Delovi knjige koje vi pišete

Ovde mozete pisati delove svojih knjiga. Na primer ja trenutno radim na svom prvom romanu ,,Porodica Fernandes,,. Deo glasi ovako.

Alfred je imao četrdesetak godina koje je proveo u svom rodnom gradu. Imao je već ono malo sede kose koja bi mu izrasla posle urednog šišanja. Veoma mu je lepo stajala brada koju je svako jutro oblikovao u kupatilu. Imao je sitne plave oči, bio srednje visine i stasa i sinove je vaspitavao na veoma čudan način. Najstariji sin, Pedro, je imao šesnaest godina i ponekad je bio veoma buntovan, dok je Naćo, srednji sin, uvek pravio probleme i uvaljivao se u nevolje sa svojih jedanaest godina. Međutim, Francisko je bio najmlađi, imao je osam godina i time je bio potpuno drugačiji od njih. Šta god bi Alfred rekao on bi potvrđivao i bio uz njega u svakom trenutku. Moglo bi se čak reći da je bio „najpitomiji“ i još nije imao dečije bubice. Ali to je zato što je on i dalje bio mali i nije bilo vreme za period puberteta.
Kada god bi sinovi nešto pogrešno rekli, ili se smejali čemu se ne treba smejati, ili čak nešto loše uradili dobijali bi udarce u potiljak od oca. Da bih vam malo bolje objasnila, prosto bi im Alfred nametao svoju volju i tako ih vaspitavao.

Vase misljenje mi mnogo znaci. Zelim da je po zavrsetku objavim na internet ako je dobro.

I previše je kratak odlomak da bi mogli nešto više da kažemo o njemu. Ostavi još neki deo koji si napisao/la, ili nam makar reci nešto više o romanu.
A zašto baš 'Porodica Fernandes'? Zašto ne pišeš o nekoj srpskoj porodici?

To me je podsetilo na moju srednju školu. Moja prijateljica i ja smo obožavale odbojku, a i poneke odbojkaše. To jest, ona sve vreme jednog, ja nisam mogla da se opredelim Ali, počele smo da pišemo roman. Prijateljica je počela, napisala nekoliko stranica, posle ja, zatim ona i tako smo popunile četiri sveske. Naravno, glavni likovi su bili odbojkaši i mi Čak smo postale u našoj knjizi treneri raznih reprezentacija, uopšte smo bile najbolje odbojkašice sveta DD Ona je umela da piše o romantičnim trenucima, meni to nije išlo za rukom.. Smejem se do suza kad god čitam naš roman Nažalost, imam samo poslednju svesku..

Hajde stavi, da se malo smejemo i mi, ako ti ne smeta. Ja isto imam neku ljubavnu priču iz osnovne škole, poklušaću da je nađem, pa ću je postaviti da se i vi meni smejete.

Sram me je, ali neka..

Uvod: postala sam trener jugoslovenske (da, da, jugoslovenske) odbojkaške ekipe.

- Sve na Miljkovića! Sad ne Mijića bez bloka! Mešter!.. - vikala sam s vremena na vreme. Najzad, kad sam završila trening, sa odbojkaša se znoj slivao kao iz krpe.
- Bože, posle takvog treninga sve utakmice će biti sitnica - uzdahnuo je Nikola.
- Ti si svirepa - rekao je Vladimir. - Još nikad nisu me toliko često blokirali.
- Samo na početku - nasmejala sam se. - Posle si počeo da misliš kako igrati i uspevao si. Čestitam! Vidimo se sutra u devet!
- Sutra? - začudio se Goran. - Pa rekla si da je to naš poslednji trening?
- Moja drugarica i ja smo uvek poslednji dan iskorišćavale za vaterpolo - objasnila sam.
- Idemo na bazen! - obradovao se Marić.
- Da.
- A zašto? - zainteresovao se Boškan.
- Voda odlično pomaže da se mišići opuste. Vidimo se! - mahnula sam odbojkašima i izašla sam iz sale.
U hodniku me je stigao Vladimir Grbić.
- Da li se nešto desilo? - pogledala sam mog najboljeg odbojkaša.
- Da. Najzad sam se odlučio.
- Na šta? - upitala sam sumnjičavo.
- Hteo bih da odemo zajedno... na kafu - rekao je stariji Grbić.
- Ne mogu - odmahnula sam glavom.
- Zašto? Imaš li već planove za veče?
- Nemam nikakve planove.
- Onda, zašto? - Vladimir je bio uporan.
- Zato što nikada ne mešam posao i privatan život.
- Okrutna si - šapnuo je odbojkaš.
- Zato što se držim svojih pravila? - upitala sam ironično.
- Zato što igraš s mojim osećanjima! - gotovo je viknuo Vladimir.
- Izvini, ali nekako nisam primetila neka duboka osećanja prema meni...
- Svi mi se smeju što se plašim da ti priđem, a ti ništa nisi primetila?!
- Da ne radimo zajedno, ja bih rado s tobom izašla, ali u našem slučaju to nije moguće.
- I šta onda, hoćeš li da odustanem od odbojke? Ako je to rešenje, nema problema!
- Jesi li poludeo!? Ni ti, ni ja ne odustajemo od posla, sve ostaje kako je bilo.
- Pa šta onda da uradim?! - viknuo je Jugosloven.
Zapazila sam ljut pogled odbojkaša i rekla sam hladno:
- Smiri se. Odbojkaš treba da bude miran, ne može plakati zbog nekoliko izgubljenih poena.
- Ti uvek o odbojci - siknuo je Vladimir.
- Pa, odbojkaš si, zar ne? Uostalom, harizmatičan si, sve devojke te obožavaju.
- Ne sve. Ti ne.
- Ja? Istini za volju, da nisam vaš trener, odmah bih s tobom izašla!
- Znači, kad prestaneš da budeš naš trener, moći ću da te povedem na kafu?
- Bravo, Vladimire!
- Veoma dobro.
- Samo moraš malo da sačekaš. Imam ugovor na dve godine...

(otišli smo na prvenstvo sveta. fragment govori o finalu. Jugoslavija protiv Brazila)
- Kako hoćete da dobijete utakmicu kad se svađate na igralištu? - upitala sam hladno posle drugog izgubljenog seta. Brazil je vodili dva jedan. - Nikola, igraš na Ivana, on je danas najsigurniji odbojkaš.
- A ja?! - naljutio se Vladimir.
- A ti igraj i dalje kako igraš, pa ćeš se odmoriti - rekla sam zlobno.
- Margareta, šta se dešava? - upitao je Nikola na strani. - Vladimir sve vreme priča da loše igramo i ništa više. Ne može se s njim sporazumeti. Uradi nešto!
- Nikola, ja to neću uspeti. Najradije bih da ga izbegavam. Budi duša svog tima. Dobro znaš da vaši momci me ne vole...
- Da, to je istina... Ali Vladimiru si draga. Već duže vreme razmišlja kako da ti predloži sastanak. I ne moram valjda da govorim da si i meni draga.
- Dobro, vraćajte se na igralište...
Na kraju je Brazil dobio, što me je obradovalo...

Kraj fragmenata
Pa, da, obožavala sam Vladimira Grbića Posle poraza u finalu otpustili su me s posla i otišla sam u Feraru u Italiju. Tamo su igrali Nikola i Vladimir, ali i Giba. Dok sam pisala svoje fragmente, s vremena na vreme se menjao moj omiljeni igrač, a za vreme prvenstva sveta u fudbalu prešla sam i na fudbalere.. A u Feraru sam otišla zbog Gibe DD

Margareta je fantastična, prava heroina savremenog doba - nedodirljiva i okrutna.
Ja večeras tražim, i sutra postavljam svoje priče.
Ovo je stvarno bilo super, baš sam se ismejala, nadam se da se ne ljutiš što to kažem. Ali jezik koji si koristila ti je skroz fin, i baš je čitko. Ako imaš vremena, otkucaj još nešto. Je l' se desio na kraju taj sastanak sa Grbićem?
Nadam se da imaju i ostali neke zanimljive stvari koje su pisali u osnovnoj i srednjoj školi.

Ne, sastanka nije bilo, jer sam se tada već prebacila na drugog odbojkaša Ali me je Vladimir pratio, bio je ljubomoran, naravno

Početak je bio još smešniji.. Ne govorim o tome kako smo u knjizi iznenada porasle petnaestak santimetara, moja drugarica i ja, da ne izgledamo idiotski pored naših odbojkaša.. Bilo je i strašnih događaja. Recimo, zarobio nas je tajanstveni Alucard (čitaj Dracula..), igrali smo (naši zarobljeni odbojkaši i mi) s nekim vampirima odbojku (rezultat je bio presudan: ili ćemo preživeti ili će nas ubiti). Moja prijateljica se u našem romanu udala za svog omiljenog odbojkaša, ali meni je to bio dosadno, te sam je razvela i bacila u zagrljaj nekom francuskom novinaru koji je posle radio za Italijane..

Ne smeta mi što se smeješ, naravno

Otkucaću još možda ponešto, ali kasnije A sada čekam i tvoju priču

Stvarno sam tražila, ali uopšte nisam mogla da pronađem te ljubavne priče. Ali našla sam neki stari dnevnik, pa evo nekoliko odlomaka koji su mi se svideli:

(12 godina) Dođosmo kući najzad nakon 2h vožnje kolima. Oprala sam kosu i zamolila mamu da mi malo poravna kosu, malo štrcne, samo malo, kao veličina normalnog nokta 2cm. Ali ona ne zna za meru. Sada mi je kosa malo preko ramena. Ošišala je jedinu stvar koju najviše na sebi volim. Moju kosu. I sada sedim sa kosom zavijenom u rep, pišem ti, i žalim za nekad dugom smeđom kosom, koju sam toliko volela i negovala, za onom kosom koja se uvek, ma koliko se češljala tršila, onom valovito neravnoj kosi. Sada je to prošlost. Nikada neću imati dugu kosu. Uvek ću biti gubitnik, završiću na birou za nezaposlene. Jednostavno, takav je život.

(13 godina) U subotu sam došla do veoma važnog zaključka. Znaš, nije važno ako u životu postaneš slavan ili bogat, ili pak uradiš nešto važno za čovečanstvo po čemu ćete pamtiti hiljade generacija iza tebe. To je, negde usput. Važno je da svoj život proživiš onako kako se tebi sviđa, radeći stvari koje voliš, okružen ljudima koji su ti prijatelji. A karijera, uspeh, bogatstvo, to će možda doći polako, postepeno. I nije važno ako i ne pronađeš ključić za ormar u kome se sve to nalazi. Sve dok si ti srećan i ako voliš svoj život, uspeo si. Zato treba ispuniti svaki trenutak. I treba voditi dnevnik, čitati knjige, raditi što voliš i nikad ne sme da ti bude dosadno. Za prepodne sam dosta uradila. Pojela sam za doručak pola jajeta (prženog) i popila šolju čaja. Izvežbala sam sve za muzičku da se nastavnik ne bi ljutio što nisam bila na času prošli put. A sad ću da učim geografiju. Srećna sam i želim da budem još srećnija i potpuno upotpunim život, a kad ostarim da kažem sebi: “Baš si živela srećno! I ne kajem se zbog ovakvog života.” Ko zna, možda ću za desetak godina misliti drugačije. Ali zasad će biti ovako. Zdravo najslađi dnevniče na svetu.

(14 godina) Ja sam mnogo ružna i smotana. I debela sam. Gde ima gore kombinacije. Smotana. Zašto sam ja smotana? A možda i nisam. Moj položaj u odeljenju – glavna glupača. “Da nije tebe, mi bi bili super odeljenje”, rekao mi je jednom prilikim Darko. Moj život je jedno veliko ništa. Kakav sam ja baksuz. Svi imaju neku sferu gde su najbolji, oblast u kojoj se ističu. Neki su u svim oblastima najbolji, a neki, kao ja, ne. Dosadna sam i smotana. Ja nisam samo sebi baksuz. Ja sam glavni razlog zbog kog moja porodica propada. Da se ja nisam rodila, svi bi oni bili mnogo srećniji. Da nije bilo mene da ih sputavam, ko zna gde bi oni svi bili. Samim svojim nastankom uništila sam živote toliko osoba. U čemu je razlog mog postojanja? Verovatno da uništavam živote drugih ljudi. Mrzim sebe. Mrzim sebe najviše od svih ljudi koje znam. Mnogo sam ružna. Kad pogledam sebe u ogledalu ne mogu da verujem da neko može da bude toliko ružan. Mama mi je rekla da nisam ružna, nego da imam pravilne crte lica. Šta joj znači to pravilne crte lica? To znači da je htela na lep način da mi kaže da sam ružna. A i tata mi je jednom prilikom rekao “Nisi ti tako ružna kao što misliš”. Plakala sam celu noć. Kad mi i rođeni otac kaže da sam ružna.

Nekada davno, veoma davno živeo je na obali Sredozemnog mora, na zapadu Evrope, jedan gostioničar Alfred. Imao je starijeg brata, Davida sa kim je držao bar koji se nalazio u centru jednog velikog grada. Najveće blago, kako bi David govorio je bila slika njiho-vog pokojnog oca koji je takođe porodicu održavao radeći tu. -----OVO JE UVOD.


Dnevna soba je imala pogled na dvorište u kome se nalazio veliki sto, a oko njega plastične stolice. Tu su leti zvali prijatelje, najčešće Maria, koji je takođe pola dnevnice provodio u baru sedeći na mestu koje je uvek rezervisano za njega i pijuckajući pivo, i pravio roštilj. Alfred, David i on su bili prijatelji iz detinjstva. Prijateljstvo je ostalo i sad se druže i jedni drugima prave probleme i na kraju ih zajedno rešavaju.
Mario u blizini bara ima auto-radionicu. Tamo radi da bi održao porodicu. Ima sina, najboljeg Pedrovog druga, Paka. Sa ženom je takođe išao u srednju školu. Nije bila namera da se uzmu, ali tada je Alma zatrudnela i dobili su sina. Imali su dvadeset godina.




Dok je Alfred brisao tanjire i glancao ih David i Mario su ga postrance posmatrali i pri-čali o njemu.
-Pogledaj ga samo! Njemu treba jedna zena. –reče Mario.
-Mislim da se plaši. Ali se baš primećuje da je usamljen. –potvrdi David.
I tako je potekla priča da se Alfred opet oženi. On ih je obično odbijao. Mislio je da je to smešno. Ali oni su bili uporni. Upoznavali su ga sa raznim ženama, ali nisu uspevali. Međutim, jednog dana…
Ugledao je neku ženu. Bila mu je veoma poznata. Kroz maglu se sećao kao da je zna iz mladosti.
Imala je plavu kosu i krupne smeđe oči. Bila je veoma vitka i zgodna žena.
Čak su i David i Mario to potvrdili. Danima je prolazio pored nje i gledao je, ali nikako da se seti. Dok ona nije ušla u bar sa drugaricom.
-Sećaš li se ovog bara? –upita ona drugaricu.
-Aha, od Alfredovog i Davidovog oca.
Kao što ste verovatno i sami primetili Alfred je bio u pravu. On nije čuo njihov razgo-vor, ali…
-Radi li neko ovde? –viknula je ona.
-Izvinite! Šta želite? –bio je to Alfred.
U tom trenutku Nurija se „sledila“. Prepoznala ga je.
-Alfrede, jesi li to ti?
-Da. –odgovori on.
-Zar me ne prepoznaješ?
-Biću iskren. Viđao sam te ovih dana i kroz maglu sam se sećao nečega, ali nikako nisam mogao da se setim.
-Da li ti je poznato ime Nurija?
-Nurija, pa naravno to si ti! Baš se dugo nismo videli.
I više nije bilo potrebe da ga upoznavaju sa koje-kakvim ženama. Ljubav koja se rodila između njih dvoje u srednjoj školi sada je ponovo planula.
U srednjoškolskim danima se nisu nešto posebno družili dok Alfred ne napravi „žurku“ u baru svog oca. I ona je bila pozvana. A zašto?
-A, Alfrede, eno i Nurije! Ju, kao te gleda. –šalili su se sa njim ova dvojca.
-Pa šta? –odgovorio bi on i krenuo prema njoj.
-Zdravo! Da li se lepo provodiš? –upitao bi je.
-Da! Na ovako dobre zabave nikad nisam išla. A kamoli da je pravi ovako lep momak.
I tako su oni „flertovali“ u mladosti. A sada… Sasvim drugačije. Godinu dana zabav-ljanja i…
Na veoma romantičnom mestu na veoma romantičan način: „Hoćeš li da se udaš za mene“ Tako brzo, a tako lepo. Nurija je naravno pristala. Sve je dobro što se dobro svrši.



I jer sad bolje?

ILO:

I previše je kratak odlomak da bi mogli nešto više da kažemo o njemu. Ostavi još neki deo koji si napisao/la, ili nam makar reci nešto više o romanu.
A zašto baš 'Porodica Fernandes'? Zašto ne pišeš o nekoj srpskoj porodici?

Kliknite za proširenje...

Porodica FERNANDEZ je rsam na pocetku napisala NA OBALI SREDOZEMNOG MORA, NA ZAPADU EVROPE. To je logicno Spanjija. A prvo spansko prezime mi je palo bas to.

ILO:

(14 godina) Ja sam mnogo ružna i smotana. I debela sam. Gde ima gore kombinacije. Smotana. Zašto sam ja smotana? A možda i nisam. Moj položaj u odeljenju – glavna glupača. “Da nije tebe, mi bi bili super odeljenje”, rekao mi je jednom prilikim Darko. Moj život je jedno veliko ništa. Kakav sam ja baksuz. Svi imaju neku sferu gde su najbolji, oblast u kojoj se ističu. Neki su u svim oblastima najbolji, a neki, kao ja, ne. Dosadna sam i smotana. Ja nisam samo sebi baksuz. Ja sam glavni razlog zbog kog moja porodica propada. Da se ja nisam rodila, svi bi oni bili mnogo srećniji. Da nije bilo mene da ih sputavam, ko zna gde bi oni svi bili. Samim svojim nastankom uništila sam živote toliko osoba. U čemu je razlog mog postojanja? Verovatno da uništavam živote drugih ljudi. Mrzim sebe. Mrzim sebe najviše od svih ljudi koje znam. Mnogo sam ružna. Kad pogledam sebe u ogledalu ne mogu da verujem da neko može da bude toliko ružan. Mama mi je rekla da nisam ružna, nego da imam pravilne crte lica. Šta joj znači to pravilne crte lica? To znači da je htela na lep način da mi kaže da sam ružna. A i tata mi je jednom prilikom rekao “Nisi ti tako ružna kao što misliš”. Plakala sam celu noć. Kad mi i rođeni otac kaže da sam ružna.

Kliknite za proširenje...

Joj Bio sam u konfliktu da li da se smejem ili sazaljevam
Zanimljivi odlomci.

ILO, poshalji josh neshto iz dnevnika, ako si raspolozena. Bash me interesuju te ljubavne priche, shteta.

Evo ja sam nova na forumu i mnogo volim knjizevnost, pocela sam da pishem neku vrsdtu dnevnika... ovako kao hobi inache vec duze vreme imam svoj dnevnik... Evo odlomka. To je sam pochetak, suvoparan je ali cu da razradim uskoro...



Петак, 27.



Ево пишем док још траје занос, а после ћу ређе, знам то... Прочитала сам шта сам горе написала... ужас. Звучим као неко ко објашњава сваку своју мисао, ко суманути тинејџер... Мењам стил. Бар ћу се потрудити. Све непотребне информације мењам нечим занимњивијим, а и сада конкретно:
Јутрос сам се пробудила, пробудио ме је мирис пржених јаја и разговор укућана. То је лепо али најављује лоше. Сваки пут када је супер током дана, нарочито ујутру, увече настане хаос... То се и данас десило.
Лепо су сви доручковали, моја дијета је поново нарушена јер сам пре доручка јела смоки од синоћ, прејела се, тата се понудио да одвезе маму до центра (што је ретко) да она купи шта хоће а он продужи на посао. Јасна је са другштвом отишла а ја остала мало да гледам телевизор, поспремим и изађем напоље. Отишла сам то тржног центра, вартила се и као и увек гледала мало ТВ и тако. Када су се око девет сви поново нашли на окупу почела је глупа препирка. Мама је нешто глупо одговорила на глупо татино питање, Јасна је глупост неку урадила само да би ме изнервирала, ја сам глупо реаговала и настао је глупи хаос. Ово је био општи хаос проузрокован не знам чиме па није вредан детаља. Ето теорије... Мада надам се да не мора да значи да је вече лоше ако дан почне добро. Видећемо.


Субота, 28.



Зашто ме увек малтретирају? Због чега су сви кул па чак и млађа деца? Како да мене нико не изнервира? Осећам се као дебил кога су у свим аспектима превазишла и деца од 9 година??? Нека ми неко каже!!!

П.С. И зашто увек плачем...?






*** Polako pochinje zaplet.... i problemi... tinejdzerski i tako te vrste.
Da napomenem da mi se bash svidjaju odlomci iz dnevnika od ILO... Volim Dnevnike jer su vrsta utehe...

Hedone, Hedone... Nikada ne bih rekla da si osoba koju bi zanimale intimne ispovesti jedne tinejdžerke. Ostatak dnevnika tek kada ti postaviš svoje rane radove.
I meni je sada sve ovo smešno, ali Bog mi je svedok da mi tada uopšte nije bilo lako. Žeo mi i roditelja, jadni, nisu znali šta uopšte da mi kažu.

@ Tette
Rekla bih da si jako mlad/a.
U prethodnom postu sam samo htela da ti kažem da, osim ako ne poznaješ jako dobro Španiju, njihov mentalitet, kulturu i način života, mislim da bi možda bilo bolje da pišeš o nekoj našoj porodici, jer uvek je za mladog pisca lakše da piše o stvarima koje su mu bliske, koje dobro poznaje i koje su deo njegove okoline. Iz istog razloga, možda bi roman trebalo više da baziraš na svojoj generaciji, vašim problemima, jer to je ono što ti dobro poznaješ. Stariji likovi neka budu sporedni. Moje mišljenje, ne moraš da ga uvažiš, naravno.
Imaš jako fin stil pisanja, ovo što si postavila je dosta čitko, priča ima svoj tok. Po načinu na koji uvodiš likove, po dinamici pisanja i mnoštvu likova podseća malo na Markesa i magijski realizam uopšte Vodi računa o stilskim greškama, nemoj prebrzo da prelaziš preko događaja, dodaj neke digresije i opise, jer to će sve doprineti tome da se priča malo proširi

ILO:

Hedone, Hedone... Nikada ne bih rekla da si osoba koju bi zanimale intimne ispovesti jedne tinejdžerke. Ostatak dnevnika tek kada ti postaviš svoje rane radove.
I meni je sada sve ovo smešno, ali Bog mi je svedok da mi tada uopšte nije bilo lako. Žeo mi i roditelja, jadni, nisu znali šta uopšte da mi kažu.

Kliknite za proširenje...

Hehe Zanimljivi su mi delovi dnevnika pa sam zakljuchio da bi i te intimne ispovesti trebale biti slichne. Znachi reciprocitet... Evo onda neshto shto bi kao trebalo da bude neka kratka pricha.


Isprogramirana ljubav

Vechita tema. Pricham sa jednim drugom, on zastupa tezu da mu izgled nije bitan, da zeli ruznu devojku - bash tim rechima. Pomislih kako bi bilo dobro da i ja imam iste teznje, bilo bi svakako lakshe ostvarljive. On josh kaze da mu je bitno da devojka ima nekakav duh koji je izvan kolotechine, koji nije primitivan. Ne znam da li je bash upotrebio takve rechi, ali ja sam to shvatio kao zelju za nekim sagovornikom koji bi bio na istoj razini, imao slichna interesovanja, slichne stavove, slichan drushtveni status. Za nekim ko ima filozofski pogled na svet.
Nije mi bilo jasno kako neko moze biti sa devojkom koja mu nije fizichki privlachna. Shto i upitah. On mi odgovori da prema svojoj bivshoj devojci nije ni osecao fizichku privlachnost, iz prva. Vec, kako je vreme odmicalo, on je samoga sebe ubedio u to da mu je ona privlachna. I stvarno je to postala. Veoma chudno. Odmah su mi na pamet pale metode neuro-lingvistichkog programiranja koje upotrebljavaju razni verski kultovi, iliti sekte. Samo je to kod njega bilo auto-programiranje. Veoma me je zainteresovao taj metod. Mozda bih i ja to mogao da isprobam na sebi? Ali, poshto mi se to nije uchinilo neophodnim, nisam isprobavao. Chak sam i stekao odbojnost prema tome, videci njegovo stanje, u kojem se nashao poshto ga je ta devojka, koja mu se u pochetku nije svidjala, ostavila. Verujem da je hteo da primeni kontra-postupak, da prestane da razmishlja o njoj, ali izgleda da to uopshe nije bilo tako lako. Svi oni dani kada je sebe ubedjivao da mu se svidja, nisu se mogli kao gumicom izbrisati. Chini mi se da mu je sada bio potreban isti napor, ako ne i veci, da je zaboravi. Bar da mu pomisao na nju ne izazove bol.

ILO:

Hedone, Hedone... Nikada ne bih rekla da si osoba koju bi zanimale intimne ispovesti jedne tinejdžerke. Ostatak dnevnika tek kada ti postaviš svoje rane radove.
I meni je sada sve ovo smešno, ali Bog mi je svedok da mi tada uopšte nije bilo lako. Žeo mi i roditelja, jadni, nisu znali šta uopšte da mi kažu.

@ Tette
Rekla bih da si jako mlad/a.
U prethodnom postu sam samo htela da ti kažem da, osim ako ne poznaješ jako dobro Španiju, njihov mentalitet, kulturu i način života, mislim da bi možda bilo bolje da pišeš o nekoj našoj porodici, jer uvek je za mladog pisca lakše da piše o stvarima koje su mu bliske, koje dobro poznaje i koje su deo njegove okoline. Iz istog razloga, možda bi roman trebalo više da baziraš na svojoj generaciji, vašim problemima, jer to je ono što ti dobro poznaješ. Stariji likovi neka budu sporedni. Moje mišljenje, ne moraš da ga uvažiš, naravno.
Imaš jako fin stil pisanja, ovo što si postavila je dosta čitko, priča ima svoj tok. Po načinu na koji uvodiš likove, po dinamici pisanja i mnoštvu likova podseća malo na Markesa i magijski realizam uopšte Vodi računa o stilskim greškama, nemoj prebrzo da prelaziš preko događaja, dodaj neke digresije i opise, jer to će sve doprineti tome da se priča malo proširi

Kliknite za proširenje...

Istina je da ja nisam iz Spanije, ali dosta znam o njoj. Takodje, ovo je bio prosto samo uvod. Kako su se spojile dve porodice i tada pocinju razne radnje pogotovo kod sinova i cerki. HVALA mnogo na savetima.

ILO:

Hedone, Hedone... Nikada ne bih rekla da si osoba koju bi zanimale intimne ispovesti jedne tinejdžerke. Ostatak dnevnika tek kada ti postaviš svoje rane radove.
I meni je sada sve ovo smešno, ali Bog mi je svedok da mi tada uopšte nije bilo lako. Žeo mi i roditelja, jadni, nisu znali šta uopšte da mi kažu.

@ Tette
Rekla bih da si jako mlad/a.
U prethodnom postu sam samo htela da ti kažem da, osim ako ne poznaješ jako dobro Španiju, njihov mentalitet, kulturu i način života, mislim da bi možda bilo bolje da pišeš o nekoj našoj porodici, jer uvek je za mladog pisca lakše da piše o stvarima koje su mu bliske, koje dobro poznaje i koje su deo njegove okoline. Iz istog razloga, možda bi roman trebalo više da baziraš na svojoj generaciji, vašim problemima, jer to je ono što ti dobro poznaješ. Stariji likovi neka budu sporedni. Moje mišljenje, ne moraš da ga uvažiš, naravno.
Imaš jako fin stil pisanja, ovo što si postavila je dosta čitko, priča ima svoj tok. Po načinu na koji uvodiš likove, po dinamici pisanja i mnoštvu likova podseća malo na Markesa i magijski realizam uopšte Vodi računa o stilskim greškama, nemoj prebrzo da prelaziš preko događaja, dodaj neke digresije i opise, jer to će sve doprineti tome da se priča malo proširi

Kliknite za proširenje...

Napisala sam i neke opise, ali ih nisam navela. Sad cu.

Živeli su u skromnoj kući na sprat, koja se nalazila nedaleko od bara. Kada uđeš u kuću, sa leve strane je kuhinja, a sa desne prostrana dnevna soba. Tamo su obično provo-dili večeri uz kokice od kukuruza i fudbal na televiziji. Preko puta vrata nalazile su se stepenice koje su vodile na sprat gde su se nalazile spavaće sobe. Sa leve strane je bila soba od Naća i Franciska, a na susednom zidu su se nalazila vrata od kupatila. Sa desne strane je bila Pedrova soba, kao i soba Alfreda. Alfred je imao svoje kupatilo u koje se moglo ući samo iz njegove sobe.
Dnevna soba je bila velika. U sredini je stajao veliki trosed, a sa njegove desne strane dvosed, a preko puta dvoseda fotelja. Nameštaj je bio veoma udoban. Ispred nameštaja je stajao televizor. Udaljeno od svega, u jednom ćošku je stajao radni sto sa lampom na sebi. Služio je za obaveze koje su deca obavljala, a to je učenje i Alfred je tu zajedno sa bratom pravio popis robe za bar, a to je obično šunka, sir, pivo i da ne navodim više. David nije tu živeo, ali je dosta vremena tu provodio. Imao je svoj stan, ali je tamo bukvalno samo noćio. Dan provede u baru, veče kod brata, a noć tamo gde mora.

Bar je bio skroman. Sa ulaza si mogao da vidiš vrata male kancelarije, kao i sam bar i burad, koja su služila kao stolovi dok su se pokraj njih nalazile manje barske stoličice. Vrata toaleta su bila na susednom zidu od zida gde je bila velika polica za alkoholna pića točena u staklene flaše. Toalet je bio veoma uredan. U bar su dolazili ljudi raznih genera-cija, krenuvši od dece, koju su roditelji dovodili dok su još bili u kolicima, pa do najstari-jih ljudi koji su već započeli devetu deceniju.

Da se vratimo na kuću. U kuhinji je uza zid, tik ispred prozora koji je takođe imao pogled na dvorište stajao viseći plakar, sudopera i slično, a još malo desno frižider sa sto-lom koji je bio povezan sa sudoperom i služio za spremanje ručka. Tu su se nalazila i vra-ta koja su vodila u ostavu. Ali ta prostorija nije služila samo kao ostava. Tu su se vodili tajni razgovori između dve-tri osobe. Pored svega toga, u sredini se nalazio sto. U kuhinji su se obično skupljali ujutru i doručkovali, a zatim svako otišao na svoju stranu.

Pet nedelja kasnije Nurija kod svoje majke oblači belu haljinu. Zašto belu? Pa setite se! Gde ju je Alfred odveo pre tačno pet nedelja? I šta ju je pitao? Aha, setili ste se. Za one koji nisu Francisko će vam objasniti.
-Moj tata prvi put ima devojku. Ponovo se ženi i ja sam zbog toga presrećan. Imaću ponovo mamu koja će me uveče ušuškivati u krevet.
Kao što ste čuli vreme je za svadbu. Nurijina venčanica je bila veoma lepa. Gore je bila uz telo, dok je sve niže bila šira. Oko vrata, malo niže, bili su beli veliki cvetovi od tkanine kao i na samom dnu haljine. U kosi su joj bili cvetići, a oko vrata je nosila veliki beli šal. Alfred je bio sasvim klasičan. Imao je crno odelo, belu košulju, sa prugastom kravatom.


I napokon! Mladenci izlaze iz crkve. Oko njih leti pirinač i pada na njih a okolo iz publike se čuje: „Živeli mladenci“. Svi su bili srećni! Samo dve Nurijine ćerke koje nisam navela su popreko gledale svoju sadašnju porodicu i plaše se kako će ih prihvatiti.
Viktorija je bila mlađa i kao i Naćo je imala jedanaest godina, dok je Gvadalupe imala šesnaest. Kakva slučajnost. Ali one nisu dobijale udarce u potiljak. Sve svoje probleme su rešavale razgovorom sa majkom. Nurija ih je vaspitavala tako što je sticala poverenje i na taj način produbljivala bliskost sa njima. Ni Alfredovoj porodici nije bilo lako, kao ni mladencima. Oni su do sada imali potpuno drugačiji život. Sinovi će sada moći pored svojih novih sestara da upoznaju ženski svet, kao i one muški.
Jutarnjim dolaskom Nurijine majke u sada već porodičnu kuću njihov život će se još više zakomplikovati. U jednoj kući četiri žene i četiri muškarca će biti potpuno neobično.

Tette, ne znam koje si godiste, ali ovo deluje da si mojih godina...
I ja pisem malo, ali nesto potpuno drugacije...
Ti o normalnom zivotu i porodicama, a ja vise volim da pisem fantastiku!
U svakom slucaju svidja mi se...
Kad budem imala vremena postavicu i ja nesto svoje!

...
Bilo, je često onih dana, kada nisam pronalazila inspiraciju za pisanje.
Satima sedela ispred sveske, grizla olovku.
Ali, ništa.
Sada, kada sam se ponovo vratila u selo, kako ga ja zovem, sa mojim torbama došla je i moja inspiracija.
Ali je teška. Kao i ova panonska depresija.
Često me pritisne, toliko da ne mogu disati.
Čak i cigareta ima isti ukus, kao pre par godina, za ovim istim stolom.
Kao da nisam bila nigde i nisam postigla ništa. Kao da je ovde vreme stajalo od kada sam otišla.
Crnu kafu nisam pila godinama, ali, evo je šolja puna iste u mojim rukama.
Ista ona napetost i ista neizvesnost.
Mučnina.
Ali, valjda se iz tog stanja postižu najbolji rezultati.
A možda i ne.
Razmišljala sam često, o poenti života, ali ne sa filozofsko/psihološke tačke gledišta, već sa smrtničke, hedonističke.
Nisam došla ni do jednog konkretnog zaključka, osim da je čovek sam po sebi biće koje je stvoreno da uništava.
Čak i ja. I ti.
Svi mi.
U sebi imamo potrebu da zgazimo bubu koja nam mili oko noge, pocepamo papir od žvake i bacimo ga na ulicu, povredimo nekoga do koga nam nije stalo, ubijemo onog do koga nam je stalo. I tako, u krug.
Mi smo jedan veliki tok, nalik onom kojim je objašnjeno kruženje vode.
Samo, naš tok ima kraj.
Nazire se negde, u sivilu, u tački na kojoj je horizont progutao suton.
Škiljimo ka tamo, prokleto radoznali; jedva iščekujemo dolazak na to mesto, nesvesni da je to naš kraj, koji gradimo već stolećima.
Eh, smrtni stvorovi, stvoreni ste da nestanete.
Tako bih vam rekla, samo da želite da saslušate me i pokušate da razumete.

...
Nisam znala shta da obučem.
Provedoh sate ispred ogledala. U glavi sam već imala par epizoda neke tamo davno zaturene španske serije i sebe kao glavnog junaka.
Da, rešila sam, reći ću mu da odlazim i ostaviću ga. Tako je bolje. Za koga? -proleti mi kroz glavu. Nije ni bitno, tako izgleda krupnije sve ovo.
Hm. Lepa sam, sama sebi. To je to, idem ovako. Već kasnim, čeka me dole. Ni ne zna šta spremam.
Dugo se nisam osećala tako zanosnom. On je to primetio i bila sam srećna zbog toga. A on, beše srećan što me je video posle 10 dana.
Nisam imala snage da ga pogledam u oči, pa sam u auto ušla sa telefonom na uvetu, izmišljajući neki poslovni telefonski razgovor.
Ćutao je.
I ja sam.
Odvezli smo se na kej i još neko vreme sedeli u tišini. Zapalio je džoint i postalo mi je jasno da reći ću više nego što treba.
Nešto u meni je vikalo- stani, dok još možeš!
Gledali smo u Dunav. Veče je bilo prelepo koliko i hladno. Ruke su mi bile ledene. Pružio mi je džoint i ne gledajući ga sam povukla dim. Osetio je da ću nešto reći. I znao je da nije ni malo prijatno. Možda me je ponašanje odalo. Možda me i previše dobro poznaje, ali to nisam smela sebi da priznam.
Dok sam mu vraćala džok, hladno sam prevalila preko usana :
-Selim se u Beograd. -pogleda još uvek prikovanog za boje u vodi.
Osećala sam se kao u nekom američkom filmu i sviđalo mi se. Ali ne i njemu.
Tišina je pravila ponor među nama.
Želela sam tada, više od svega, da znam šta mu se zbiva u glavi.
Da osetim svaki drhtaj i ubrzani otkucaj srca.
-Kada? - konačno je izustio, bez ikakvog tonaliteta koji bi me naveo da steknem utisak da mu je stalo. Ali znala sam da jeste.
-Početkom sledećeg meseca -nastavih.
-Tako brzo? - sada se već mogao osetiti strah u njegovom glasu.
Prećutah.
Još neko vreme smo zaista ćutali. I oboje smo znali da je tako bolje.
Onda je išao onaj deo u kojem sam ja trebala da mu kažem da se više nećemo viđati.
Ali nešto je stalo, u mojoj glavi. Jezik nije želeo da sarađuje.
Ne želim da ga ostavim. To je bila sledeća misao. Da, ja zaista ne želim da ga ostavim. I neću moći bez njega, koliko god da sam bila odlučna pre par momenata.
Srećom, progovorio je pre nego što sam sebi priznala da ga volim.
Planirao žurke u Beogradu, na koje ćemo sada moći zajedno da idemo, Novu Godinu i ostale stvari koje dvoje mogu raditi kada su zajedno, a ne žive u istom gradu.
"Ali ti si oženjen". htedoh mu reći, no, nemadoh glasa.
Baš me briga.
Nikada nisam osetila ni trag njegovog braka. Nikada nije spomenuo ni ženu ni dete, da mora kući zbog njih, niti bilo šta slično.
Bila sam srećna sa njim. Zaista jesam.
Pružao mi je mnogo više nego bilo koji drugi slobodan muškrac pre njega.
Jedina stvar koja mi je nedostajala je svitanje pored njega.
Njegove ruke, oko mog vrata, kada otvorim oči.

Ivy88:

...
Bilo, je često onih dana, kada nisam pronalazila inspiraciju za pisanje.
Satima sedela ispred sveske, grizla olovku.
Ali, ništa.
Sada, kada sam se ponovo vratila u selo, kako ga ja zovem, sa mojim torbama došla je i moja inspiracija.
Ali je teška. Kao i ova panonska depresija.
Često me pritisne, toliko da ne mogu disati.
Čak i cigareta ima isti ukus, kao pre par godina, za ovim istim stolom.
Kao da nisam bila nigde i nisam postigla ništa. Kao da je ovde vreme stajalo od kada sam otišla.
Crnu kafu nisam pila godinama, ali, evo je šolja puna iste u mojim rukama.
Ista ona napetost i ista neizvesnost.
Mučnina.
Ali, valjda se iz tog stanja postižu najbolji rezultati.
A možda i ne.
Razmišljala sam često, o poenti života, ali ne sa filozofsko/psihološke tačke gledišta, već sa smrtničke, hedonističke.
Nisam došla ni do jednog konkretnog zaključka, osim da je čovek sam po sebi biće koje je stvoreno da uništava.
Čak i ja. I ti.
Svi mi.
U sebi imamo potrebu da zgazimo bubu koja nam mili oko noge, pocepamo papir od žvake i bacimo ga na ulicu, povredimo nekoga do koga nam nije stalo, ubijemo onog do koga nam je stalo. I tako, u krug.
Mi smo jedan veliki tok, nalik onom kojim je objašnjeno kruženje vode.
Samo, naš tok ima kraj.
Nazire se negde, u sivilu, u tački na kojoj je horizont progutao suton.
Škiljimo ka tamo, prokleto radoznali; jedva iščekujemo dolazak na to mesto, nesvesni da je to naš kraj, koji gradimo već stolećima.
Eh, smrtni stvorovi, stvoreni ste da nestanete.
Tako bih vam rekla, samo da želite da saslušate me i pokušate da razumete.

Kliknite za proširenje...

Ivy88:

...
Nisam znala shta da obučem.
Provedoh sate ispred ogledala. U glavi sam već imala par epizoda neke tamo davno zaturene španske serije i sebe kao glavnog junaka.
Da, rešila sam, reći ću mu da odlazim i ostaviću ga. Tako je bolje. Za koga? -proleti mi kroz glavu. Nije ni bitno, tako izgleda krupnije sve ovo.
Hm. Lepa sam, sama sebi. To je to, idem ovako. Već kasnim, čeka me dole. Ni ne zna šta spremam.
Dugo se nisam osećala tako zanosnom. On je to primetio i bila sam srećna zbog toga. A on, beše srećan što me je video posle 10 dana.
Nisam imala snage da ga pogledam u oči, pa sam u auto ušla sa telefonom na uvetu, izmišljajući neki poslovni telefonski razgovor.
Ćutao je.
I ja sam.
Odvezli smo se na kej i još neko vreme sedeli u tišini. Zapalio je džoint i postalo mi je jasno da reći ću više nego što treba.
Nešto u meni je vikalo- stani, dok još možeš!
Gledali smo u Dunav. Veče je bilo prelepo koliko i hladno. Ruke su mi bile ledene. Pružio mi je džoint i ne gledajući ga sam povukla dim. Osetio je da ću nešto reći. I znao je da nije ni malo prijatno. Možda me je ponašanje odalo. Možda me i previše dobro poznaje, ali to nisam smela sebi da priznam.
Dok sam mu vraćala džok, hladno sam prevalila preko usana :
-Selim se u Beograd. -pogleda još uvek prikovanog za boje u vodi.
Osećala sam se kao u nekom američkom filmu i sviđalo mi se. Ali ne i njemu.
Tišina je pravila ponor među nama.
Želela sam tada, više od svega, da znam šta mu se zbiva u glavi.
Da osetim svaki drhtaj i ubrzani otkucaj srca.
-Kada? - konačno je izustio, bez ikakvog tonaliteta koji bi me naveo da steknem utisak da mu je stalo. Ali znala sam da jeste.
-Početkom sledećeg meseca -nastavih.
-Tako brzo? - sada se već mogao osetiti strah u njegovom glasu.
Prećutah.
Još neko vreme smo zaista ćutali. I oboje smo znali da je tako bolje.
Onda je išao onaj deo u kojem sam ja trebala da mu kažem da se više nećemo viđati.
Ali nešto je stalo, u mojoj glavi. Jezik nije želeo da sarađuje.
Ne želim da ga ostavim. To je bila sledeća misao. Da, ja zaista ne želim da ga ostavim. I neću moći bez njega, koliko god da sam bila odlučna pre par momenata.
Srećom, progovorio je pre nego što sam sebi priznala da ga volim.
Planirao žurke u Beogradu, na koje ćemo sada moći zajedno da idemo, Novu Godinu i ostale stvari koje dvoje mogu raditi kada su zajedno, a ne žive u istom gradu.
"Ali ti si oženjen". htedoh mu reći, no, nemadoh glasa.
Baš me briga.
Nikada nisam osetila ni trag njegovog braka. Nikada nije spomenuo ni ženu ni dete, da mora kući zbog njih, niti bilo šta slično.
Bila sam srećna sa njim. Zaista jesam.
Pružao mi je mnogo više nego bilo koji drugi slobodan muškrac pre njega.
Jedina stvar koja mi je nedostajala je svitanje pored njega.
Njegove ruke, oko mog vrata, kada otvorim oči.

Kliknite za proširenje...

Ово је прилично занимљиво. Има потенцијала. И, што је веома важно, поседује основну писменост. Уз извесне мање корекције, сасвим прихватљиво. Штавише.

Али, управо због тога, добронамерни савет:

Постављај ово, а и евентуални наставак, као посебну тему, јер, искрено, ово пре тога с почетка је само мало дотерана, преписана серија "Серанови", па нема смисла да добар текст као твој иде под неким другим насловом.

Позз.

,, Potekla je bujica iznenadnih tonova i stuštila po glavama mermernih kipova u senkama. I jedan je oživeo. Prepravljena teškom melodijom, svest mu je postepeno bivala razlivena pred umetničkom slikom. Kada iz ruku izrastu dva nova gudala, kada pleteni venac od maslačaka sklizne niz kosu umetnice, kada lak na drvetu violine počne da se topi i lepi tonove u beskrajan eho, ljudi se pretvaraju u dela i iz njih izvire večnost, i to su jedini trenuci kada smrt prestaje da postoji. Telo nestaje, i svet se koncentriše u jednu jedinu, beskrajno malu tačku.
''

,,Scenu je zaposeo zloslutni duh. Posle svakog dela, mesto njenog rađanja biva mrtvo. I vazduhom kulja neki čudni posmrtni miris kremirane apstrakcije. Ivice teškog oblaka, mirisa truleži i davno pogubljenih dela, kače se za uglove zgarišta i mažu zidove oporim dahom smrtnog blaženstva. Jer, dela umiru tiho. "
"