eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Haski memoari Karle Del Ponte
Odlomci iz knjige ‘Lov: Ja i ratni zlocinci’
Poslednji susret sa Djindjicem
Dana 20. marta 2001. Djindjic i ja se ponovo srecemo na aerodromu u Amsterdamu – Siphol, u pauzi izmedju dva leta, dok on odlazi u zvanicnu posetu Vasingtonu. Cim sam stigla na ovaj prostrani aerodrom koji sa svoja tri terminala zauzima vise stotina kvadratnih kilometara prosusenog zemljista ispod nivoa mora, holandska policija me obavestava da ne moze da nam obezbedi privatnu salu u kojoj cemo Djindjic i ja razgovarati. Djindjic stize sa svojom pratnjom, a ja ga cekam sa svojom; objasnjavam mu situaciju. Predlaze mi da se udaljimo od telohranitelja i da prosetamo. (Ipak smo u soping zoni aerodroma i zelim da verujem da su svi prosli detektor metala.) I tako se udaljavamo, pricajuci na nemackom i setajuci kroz gomilu putnika u djuti fri zoni. Povremeno stajemo ispred ponekog izloga, kao da nas interesuje izlozena roba. Cini mi se da smo i usli u nekoliko prodavnica.
Djindjic mi kaze da je zapoceo s organizacijom nove predaje: u pitanju je Milorad Stakic, bivsi gradonacelnik bosanskog gradica Prijedora, koga ce Tribunal proglasiti krivim za ubistvo i progon i osuditi na cetrdeset godina zatvora. Kaze mi da ce ga srpske vlasti predati snagama NATO-a u Bosni i Hercegovini odakle ce ga NATO prebaciti u Hag.
Potom mi saopstava najlepšu vest: “Na pragu smo hapsenja Milosevica, ne samo po osnovu pronevera, vec i za mnogo teze zlocine. Ne zelimo da se stekne utisak da to radimo zbog americkog pritiska. Zbog toga bi za nas bilo bolje da ga uhapsimo u toku prve nedelje aprila, radije nego do 31. marta. Samo sto nismo stigli do njega i njegovih pristalica. Ako nakon izbora u Crnoj Gori Savezna vlada odbije da izglasa donosenje zakona o saradnji, delovacemo na nivou Republike Srbije. Kostunica ce se buniti....”
Podsecam ga da su nam bitni Mladic i Karadzic, kao i ostali optuzenici. “Francuzi i SAD mogu da vam pomognu”, kazem.
Djindjic odgovara novim informacijama u vezi sa hapsenjima: Mladic je i dalje na visokom polozaju u Vojsci Jugoslavije, a zajedno sa jos 1.800 oficira jugoslovenske vojske koji sluze u srpsko-bosanskim oruzanim snagama, jos uvek je na platnom spisku Vojske Jugoslavije. General Nebojsa Pavkovic, nacelnik Generalstaba Vojske Jugoslavije, prihvatio je da stavi tacku na sadasnju situaciju do kraja maja. Republika Srbija i Vojska Jugoslavije slozice se oko ovoga, a Savezna vlada ce se verovatno pobuniti. Mladic ne samo da je i dalje aktivni oficir, vec uziva u mrezi dobro organizovane zastite, koju cini verovatno dvadesetak osoba.
“Sto se Mladica tice”, kaze Djindjic, “nismo ga videli nedelju dana. Ubrzo ce i njegov slucaj sazreti. Uhapsicemo ga i predati (mirovnom kontingentu NATO-a u Bosni). Kostunica ne mora da zna nista o tome, buduci da je vec van sebe zbog predaje Blagoja Simica. On Simica licno poznaje”.
”Karadzic se krije u Beogradu”, kazem ja. “Znam da je pisao Kostunici trazeci od njega pomoc i zastitu, ali Kostunica je odbio.”
”Kostunica verovatno ne zna da je Karadzic u Beogradu”, kaze Djindjic.
Nikola Sainovic
Djindjic potom nabraja ljude koji su optuzeni sa Milosevicem za ratne zlocine etnickog ciscenja na Kosovu. Navodi bivseg predsednika Milana Milutinovica i njegovog bivseg premijera Nikolu Sainovica.
”Milutinovic ce se uskoro predati. Ali sa Sainovicem ce teze ici. On je bio Milosevicev kljucni covek za sva logisticka i finansijska pitanja u Hrvatskoj i Bosni. Bio je ukljucen u svako operativno delovanje. On je dobar slucaj za tebe. Bio je Milosevicev Ajhman, a u Srbiji ne uziva popularnost. Ali treba izabrati pravi trenutak za to, zato sto je to veoma osetljivo pitanje.”
Djukanovic odbija da svedoci protiv Milosevica
Pred kraj februara 2003. odlazim u svoju prvu posetu Drzavnoj zajednici Srbija i Crna Gora, konfederaciji drzava stvorenoj nakon Savezne Republike Jugoslavije. Dolazim sa informacijom koju sam dobila od jedne obavestajne sluzbe, da je general Krga, i dalje nacelnik Generalstaba Vojske ad interim, priznao da je Ratko Mladic u Srbiji i da ga stite pripadnici njegovog nekadasnjeg Glavnog staba, kao i da ima pristup strukturama oruzanih snaga. Kazu mi da predsednik Kostunica zna za sve ovo.
Odlazim najpre kod otreznjenog manjinskog partnera nove Zajednice drzava. Nameravam da pozovem premijera Crne Gore, Mila Djukanovica, da svedoci protiv Milosevica, koji mu je i pomogao u usponu na vlast.
Djukanovic se zali da Kostunica i Vojska onemogucavaju reforme i blokiraju saradnju Srbije i Crne Gore sa Hagom.
”Crna Gora ce platiti posledice nesaradnje Srbije sa Tribunalom”, zali se, jasno stavljajuci do znanja da konfederacija nece biti dugovecna. ”Crna Gora ne zeli vise da bude talac Srbije”, izjavljuje.
Djukanovic, medjutim, odbija da bude svedok na sudjenju Milosevicu.
”Milosevic mi nikada nije dozvolio da mu se previse priblizim i da saznam neka vazna pitanja”, kaze on. ”Nikad nije imao poverenja u mene i samo je sa ogranicenim brojem ljudi iz Beograda delio svoje planove”.
Kaze da bi mu svedocenje u Hagu nanelo politicku stetu u Crnoj Gori. Objasnjava mi da mu je namera da reformise zemlju, ali da raspolaze ogranicenim vremenom i veoma nestabilnom vecinom u Parlamentu. Trazi od mene razumevanje za njegovu nezahvalnu poziciju, kao i za napore da odrzi stabilnost u Crnoj Gori.
”I medju mojim pristalicama ima onih koji su protiv Tribunala”, kaze, obecavajuci mi i pored toga da ce pruziti pomoc Kancelariji Tuzilastva i da ce dostaviti sve informacije do kojih bude dosao.
Poslednji susret sa Djindjicem
Nekoliko dana pre naseg susreta 17. februara 2003, Djindjic je povredio nogu. Igrao je fudbal. To mi izgleda cudno: premijer jedne zemlje... koji igra fudbal... i da pri tom dozivi takvu nezgodu da slomi zglob... nezgoda koja ce ga usporiti. Dolazi mi u susret na vratima svoje kancelarije hodajuci uz pomoc staka. Noga mu je u gipsu.
Kao i uvek, nestrpljivo ocekujem da cujem novosti od Djindjica u vezi sa beguncima koje trazi Tribunal. Sljivancanin, srpski komandant koji je vodio pad Vukovara: policija mu je za petama. Vojislav Seselj, predsednik Srpske radikalne stranke koji se proglasio ”vojvodom”, i koji je jednom prilikom podsticao svoje crnokosuljase da kopaju oci Hrvatima zardjalom kasikom, ubrzo ce se naci u Tribunalu (Seselj ce se dobrovoljno predati nedelju dana kasnije, obecavajuci da ce ”unistiti ozloglaseni Tribunal”. Djindjic mi u vezi sa Seseljem upucuje samo jedan zahtev:
”Vodi ga i nemoj vise da nam ga vracas.”
Upozorava me jos da Seseljeve scene mogu da izazovu u sudnici mnogo vecu pometnju od Miloseviceve tvrdoglavosti). Stanovnici sela u brdima i dalje skrivaju Karadzica duz nekontrolisanih delova granice izmedju Bosne i Hercegovine. (Prica se da se Mladic krije negde na srpskoj granici sa Rumunijom i da vlasti nastoje i dalje da ga ubede da se dobrovoljno preda.) Djindjic, koji tvrdi da su ”nemoguce” glasine da je general Perisic u kontaktu sa Mladicem, kaze da ga je ”izvesni prijatelj” obavestio da je Mladic okruzen, i da ga verovatno oni koji ga naizgled cuvaju drze kao zarobljenika, ali da bi ga ubili da sprece njegovo hapsenje.
Ti ljudi – koje Djindjic naziva ”veoma bolesnim ljudima” – u kontaktu su sa zlocincima i bliski nekim zvanicnicima policije i vojnim oficirima. Jedna prijateljska obavestajna sluzba dala nam je naznaku mesta na kome je moguce da se skriva Mladic, sa sve avionskim snimcima, ali to nije dalo nikakve rezultate. Policija kaze da je pratila Mladicevu suprugu i sina i nadzirala njihov stan poslednjih deset dana, ali bez rezultata; Djindjic mi pak kaze da mu policija nije nikad pruzila precizne informacije u vezi sa Mladicem.
”Sa Mladicem nema iznenadjenja”, kaze. ”Jos uvek je u vezi s njim previse pritisaka, previse paznje je usmereno ka njemu.”
Sugerise mi da za sada ostavim Mladica po strani, da pocnem da ga predstavljam kao drugorazrednog kriminalca i kukavicu, da ga nateram da mu popusti budnost tako sto necu pokazivati interesovanje i da ga onda uhvatim kad se najmanje nada. U svakom slucaju, Djindjic mi obecava da ce uhapsiti Mladica pre leta. Srbija mora da resi teska pitanja sa Tribunalom sto je pre moguce, kaze Djindjic. Trenutak je dobar za saradnju s Tribunalom, iako neki clanovi vlade i dalje ne zele da imaju ista s tim, zbog eventualnog politickog rizika. Nestanak Savezne Republike Jugoslavije ostavio je Vojislava Kostunicu bez fotelje.
Odlomci iz knjige ‘Lov: Ja i ratni zlocinci’
Poslednji susret sa Djindjicem
Dana 20. marta 2001. Djindjic i ja se ponovo srecemo na aerodromu u Amsterdamu – Siphol, u pauzi izmedju dva leta, dok on odlazi u zvanicnu posetu Vasingtonu. Cim sam stigla na ovaj prostrani aerodrom koji sa svoja tri terminala zauzima vise stotina kvadratnih kilometara prosusenog zemljista ispod nivoa mora, holandska policija me obavestava da ne moze da nam obezbedi privatnu salu u kojoj cemo Djindjic i ja razgovarati. Djindjic stize sa svojom pratnjom, a ja ga cekam sa svojom; objasnjavam mu situaciju. Predlaze mi da se udaljimo od telohranitelja i da prosetamo. (Ipak smo u soping zoni aerodroma i zelim da verujem da su svi prosli detektor metala.) I tako se udaljavamo, pricajuci na nemackom i setajuci kroz gomilu putnika u djuti fri zoni. Povremeno stajemo ispred ponekog izloga, kao da nas interesuje izlozena roba. Cini mi se da smo i usli u nekoliko prodavnica.
Djindjic mi kaze da je zapoceo s organizacijom nove predaje: u pitanju je Milorad Stakic, bivsi gradonacelnik bosanskog gradica Prijedora, koga ce Tribunal proglasiti krivim za ubistvo i progon i osuditi na cetrdeset godina zatvora. Kaze mi da ce ga srpske vlasti predati snagama NATO-a u Bosni i Hercegovini odakle ce ga NATO prebaciti u Hag.
Potom mi saopstava najlepšu vest: “Na pragu smo hapsenja Milosevica, ne samo po osnovu pronevera, vec i za mnogo teze zlocine. Ne zelimo da se stekne utisak da to radimo zbog americkog pritiska. Zbog toga bi za nas bilo bolje da ga uhapsimo u toku prve nedelje aprila, radije nego do 31. marta. Samo sto nismo stigli do njega i njegovih pristalica. Ako nakon izbora u Crnoj Gori Savezna vlada odbije da izglasa donosenje zakona o saradnji, delovacemo na nivou Republike Srbije. Kostunica ce se buniti....”
Podsecam ga da su nam bitni Mladic i Karadzic, kao i ostali optuzenici. “Francuzi i SAD mogu da vam pomognu”, kazem.
Djindjic odgovara novim informacijama u vezi sa hapsenjima: Mladic je i dalje na visokom polozaju u Vojsci Jugoslavije, a zajedno sa jos 1.800 oficira jugoslovenske vojske koji sluze u srpsko-bosanskim oruzanim snagama, jos uvek je na platnom spisku Vojske Jugoslavije. General Nebojsa Pavkovic, nacelnik Generalstaba Vojske Jugoslavije, prihvatio je da stavi tacku na sadasnju situaciju do kraja maja. Republika Srbija i Vojska Jugoslavije slozice se oko ovoga, a Savezna vlada ce se verovatno pobuniti. Mladic ne samo da je i dalje aktivni oficir, vec uziva u mrezi dobro organizovane zastite, koju cini verovatno dvadesetak osoba.
“Sto se Mladica tice”, kaze Djindjic, “nismo ga videli nedelju dana. Ubrzo ce i njegov slucaj sazreti. Uhapsicemo ga i predati (mirovnom kontingentu NATO-a u Bosni). Kostunica ne mora da zna nista o tome, buduci da je vec van sebe zbog predaje Blagoja Simica. On Simica licno poznaje”.
”Karadzic se krije u Beogradu”, kazem ja. “Znam da je pisao Kostunici trazeci od njega pomoc i zastitu, ali Kostunica je odbio.”
”Kostunica verovatno ne zna da je Karadzic u Beogradu”, kaze Djindjic.
Nikola Sainovic
Djindjic potom nabraja ljude koji su optuzeni sa Milosevicem za ratne zlocine etnickog ciscenja na Kosovu. Navodi bivseg predsednika Milana Milutinovica i njegovog bivseg premijera Nikolu Sainovica.
”Milutinovic ce se uskoro predati. Ali sa Sainovicem ce teze ici. On je bio Milosevicev kljucni covek za sva logisticka i finansijska pitanja u Hrvatskoj i Bosni. Bio je ukljucen u svako operativno delovanje. On je dobar slucaj za tebe. Bio je Milosevicev Ajhman, a u Srbiji ne uziva popularnost. Ali treba izabrati pravi trenutak za to, zato sto je to veoma osetljivo pitanje.”
Djukanovic odbija da svedoci protiv Milosevica
Pred kraj februara 2003. odlazim u svoju prvu posetu Drzavnoj zajednici Srbija i Crna Gora, konfederaciji drzava stvorenoj nakon Savezne Republike Jugoslavije. Dolazim sa informacijom koju sam dobila od jedne obavestajne sluzbe, da je general Krga, i dalje nacelnik Generalstaba Vojske ad interim, priznao da je Ratko Mladic u Srbiji i da ga stite pripadnici njegovog nekadasnjeg Glavnog staba, kao i da ima pristup strukturama oruzanih snaga. Kazu mi da predsednik Kostunica zna za sve ovo.
Odlazim najpre kod otreznjenog manjinskog partnera nove Zajednice drzava. Nameravam da pozovem premijera Crne Gore, Mila Djukanovica, da svedoci protiv Milosevica, koji mu je i pomogao u usponu na vlast.
Djukanovic se zali da Kostunica i Vojska onemogucavaju reforme i blokiraju saradnju Srbije i Crne Gore sa Hagom.
”Crna Gora ce platiti posledice nesaradnje Srbije sa Tribunalom”, zali se, jasno stavljajuci do znanja da konfederacija nece biti dugovecna. ”Crna Gora ne zeli vise da bude talac Srbije”, izjavljuje.
Djukanovic, medjutim, odbija da bude svedok na sudjenju Milosevicu.
”Milosevic mi nikada nije dozvolio da mu se previse priblizim i da saznam neka vazna pitanja”, kaze on. ”Nikad nije imao poverenja u mene i samo je sa ogranicenim brojem ljudi iz Beograda delio svoje planove”.
Kaze da bi mu svedocenje u Hagu nanelo politicku stetu u Crnoj Gori. Objasnjava mi da mu je namera da reformise zemlju, ali da raspolaze ogranicenim vremenom i veoma nestabilnom vecinom u Parlamentu. Trazi od mene razumevanje za njegovu nezahvalnu poziciju, kao i za napore da odrzi stabilnost u Crnoj Gori.
”I medju mojim pristalicama ima onih koji su protiv Tribunala”, kaze, obecavajuci mi i pored toga da ce pruziti pomoc Kancelariji Tuzilastva i da ce dostaviti sve informacije do kojih bude dosao.
Poslednji susret sa Djindjicem
Nekoliko dana pre naseg susreta 17. februara 2003, Djindjic je povredio nogu. Igrao je fudbal. To mi izgleda cudno: premijer jedne zemlje... koji igra fudbal... i da pri tom dozivi takvu nezgodu da slomi zglob... nezgoda koja ce ga usporiti. Dolazi mi u susret na vratima svoje kancelarije hodajuci uz pomoc staka. Noga mu je u gipsu.
Kao i uvek, nestrpljivo ocekujem da cujem novosti od Djindjica u vezi sa beguncima koje trazi Tribunal. Sljivancanin, srpski komandant koji je vodio pad Vukovara: policija mu je za petama. Vojislav Seselj, predsednik Srpske radikalne stranke koji se proglasio ”vojvodom”, i koji je jednom prilikom podsticao svoje crnokosuljase da kopaju oci Hrvatima zardjalom kasikom, ubrzo ce se naci u Tribunalu (Seselj ce se dobrovoljno predati nedelju dana kasnije, obecavajuci da ce ”unistiti ozloglaseni Tribunal”. Djindjic mi u vezi sa Seseljem upucuje samo jedan zahtev:
”Vodi ga i nemoj vise da nam ga vracas.”
Upozorava me jos da Seseljeve scene mogu da izazovu u sudnici mnogo vecu pometnju od Miloseviceve tvrdoglavosti). Stanovnici sela u brdima i dalje skrivaju Karadzica duz nekontrolisanih delova granice izmedju Bosne i Hercegovine. (Prica se da se Mladic krije negde na srpskoj granici sa Rumunijom i da vlasti nastoje i dalje da ga ubede da se dobrovoljno preda.) Djindjic, koji tvrdi da su ”nemoguce” glasine da je general Perisic u kontaktu sa Mladicem, kaze da ga je ”izvesni prijatelj” obavestio da je Mladic okruzen, i da ga verovatno oni koji ga naizgled cuvaju drze kao zarobljenika, ali da bi ga ubili da sprece njegovo hapsenje.
Ti ljudi – koje Djindjic naziva ”veoma bolesnim ljudima” – u kontaktu su sa zlocincima i bliski nekim zvanicnicima policije i vojnim oficirima. Jedna prijateljska obavestajna sluzba dala nam je naznaku mesta na kome je moguce da se skriva Mladic, sa sve avionskim snimcima, ali to nije dalo nikakve rezultate. Policija kaze da je pratila Mladicevu suprugu i sina i nadzirala njihov stan poslednjih deset dana, ali bez rezultata; Djindjic mi pak kaze da mu policija nije nikad pruzila precizne informacije u vezi sa Mladicem.
”Sa Mladicem nema iznenadjenja”, kaze. ”Jos uvek je u vezi s njim previse pritisaka, previse paznje je usmereno ka njemu.”
Sugerise mi da za sada ostavim Mladica po strani, da pocnem da ga predstavljam kao drugorazrednog kriminalca i kukavicu, da ga nateram da mu popusti budnost tako sto necu pokazivati interesovanje i da ga onda uhvatim kad se najmanje nada. U svakom slucaju, Djindjic mi obecava da ce uhapsiti Mladica pre leta. Srbija mora da resi teska pitanja sa Tribunalom sto je pre moguce, kaze Djindjic. Trenutak je dobar za saradnju s Tribunalom, iako neki clanovi vlade i dalje ne zele da imaju ista s tim, zbog eventualnog politickog rizika. Nestanak Savezne Republike Jugoslavije ostavio je Vojislava Kostunicu bez fotelje.
