, али очување слободе може захтевати владавину једног вође - диктатора - спремног да употреби те страшне 'ванредне мере' које мало њих зна или је спремно да искористи."
Мајкл Ледин, саветник Беле куће и сарадник Америчког ентерпрајз института.
"Закон је увек несавршен зато што је унивезралан и, зато, представља чак и у најбољем случају само једно просечно решење, које је инфериорно у односу на живу интелигенцију једног мудрог човека на лицу места, који може да процени тренутне околности...
Испада да је најбољи извор енергије исти као и најбољи извор разума - један човек...
'Одговорност' није само обично излажење у сусрет народу; то значи радити оно што би народ желео да се уради када би био упућен у све околности."
Харви Менсфилд, професор Политичких наука на Харварду, у ауторском коментару за "Вол стрит џурнал", 2. мај, 2007.
"Ми... морамо да користимо тамну страну, ако хоћете... Морамо да боравимо у сенкама, користећи изворе и методе који су на располагању нашим обавештајним службама. То је свет у коме [терористи] оперишу, тако да ће за нас бити од виталне важности да употребимо сва средства која су нам на располагању."
Џорџ Буш млађи, садашњи председник САД, цитиран у књизи Боба Вудворда "Буш у рату".
Појам Великог брата с којим смо суочени у потпуности је повезан с појавом новог глобалног фашизма чији су носилац САД, а (не)вољни помоћник (у зависности да ли се ради о убеђењима владе одређене државе-чланице или тренутном виђењу сопствених и националних интереса) Европска Унија. Зато су горе-наведене речи садашњег председника САД толико индикативне. Јер, ако Велики брат, или његово најближе садашње оличење, сматра да треба нешто да уради или нешто да вам наметне, он не сматра да вам притом дугује било какво објашњење.
Одатле је врло кратак корак до става огромне већине државних апарата који данас покушавају својим грађанима да наметну нове биометријске личне идентификације везане за централизоване базе личних података, а који отприлике гласи: "Ако ниси крив, немаш чега да се плашиш." Или: "Ако ниси крив, докажи (а ми ћемо те дотад, скупљањем твојих личних података, третирати као преступника)."
Ево једног примера докле су ствари догурале на Западу, из искуства једног угледног америчког новинара, Џона Дијаза, једног од уредника новина ''Сан Франциско Кроникл'' о чему је писао 27. априла 2007. Наиме, током пролећа те године Дијаз је два пута одбијен при покушају да унапред обезбеди авионске ''бординг пасове'' како би избегао уобичајене гужве у реду на аеродрому. Ево наставка приче, његовим речима:
"..након легитимисања и постављања неколико питања и консултација са супервизором, агент ми је на крају ставио до знања да је ова непријатност резултат тога што се налазим да 'списку за надзор'... После другог оваквог заустављања, питао сам зашто се налазим на том списку... 'Мораћете да питате Агенцију за транспортну безбедности' рекао је агент Јунајтед ерлајнса, слежући раменима... [Међутим] гласноговорник Агенције није могао да ми потврди да ли сам означен зато што сам стварно на списку или зато што можда имам исто име, датум рођења или неко друго својство неке друге особе која представља - по речима закона који је ауторизовао 'списак за надзор' - 'ризик ваздушне пиратерије или тероризма или претњу за безбедност авио-компаније или путника'. Агенција неће да открије колико се људи налази на њеном списку или критеријуме за увршћивање на исти.
'Не бисте желели да лошим момцима ставите до знања шта тражите и како то тражите,' рекао ми је гласноговорник за домовинску безбедност Рас Нак преко телефона раније током седмице..
Дакле, власт може да држи тајне спискове људи... без откривања критерија за прављење списка - и без икакве одговорности за тачност или ефектност? Нагиње ме на размишљање о томе ко су то 'они' на које председник Буш мисли када каже: 'Они мрзе наше слободе.'"
Затим Дијаз почиње сам себи да поставља питања шта би то могло да буде због чега се нашао на споску. Да ли је то, можда, због критика које су његове новине упутуле на рачун Бушове администрације у вези напада на Ирак?
А затим додаје, "Једна владина ревизија из 2005. утврдила је да је 'половина од неколико десетина хиљада потенцијалних мета' означених за даље посматрање између децембра 2003. и јануара 2006. 'на крају била погрешно идентификована'."
И, на крају, ево како се завршава Дијазов чланак:
"Департман за домовинску безбедност жели да изузме ТРИП програм (програм који покрива путнике – нап. писца) из Акта о приватности из 1974. по којем лица имају права да прегледају, оспоре и промене владине податке које садрже личне информације о њима. Као алтернативни приступ 'транспарентности' и 'одговорности', Департман ће допустити Американцима приступ информацијама које они сами приложе 'у оквиру било које корективне процедуре везане за ТРИП.'
Другим речима, ваша власт ће вас обавестити само о ономе о чему сте ви обавестили њу.
То није амерички начин."
Много шта више није амерички начин, што Американци све брже и брже увиђају. Штавише, све то подсећа много више на Совјетски Савез, Кафку, Орвела. А и на Паноптикон Џереми Бентама. Јер, људи под сталним надзором на крају сами почну да мењају своје понашање. Амерички новинар Дијаз то још увек није учинио, али је ипак приморан да се пресабира и пита шта је он то погрешно учинио. За Великог брата, и то је довољно, то је почетак оне праве, безусловне љубави које ће он на крају тражити од свих.
Тренд на Западу, а поготову у англо-саксонским државама (у Британији, на пример, је већ постављено преко 4,2 милиона надзорних камера) је да држава себе више не мора да објашњава грађанима, да она зна шта је за њих "добро" и да ће их она "заштитити" хтели они то или не, користећи, притом, новац од њихових пореза. То је, нажалост, и тренд у Србији, где се од 2000. године на власти налази велика група људи који не пропуштају прилику да увезу све што је на Западу најгоре, уз, наравно, одговарајућу провизију.
Када је у лето 2006. године Влада Србије предложила, а Скупштина простим прегласавањем усвојила, нови Закон о личној карти, и тада је било очигледно да владајућа коалиција сматра да грађанима Србије не дугује никакво објашњење зашто је потрошено око 100 милиона долара њиховог пореског новца за набавку система који треба да уведе почетек тоталног надзора грађана у Србији. И, све док посредством, на првом месту, Српске Православне Цркве, затим Српских двери и новоосноване огранизације "За живот без жига" није наметнута пост-факто јавна дебата која је брзо прерасла у озбиљан друштвени покрет, власт у Србији се није осећала дужном да себе објашњава на било који начин. И питање је да ли би и та кампања, која је кулминирала Владином уредбом од 12. јануара 2007. по којој се дозвољава добровољно оптирање за личну карту са или без чипа, донела тако брзе резултате да нису расписани превремени избори. Вероватно да би уследила једна дуга,, исцрпљујућа борба, мада вероватно са истим исходом.
Дакле, ево основног разлога зашто сваку савремену власт, па и ову у Србији, треба ограничити у потледу података о личности с којима располаже. Осим ако нисмо вољни, попут учесника емисије "Велики брат", да своје животе и судбине у потпуности ставимо у руке, на милост и немилост Великог брата. А верујем да већина грађана Србије на тако нешто није спремна.
Ми се, заправо, налазимо у једном кључном цивилизацијском моменту, на ивици нових великих потреса на глобалном нивоу. Они који су још поодавно етикетирани као "теоретичари завере" би рекли да је то управо оно што увођење Новог светског поретка захтева: хаос на глобалном нивоу из којег би се родила потреба за једном наднационалном, "беневолентном силом" која би измрцвареном и исцрпљеном преживелом човечанству понудила "мир" у замену за - слободу. Јер, како на иоле задовољавајући начин објаснити, на пример, упорно инсистирање на косовској независности, из чега може да се изроди само глобални хаос, и ништа више (ни мање). Постављање "ракетног штита" у Европи и непрекидно дражење Русије? Непрестане оптужбе без покрића упућиване на адресу Ирана, као повод за неки будући напад на ту земљу? Нову продају наоружања блискоисточким државама у укупној вредности од 60 милијарди долара? Намерно дестабилизовање пакистанског војног режима, који једини поседује ''исламску нуклеарну бомбу''?
Да ли смо и ми теоретичари завере? Уместо одговора, понудимо још неколико непосредних навода, из уста људи који данас саветују или одлучују о "светском миру" (тј. у орвелијанској терминологији, о рату):
"Парадоксално је, али очување слободе може захтевати владавину једног вође - диктатора - спремног да употреби те страшне 'ванредне мере' које мало њих зна или је спремно да искористи."
Мајкл Ледин, саветник Беле куће и сарадник Америчког ентерпрајз института.
"Закон је увек несавршен зато што је унивезралан и, зато, представља чак и у најбољем случају само једно просечно решење, које је инфериорно у односу на живу интелигенцију једног мудрог човека на лицу места, који може да процени тренутне околности...
Испада да је најбољи извор енергије исти као и најбољи извор разума - један човек...
'Одговорност' није само обично излажење у сусрет народу; то значи радити оно што би народ желео да се уради када би био упућен у све околности."
Харви Менсфилд, професор Политичких наука на Харварду, у ауторском коментару за "Вол стрит џурнал", 2. мај, 2007.
"Ми... морамо да користимо тамну страну, ако хоћете... Морамо да боравимо у сенкама, користећи изворе и методе који су на располагању нашим обавештајним службама. То је свет у коме [терористи] оперишу, тако да ће за нас бити од виталне важности да употребимо сва средства која су нам на располагању."
zato takvi kao ti citaju svet, sabor, glamur , skandal i ostalo "edukativno" stivo 
