Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.
Strana 1 od 2 12 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 45

Tema: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

  1. #1
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Tomislav Krsmanovic: Saga o..icima-( 1940-2008 g)

    Pocinjem sa Recenzijama, sledi :O AUTORU, STA SAM HTEO DA KAZEM OVOM KNJIGON i POGLAVLJA SAME KNJIGE

    RECENZIJE I MISLJENJA ( u sledecoj poruci ce se nastaviti sa Recenzijama)

    -dr. Barun Mitra, profesor univerziteta , direktor Instituta slobode, New Delhi, India: Citanje sage Tomislava Krsmanovica tako jasno otslikava korene tragedije koja je snasla Jugoslaviju. Jasno je da se koreni prostiru jos mnogo dalje i pre Slobodana Milosevica, i Tita licno. Dnevnik zadire u glavne uzroke i korene, a to je razumevanje fenomena balkanizacije. Potpuno se slazem sa Krsmanovicem da postoje slicnosti izmedju Indije i Jugoslavije .Jugoslavija nije jedini Balkan na svetu..Kao sto smo diskutoval ranije, esej Ejn Rend "Balkanizacija" je vrlo primenljiv za ovu tvrdnju

    . -Xavier Collet Urednik Pregentil-a ,Francuska, profesor:

    Visoko ocenjujem Sagu , opise, poeticnost decaka ili deteta, koji otkriva rastrzanosti , bune i nedace bivse Jugoslavije. Sarm ove knjige je vizija coveka koji odrasta u zemlji koja klizi u progresivan teror .Ovo je humanisticki knjizevni rad, sa dobrim opisima psihologija dobrih i losih ljudi, prica u kojoj svako od nas moze prepoznati sebe, ili nekoga drugoga koga zna

    . Stefan Metzeler, Urednik Pro Libertate, publicista, Svajcarska:
    -
    - Saga je bogato stivo koje me je snazno uzbudilo.. Stil je vrlo citak i zaokupio je moj interes. Opisi su jarki i snazno privlace paznju citaoca, sa neobicnom i uzbudljivom pricom.u centru zbivanja. To je tako dobro, da jedino postoji opasnost da ljudi izgube iz vida cinjenicu da autor opisuje stvarnu istoriju, a ne fikciju. Takoreci je zastrasujuce da je autor morao kroz ceo svoj zivot da dozivljava takve stvari i da zivi u takvoj neobicnoj stvarnosti. Ali nakon svega, ovo je bas to sto treba da potseti savremenike sadasnje nase istorije i svakidasnjice, izgleda da klizimo sve brze i brze u pravcu da se pocine nove pogreske. iz proslosti. Smatram da autorova iskustva i poruke mogu pomoci da se preduprede vecita ponavljanja istorije, potsecajuci citaoce na uzase koji su se ranije desili, a koje opisuje stvarna osoba., a ne istoricari koji podatke crpu iz druge ruke, drugih izvora i dokumenata".


    - . - Ljiljana Predic -Joksic, pesnik, Sidnej, Australija- "Saga o..icima" Tomislava Krsmanovica je jos jedan prilog svedocenja o proslom vremenu , o tragicnom razdoblju u kome se nasao srpski narod -vrtlog i bezdno koji su progutali pojedince ,osakatili porodice. Neke sudbine, neke likove sacuvala je decja dusa autora, upila u nezaborav,uramila u okvir pamcenja . To su vredni delovi razbijenog srpskog lika iz vremena stradalnistva , zla koje je nadiralo spolja ali i prokljucalo u samom telu zrtvene Srbije!
    . Opis dogadjaja potice iz relativno vremenski kratkog perioda. To su godine , u kojima je iz mracnih dubina izronila sila mrveci ljudske zivote , brisuci istoriju kroz licno i kolektivno secanje. Od tog procesa i nasilnih lomova ,jos podrhtava tlo . Mnoge ljudske sudbine zahvacene vihorom velike i opste tragedije nestale su , iscezle. Zato je svaki ,doprinos koji se prilaze mozaiku pamcenja , dragocen ."Dnevnik" donosi , obilje podataka kroz prikaz desavanja i mnostvo likova. Zahvaljujuci tome- mnogi su sacuvani ,od zaborava . Punocu u kompletnom smislu , dogadjaja i posledica verovatno cemo tek potpuno razumeti u buducem vremenu! Beleske iz secanja , vredan su spomen na one koji ne bi bili upamceni .Svojevrstan "in memoriam" za mnoge koji su platili cenu nasilju , bezumlju i tamnoj strani ljudskog bica!


    .Marinko Arsić Ivkov -AUTOBIOGRAFSKI ROMAN
    TOMISLAVA KRSMANOVIĆA

    U književnosti, s istorijom je veoma teško izaći na kraj. S autobiografijom, takođe. Skerlić je upozoravao da istorija u romanu skučava slobodu invencije, a da roman izvrće istoriju. Nikolaj Velimirović je napisao: sačuvaj me, Bože, memoara!
    Da su i jedan u drugi uglavnom u pravu, ne treba dokazivati. Istorijski događaji ne smeju biti iznevereni, odnosno proizvoljno prikazani. Memoarska i autobiografska dela, iako je reč o ličnim ispovestima, moraju poštovati kriterijum objektivnosti, ma i na štetu autora (što, u praksi, uglavnom, nije slučaj, naročito kad je reč o memoarima). Pored načela objektivnosti, u ovakvim delima treba poštovati i načelo selektivnosti, izbora onoga što će ući delo i onoga što će, kao nevažno, biti odbačeno.
    Ovi zahtevi najrečitije govore da autobiografije i autobiografsku prozu nije lako pisati, i pored toga što ih mnogi pišu i što imamo inflaciju autobiografija.

    Tomislav Krsmanović, javnosti do sada poznat pre svega po svojim političkim i društveno angažovanim tekstovima, kao i po tome što je bio žrtva represije jednog totalitarnog režima, u svom zrelom dobu uhvatio se upravo u koštac sa izazovom autobiografskog romana. Za tako nešto motivisala su ga sigurno dva razloga: prvi je, što je živeo u jednom burnom vremenu; drugi, što je i sam bio zahvaćen tom burom, bilo kao „slamka“ kojom se igraju vihori istorije i volja političkih moćnika, bilo kao svestan i odgovoran pojedinac koji se takvim silama suprotstavlja.
    Odmah treba istaći da je Krsmanović u svojoj Sagi u velikoj meri uspeo da izbegne zamke koje sam na početku pomenuo.
    Pre svega zahvaljujući tome što on svoj život pripoveda, što je, dakle, sličniji literarnom junaku nego nekom ko bi sebe hteo da predstavi većim nego što je bio (a što je gotovo redovna pojava u autobiografijama i memoarima). A očigledno je da je u Sagi reč o stvarnim zbivanjima i stvarnim ljudima, da u tom pripovedanju ništa nije izmišljeno.
    Druga vrlina ove knjige je gledište sa kojeg autor posmatra svoj život i događaje. Njega nije zasenila veličina istorijskih događaja. U prvom planu su uvek život i ljudi oko njega, a sve ono što je kasnije postalo deo istorije je u drugom planu. Ne traži pisac istoriju, nego ona uvek traži od njega. On od početka romana i doslovno beži od nje, ali ona ga ne pušta.
    Ovakvo gledište uticalo je i na formu romana i u velikoj meri je zaslužno što se ova knjiga lako čita. Saga je satkana od mnoštva jezgrovitih i slikovitih epizoda, i to deluje kao vrlo dobro piščevo rešenje. Jedna epizoda brzo smenjuje drugu, onako kako se smenjuju dani i godine u jednom burnom vremenu. Nema u Krsmanovićevom delu mnogo otezanja i „razglabanja“, suvišnih opisa i komentara, koji bi sigurno štetili delu.
    S druge strane, u tim epizodama ima dobrih literarnih pasaža. Naročito kada je u pitanju opisivanje svakodnevnog života, kroz koji, u krugu uže i šire porodice, prolazi pripovedač kao dečak i mlad čovek.
    Autentičnost je još jedna vrlina ove knjige. Čitalac u nju gotovo nikad neće posumnjati, što baš nije čest slučaj kad su u pitanju autobiografska dela.
    Pisac je našao meru između privatnog života i istorije (i, naravno, politike).
    Krsmanović se predstavio kao učesnik i nenametljiv svedok jednog mračnog vremena, bilo da se Saga čita kao literarno delo, bilo kao autentično svedočanstvo.
    Oni koji malo bolje poznaju biografiju i delo Tomislava Krsmanovića, verovatno će zaključiti da bi bez Sage oni ostali nedovršeni.


    Pre štampanja, neophodno je jedno dobro i savesno lektorsko čitanje.
    Predlažem da se naslov Saga o …icima promeni (zbog … icima, koje deluje malo nekomunikativno).
    U okviru lektorskog posla, treba uraditi i korekturu (fontovi u verziji koju sam ja čitao nisu srpski).
    Marinko Arsić Ivkov



  2. #2
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    .Saga o..icima:

    RECENZIJE:

    Mr Срђан Цветковић
    Истраживач-сарадник Института за савремену историју-Београд
    Томислав Крсмановић, Сага о...иcма, Београд 2008.

    Томислав Крсмановић, дугогодишњи дисидент и упорни борац за људска права и слободе у комунистичком и посткумунистичком режиму, који се нарочито прославио током осамдесетих скретањем пажње домаће и светске јавности на проблем злоупотребе психијатрије у политичке сврхе, се након више наслова посвећеним овој тематици окушао и на пољу историјске мемоаристике делом Сага о … ицима. Ради се о крајње занимљивом и узбудљивом рукопису у којем нас аутор води од времена најранијег детињства кроз хаос и трагику Другог светског рата, потоњи друштвени експеримент кроз копирање совјетског друштвеног модела, сукоба са СССР-ом и прокламовањем самоуправне демократије и титоизма као трећег пута. Међутим, репресија и бруталне методе обрачуна које је аутор осетио на сопственој кожи уз свеприсутну идеологију и култ личности основно су обележије ауторитарног резима. Поред садржајног богатства којим нас аутора засипа текст одликује допадљив и сликовит стил који читаоца држи прикованог за штиво а дело сварљивим у једном даху. Пред нама оживљавају како сам аутор каже ,,дозивљаји и догадјаји кроз које пролазе јунаци ове књиге (сродници, суседи, пријатељи, познаници, слуцајни зивотни сапутници) су узети као повод, да тако пазљив и љубопитљив читаоц кроз њихове лицне судбине сазна ста се десавало пре висе година, или деценија“. Ово сведочанство представља драгоцен прилог аутора проучавању историје менталитета балканског човека и осликава психолошки профил људи који су се калили на раzмеђу сукобљених историја и цивилизација. Стога се аутор исправнои оштроумно примећује како је ,,...Историја балканских народа, укљуцујуци и Србе, је цитанка сурове стесњености малих сељачких народа, који покушавају да преживе. Срби су мали народ, али су на Балкану знацајан и велики национални ентитет, поврх свега на стратешки врло значајном простору. Као такав су кроз историју били излозени похлепама и инвазијама свакојаких освајаца. Освајаци су неретко били на висем степену развоја културе, технологије и цивилизације. Срби су цесто били без стварних, искрених и сназних савезника, остављени често сами себи, својим разједињеностима и лосим проценама, у суровој и немилосрдној борби за пуко презивљавање. Књигу Томислава Крсмановића најтоплије препоручујемо како научној јавности тако и широј читалачкој публици.
    Mр Срђан Цветковић
    Истраживач-сарадник Института за савремену историју-Београд


    .DNEVNIK TOMISLAVA KRSMANOVICA- Dr Želimir Vukašinovic

    "Drina je granica, citav okean koji nevidljivo deli naše zemlje i ljude".
    Dnevnik Tomislava Krsmanovica se pomalja pred nama kao svedocenje; ne, dakle, kao puka istorijska retrospektiva doli kao prodor u istoricnost egzistencije. Utoliko dnevnik, koliko lican, ukida Istoriju u njenoj pretenziji da obuhvati coveka dogadajem. Projektuje se spontano kako u prošlost tako i u druge dve ekstaze Vremena: sadašnjost i buducnost. Ovde, u ovom pomaku, covek otkriva svoju suštinu. Iz perspektive buducnosti dokucuje svoju konacnost, osvedocuje je egzistencijalnim Sada svešcu o "onome što je bilo". Uvidamo tako da prošlost nije na nacin "onoga što više nije " nego jeste i ovo Sada upravo "kao ono što je bilo". Otkriva se, ovom ekstatikom, covek iz vremenitosti, iz svoje smrtnosti, konacnosti, kao nesavršenost, kao grešnost. Kroz ono iskustvo što Grci doživeše recju aitia (omaška u smislu "propusta"), covek biva otvorenost koja pušta Svet da se pojavi u svojoj internoj Istini. Prodor u istoricnost, otvaranje kapija Vremena, susret je sa suštinom egzistencije. Ne uspeva se u ovome domenu covecanstvo održati kao epopeja: nadire, naime, nezadrživo covekova zatecenost u vlastitoj nesavršenosti. Sve što ce nacionalna istorija sazdati u svojoj nivelaciji prošlosti je konstrukcija, gradevina, koja svojom monumentalnošcu prikriva suštinu, temelj, Istinu egzistencije u svojemu nacinu bivstvovanja. Ovaj dnevnik je stoga demoliranje konstruktivizma ka Istini bivstvovanja, pomak od sebe-konstrukcije ka samo-razumevanju i razumevanju uopšte (mislim na coveka kao individuu, kao naciju i kao covecanstvo). Redukcija coveka na samo jedan modus egzistiranja je, opominje nas svojim udelotvorenjem svedocenje Krsmanovica, inauguracija neautenticnosti. Konstruktivnost, sledstveno, biva nasilje nad Istinom bivstvovanja, nad onim što JESTE. Gradenje Istorije zato i nema karakter istinstinskog sabiranja (sabornosti). Upravo suprotno, kulminira kao rasomon. Iz njega nice korov egzistencije, "u-sebe-zamršeno Srpstvo" koje u tminu obrasta sve što je drugacije, sve Drugo. Istorija (pa i ona nacionalna), svedena na konstruktivnost, jeste, prema tome- nepribranost covecanstva. Masa confusa porada velelepne globalne projekte u sumrak autenticnosti covecanstva. Intimno iskustvo, poput ovog sa kojim se ovoga puta susrecemo, svojom personalnošcu, reafirmiše individuum, ali i pribire kolektivnu dimenziju egzistencije usred rasutosti, usred nepribranosti, usred raskola. Ne treba, dakle, mešati subjektivizam sa onim kroz šta individuum pronalazi svoju personalnost, svoju licnost, svoj lik. Tu, u okrilju rasuca, tek se stvaralaštvom u pribranoscu razabire covek - u individualnom i kolektivnom smislu. Moralizacija sveta sigurno ne biva pravi odgovor. Poucavanje se guši u svojoj impotentnosti. Traži se delo . . . Izvan meda humanizma, izvan svake homocentricne demagogije, samo stvaralaštvo omogucava pojedincu, ali i narodu da sebe "stvara". Ovo stvaranje, nemogucno bez (samo)razumevanja, nema svoju krajnju tacku. Ono je stalno odgovaranje, utoliko eticka praksa, koja prevladava svako "znanje Sebe". Otvara se tako Svet kao mogucnost, kao onaj koji izmice gabaritima Subjekta. Nije za Tomislava Krsmanovica ovo delo tek jednosmerni izmak natrag, ovo delo je prodor u naivu kojom dete jeste, u naivu za koju se zrelost mora stvaralaštvom izboriti.
    Drina je simbol podvojenosti, ali je Drina i reka - Tok. Pro-ticuci obezbeduje mesto susreta sviju nas u našoj tragediji, u sunovratu naših ideala, u radanju novih, u našim zlocinima, u našem begu od vlastite suštine. Svest o begu je premoštavanje onog najopakijeg vira Drinskog, iz cije dubine kulja tlo našeg prizemljenja.

  3. #3
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    .-Bosko Trifunovic, knjizevnik: Neobicno stivo koje uzbudi, privuce paznju. Krsmanovic je napisao vise knjiga publicistisckog zanra, ovo je njegov prvi literarni pokusaj. Vrlo sam prijatno iznenadjen, veoma zanimljivo istinsko knjizevno stivo koje je vrlo originalno, povrh svega drzi visok intenzitet paznje.

    Partizansko cetnicka bolnica seca na Kafkin "Zamak, ili na sanatorijum "Carobni breg" Tomasa Mana.ovog puta smesten u bespucu zapadno srbijanskih planina iznad Drine, u vreme napada Nemaca u tzv.. Prvoj neprijateljskoj ofanzivi. Iz redova zapisa malog deteta se nazire jos onda snazan osecaj neke hajke, da ima za petama neke progonitelje koji njegov zivot pretvaraju u vrstu kosmara. Taj osecaj traje do danas.

    Tehnika je neobicna, kombinacija zapisa pojedinih dogadjaja malog deteta i razmisljanja zrele osobe iz danasnje perspektive. Autor nije mogao da napise samo te kratke telegrafske zapise sacuvane na raznim papiricima nagrizenim vremenom, razgovarao je sa starijim ocevicima i svedocima , dodajuci svoje refleks ije iz njegovog sadsnjeg starosnog doba, te tako romansirajuci njegovo ratno detinjstvo. Jedna od vrednosti ovoga stiva je stzo nagoni citaoca da razmislja..Opisuje stvarne dogadjaje, ali se stice utisak da je to naucna fantastika, a nije, to je stvarnost. Knjiga je puna metafora i alegoricnih poruka, aluzija, koje imaju svoju zatamljenu stranu..

    Secanja, razumevanja, vracanja korenima, povezivanje pokidanih niti identiteta, ozdravljenje-ono sto nam danas svima najvise treba.

    Tomislav Krsmanovic je javni pregalac koji je dao vrlo znacajne doprinose borbi za demokratiju, o чemu se dosada uglavnom cutalo. Doslo je vreme, a ovo je pogodna prilika, da se o tome nesto vise kaze i javno progovori. Ipak, vreme tabu tema i proskribovanih licnosti prolazi.

    Ako je MilovanDjilas disident sa ovih prostora broj 1, a Mihajlo Mihajlov broj 2, Krsmanovic je onda disident broj 3. Za razliku od M.Djilasa koji je se pobunio dok je komunisticka boljka tek pocela, i M.Mihajlova koji je digao svoj glas osude onda kada je boljka uzimala maha., Крсмановићу se ponesretilo da podvrgne kritiчkoj analizi uzroke krize , upravo onda kada je se zgrada prethodnog poretka poчela da krivi , a zatim i samourusava u пожару и ратовима. Ima mnogo javnih pregalaca kaoji su dali svoje neprocenjive doprinose borbi za demokratiju, ali se Krsmanovic razlikuje od njih upravo po tome: sto je radio uporno i metodicno takoreci iz podruma u kojima je stanovao kao podstanar, uostalom on je bio drzan u medijskoj i svakoj drugoj izolaciji, ukrivan od uvida javnosti, dok su drugi pregaoci bili ipak prisutniji u medijima; dok su drugi bili postedjeni zasticeni njihovim titulama, dotle je Krsmanovic bio izlozen zestokim svakodnevnim decenijskim progonima. Predocavam da Krsmanovic nije samo veliki bvorac nego i zasluzni istrazivac drustvenih pojava , ali je celo vreme bio nepriznat i osporavan . Nasrecu, danas mnogi pocinju da uvidjaju njegovu dalekovidost.

    .Kрсмановић овом књигом маестрално отсликава овај процес почев од 1960-их година па све до данас, a i ranije.

    Он просто вапије:” Спашавајмо се, извуцимо поуке из ранијих грешака, није важно ко је грешио, важно је да се грешке не понављају, сложимо се, помиримо међусобно и са другима , опростимо једни другима, откријмо поуку скривене слагалице, трагајмо за новом мудрошћу”.

    Ova knjiga skida komunizam do gole koze. Ali Krsmanovic nije nikako anti-komunista.To nije samo svojevrsna povest o progonima i krsenjima ljudskih prava, koje je pretpeo sam autor, ona je mnogo vise od toga, ona se odnosi na vecinu nas, opisuje detaljno vreme od skoro 7 decenija, i ranije od toga, prikazuje kako su bezakonje i anarhija uzimali sve vise maha iz godine u godinu, i vodili sadasnjem ishodu. Nije samo Krsmanovic prolazio kroz opisane golgote u ovoj knjizi, nego i mnogi drugi ,vecina , svako na svoj naчin je nosio svoj krst, samo to mnogi toga nisu ni bili dovoljno svesni.

    To je knjiga koja je udzbenik, istorijat borbe za demokratiju, jos vise od toga, istinska mala enцiklopedija borbe za ljudska prava u bivsoj SFRJ, pa sve do danasnjih dana. Ali je to iznad svega interdisцiplinarna analiza prethodnog perioda, uzroka sadasnjih poraznih ishoda.Ko zeli da prouчi uzroke sadasnjee krize, , treba da sedne i чita ovu knjigu, naci ce odgovore na pitanja na koja ih dosada nije mogao naci. Evo prave literature za nauчne i obrazovne institute, pravnike, soцiologe, politikologe, istoriчare, etnologe, i druge.

    Krsmanovic je jos pre trecine veka javno ustrvdio, onda kada su mnogi cutali, iz straha ili neznanja:
    - da se ljudska prava krse masovno
    - vrlo veliki broj ljudi je proganjan vansudskim postupцима, koji nisu nista drugo do speцijalni rat nad nezasticenim gradjanima
    - da to vodi slabljenju drzave i naцije
    - da nastaju tenzije, i da moze doci do ratova i raspada zemlje
    - -stavio je na dnevni red pitanje ljudskih prava, predoчio da su ona sustina krize, da oznaчavaju vrstu samo slabljenja iznutra, samounistenja
    - -saopstio je da postoje sveopste lose proцene, sumnjiчenja, hajke, zrtveni jarцi, konspiraцija i politizaцija razliчitih sfera
    - -izvrsio je analizu tzv klanovske represije , vrsljanja klanova, zakljuчio da su se drzava, klanovi iz partije, sudstva, vojske, poliцije, ekonomije, i td, udruzili u jedan vrhovni gang, drzavnu mafiju, чime je predvideo pojavu danaшњe mafije
    - -osnovao je marta 1975 godine sa grupom istomisljenika prvi jugoslovenski neformalni odbor za zastitu ljudskih prava, ne samo jugoslovenski, nego mnogo sire,
    - objasnio je prirodu krsenja ljudskih prava, da se ona ukriva iza fasade samoupravlkjanja i Nesvrstane politike, iza Ustava i zakona u kojima su na papiru bila zagarantovana mnoga prava, ali koja su u praksi lukavo bili izigravana
    -prouчio je i predoчio javnosti postojanje vanpravnih instrumenata politiчke represije, da se ona ne obavlja samo putem smestaja u zatvor, ili osude za verbalni delikt, nego i na mnoge druge diskretnije ili skrivenije naчine
    -izvrsio je analizu tajnih sluzbi, neformalnih цentara moci kao glavnih zagovornika projekta krsenja ljudskih prava
    -jos 1975 godine je ustvrdio i dokazao da se sprovode чeste zloupotrebe psihijatrije u politiчke svrhe, ,stavio je ovo pitanje na dnevni red i dobio podrsku uglednih чlanova SANU, UKS, sa Univerziteta, prestiznih intelektualaca
    -njegova dalekovidost i proniцljivost se ogledaju u чiњenici sto je jos 1970-ih godina ukazao na politizaцiju nase mediцine, i sve pogubne poslediцe koje iz toga proistiчu.Saopstio je da se stanje zdravlja jos u to vreme osetno pogorsavalo
    -poruчio je da je sustina problema u porodiцi, i javnosti stavio na uvid svoja saznanja o proцesima rastakanja porodiцa i brakova, tzv. Podrustvljenmje porodiцe ( soцijalizaцija, politizaцija porodiцe), da je drastiчno napadnuta osnovna drustvena celija, to je porodiцa
    -privukao je paznju da je demografija u pitanju, starenje naцije, povecana stopa morbiditeta, mortaliteta, propraceni snizenom stopom nataliteta kod Srba, [to je objasnio kao razornu poslediцu soцijalizaцije porodiцe kod Hriscana, prodorom hedonizaцije, poronografije, i pogubnim dejstvom represije, dok je muslimane zastitila njihova vera. Zbog toga smo zapali u krizu
    -ostrascenost, izopaчena psihologija vlastodrzaca- to stvara krizu.Mrzwa, sadizam, ekstremizam, tumbanja ljudima, istinsko razbaцivanje ljudskog materijala sirokih razmera, divlajnja asoцijalnih i raspamecenih nad nezasticenim gradjanima-su samo neki od dokaza da su se neretko na znaчajnim poziцijama nalaze ljudi kojima tamo nije mesto.
    -oznaчio je da su medija zloupotrebljena da seju poruke neukusa, kiчa, pornografije
    -dao je podatke o stetnim postupцima i pojavama u JNA jos 1960-ih, , i kazao da se time slabi vojska kao instituцija, slabqewe na[e vojske je po wemu odavno poчelo
    -objasnio je fenomen politiчkih ubistava, vrste i pojavne oblike
    -poruчio je drzavnim rukovodioцima da su promene u svetu i okruzenju vrlo brze a da mi zaostajemo da se ne prilagodjavamo
    -napred.

  4. #4
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    .-Moma Dimic, knjizevnik: Svedocanstva, dokumenti, o istorijskim tako i licnim dogadjanjam tokom Drugog svetskog rata, i kasnije. Mesavina dnevnika, secanja, istorijskih osvrta na ljude i dogadjaje, liseni bilo kakve ideoloske obojenosti, oplemenjeno snaznom moci zapazanja, zapisi pronicu u bitne komponente istorijskih ravni, uz romansiranje ambijenta, likova i vremena dogadjanja. Ova knjiga prevazilazi jednu licnu hroniku i seze u svedocanstvima od sireg istorijskog i drustvenog znacaja.

    .-Isidora Bjelica, iskreni komplimenti i apsolutna podrska i sto se tice vase hrabrosti, iskrenosti ali i literarne impostacije- in medias res. Ono što je veoma važno mislim da je knjiga uprkos visokomimetskoj sadržajnoj postavci jako komunikativna i mogla bi da ima širok èitalaèki auditorij, materijal mi je u potpunosti držao pažnju. Iskrene èestitke i samo napred.

    -Dragoslav Nikolic-Micki: T.Krsmanovic je napisao ovu knjigu koja je izuzetna iz dva razloga. Na prvom mestu to je pokusaj da se ocima coveka u odgovarajucim godinama sagledaju davne stvari, sa aspekta jednog deteta il nesto kasnije decaka. I drugo, sto takvo sagledanje ni jednog trenutka ne deluje kao izoblicena slika u krivom ogledalu. Delo vredno paznje, i ono sto se ne moze, kako se to kaze procitati "na dusak", vec ga treba lagano i dobronamerno proucavati.

    - dr.Milan Mladenovic. knjizevnik: POBEDNIK SA DRINSKE VODODELNICE
    SVETOVA "DNEVNICI" Tomislava Krsmanovica

    Naporedan patriotski i svecovecanski zahvat osvedocuje se na svakoj stranici"Dnevnika". Osnivac i predsednik istoimenog uticajnog pokreta posegao je za svojim pisanim tragovima i uspomenama pocev od najranijeg detinjstva obelezenog ratom, verskim, nacionalnim i ideoloskim mrznjama, i to na prostoru drinske vododelnice svetova koja mu je dosudjena kao neizabrano polaziste. Njemu se ponesrecilo da se razdoblje njegovog pamcenja i svedocenja podudari upravo sa vremenom idejnog, moralnog i politickog posuvracivanja velikih nasledjenih tekovina njegovog naroda.
    Vodjen svestranim nastojanjem da kroz svoju licnu povest dokuci korene stradanja svog narastaja, pa i svoje vlastite izopstenosti, u pripovednom postupku pribegao je tehnici koju bih nazvao "uspostavljanjem dvostrukog prezenta". Tom se tehnikom ravan dogadjanja, presazdana koriscenjem sacuvanih zapisa i dokumenata, prozima potonjom tackom gledista oslonjenom na licna secanja i svedocenja drugih. Takav postupak omogucuje piscu da istovremeno bude i sudeonik i prosuditelj, retko propustajuci priliku da iz kosnice zbivanja sa filosofskim mirom iznese medonosno sace trajne pouke.
    Neposredni svedok ratnih i potonjih "mirnodopskih" ostrascenosti i nasilja nad ljudima i njihovom prirodom, Krsmanovic se, medjutim, sacuvao od svake vrste pristrasnosti, iskljucivosti i netrpeljivosti. Iako su njegove naklonosti prirodno okrenute i vlastitom narodu i njegovoj dobrobiti, a unutar njegove kobne podeljenosti onom njegovom delu koji bastini visevekovno predacko zavestanje, on nalazi mnogo lepih reci i opravdanja i za druge, redovno nastojavajauci na zajednickom poreklu i istovetnoj opsteljudskoj svrsi postojanja i sazivota. Borac za buduce dobro svih ljudi pre svega traga za istinom o proslim dogadjajima, ne bi li oni svojim rdjavim ishodom posluzili kao primer za buduce neponavljanje, utiruci put odgovorima na pitanja koja se sudbinski ticu dostojanstvenog opstanka naseg naroda i njegovog istorijskog identiteta.
    Pisani lakim i jednostavnim jezikom koji zivopisno pripoveda o dogadjajima i sudbinama i bez napora prati i misao i osecanja, "Dnevnk" Krsmanovica u potpunosti ispunjavaju sve ciljeve koje im je pisac u predgovoru i uvodu namenio, da se, naime, vide "postupci, uzroci, razlozi, ideje i ideologije koji su krojili nasu nacionalnu sudbinu i vodili nas danasnjem ishodu", te da "ujedno budu pouka da ne ponovimo ondasnje greske". I dalje, da "svako od nas, bez obzira na drasticna ogranicenja, moze dati presudan doprinos", jer "ako svako ucini sto moze, svima ce nam biti bolje, i bicemo pobednici".

    Tomislav Krsmanovic je vec i svojim dosadasnjim javnim radom ucinio sasvim dovoljno da bi u svojoj borbi zasluzio da bude "pobednik". Ovaj "Dnevnikc" njegovom ukupnom doprinosu dodaju "i vise no sto se moze". Ova knjiga bice ne samo prvorazredan istorijski i politicki dokument, nego i knjizevno delo od znacajne vrednosti.


    Profesor dr Jovan Marjanovic, Fakultet politickih nauka
    RECENZIJA KNJIGE TOMISLAVA KRSMANOVIcA

    Knjiga Tomislava Krsmanovica ovoga puta nije publicistika, nego je uzbudljiv autobiografski roman koji predstavlja autenticno svedocenje o decenijskom funkcionisanju totalitarnog politickog sistema kojeg smo se otarasili 5. oktobra 2000 godine. On ne pribegava samo literarnom kazivanju, nego se laca nauke, politikologije, etnologije, istorije, sociologie, zeli da ovu materiju podvrgne lupi svedisciplinarnog proucavanja. Krsmanovicevo knjizevno svedocenje seže od cetrdesetih godina proslog veka, celo vreme pleni paznju citaoca, a u fokusu mu je: intenzivna politizacija svih oblasti društvenog života uz porast represije i masovnih sumnjicenja, kršenje ljudskih prava, zacetak politickog klanisanja i mafijašenja, birokratizacija, privilegisanje, korupcionašenje i drugi vidovi politicke degeneracije i kriminalizovanog štetocinstva.

    Poseban kuriozitet u ovoj knjizi pretstavlja prikaz takozvane „lakirovke”, kao i drugih lagarija o tome kako mase „prihvataju sistem”. Prema Krsmanovicevoj analizi ucinak ovog politickog anestetika je dvojak, on proizvodi stalno opadanje samokriticnosti vladajucih politickih faktora, na jednoj strani, i na drugoj, sukcesivno intenziviranje opšte bezobzirnosti i sve nemilosrdnijeg fizickog terorisanja gradjana.

    Kao i svi drugi politicki anestetici lakirovka je sredstavo kojim totalitarni politicki sistemi mogu da nakratko stvaraju klimu pogodnu za prikrivanje terora. Zato takvim sistemima, na kraju, ipak ne ostaje ništa drugo sem da, neobuzdanom upotrebom prisile, primoravaju gra?ane da im se prilago?avaju. Ali, što kreatori takvih sistema uobražavaju da ga terorom oja?avaju, on je ustvari sve slabiji. U tome nema ni?eg neobi?nog. Svi živi sistemi -pojedinci, porodice, politi?ke i vlade - ili nestaju, ili preživljavaju prilago?avanjem. Proces adaptiranja izme?u dve suprotstavljene strane zahteva susretljivost i uskla?ivanje barem jedne od strana, ali ?eš?e, od obe.

    Po svom politi?kom sistemu, Socijalisti?ka federativna Jugoslavija je bila daleko od idealne države, kakvom je sebe smatrala i kakvom je želela da je drugi priznaju. Od svih civilizacijskih vrednosti koje je proklamovala, nikad nije prihvatila jednu, najbitniju: nikad nije bila moderno demokratska i nikad nije htela da napusti jednopartijski monopol na kome je lagodno po?ivala.

    Ako se odustalo od lustracije, od retroaktivnog napla?ivanja poreza, , onda se bar moraju doneti zakoni koje ?e ti isti ljudi u budu?em vremenu morati da poštuju. Ako toga ne bude onda je više nego o?igledno da ?e kriminal i korupcija nastaviti ne samo da uništavaju polit?ke ideale nego i da još žeš?e razaraju ionako ve? trošne politi?ke institucije. Што отвара широк простор свакојаким злоупотребама., инструментализацији мафије, што води даљем свеопштем слабљењу

    Sve dok je tako, onaj ko se bori za ure?enu demokratsku državu, bi?e svim sredstvima uklanjan iz javnosti, onemogu?avan da ostvari bilo kakav uticaj na javnost, iako je formalno uklonjen bivši sistem totalitarizma. Pa to valjda znamo još od Aristotela. On je opominjao na manu demokratije u kojoj kleptokratska oligarhija može lako da skrajne mudre i odvažne ljude.

    Na svu sre?u, valjda smo ve? izvukli neke pouke. U tome ja vidim aktuelnost Krsmanovi?eve knjige. To je osnovni razlog zbog kojeg knjigu Tomislava Krsmanovi?a svesrdno preporu?ujem za štampanje.

    .
    Mихајло Михајлов:”Томислав Крсмановић, председник Покрета за заштиту људских права , је храбар и неуморан борац, годинама је сведочио о кршењима људских права ,пре свега у бившој СФРЈ, затим у СРЈ, zatim u Srbiji i Crnoj Gori sve do danas, иницирајући пет иције, групе за заштиту људских права, издајући саопштења, окупљајући борце за људска права, пружајући подршку жртвама безакоња,.”.


    Радомир Смиљанић, писац:”Ово је књига истине, љута трава на љуту рану. Аутору књиге Томиславу Крсмановићу сам писао рецензију за његову књигу о спашавању вербалних преступника још пре деценију и по када се ишло због тога у затвор. Он је обзнанио злоупотребу психијатрије у политичке сврхе. Каo борац за људска права је обележио своје време”.

    Милосав Јовановић, новинар

    Vec na prvi pogled jasno je da je rec o knjizi koja je izuzetno opominjjuce stivo, a trebalo bi da bude i izuzetno отрежnjujuce . Зашто?

    U овој књизи Т.Крсмановића ,нажалост, није ништа измишљено, није ништа преувеличано, а све је опет огромно страшно да страшније нe може бити.Крсмановић као да нам се јавља непосредно из пакла. Он је нека врста ратног извешптача који је и сам”омирисао барут” људске ,чиновничке и бирократске неправде.Он је сведок и учесник једне драме . Истинa ,реч је о више људских драма Што пре постанемо свесни ,биће боље за све нас. Ниједан истински човек и хуманиста никада не може бити потпуно срећан док зна за оваква страдања људи.Своју савест може делимично умирити само ако је дигао свој глас против безакоња , без обзира у име чега се оно спроводило и оправдавало..

  5. #5
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Saga o..iIV. O AUTORU.

    Tomislav Krsmanovic je borac za ljudska prava i pisac. Dobitnik je vise medjunarodnih priznanja. Zbog svoga zalaganja za ljudska prava bio zrtva politicke represije. Ziveo je u izgnanstvu u Brislu, Belgija od 1965 do 1971 godine .Predsednik Pokreta za zastitu ljudskih prava.Uredjuje list LJUDSKA PRAVA.

    Zavrsio je Ekonomski fakultet u Beogradu i post-diplomske studije iz istrazivanja trzista pri Katolickom institutu za visoke komercijalne studije (1969) u Brislu, Belgija. i pripremio doktorat iz marketinga ( koji nije odbranio usled povratka u zemlju i progona kojima je bio izlozen).

    Zajedno sa grupom beogradskih intelektualaca osnovao je marta 1975 godine prvi jugoslovenski odbor za zastitu ljudskih prava Direktna akcija za samozastitu koja je krajem 1980-ih godina postala masovna organizacija Pokret za zastitu ljudskih prava. Iz ovih organizacija je nastalo nekoliko organizacija za zastitu ljudskih prava i politickih stranaka. u Srbiji i bivsim republikama SFR Jugoslavije.

    Sa svojim saradnicima je doprineo da se obznani praksa zloupotrebe psihijatrije u politicke svrhe i primene vanpravnih instrumenata represije. Stavio je na dnevni red pitanje ljudskih prava. Pruzao je podrsku velikom broju zrtava bezakonja.

    Dobio je vise priznanja za svoje doprinose unapredjenju ljudskih prava od strane Americke asocijacje psihijatrije, Svetske asocijacije psihijatrije, Amnesty International, Unesco i od ISIL-a The Bruce Evoy Memorial Award u Kopenhagenu marta 1999.godine. ( Odrekao se svih medjunarodnih priznanja).

    Autor je vrlo plodan pisac i knjizevni stvaralac, pisac je velikog broja knjiga i brosura ,pre svega sa tematikom ljudskih prava. On je pre cetiri godine objavio knjigu Drinski rasomon (.SFAIROS-2003 godine), koja je njegov prvi literarni pokusaj. Knjizevni kriticari su ovaj deciji dnevnicki zapis iz 1940-1945 ocenili kao zanimljiv.Zatim je Vedes.-2004 g. objavio njegovu knjigu Kaznena psihijatrija-ko je ovde lud, zbirku dokumenata o zloupotrebi psihijatrije u politicke svrhe. Kaznena psihijatrija obiluje i literarnim esejima. Vedes je 2006 godine objavio njegovu poslednju knjigu LJUDSKA PRAVA-CRNA RUPA SAMOUNISTENJE DRZAVE I NACIJE (1964-2006), koja je prema recenzentima istinska mala enciklopedija borbe za ljudska prava na ovim prostorima.Kada se radi o knjizi NEFORMALNI CENTRI MOCI Krsmanovic maestralno objasnjava sustinu ovoga pojma, stavlja ga na dnevni red, predocavajuci da je to nacionalni problem broj 1..

    Ova njegova najnovija knjiga SAGA O…ICIMA je njegovo prvo istinsko knjizevno delo, vrsta autobiografskog romana.

    Napisao je stotinak strucnih i naucnih analiza iz oblasti marketinga, sociologije, psihologije, psiho-sociologije, ljudskih prava, politikologioje, objavljenih u domacim i stranim casopisima, i brojna saopstenja i izvestaje o ljudskim pravima.

    Iako je autor velikog broja knjiga i puiblicistickih izdanja u formi samizdata, on je javnosti poznatiji kao borac za ljudska prava.Pored relativno skromnih tiraza i nedovoljne promocije ovih knjiga, razlog njegove male poznatosti u javnosti , je i medijska blokada u kojoj se autor nalazio tokom dugog niza godina.Ocigledno je da se stvari menjaju i dolazi vreme da Krsmanovic promovise svoje stavove i ideje kroz razne projekte i kao predlagac zakonskih mera za unapredjenje demokratije.Napisao je stotinak knjiga i brosura sa tematikom ljudskih prava. Iako malotirazne, ove knjige su znacajne po sadrzini politickih analiza poslednje tri decenije.

    Zivi u Beogradu i bavi se aktivnostima ljudskih prava, pisanjem politickih analiza , socioloskim istrazivanjima, i sve se vise posvecuje pisanju knjiga.

    Telefon-381.11.3511829; Mob.tel-064-3095176; Pokret@eunet.yu


    cima

  6. #6
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    saga o ..icima-I. ZASTO I KAKO SAM NAPISAO OVU KNJIGU-Umesto UVODA.

    Preliminarna razmatranja. Ova knjiga je nastala s, odredjenim povodima, u prilikama kao sto su javne rasprave i reagovanja na prosle i aktuelne dogadjaje koji su nas doveli u danasnji ishod. U isto vreme je romansirani dnevnik, memoarsko stivo, ali je i pokusaj naucne interdisciplinarne analize drustva. Ima prevashodno eticki karakter, to jest, ukazuje na ono sto bi valjalo ciniti, i ono sto ne bi trebalo ciniti .

    "Istorija je uciteljica zivota"-ova drevna latinska izreka dobija svoj pun znacaj i aktuelnost kada se citaju zapisi sabrani u ovom, na prvi pogled autobiografskom romanu, a on je mnogo vise od toga, iz kojih se vide postupci, uzroci, razlozi, ideje i ideologije, koji su u proslosti krojili nasu nacionalnu sudbinu. Vrlo su poucne u ovom kontekstu reci poznatog engleskog politicara Cercila, da su narodi koji ne proucavaju svoju istoriju osudjeni da ponavljaju greske i na propast.

    Otuda nalazim za shodno da rasvetlim okolnosti u kojima je nastala, sto ce omoguciti njeno lakse iscitavanje i razumevanje.

    Sabrani zapisi u ovom prvom tomu knjige su ustvari istinite zivotne price, koje se odnose na vreme od 1940 do 1953 godine ( slede novi tomovi koji pokrivaju vremensko razdoblje od 1953 do 2008 godine), akteri su autenticne licnosti sa punim imenima i prezimenima, dogadaji su stvarni.

    Kada sam imao pet i po godina u ratnim danima januara 1942, roditelji su me naucili da citam i pisem. “Zasto ti ne vodis dnevnik”-upita me u velikom travnatom dvoristu Duvanske stanice u Ljuboviji skoro prekorno belogardejac dobrocudnog izraza lica ( pripadnik ruske belogardejske postave koja je tada saradjivala sa nemackom okupatorskom vojskom). Posmatrajuci zadovoljno sa visine nedoumicu na mome licu, zagonetno se ocinski nasmesi mudrim zelenim ocima, zgrabi svesku iz moje ruke, vidoh krupnu saku koja zaskraba glasno olovkom po hartiji:” Pisi ovako svaki dan ono sto ti se desava, ama bas sve, vodi tvoj dnevnik!” Zaturi olovku u gornji dzep sakoa kao sto to cini sused stolar, pomilova me blago koscatom rukom po kosi i ode.

    Reci ovoga zbog necega mi jako dragog coveka, iako izgovorene sa za mene neobicnim naglaskom, sam prihvatio sa odusevljenjem, tako su tada nastale ove moje licne zabeleske, neka vrsta dnevnika. Zapisujem zivotne dogadjaje do danasnjih dana, dosta zapisa sam sacuvao, mnogo toga je pogubljeno. Sacuvane zabeleske nagrizene zubom vremena sam razradio, na neki nacin romansirao, tako je nastala ova knjiga.

    Opisujem Drugi svetski rat i zavodjenje komunizma, kao i njegov nestanak, sve do danasnjih dana, cilj mi je da tragam za uzrocima danasnjeg bespuca u koje smo zalutali. To zelim da postignem, pre svega opisujuci sudbine veceg broja porodica, vise stotina pojedinaca junaka ove sage, da se vidi sta se sa njima desavalo od tada sve do danasnjih dana.

    Moja porodica i ja licno smo bili zahvaceni, kao i vecina , uraganom koji se obrusavao na ovdasnje prostore, ne samo za vreme Drugog svetskog rata nego i nakon njega –sto traje i danas. Iz stranice u stranicu se nizu dogadjaji i svedocenja moje licne ocajnicke borbe, borbe deteta, kasnije mladica i zrelog coveka, da se izbavi. Citaocima ovih zapisa to moze pomoci da bolje shvate sta se i sa njima samim desavalo, i sa njihovim bliskim.

    Knjizevni pristup bi bio vrlo nedovoljan. Otuda je ova knjiga u isto vreme i etnolosko, antropolosko, sociolosko, psiholosko i politikolosko stivo, projekat proniknavanja u duse pojedinih balkanskih naroda. A u ovoj nerazjasnjenoj sferi lezi kljuc razumevanja tajne.

    Zbog ovakve prirode ovih zapisa koji su u isto vreme knjizevnost, ali i nesto izvan, nesto drugo, stivo moze povremeno izgledati suvise detaljno, rastresito, na prvi pogled rasplinuto, moze se steci utisak da nema dovoljno ritma, ili akcije. Ali to bi bilo cisto literarno vidjenje, a ova knjia je nesto mnogo vise od knjizevnog pristupa.

    Zapisima deteta, kasnije decaka, sam potom dodavao neka svoja razmisljanja iz perspektive zrelog coveka. Mozda ova tehnika duplog prezenta, ovaj spoj vidjenja, daju neki poseban sarm ovim spisima? Ili obratno? To treba da procene citaoci.

    Nije mi narocita zelja da govorim o srodnicima, ili o sebi, dozivljaji i dogadjaji kroz koje prolaze junaci ove knjige ( srodnici, susedi, prijatelji, poznanici, slucajni zivotni saputnici) su uzeti kao povod, da tako ljubopitljiv citaoc kroz njihove licne sudbine spozna sta je se desavalo pre vise godina, ili decenija, kada je bio mali, ili kada nije bio ni rodjen, da prepozna kako su onda ziveli preci, da otkrije sta je bilo dobro, a sta lose, da se licno uveri kako je jos onda podmuklo nastajalo ono sto se desavalo kasnije, sto se desava danas.

    Sa tugom konstatujem uporedjujuci proslost sa danasnjim vremenom, da dok svet brzo juri napred, ovde kao da je se kazaljka casovnika odavno zaustavila. Da li je nasa zemlja onakva kao danasnja Beogradska zeleznicka stanica, ona sura dotrajala i oronula zgrada dole na dnu Nemanjine ulice, koja stoji dan danas ista onakva kakva je bila sagradjena u dalekom 19 veku, a mi smo u 21 veku? Kao da su ovo neki avetinjski, ukleti prostori.

    “ Pre pola veka Srbi su bili siromasni, ali mladi i zdravi –danas su siromasni, ali nisu vise ni mladi ni zdravi !”-rece mi rezignirano pre nekoliko godina jedan od heroja ove sage, onda 80-godisnji Danilo Krstajic. Ove istinite reci upravo treba da nagnaju citaoce na duboka razmisljanja.

    Pokusavam, zajedno sa junacima ove sage da otkrijem enigmu, da saznam zasto je ovako?

    U delu koji se odnosi na Drugi svetski rat opisujem ono sto sam tada video kao malo dete u rodnom kraju u okolini Ljubovije na Drini u Zapadnoj Srbiji , i u susednoj Istocnoj Bosni, zavicaju moje majke, gde su se suceljavale razne vojske. Nedaleko od mesta dogadjanja je Bela Crkva, gde je 7 jula 1941 godine poceo komunisticki ustanak, sto opisane dozivljaje stavlja u jedno vrlo uzburkano vreme, i deo nase zemlje od velikog znacaja ne samo za nasu drzavu, nego i za ceo svet. Drina je ne samo geografska vododelnica, nego je vec skoro hiljadu godina granica izmedju drzava, Istoka i Zapada, gde se preplicu Katolicizam, Pravoslavlje i Islam.

    Po zavrsetku Drugog svetskog rata otac porodice biva po potrebi sluzbe premestan u juznu Srbiju, Zitkovac, Krusevac, Nis, da bi se porodica 1951 godine trajno nastanila prvo u Zemunu, a onda 1952 u Beogradu. Sluzio sam vojsku u Kraljevu ( 1963-1964 g) , boravio sam u egzilu u Brislu Belgija u dva navrata: od 1965 do 1971 i od 1973 do 1974 godine; upoznao sam Dalmaciju gde sam bio vise godina u letnjim mesecima zaposlen u studentskim kampovima ondasnjeg Medjunarodnog biroa za razmenu studenata Jugoslavije. Dosta sam putovao po zemlji i svetu, pre Drugog svetskog rata moj otac duvanski strucnjak je bio na sluzbi u Presevu na jugu Srbiji, u Velesu i Djevdjeliji u Makedoniji.

    Navedena mesta boravaka, razlicite vremenske epohe, kljucni ili sporedni politicki i drustveni dogadjaji, sve to snazno predodredjuje sudbine junaka ove knjige. A iz njihovih licnih sudbina se ocitavaju lomovi, uzleti i padovi nase nacije i drzave, od kojih i dan danas ovde podrhtava tle

    U ovome prvom tomu, pored partizana opisujem i druge vojske koje sam video za vreme II Svetskog rata: cetnike, dobrovoljce, nedicevce, ljoticevce, Ruse belogardejce, nemacke vojnike, Italijane, domobrane, ustase. Ocrtavam dogadjaje onako kako sam ih video i doziveo. Trudim se da budem objektivan, da zaobidjem uobicajene stereotipe. Zelim da razbijam neke sablone i predrasude o cetnicima kod nesrpskih nacija, kao i ustasa kod Srba. Hocu da kazem da svako ima neku svoju subjektivnu istinu. Ali postoji naucna objektivna istina koja se moze ustanoviti proverama cinjenica. U ovim zapisima nema mrznje, nema osvetoljubivosti, nikoga poimence ne optuzujem, moto ovih dnevnickih zapisa je :NE PRESUDJUJ- NEGO PROSUDJUJ. NE SUDI DA TI NE BUDE SUDJENO.

    Mudri ljudi su se jos onda pitali: zasto se cetnici i partizani tuku krvnicki jedni protiv drugih, zasto se ne izmire, zasto se Srbi, Muslimani Bosnjaci, Hrvati ubijaju medjusobno kada su toliko slicni. Secam se da je jedan majkin rodjak Srebrenicanin u vreme krvavih sukoba Pravoslavaca i Muslimana u Drugom svetskom ratu ocajan uzviknuo: ”Oni su u stanju da se pokolju samo zbog toga sto razlicito izgovaraju slovo”h!”

    Neki su se cudili kako to da Tita podrzavaju svi, i Zapad i SSSR? Zasto neke nase istinske patriote niko ne voli, svi ih progone, i Austrougari, i Hitler, i Pavelic, i Tito, i Staljin?

  7. #7
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Saga o..icima, Nastavak, kako sam i zasto napisao ovu knjigu? Iako se od pocetka rata razvijao rivalitet izmedju dve politicke struje, one su u pocetku saradjivale, tada su bile jake, uspele su zajedno da oslobode jos sredinom 1941 godine velike teritorije u Zapadnoj Srbiji. Na kraju se pokazalo da su razlike bile fundamentalne, sukob izmedju partizana i cetnika je bio neminovan, vremenom se pretvorio u krvave obracune i veliku politicku ostrascenost koja traje do danasnjih dana.

    U ovom delu koji se odnosi na vreme posle Drugog svetskog rata sve do 1953 godine, se prikazuju secanja na zavodjenje komunistickog drustvenog sistema. Komunisti su najzad ostvarivsi svoj san, stvorili svoju drzavu. Nastade neobicno vreme sukoba snova i stvarnosti, sukoba ideala postenih komunista koji su sanjali o pravednom drustvu i za to su se borili i ginuli sa jedne strane, i bezocnog egoizma jeftinih profitera sa druge strane. Komunisticki vlastodrsci su se u pocetku trudili da ostvare nacela Revolucije, bilo je i tada neminovnih lomova, surovih i nepotrebnih obracuna, ali su uprkos toga postizali vrlo znacajne rezultate.

    Iz godine u godinu ova izvorna cista ideja se izvitoperi u nesto sasvim drugo. Nisu bili retki komunisti idealisti koji su imali hrabrosti da se suprotstave, nastala su sve cesca sumnjicenja i istinske cistke neistomisljenika. Neki od njih nisu bili u dovoljnoj meri ni svesni devijacija jer je istina bila lukavo ukrivana i od njih samih. Kasnije kada su shvatili, nisu imali drugi izbor da prezive. A nije bilo malo ni onih koji nisu prepoznavali sta je po sredi.

    Ova anomalija se postepeno sirla sve vise, samovlasce i uzurpacije tudjih prava uzimaju maha.
    Ovaj autodestruktivni proces nije bio blagovremeno sagledan niti su bile preduzete mere da se njegovo razorno dejstvo zaustavi. Stoga je nesputan, kao rak rana bujao i iznutra sve vise razjedao, i na kraju, kao sto smo videli, potpuno urusio prethodnu Jugoslaviju

    Rezolucija Informbiroa i 1948 godina dodatno ubrzavaju kurs birokratizacije i hajki na sumnjive. Prema vidjenjima pojedinih naucnika, ovi dogadjaji ni dan danas jos nisu dovoljno razjasnjeni.

    Nas odnos prema SSSR-u , Rusiji i Rusima se ponekad iznenadno i vrlo drasticno menjao sve do danasnjih dana. Sa Rusijom ili sa Zapadom? Nasi danasnji odnosi sa Rusijom i sa takozvanom Medjunarodnom zajednicom pokazuju da je ova vekovna nedoumica i dan danas vrlo aktuelna. Nase vidjenje velike slovenske pravoslavne Rusije je vekovna potraga za potporom koju ni odakle nismo dobijali , niti je danas imamo, to je vise potsvesna pulsija, kako je ljudima svojstveno da sanjare, tako je i narodima. Bratska Rusija je kroz istoriju htela da nam pomogne, ali je bila daleko, iako velika i ona je bila stesnjena mocima drugih drzava. Danas je Rusija u isto vreme ojacala ekonomski, ali je ostala ocerupana, bez ranijih teritorija SSSR-a, skoro sve okolne drzave bivse saveznice SSSR-a su presle u protivnicki tabor. Rusiju i Srbiju pokusavaju da cerupaju iste sile, te ih tako zblizavaju.

    Vredi saopstiti da je 1948 godina iskoriscena da velika metla pomete ne samo pristalice Staljina i Sovjetskog saveza, nego i mnoge druge koji su bili smetnja ondasnjem poretku, razume se lazno im stavljajuci na teret da su informbirovci.

    B. Balkanizacija. Balkanizacija je pezorativan pojam stvoren mnogo ranije na Zapadu koji oznacava nacin i sistem koji navodno vlada u javnom zivotu balkanskih naroda i drzava : beznacelnost, borba nedopustenim sredstvima, podvala, politicka ubistva, podmicivanje, strast za bogacenjem, puzavost prema visim a grubost prema nizim od sebe. Dok danasnja tumacenja balkanizaciju vide kao jedan geopoliticki termin koji opisuje podele ili ratove sastavnih entiteta u jednom regionu ili drzavi. Ne samo Srbija, nego i ceo Balkan na dodiru Evrope sa Azijom, su kroz istoriju bili nacickani brojnim nacionalnim i verskim entitetima na niskom stupnju kulturnog i ekonomskog razvoja, oduvek naelektrisani nepoverenjima i razlicitim aspiracijama. Ovakva etnicka konfiguracija Balkana je otvarala mogucnosti pojedinim mocnijim drzavama da podesavaju te medjunacionalne odnose onako kako to njima odgovara.
    Savremene interpretacije su prosirile pojam balkanizacije i na neke druge konfliktne situacije, ne samo one medju etnickim grupama. Tako se ova knjiga ne bavi samo sukobima razlicitih etnickih i verskih entiteta, nego i upire prstom na suceljavanje politickih struja , onu koju je zagovarala KPJ ( Komunisticka partija Jugoslavije), i one druge na cijem celu je bio Cetnicki pokret koji je predvodio general Draza Mihajlovic. Ali i u prvom i u drugom slucaju se kroz dnevnicke pricice mogu pronaci razbacani delici slagalice- presudno prisustvo velikih sila na Balkanu.
    Balkanizacija se ne moze poimati jedino kao vruci rat u Drugom svetskom ratu. Prepoznatljiva je i u novonastaloj Jugoslaviji. Zavodjenje komunizma u Jugoslaviji 1945 godine nije otklonilo rivalitete velikih sila, naprotiv, stvoreno je novo pogodno tlo da se sada u promenjenim okolnostima, svaka od njih bori da prosiri svoje zone uticaja na Balkanu, razume se na tudji racun. Pronicljiv citalac ce prozreti da su tada nadmetanja velikih sila na Balkanu osetno drugacija nego li u vreme ratnih dana. Makoliko ove borbe bile manje otvorene nego li u vreme rata, nisu bile nista manje intenzivne, samo su teze prepoznatljive.

    Nazalost, odgovor koji se ovde daje je da su nasi politicari, nase elite, bili u proslosti cesto zateceni, neslozni, bez dovoljno jasnih uvida u zakulisane igre mocnijih drzava. Otuda nedorasli, nemocni da im se odupiru kako treba.

  8. #8
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Saga o..icima-Zasto i kako sam napisao ovu knjigu?

    V. Lose procene. Pogodna je prilika da se ukaze na nesto sto ovu regiju vekovima unazadjuje, sto je deo lokalnog mentaliteta, a to su vrlo rasirene sklonosti prema subjektivnostima, olakim zakljucivanjima “od oka”, LOSIM PROCENAMA. Kroz celu istoriju balkanski narodi su se cesto medjusobno nepotrebno i bezrazlozno sumnjicili. Vrlo je tuzna cinjenica da Srbija i balkanske drzave ulaze u 21 vek optereceni teskim bremenom iracionalne mrznje. Lose procene se ne bi mogle videti jedino medju drzavama, nacijama i verama, nego i kada se radi o politickim strankama i njihovim liderima, pa sve do medjuljudskih odnosa.

    Zar od 1945 do danas bezbroj nevinih ljudi nije stradalo zbog neosnovanih sumnjicenja?.

    S ovim u vezi je zapostavljanje naucnog proucavanja drustva, sa svim tragicnim posledicama koje iz toga proisticu. Kapitalne drzavne odluke treba da se donose na osnovu cinjenicnih podataka, a ne od oka. Ovo nacelo racionalnosti odluka treba da se prosiri na sve sfere, kada se radi o preduzecima, ustanovama, medijima, obrazovanju, domacem vaspitanju …Sta reci o odlukama danasnjih sudija koje su neretko nepravicne? Ili o divljanjima mafijasa koji su duboko ubedjeni da postupaju mudro?

    Imamo danas demokratsku vlast koju cine eksperti, iskreni patrioti. Oni zele dobro narodu, ostvarili su podosta znacajnih pomaka, ali nisu u stanju da posle decenija mraka sve brzo dovedu na svoje mesto, jer je to objektivno nemoguce uciniti tako brzo. Pored toga, imaju naspram sebe jos uvek nerazvlascene kriminogene segmente koji ih u tome opstruiraju. Nazalost, narod to ne razume dovoljno. Ali ni politicari nazalost nisu uvek bili imuni na medjusobna neosnovana nepoverenja, na prebrza i netacna medjusobna vidjenja. Zar ovoj tvrdnji ne ide u prilog danasnja sveopsta usijana medjustranacka ostrascenost ?

    Naucni metod podrazumeva da se procene neke pojave obavljaju objektivno, sveobuhvatno i kontinuelno, da svaki naucnik koji tako postupa dodje do istog rezultata, ISTINA JE JEDNA. Da navedem primer Kosova, naseg odnosa prema Evropi, Rusiji, ili sa medjunarodnom zajednicom, Haskom tribunalu, koliko medju nasim politicarima ima razlicitih vidjenja, i ne samo njima, nego i kada se radi o nasim istaknutim naucnicima?

    Ziveli smo vise od pola veka u drustvu gde je carevala"lakirovka" (ulepsavanje), nije se smelo na objektivan nacin govoriti o stvarnosti i propustima. Onda greske nisu bile ispravljane, uzimale su maha. Kriza je bila neizbezna. Nazalost, ni dan danas ovaj sustinski propust nije otklonjen u dovoljnoj meri.

    Sta reci o konformizmu pojedinih nasih danasnjih intelektualaca, o zatvorenosti pojedinih medija? POJEDINE ISTINE SE NI DAN DANAS NE SMEJU RECI. Izgleda da jos uvek postoje tabu licnosti i tabu teme?

    Izlaz se moze nazreti u prosvecivanju, izmeni uloge domaceg vaspitanja, obrazovnog sistema, porodice, medija. Da tako nas narod uzdignemo do veceg stupnja samosvesti, stanja duha, da bi mogao sebe da izvede na putanju spasenja.

    Vrlo je zanimljiva tema opis ondasnjeg naseg sela. Mi smo bili vredan i pobozan, vro zdrav mlad narod, selo je vuklo vekovima napred. Kada je selo pocelo da se urusava, pocelo je slabljenje nase drzave i njenih stanovnika.

    Survivalizam je pojam koji oznacava snalazenja pojedinca u prirodi , kako da zagubljen pronadje hranu da prezivi, da se spase od elementarnih nepogoda, kataklizmi, ali ja survivalizam ovoga puta vidim mnogo sire, na jedan novi nacin, kao danasnji na ovim prostorima vrlo aktuelan duhovni pokret, koji treba da se odrazi i u knjizevnosti i nauci, mi smo ugrozeni, tragajmo za putevima kako da prezivimo.

    G.Da komsiji crkne krava. Cesto se cuje: DA KOMSIJI CRKNE KRAVA. U uzavreloj klimi politickih nestabilnosti, ratova i raspada zemlje, gde je vecina na neki nacin od nekoga ostecena, opljackana, potlacena, zar nase ulice nisu prepune onih u crnom, nastaje sveopsta ostrascenost, bujaju Lose procene, sa velikim slovom L, svi sumnjaju u sve. Radja se vrsta kolektivne paranoje, ovi unesreceni, neretko otrovno ostrasceni, su skloni da najcesce pogresno vide krivca u drugoj naciji, u tudjoj politickoj stranci, ili jednostavno u bilo kom neistomisljeniku, ili cak u slucajnom prolazniku ili prolaznom zivotnom saputniku, svugde vide nekoga ko ih je u crno zavijo, ili im kako oni umisljaju radi o glavi. Kada se nekome drugome nesto lose desi, mnogi u sebi likuju pobednicki, nije retko da se cuju zluradi graktavi povici: "Dolija!” Neki od njih idu korak dalje, uzimaju pravdu u svoje ruke, ustremljuju se na nevine, umisljajuci da su oni vinovnici njihovih stradanja ( Npr. ucestali medjusobni obracuni kriminalaca).

  9. #9
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Kako i zasto sam napisao ovu knjigu?

    D. Negativna kadrovska selekcija. Srbi ostrasceno razgovaraju o politici. Omiljene teme su kritike nesposobnih politicara, spominju Domanoviceveg Dangu, Tita, Milosevica ( istini za volju drugi se sa njima ne slazu), zale se da nam stalno drugi namecu pogresne vodje, da su favorizovali Tita internacionalistu na stetu nacionaliste Draze Mihajlovica, ili tvrde da nevidljiva ruka uklanja najbolje jos od vremena Vuka Karadzica, Karadjordja, Milosa Obrenovica, Draze Mihajlovica………, spominju odliv mozgova kao smisljenu kradju najnadarenijih, kritikuju danasnje navodno nesposobne politicare ( sa njima se ne mora sloziti), pojavu takozvanog mobinga. Dobro je poznato da je Klauzula MPP ( MORALNO POLITICKE PODOBNOSTI) ustvari jos onda bio mobing, koji nije nista novo, to je nastavak klauzule MPP koji je decenijama oznacavala diskriminaciju politicki nepripadne vecine.

    Zar dokaz ovoj tvrdnji nisu danasnje ucaurene zatvorenosti u svoje stranacke i medijske krugove i kadrove? Mi se jos nismo otarasili teskog bremena prethodnog birokratskog nassledja. Ovaj proces otreznjenja se mora ubrzati. Zar mi jos ne govorimo PUSTU TURSKO! A od isterivanja Otomanskog carstva iz ovih krajeva ima skoro dva veka? Necemo valjda u sebi nositi otrovne navike i u 21 veku?!

    DJ. Medjunarodna zajednica i mi. S’ ovim u vezi je glavno saznanje ovih sabranih dnevnickih zapisa :GLAVNI UZROCI NASIH PROMASAJA SU U SFERI NASIH POGRESNIH KONCEPATA ODNOSA SA DRUGIM DRZAVAMA, SA GEO-OKRUZENJEM, kako se to kaze sa MEDJUNARODNOM ZAJEDNICOM.

    Sustina nasih teskoca u odnosima sa medjunarodnom zajednicom je sto ova oblast nije naucno istrazena, ne poznajemo dovoljno zavijutke danasnje vrlo slozene medjunarodne politicke situacije, ne proucavamo istoriju , ne donosimio kapitalne drzavnicke odluke na osnovu cinjenicnih podataka. Otuda ove odluke nisu uvek bile optimalno racionalne. A naspram nas smo oduvek imali mocne drzave. Danas su one na vrlo visokom nivou tehnoloskog i svekolikog naucnog razvoja, sa timovima vrhunskih naucnika vrsnih poznavaoca ove sfere, njihove odluke su plod interdisciplinarnih istrazivanja, predstavljaju najbolja moguca resenja. Zbog toga im nije tesko da nam osiromasenim i podeljenim, nedovoljno organizovanim, neracionalnim, namecu njihove najbolje izbore.

    Americka spisateljica Ayn Rand je u njenom spisu"Globalna Balkanizacija"napisanom daleke 1977, predvidela nedavne ratove na Balkanu i dogadjaje u Istocnoj Evropi, ona istice da su balkanski tribalizmi u suprotnosti sa razumom, da imaju svoje duboke vekovne korene i da su u svojoj biti atavisticki, da su nacionalni profiteri zloupotrebljavali nacionalna osecanja bespomocnih ljudi da vode ratove ili dobijaju glasove na izborima. Ona tvrdi da je komunizam samo jos vise pogorsao ovo tesko vekovno breme nepoverenja i losih procena.

    Prema Ayn Rand, grupa intelectualaca je posle Prvog svetskog rata u nameri da navodno zaustavi proces balkanizacije stvorila Kraljevinu Jugoslaviju i Cehoslovacku.Ove drzave su tada bile potrebne. Svedoci smo nedavnih rasturanja ovih drzava, jer vise nisu bile potrebne.

    Balkanske narode treba podrzati da uspostave dijalog i mir. Pregovori srpske i kosovske delegacije u Becu su bili dobar put da se dodje do istine, nazalost prevagu je na kraju odnelo ono sto svi znamo da se desilo. Naspram Srpskog pregovarackog tima u Becu sastavljenog od vrhunskih eskperata, je trebao da sedi tim kosovskih naucnika, istoricara, antropologa, psihologa, sociologa. Umesto toga, Albanski pregovaracki tim je bio sastavljen od ostrascenih lokalnih politicara kojima nije bio cilj da pregovaraju, nego da namecu samo jedno-nezavisnost Kosova.

    PREGOVORI O KOSOVU U BECU SU OSETNO PODIGLI REITING SRBIJE, JER JE SRBIJA POKAZALA SVETU DA IMA VRHUNSKE EKSPERTE RAVNE NAJBOLJIM SVETSKIM NAUCNICIMA. A to Evropa i svet najvise cene. Argumentovana i snazna odbrana Kosova, odlucnost vlasti i naroda da ne daju svoju teritoriju, su snazno ojacali pozicije Srbje, kao i podrska Rusije. Evropa uvazava i one stavove koji se mogu kositi sa njihovim, pod uslovom da su plod racionalnih promisljanja i da su odraz plemenitih patriotskih teznji.

    Sklon sam da vidim prethodne i aktuelne medjudrzavne etnicke i politicke sukobe u Srbiji i na Balkanu kao perverznu transformaciju ovih atavistickih korena koje istice Ayn Rand. To jest, kao sto ljudi imaju svoje licnosti, tako isto kolektivna nacionalna osecanja, mitovi, traume, pobede, porazi, frustracije, stvaraju neki nacionalni duhovni kolektivitet, sto bi moglo biti na neki nacin blisko pojmu nacionalnih licnosti.

    Svrsishodno je istaci da bi se sprecili sukobi i ratovi na Balkanu, potrebno je razumevanje naroda koji zive na Balkanu, treba dati rec etno psiho-analiticarima. Nepristrasni politikolozi ”mentalni spaleolozi “( ovaj izraz se ponekad upotrebljava u pezorativnom smislu), bi trebali da odgovarajucim pristupom lociraju ove vekovne ostrascenosti usadjene duboko u potsvestima ovih naroda, te da ih otuda izvuku na povrsinu, da osveste, prosvete, da se balkanski narodi jednom zauvek shvate i izmire.

    Nazalost, aktuelni dogadjaji u Srbiji, sa Kosovom pre svega, umesto da vode osvescivanju i pomirenju, mogu stvarati nove nepredvidljive sukobe i ratove. Podrskom opciji NEZAVISNO KOSOVO hteli mi ili ne to priznati, su izvuceni na povrsinu nacionalni mitovi nabijeni inferiornostima poraza, ili sujetama pobeda.

    Cime se ne samo u Srbiji, nego na celom Balkanu, mogu podsticati nove pogresne procene, ne samo kada se radi o medjunacionalnim odnosima Srba i Albanaca; tako u Srbiji jacaju one politicke struje koje guraju Srbiju u izolaciju, odbijaju je od Evrope. Destabilizacija Balkana neminovno jaca u Srbiji mafijaska okupljanja-to posmatramo jos od pocetka 1990-ih .

    A mafije dubinski slabe Srbiju.

    Dakle, danasnje stanje u nasoj zemlj i na Balkanu nije nas izbor.

    Izgleda da i dalje zivimo u svetu nasledjenih etnickih predrasuda prema “Balkancima”, zbog takvih predrasuda nazalost balkanskim narodima izmice priblizavanje Evropi. Cuju se teze: Balkanskim narodima su postavili medjunarodne tutore, jer su nedorasli i nesposobni da se sami staraju o sebi, kao i oni u Burundi i Ruandi . Pozivaju se da je slicno bilo prilikom davanja na upravu Bosne i Hercegovine Austrougarskoj na Beckom kongresu 1878 godine.

    Upravo postupci nase Vlade, nasih drzavnika i svih nasih gradjana, treba da dokazu da smo mi civilizovan narod, kadar da uzme svoju sudbinu u svoje ruke, umesto da se o nama navodno stara medjunarodna zajednica.

    Za nas mogu biti vrlo poucni primeri Nemacke i Japana, koji su posle II Svetskog rata bili gubitnici, sto smo mi sada na neki nacin. A sada su ove dve nacije u grupi najrazvijenijih i najbogatijih zemalja. Kada je Nemacka kapitulirala 1945 godine, nemacki general se obratio naciji recima da je Nemacka izgubila rat, ali da ce nemacki narod biti pobednik ako svi zasucu rukave i ako svi obavljaju svoje zadatke kako treba. Sledeci ovaj zavet Nemci su opet postali pobednici. Ove dve zemlje su od gubitnika postale mocne drzave, sireci kult rada, sloge i ispravnih procena, uvodjenjenjem nauke, postovanjem zakona, reda, kulture.

    Dakle, izgleda da bi iskrena podrska medjunarodne zajednice u ovome procesu izbavljenja mogla biti takoreci presudna.

    Rusi su nasa braca po krvi, veri, jeziku, ali i njih i nas je unesretio komunizam. Rusi takodje ulaze u Evropu. Putin je mudar politicar, iskreno voli Ruse, ali i Srbe. Danasnja podrska Rusije nam je dragocena, ali mogucnosti Rusije da nam pomogne nisu tolike koliko se mnogi egzaltirano nadaju. Zato razvijajmo maksimalno saradnju sa Rusijom na svim nivoima. Uporedo, znajmo da nase ulazenje u evropske strukture nije izdaja Slovenstva i Rusa, naprotiv, Rusija nas ohrabruje da se pridruzimo Evropi.

    Nasi ljudi u Dijaspori mogu dati presudan doprinos poboljsanju stanja u zemlji. Udruzeni sa vlascu, narodom, njegovim bazicnim institucijama kao sto su Crkva, Dinastija Karadjordjevic, SANU, Univerzitet, svim umnim i dobronamernim ljudima, svi zajedno mozemo dati presudnu sinergiju da krenemo preporodu.

    Budimo vrlo oprezni, izvucimo pouke iz proslosti, u suprotnom mozemo biti vrlo neprijatno iznenadjeni. Ko je sanjao da ce pocetkom 1990-ih nastati ratovi u bivsoj SFRJ? Niko ne moze pouzdano predvideti sta nam se moze sada desiti? Niko nije mogao predvideti kakvi ce biti izborni rezultati maja 2008 godine i onoga sto se nakon toga desavalo?

    Unutrasnje ekstremne politicke struje ne zele Srbiju u Evropi, nazalost to ne zele ni pojedine struje u geo-okruzenju koje spolja ugrozavaju teritorijalnu celovitost Srbije. Ovima drugima, u sveopstem haosu i magli mogu biti korisni upravo ovi prvi.

  10. #10
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Saga o..icima, Kako i zasto sam napisao ovu knjigu, NASTAVAK-

    E. Istorija. Istorija balkanskih naroda, ukljucujuci i Srbe, je citanka surove stesnjenosti malih seljackih naroda, koji pokusavaju da prezive.

    Srbi su mali narod, ali su na Balkanu znacajan i veliki nacionalni entitet, povrh svega na strateski vrlo znacajnom prostoru. Kao takav su kroz istoriju bili izlozeni pohlepama i invazijama svakojakih osvajaca. Osvajaci su neretko bili na visem stepenu razvoja kulture, tehnologije i civilizacije. Srbi su cesto bili bez stvarnih, iskrenih i snaznih saveznika, ostavljeni sami sebi, svojim razjedinjenostima i losim procenama, u surovoj i nemilosrdnoj borbi za puko prezivljavanje.

    Ne bi se moglo sloziti sa tvrdnjom “da su Srbi mali narod, ali sa velikom dusom.” Radi se o necem drugom: Srbi su bili vekovima veliki znacajan narod na Balkanu, sada su ocerupani, ostarili, iznureni, razjedinjeni. Znaci islabili. Ali ostala ona ranija vekovna svest moci.

    Reci proslost, to nije samo skorije vreme, znajmo da su isti ti uzroci, ili akteri, koji su manje ili vise predodredjivali nase istorijske sudbine u 20 veku, i danas, bili na neki nacin prisutni i u 19 veku, pa i ranije. Nije tesko prepoznati da istorija nije haoticna smena razlicitih, slucajnih epohalnih dogadjanja, nego je pre vekovna serija dobro osmisljenih programa, takoreci sistematskih nametanih slabijim od strane mocnih vladajucih drzava. Istorija je ustvari citanka vekovnih borbi pojedinih mocnih sila i drzava, da vladaju drugim slabijim drzavama. Ujedno krcata je svedocanstvima slabijih koji su pokusavali da se se odupiru mocnijim, ne prepoznajuci dovoljno pipke lukavih poduhvata onih velikih sila koje su sa daljine programirale ratove, pobede ili poraze, onako kako to njima odgovara.

    Ko vlada svetom? Iz stranice u stranicu junaci ovog romana strasno raspravljaju po balkanskim kafanama i sastajalistima da li vladaju Amerika, Engleska, Francuska ili Rusija? Neki kazu: ” Zavladace zuta rasa!” Ovde su sadrzane rasprave o prirodi drzave, vlasti, ko je vladao Jugoslavijom, da li je to bio J. B.Tito, da li je stvarni vladalac bila KPJ ( Komunisticka partija Jugoslavije), kasnije SKJ ( Savez komunista Jugoslavije), ili su to bili drugi, svakojake tajne sluzbe, masoni, iluminati? Ko vlada danas Srbijom?.

    Danas se nalazimo na krovu istorije, zivi smo svedoci finala istorijskih poraza pojedinih naroda, i pobeda onih drzava koje sada vladaju svetom, pobednici su narodi koji su u proslosti pribegavali nauci, za koje je vodece nacelo bilo MUDROST- ZNANJE, cije odluke i strategije su bile racionalne.

    Jos cujemo odjeke proslih ratova, zveket oklopa i kopalja, njistanje posrnulih konja, urlike probodenih i ranjenih. A u 20 i danas u 21 veku zavijaju zlokobne sirene, siste rakete, padaju bombe, cuje se huk aviona, treperi elektronski nadzor, citave kontinente paralizuju pranje mozga i mentalna spaleologija i medijska manipulacija, iz dubine mraka istorije dopiru vapaji i stradanja pozavadjanih naroda koji su se u mraku neznanja i iracionalne mrznje vekovima samoistrebljivali boreci se medjusobno, ili sa drugim narodima.

    Mnogi danas prepoznaju da se istorija ponavlja, jer ono sto se pokazalo kao korisno za mocne drzave ranije, sto je provereno kao uspesno, se ponovo primenjuje. U vekovnim borbama jaci pobedjuju slabije, danasnje vladajuce drzave sveta su se naprimer bile svojevremeno ujedinile da razore Austrougarsku kada je to bilo u njihovom interesu. Pogledajmo sta se danas desava u Bosni i Hercegovini, zar to nije nista drugo nego li ponavljanje eksperimenta Austrougarske posle Beckog kongresa 1878 godine.

    Onda je to bila mocna Austrougarska, sada njena iskustva proucavaju zapadni naucnici primenjujuci ih u Republici Srpskoj i Federaciji Bosne i Hercegovine.

    Zar raspad Jugoslavije, ratovi na ovim prostorima pocetkom 90-ih godina proslog veka, nisu u ponecemu slicni Drugom ili i Prvom svetkom ratu?

    Nasa drzava je razorena ranijim greskama, razorni uragan je od pocetka 90-ih godina proslog veka prohujao ostavljajuci za sobom razvaline drzava, ratove, milione izbeglica, bedu i siromastvo, milione unesrecenih i promasenih ili unistenih zivota, zemlju zavio u crno.

    Ivucimo pouke proslosti!

    ZJ. Nemoc ispravljanja gresaka.

    Danas se cuje na sve strane: STALNO PONAVLJAMO ISTE GRESKE, ZAR MI NISMO U STANJU DA SE UCIMO NA GRESKAMA, ZASTO IMAMO KRATKO PAMCENJE? Poznato je da pojedinac u dubokoj psiholoskoj krizi nema snage, niti moc koncentracije, da izvuce pouke iz ranijih gresaka, nije kadar da napravi rezime i da se ispravi. Ovo isto vazi i za nacije. Nas narod je umoran, i ne samo on, nego i drugi balkanski narodi, obespomocen je, nalazi se u dubokoj krizi identiteta.

    Nikako se ne mogu sloziti sa tvrdnjama pojedinaca, makoliko oni bili uticajni ili priznati autoriteti, “da su Srbi lud narod”, jer je to apsolutno netacno. Srbi su narod koji je vekovima bio izlozen agresiji, to se neminovno odrazilo na nacionalnu psihologiju. Pre bi se reklo da su Srbi vrlo mudar i vitalan narod, pravo je cudo sto jos postoje posle svakojakih uzasa koje su trpeli vekovima.

    Srbima, i ne samo njima, nego i svim narodima Balkana, su potrebni duhovni i dusevni preporod, izbavljenje iz posrnuca u koje su bili gurani vekovima. Zato ih ne treba kriviti za aktuelnu iracionalnost.Treba ih podrzati da usprave kicmu, da ojacaju, da se izbave.

    Mnogi su duboko razocarani njihovim tragicnim sudbinama te otuda pljuju na sopstevni narod, Srbi okrivljuju Srbe da im nisu pomogli, da vise vole tudjince, da su sesvi drugi balkanski narodi okrenuli sebi, a da samo Srbi i dalje robuju nekakvom internacionalizmu. Pokusavam i ovu enigmu da razjasnim, da odmah kazem ona nije od danas, to sam cuo da neki govore jos kada sam bio malo dete

  11. #11
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Saga o..icima-1940-1953, slede tomovi 1953-2008 g

    Z.O Beogradu. Posebno sam opsednut razmisljanjima o Beogradu, pocevsi sa ranim secanjima na Beograd jos od sredine 1940-ih , nesto kasnije od pocetka 50-ih godina 20 veka.

    Beograd je kao prestonica Jugoslavije na neki nacin prozor Evrope, preko njega su oduvek u nasu zemlju, ne samo u Srbiju, nego i nekadasnju Jugoslaviju, i sire, prodirali strani uticaji, takozvana evropeizacija.Tako je i danas. Iz sveta je preko Beograda dolazio tehnoloski napredak, kapital, ali i kultura, filmovi, pisci, pesme, moda, svakojake nove navike. Mondijalizacija nije danasnja pojava, ona je pocela sve vise vec od 1948 godine, i mnogo ranije, najvise je isla preko Beograda.

    Imao sam 15 godina kada je se porodica doselila u Zemun 1951 godone, odnosno Beograd. Jos tada shvatih vise potsvesno, a vremenom je taj spoznajni proces sve vise izlazio na nivo svesti, da je Beograd nesto mnogo drugacije od unutrasnjosti Srbije, jos vise od Bosne, i Hercegovine, ili Crne Gore.

    Uvidjao sam postepeno da u Beogradu vlada drugacije raspolozenje, da se Beogradjani ne ponasaju kao oni u unutrasnjosti Srbije, ovo je narocito bilo prepoznatljivo u svakodnevnim postupcima mladih. Bio sam sklon da to objasnim cinjenicom da je u Beogradu prestonici povece drzave koja se prostire od Austrije i Italije do Grcke i Bugarske, bila snazna koncentracija nesrpskih nacija, dok je srbijansko zaledje nastanjeno skoro cistim srpskim zivljem. Ponekad mi se cinilo, mozda suvise emotivno, da je Beograd pomalo kao neki tudji organ koji je prikacen na telo koje ga ne prihvata dovoljno.

    Imao sam povremeno utisak da Beograd ide jednim, a ostatak Srbije drugim kolosekom.

    Nazalost, vremenom sam sve vise shvatao da se kod nas Zapad i evropeizacija ponekad shvataju na pogresan nacin, da postoji povremena sklonost uzimanja loseg, a odbacuju se neke dobre stvari. Kao vec odrastao covek, posle zavrsenih studija i odsluzene vojne obaveze svestan ovakvog odnosa Beograda i unutrasnjosti, sam se pitao da li su moja vidjenja ispravna, da li ja licno nisam dobro integrisan u Beograd, ili obratno, da li se Beograd zaista ne integrise kako treba u Srbiju?

    Stanje duha nacije. Junaci ove povesti, stalno razmisljaju o”stanju duha”nacije, nekima od njih je istinska opsesija mentalitet, psihologija Srba; stalno razmisljaju o nasem duhovnom i kulturnom, obrazovnom zaostajanju za razvijenim zapadnim drzavama, i kako se to odrazava na postupke vodja nacije i svih onih koji cine naciju.

    To su u osnovi razmisljanja o zrelosti i nezrelosti, o sazrevanju. Kao sto se ljudi razlikuju u stepenu zrelosti tako se zapazaju te razlike i kada se radi o regijama i drzavama. Kao sto ljudi vremenom sazrevaju, ali ih ima koji ne mogu da sazru. Ova konstatacija tako na neki nacin vazi i za pojedine narode.Tako se i narodi menjaju, sazrevaju. Neki brze, a neki sporije. Neki narodi se jednostavno zalede na jednom nivou, drugi ponekad uzdrmani teskim istorijskim nacionalnim kataklizmama regresiraju iracionalno u mrak proslosti. Otuda imaju kako se to kaze “kratko pamcenje”.

    Da li smo mi u stanju da shvatimo pouke proslosti i danasnjeg vremena? Kako sazreti i ne ponavljati pocinjene greske proslosti? Kako uci u kruzok modernih drzava?

    Mozda vec vekovima zivimo u mucnom vestacki nametnutom stanju, koje je drugacije od onoga koje bi stvarno bilo da nije bilo svakojakih spoljnih uticaja. Covek, citavi narodi, imaju nevidjene mogucnosti prilagodjavanja, na sve se privikne. I mrak postane svetlost. Kada se ne zna za bolje. Zivimo, zivotarimo.

    Pridruzimo se narodima koji nesmetano uzivaju blagodeti savremene civlilizacije! Otarasimo se prokletog balkanskog samara! Kako pronaci i sloziti razbacane delove velike slagalice.?

    J. Uspon i pad Jugoslavije. Sudbina komunisticke ideje, zelje da svi Juzni Sloveni zive u jednoj drzavi Jugoslaviji, i kako su se se te divne zamisli izjalovile od 1945 do danas, su glavne teme ovoga romannsiranog dnevnika. Iz epizode u epizodu se opisuju fine procedure urusavanja ovog vekovnog sna.

    Jugoslavija je ostvarila na delu u pocetku vrlo znacajne napretke u razlicitim oblastima. Narod je poceo da prihvata novi drustveni poredak.

    Posle obnove i izgradnje, elektrifikacije, izgradnje stanova i otvaranja novih radnih mesta, vitalnih socijalnih programa, masovnog obrazovanja, Jugoslaviju je zahvatila istinska revolucionarna ekstaza. Iako se zanos nastavljao iz godine u godinu, za ist inu sve usporenije, vec pocetkom 1960-ih godina je pocela da se nazire kriza. Analiticari toga perioda zapazaju da je se ondasnja Jugoslavija usmerila u suvise ambiciozne reforme koje ne bi mogle ostvariti, ni mnogo bogatije i razvijenije zemlje. Pocetkom 1950-ih je zavedeno Samoupravljanje, navodno fabrike su bile date radnicima na upravljanje. Uvidelo se na kraju da je to vro skupa demagogija koja mnogo kosta a prigusuje vrlo snazno ekonomske zakonitosti i motivaciju zaposlenih i trzisnu utakmicu, privreda je i dalje ostajala u velikoj meri planska. Onda je se zemlja pocetkom 1960-ih orijentisala ka Nesvrstanoj politici, pokazalo se da je i to bilo jos jedno zamajavanje i pogresan korak.

    Doslo je do masovne i vrlo intenzivne politizacije u raznim sferama, ukljucujuci i ekonomiju, obrazovanje, informaciju, kulturu, pravosudje, itd.

    Iako je ekstaza postepeno jenjavala, ona je jos uvek bila prisutna u svakodnevnim postupcima ljudi. Ipak, i tada vecina gradjana je bila koliko toliko zadovoljna. Ali mrak despotske samovolje je poceo da sve vise destruktivno pritiska iz dana u dan.

    Krajem 80-ih godina proslog veka zuta stampa ( ona je vec tada bivala sve prisutnija) je obznanila da je svaki sesti stanovnik Jugoslavije bio saradnik SDB ( Sluzbe drzavne bezbednosti). Mnogi su to pretpostavljali, drugi su bili sokirani kada su to saznali. Zasigurno da oni koji su bili dousnici su za to bili obilato nagradjivani novcem u kesu, ali ponajvise neformalnim beneficijama i privilegijama, a upravo one su bile neizmerne.

    Poznato je da na ovim prostorima postoji vekovna sklonost ka konspiratovnosti, Balkan je bio takoreci oduvek steciste svakojakih belosvetskih spijuna.

    Komunizam je u pravom smislu reci promovisao istinsku armiju svakojakih agenata, onih koji nekoga stalno nadzoravaju, prate, prislukuju, vremenom ispoljavajuci sve vecu zelju da sve podvrgnu svom uvidu, pa skoro do intimnih sfera postojanja gradjana. Nazalost, vecina njih, umesto da nadzoravaju neprijatelje, je ostrascena kratkovido jurisala na nevine, kao sto se Don Kihot macem besno obrusavao po vetrenjacama.

    Tako su bila sve vise potpaljivana neosnovana sumnjicenja. Sto se postepeno pretvaralo u istinski pozar paranoje, sve je vise segmenata gradjana padalo pod udar represije.

    Ondasnja Jugoslavija se i dalje hvalila da je svetski sampion u medjunarodnoj saradnji, detantu, most izmedju Istoka i Zapada, model za imitaciju, da je zavela samoupravljanje najhumaniji sistem u istoriji covecanstva, da su ljudska prava postovana, da je standard visok, i produktivnost fabrika na visokom nivou..

    Tako je samo spolja izgledalo. Tome laznom bljesku su doprinosili medjunarodni krediti, sto je sprecavalo da se sagleda stvarno stanje. A za to vreme svemoguce krize su podmuklo tinjale i uzimale maha. Rastu tenzije na relacijama izmedju etnickih grupa, bujaju dezintegrativni procesi na Kosovu , u Bosni i Hercegovini i drugim republikama, ekonomska kriza je sve prisutnija; umesto proklamovanog samoupravljanja nedorasli SKJ je bio glavni upravljac. On je sve uzimao pod svoju kontrolu i nadzor, imao je monopol, dolazi do birokratizacije i samovolje, nepotizma i korupcije, beneficija i privilegija. Republike su pocele da optuzuju jedna drugu za privilegovan polozaj. Hrvati sumnjice Srbe da su cizmasi, a Srbi njih za zaveru Tita, Kardelja i Bakarica.

    Tajnovitost vlasti je vrlo zahvalna tema, narocito su znacajne fine procedure ukrivanja masovnih zloupotreba, cime je se SFRJ trudila da osigura efikasan obracun, a da ga u isto vreme ukrije od prepoznavanja, jer je Jugoslaviji narocito bilo jako stalo do demokratskog imidza u Svetu nesvrstanih ( npr.: neko dobije otkaz kao politicki nepodoban, to obrazloze da je navodno neradnik; ne moze da dobije posao jer nije uticajan, kazu da vlada nezaposlenost; ovde spadaju osude na kaznu zatvora za nepocinjeno krivicno delo; smestaji dusevno normalnih ljudi u ludnice, diskriminacije u obrazovnim ustanovama, za vreme sluzenja vojne obaveze, pred sudovima, itd.).

    Pocetkom 1970-ih se javljaju sve brojniji disidenti, da bi pocetkom 1980-ih ovaj trend dobio u snazi. Zahtevi disidenata iz cele SFR Jugoslavije, i duboka kriza i slabljenje zemlje, su doveli, ujedinjeni sa medjunarodnom podrskom, do zavodjenja visestranackog sistema u Jugoslaviji 1990 godine.

    Narocito od 1980-ih, a sve vise od pocetka 1990-ih godina, nastaje proces masovnog osvescivanja, raslojavanja, osipanja redova komunista, mada je ovaj proces nastao jos posle 1948 i postepeno dobijao u snazi jos od pocetka 1950-ih godina. Uporedo sa ovim procesom dolazi do energicnih obracuna sa postenim komunistima, idealistima.

    Pocetkom 1990-ih je zaveden visestranacki sistem, nastaju stranacke borbe, sankcije, ratovi, raspad zemlje, kriminal, beda, inflacija. U 1991 godini je nestala SFRJ i stvorene su nove drzave iz njenog sastava.

  12. #12
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Saga o ..icima, Kako i zasto sam napisao ovu knjigu?

    K. Zapitajmo se ? Politika se izmenila, postala je poslednjih decenija mnogo slozenija, u politiku su snazno prodrle nauka i tehnologija, danas je politika mnogo udaljenija od razumevanja obicnih ljudi. Posledica je nerazumevanje, sto stvara sirok prostor za manipulacije i indoktrinacije .

    Zasto smo mi narod koji se svrstava danas u gubitnike? Ko, kako i zbog cega nas je preveo u tabor gubitnika, kada smo posle Prvog i Drugog svetskog rata bili formalno u pobednickom taboru. Zasto taj proces nismo na vreme prepoznali i sprecili? Kako iz tabora gubitnika preci u pobednike? Ko su nasi prijatelji, a ko neprijatelji? Kako da nase neprijatelje pretvorimo u nase prijatelje?

    Ovde se razmatra jos jedna znacajna dilema koja potice sve do danasnjih dana iz nase vrlo davne proslosti. Srbi su junacka nacija koja se nije htela pokoriti ni najjacima, od juna 1389 godine, preko 1914, 1941 pa sve do danas 2008 godine. Junastvo i moralnost su izvanredne osobine jedne nacije. Ali nam je potrebno jos nesto : smisao za diplomaticnost i potragu ne za resenjima o kojima mi sanjamo, nego koja su objektivno moguca.

    Vrlo je umesno danas objasniti evoluciju jedne nacije, koja junacka i moralna, biva podvrgavana poluvekovnoj demagogiji komunizma, i kakve su posledice toga po nasu nacionalnu psihu i identitet. Kako je nasa nacija koja je vekovima bila junacka i moralna, zapala u poslednjim ratovima u zamku perfidnog poduhvata da bude pretvorena i prikazana kao suprotnost tome" razbojnici, siledzije, lopovi, oni koj siluju zene i ubijaju nemocne." Zele da nas lise vekovnih moralnih preimucstava, ukljucujuci i napore da nas izazovu protiv pojedinih vladajucih naroda planete. Budimo oprezni i promisljeni!

    Uzimajuci u obzir ove istorijske i druge cinjenice, mozemo se zapitati:
    -da li je raskid Pakta sa Nemackom marta 1941 bio mudra odluka, da li su njegove posledice bile stetne ili ne za nase nacionalne interese?
    -da li su sukobi izmedju cetnika i partizana mogli biti izbegnuti?
    -da li su sukobi izmedju etnickih grupa mogli biti izbegnuti takodje?
    -otkud kod nas komunizam?
    -otkud pojava komunizma i fasizma? Da li su se ove ideologije pojavile spontano, ili na neki drugi nacin, pojave komunizma i fasizma su snazno uticale na sudbine celog covecanstva i milijardi ljudskih bica.
    -da li su se ratovi u poslednjoj deceniji 20 veka mogli izbeci?
    -zasto smo se tako za vreme komunizma sumnjicili, zasto smo se svadjali ?
    -zasto mi stalno bivamo hrabri momci i heroji?
    -zasto kod nas veciti dualitet-Rusija-Zapad?
    -zasto sada nema dovoljno osvescenja i ima cak i dalje pokusaja da se se nastavi isto ono sto sto je cinjeno i ranije ili se mozda ponavljaju teske greske proslosti?

    Listajuci stranice ove knjige se nailazi na brojna druga pitanja na koja se traze odgovori:
    - zasto smo krenuli stazom ekscentricnih strateskih koncepata, kao sto su Samoupravljanje, Nesvrstanost, razne cudne reforme, otkud to bas kod nas?
    - Kako to da smo1948 mi bili jedini koji su okrenuli ledja Rusima, a sada smo u 2008 godini opet mi jedini koji smo uz Ruse?
    - Da li je nasa zemlja neka vrsta medjunarodnog enfant terribl-a, kojoj je namenjeno od Svevisnjeg da vecito pribegava nekim ekscentricnim postupcima i konceptima? Zasto? Ko nam to stalno namenjuje ovu nezahvalnu ulogu? Zasto je prihvatamo, zasto idemo uvek grlom u jagode?
    - -zasto je se pocetkom 1990 ih godina ponovila 1941 godina? Zasto se istorija ponavlja?
    - -zasto su se raspali SFRJ, SKJ, JNA?
    - -zasto su nam zavedene sankcije, zasto smo bili bombardovani?
    - -zasto smo bas mi bili zemlja gde je komunizam bio sve do 2000 godine na vlasti
    - -zasto smo prihvatali, zasto su nam nametali pogresne vodje, od J.B.Tita sve do S.Milosevica?
    Ko to cini?
    -Zasto medjunarodna zajednica nezasluzeno postupa ovako prema nama ?
    -Otkud sadasnji romantizam pobune malih protiv velikih koji tako potseca na 27 mart 1941 godine, ili na 1999 godinu?
    -otkud ovakva sveopsta korupcija, kriminalizacija, mafijastvo, globalna ponovna balkanizacija Srbije?

    L.Kriminalci, mafijasi. Ko su te snage koje nastavljaju da stete i blokiraju ?

    To su snage mraka koje zele da zaustave promene, mahom ostaci razvlascenih formacija prethodne vlasti, koji su se povezali, konsolidovali, nastavljaju da pribegavaju bezakonju i samovlascu, da tako sacuvaju svoje pozicije i privilegije.

    Zar ima neke znacajnije razlike izmedju ubica i koljaca iz Drugog Svetskog rata, bilo da se radi o Srbima ili drugim nacijama, ili pak bez obzira na politicku opciju, i danasnjih nasilnika? Moralni i psiholoski lik svakojakih ratnih koljasa raznih nacija, nakon toga komunistickih progonitelja, je tako slican danasnjim kriminalcima obrijanih glava.

    Umesto da se osveste i shvate teskoce vecine, da uspostave sa njima razumevanje da svi zajedno tragaju za procesom nacionalne sloge, ovde ima mesta za sve, svi smo u istom camcu, sada neki od njih bivaju jos ostrasceniji u potrazi za zrtvama koje ce pljackati i kinjiti.

    Oni pak koji su naivno nasedali stetnim reformama, ekscentricnim konceptima, verovali u neku snagu koja navodno vodi drzavu u svetlu buducnost, iako su uvideli da su te snage dovele drzavu na danasnje stratiste, i dalje su skloni ponekad da veruju naivno u neke nove sarene laze.

    Ostrasceni mafije i kriminalci zaneti svojim novcem su lak plen onih snaga mraka izvan zemlje koje zele da opstruiraju Srbiju , koje ih se lacaju, jacaju ih, kao toliko puta kroz nasu istoriju, i usmeravaju ih da sire haos i kriminal, da iznutra slabe Srbiju.

    Iako smo u 21 veku, oni zive u svome autisticnom svetu, kao da su jos u vremenu Tita i Milosevica ( samovolja ,olaka bogacenja, sticanje enormnih privilegija). Ne shvataju da je ovo Srbija, a ne SFR Jugoslavija, borimo se za Kosovo, ugrozene su nam pokrajine, izlozeni smo pretnjama, oko nas vise nema socijalistickih drzava, svugde su clanice NATO pakta. Narocito je zabrinjavajuca njihova orijentacija prema drugim ( pojedincima, segmentima stanovnistva), iako je komunizam pao, postene patriote nastavljaju da masovno neosnovano sumnjice po losoj navici iz prethodnog perioda. Znamo da danas nema narodnih neprijatelja kao ranije, jasno je da se bore za njihove licne, a ne kolektivne interese.

    Ovakve psihologije su kocnica za promene.

    Istroseni saboterski komunizam zele da zamene novom ujdurmom, novim autodestruktivnim jarmom-mafijastvom. Ukoliko ne shvatimo ovu najnoviju ujdurmu, nastavice se i ubrzati slabljenje nase drzave i nacije.

  13. #13
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Lj.Sta ciniti?

    Kako izaci iz kruga ratova i losih procena, beskrajnih svadja i medjusobnih sterilnih rasprava, kako uci u kruzok razvijenih i bogatih zemalja Evrope, tamo gde nam je mesto, kako se osloboditi prokletog balkanskog nasledja?

    Ucimo se na greskama!

    Da li su nase sudbine i nasa istorija nesto izvan nasih dometa i doprinosa, ili suprotno od toga, da li mi kao pojedinci mozemo nasim licnim odgovornostima i akcijama uticati na tok istorije i uzeti nasu sudbinu u nase ruke?

    Ayn Rand kaze da ne postoje neki istorijski i drugi determinizmi, nego pojedinci koji treba da uzmu sudbinu u svoje ruke.

    Americka naucnica dr.Mary Ruwart pak zastupa nesto nijansiranije stanoviste: ako zelimo da menjamo svet, moramo promeniti prvo sebe same.

    Ovaj princip LICNE ODGOVORNOSTI je u nasim uslovima postavljen u vrlo specificnom lokalnom kontekstu, zato sto nam je prethodni komunisticki poredak bio nametnut silom, nije bio nas izbor. Prethodni poredak je opljackao i unesretio vecinu gradjana, pretvorio ih u bespomocna ljudska bica, bez svoje krivice nemocna da naprave racionalan izbor.

    Americki sociolog Nathan Glazer pak je ustvrdio jos pre skoro pola veka da su pogodnosti odnosno nepogodnosti date ljudima rodjenjem u datoj naciji. Moglo bi se onda zakljuciti da mi nismo krivi sto smo odavde, sa ovih prostora. U svetlu ovog vidjenja bi se moglo postaviti pitanje: ”Gde je onda ovde nasa odgovornost za nas licni izbor?”

    Ipak mi se cini da je dr.Mary Ruwart u pravu kada kaze: "Nacelo LICNE ODGOVORNOSTI dela u oba pravca, i na politickom i licnom nivou, istrazivanja ovih preplitanja bi ustvari trebala da stvore novi model ljudskog bica."
    Mi smo nacija koja je u vrlo delikatnoj teskoj fazi tranzicije, kucamo na vrata Evrope, nama treba razumevanje, i podrska Evrope i sveta da se uspravimo..
    Na stranicama ove knjige se opisuje herojska epopeja …ica: Jovanovica, Petrovica, ……., bore se da opstanu, da prezive, kao stado jaganjaca izgubljeno u magli i mraku okruzeno urlicima krvozednih vukova.
    Sta uciniti da zaustavimo sunovrat, da se izbavimo?
    Narod je najmudriji onda kada progovori iz srca jednostavnim i nebiranim recima: Uzdajmo se u se i u svoje kljuse ! Na ovoj balkanskoj vetrometini se pokazalo da je najmudrije bilo uzdati se u svoje snage. Onda kada smo bili slozni i puni vere i morala smo pobedjivali, a kada to nije bio slucaj mi smo gubili.
    Prihvatimo poruku velikana Vuka Karadzica izrecenu pre skoro dva veka: neka svako uradi koliko moze, bicemo spaseni. Drugim recima to znaci da svako od nas bez obzira na drasticna ogranicenja, moze dati presudan doprinos. Ako ucini sto moze, svima ce nam biti bolje, i bicemo pobednici. Okrenimo se sebi.!

    Neka svako obavlja svoje zadatke kako treba: sudija, policajac, drzavnik, na svome radnom mestu, u obrazovnoj ustanovi, porodicu, susedstvu, zajednici. Ako tako postupimo nastace brz i siguran, neminovan procvat i boljitak.

    To je moguce, to od nas zavisi, ko nam to brani? Ali to nije lako. Pobedimo sebe! Da bi bili kadri da uzmemo nasu sudbinu u svoje ruke moramo da ojacamo. Poruka ove knjige je : da bi se spasli neophodan nam je duhovni preporod, dusevno, duhovno , moralno ozdravljenje, kroz slogu i pomirenje svih, bez obzira na etnicku i versku pripadnost, politicko ubedjenje. Postujmo svoje sunarodnike, uvazavajmo se medjusobno “kao malo vode na dlanu! Slavimo nadarene, vredne, dajmo im sansu, oni ce povuci napred sve druge. A ne da nam ih obespomecenim i raspamecenim otimaju i odvode u tudjinu da jacaju druge drzave i narode. ” SLOZIMO SE! Popravimo nase organsko zdravlje, podmladimo nasu iznurenu naciju! BORIMO SE!

    Nama je mesto u Evropi. Tamo gde i jesmo oduvek. Ujedno saradjujmo maksimalno sa Rusijom. Sto se tice saradnje sa NATO paktom, to treba da odluce nasa Vlada i nas narod.

    Vratimo se nasim duhovnim i moralnim nacionalnim korenima, ali ne iracionalnoj nacionalnoj euforiji, nego sjedinjavanju nacionalnih osobenosti sa modernim vrednostima . Kao sto su to uspeli pojedini narodi izvan tabora Zapadne Evrope: Grci, Japanci, i Kinezi.

  14. #14
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Tomislav Krsmanovic:Saga o..icima-POGLAVLJA
    1.- Djevdjelija 1940-1941 godina

    a. Djevdjelija (mala makedonska varosica na krajnjem jugu bivse Kraljevine Jugoslavije, na granici sa Grckom, od oko 4.000 stanovnika okruzena Dinarskim makedonskim Alpima). Novembar 1940 godine.

    Hodajuci brzo, skoro trceci, priblizavam se zeleznickoj stanici koja mi hita u susret kao dragi znanac, ne mogu da savladam nestrpljenje da se tamo sto pre pridruzim nekolicini drugova u igri. Za nas je zeleznicka stanica omiljeno mesto da se uzivljavamo u posmatranje vozova i putnika, koji odlaze prema novim susretima i snovima.

    "Evo me Dimco!"- zadihan uzviknuh mome zlatokosom makedonskom drugu u igri. Jedan blag i mio osmeh se pojavi na njegovom suvonjavom licu, neocekivano me pogleda iskosa, ucini mi se ljutito. Ne vidim razlog da se ljuti na mene? Ovo mi je izgledalo jos verovatnije, kada me, smeseci se zagonetno, zagrli prijateljski i prosaputa mi pravo u uho:" Sta trazis bre ovde u Makedoniji, tvoj otac je Srbin, Srbi truli vrbi!." Shvativsi da se sali, odmah mu uzvratih salu smejuci se glasno:" Makedonci truli konci!" Obadvojica se zasmejasmo i zagrljeni kretosmo dalje. "Znas" -kao da se iznenadno priseca necega nastavi hvatajuci me vazno za lakat- "jedan avion je pao u polje nedaleko odavde, hajdemo da ga vidimo!"Gledajuci me pametnim zelenim ocima prijateljski kao i obicno, prozbori blago znacajno podizuci ton glasa: "Iduci tamo pokazacu ti nase skloniste protiv bombi koje je otac sagradio u podrumu nase kuce."

    Vazduh iznenadno zapara pisak lokomotive koja se brzo priblizavala, kompozicija vagona je izlazila iz tunela uvijajuci se kao neka velika zmija, priblizavajuci nam se najednom se pretvori u istinsko cudoviste, koje je sto se vise priblizavalo postajalo sve ogromnije. "Sacekajmo jos ovaj voz, i onda hajdemo da vidimo avion!"- rekosmo skoro u glas. Kompozicija stize, zaskripase kocnice , cu se iznenadni i kratak pisak sirene lokomotive, kao tacka na kraju recenice. Voz se zaustavi.

    Buku kompozicije zameni skoro apsolutna tisina.Toplo je. Mirisu smokve. Nista se drugo ne cuje sem poj blazenstva cvrcaka u sasusenoj travi pored pruge poprskane katranom. Letnju idilu muzikanata cvrcaka poremeti reska skripa sarki na vratima vagona koja pocese da se sirom otvaraju. Pred nama se ukaza vrlo neobican prizor: vojnici sa belim zavojima oko ruku, grudi, glava, ociju, nogu. Gledali smo u vojnike zateceni i zadivljeni. Slika osakacenih vojnika koji negde putuju a koje niko ne prati niti cuva, je u isto vreme vrlo tuzna. Razgali me njihovo spokojstvo, shvatali su, tako mi se ucini, da su ipak na sigurnom, medju prijateljima.

    Neki od njih su imali snage da sidju iz vagona na zemlju. Dva vojnika uzese ispod pazuha jednog ranjenika koji je imao veliki zavoj preko cele glave i oko ociju, te nije mogao nista da vidi. Kako je to tuzno! Kada ga nekako svedose iz vagona na zemlju, on se saze, napipa jedan poveci kamen, uze ga u ruke i poce da ga ljubi jecajuci, izgovorao je neke reci na nama potpuno nerazumljivom jeziku, koji nije bio ni srpski ni makedonski. Slepi vojnik, glavni akter ovog neobicnog prizora, je bio krajnje uznemiren i potresen. Pricinjava mi se da mu iz praznih ocnih duplji prekrivenih zavojem teku suze. Shvatih da slepi vojnik voli ovu zemlju, da je potresen, i da je srecan sto se zrtvovao. Nije mi jasno kako govori strani jezik, a ljubi kamen Makedonije?

    U medjuvremenu se pojavi nas stariji drug, vec poveci decak, za glavu visi od nas, koji je bio sin Grka, djevdjelijskog trgovca, u Djevdjeliji postoji jedna mala grcka kolonija. Okrete se prema nama i rece, pazljivo osluskujuci reci vojnika: "To su moji Grci, vracaju se iz Albanije, oni su ih naterali u povlacenje.Taj vojnik ljubi kamen jer misli da je dosao u domovinu, u Grcku." "Grci i mi smo slicni, slepi vojnik voli nasu zemlju. Oni putuju sami vozom kroz nasu zemlju bez pratnje, znaci Grci i mi smo pravi prijatelji.”- prosto se obradovah.

    (Istorijsko objasnjenje: To su bili grcki vojnici koji su se vracali iz Albanije.
    Tadasnja nemacka saveznica Italija je videla ondasnju Albaniju pre svega kao most za svoju vojnu ekspanziju na Balkanu. Aprila 1939 Italija je napala i okupirala Albaniju. Kralj Albanije Zog je izbegao u Grcku. Upotrebljavajuci Albaniju kao svoju vojnu bazu oktobra 1940 godine italijanske trupe su napale Grcku, ali su odmah bile odbijene energicnom odbranom grcke vojske. Grcka i Jugoslavija su bile okupirane od Nemacke aprila 1941 godine.)





    b. Petnaesti mart 1941 godine - Otac pozvan u vojsku

    Otac, sef ( tako su zvali direktora) Duvanske stanice u Djevdjeliji, kao rezervni kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije je pozvan da se javi na duznost u njegovoj vojnoj jedinici. Rat se vec nazire. Roditelji odlucise da majka sa nas troje dece ode kod roditelja naseg oca u Zapadnu Srbiju, u okolini Ljubovije na Drini, jer je kod svojih ipak najsigurnije. A tu, odmah preko Drine, nalazi se mala istocno-bosanska varosica Bratunac, odakle je nasa majka, i gde zivi njena porodica.

    Roditelji su zabrinuti zbog moguceg rata, ali i tuzni zbog rastanka sa makedonskim prijateljima, koje su cenili kao vrlo iskrene, postene i vredne ljude. Otac je cesto ostavljao bicikl pored puta u jarku, odlazio bi po ceo dan kilometrima u brda da obidje uzgajivace duvana, a da mu nikad niko nije nijednom ni pipnuo bicikl.

    "Ziveo Kralj, zivela Jugoslavija!"- uzvikivali su oficiri okupljeni u gostinskoj sobi naseg prostranog stana u zgradi Duvanske stanice, uzdizuci visoko ruke sa sabljama, dosli su da isprate oca u vojsku. Ustade jedan oficir, svetlosmedj, sa velikim brkovima, istinski dzin, skoro da se tetura, vidi se da je pomalo pijan, odrza mali govor: "Nisu izvukli lekciju iz Prvog svetskog rata, ovoga puta ce nauciti zauvek!"- kad zavrsi govor ljutito vrati sablju u leziste.

    Majka nas odmice sto dalje, sablje fijucu kroz vazduh.

  15. #15
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    T.Krsmanovic, Saga o..icima-c.-

    d. Dvadeset sesti mart 1941- Putovanje za Srbiju

    Danas smo posli vozom kuci u Zapadnu Srbiju, voz ide do Stalaca, a onda je presedanje za Uzice; u Uzice stizemo sutra uvece gde cemo prenociti. Odatle idemo autobusom osamdeset kilometara do Ljubovije.Tamo nas ceka deda Velizar sa konjskim kolima, selo Uzovnica je pored Drine, samo nekoliko kilometara nizvodno od Ljubovije ka Zvorniku. Put je dug i naporan, treba proputovati celu Makedoniju i dobar deo Srbije, sa krajnjeg juga do severozapada. Majka je zabrinuta za naseg oca, koji je vec na njegovoj vojnoj duznosti. Rat samo sto nije poceo, rat je velika nevolja, i donosi nepredvidive dogadjaje, ili istinske tragedije.

    Majka nas smesti jedno po jedno na sedista kupea. Najstariji brat ce imati za nekoliko meseci devet godina, ja sam rodjen jula 1936 godine, a najmladji brat je takoreci jos beba, nema ni dve godine. On je po necemu drugaciji od moga brata i mene, vrlo je plav i zelenook. Roditelji su govorili: ”Metnuo se na dedu Velizara!” Mama se osvrnu pazljivo oko sebe, kaza da sedimo mirno, da se ne naginjemo kroz prozor. Pogleda iznad sedista na prostor za prtljag da nesto ne padne na glave ako voz iznenadno krene ili stane. Sa nama je u kupeu vojnik, njegov masivan zut drveni sanduk opkovan gvozdjem je bas iznad nasih glava. Majka baca zabrinute poglede na vojnikov sanduk. Preko puta nas sedi jedan postariji covek, skoro starac, suvonjav i omanji cikica, njegove mrsave dugacke drhtave ruke se prosto obesile na sedistu kao na civiluku. Ovaj dobrocudni starac je vrlo zabavan. On se zbog necega odjednom uzruja, nagnu se majci vidno uzbudjen: "Znate gospodjo, voz se tako jednom naglo zaustavio, trgnu, sanduk jednog vojnika pade pravo na glavu deteta oficira, ubi dete na licu mesta!" Starac poce da mlatara uznemireno rukama, dize se naglo kao nekome uz inat, i u jednom dahu rece unoseci se drhtavim rukama u lice majci: "Znate sta se desilo gospodjo, oficir je uzeo revolver i na licu mesta ubi vojnika!" Vojnik odmah ustade, siva uniforma zateze presijavajuci se na snaznim plecima, osmehujuci se blagonaklono i snishodljivo uze u ruke drveni sanduk, savi se podu vagona kao da je cirkuzan od gume i stavi sanduk na pod kupea. Mama nevidljivo odahnu sa olaksanjem.

    Voz zadrma, polako krete, onda sve brze i brze prema Srbiji. Idemo kod dede i babe, voz juri pravo u koso zapaljeno sunce, uzbudjeni smo i radosni, idemo u nadu i buducnost.

    Vojnik otvori prozor i naglo isturi snazno telo do pojasa izvan vagona. Kroz otvoren prozor nagrnuse miris i dim lokomotive. Pocesmo da kasljemo. Jedna smirena postarija, ali jos zivahna zena, ustade i povuce ga rukom za rukav da se ne naginje: "Znas vojnik, vrlo je opasno naginjati se kroz prozor!" Ova mudra zena se uozbilji : "Jednom tako jedna zena sa detetom u narucju se nagnula kroz prozor, nije videla most, most naidje i ubi joj dete!"

    Voz poce opet da ubrzava. Posle kratke pauze, zena se naglo okrete licem u lice jednom elegantnom prosedom gospodinu u nasem kupeu, skoro da na njega dosada nismo ni obracali paznju. On je srednjeg rasta, sa usiju mu visi lornjet, u gornjem dzepu novog plavicastog sakoa otmeno zadeven veliki zuckasti skupocen sat, za sat prikacen pozlacen sjajni zuti lancic koji pada prema pojasu savijen kao zmija. Kao da ga zbog necega cika, ova otresita zena mu se obrati pravo u lice: "A gde vi gospodine putujete ?" Smireno i polako spustajuci na kolena novine koje cita, kao da se zbog necega brani, ovaj neobicni gospodin joj odgovori vrlo tiho: "Idem za Beograd gospodjo." Razgovorna zena ga zagleda ljubopitljivo:"A da, secam Vas se-" uhvati se ona za glavu kao neka glumica-" vidim da ste mi poznati, Vi ste gospodin M., Vi drzite zlataru u Skoplju, ja sam skolska drugarica Vase sestre Sare, sedele smo u istoj klupi." "Gle, kako je nas svet mali, bas mi je milo zbog toga!"-prosto se obradova ugladjeni gospodin prefinjenih manira, on naglasava svaku rec kao profesor, vidljivo je da meri dobro sta ce kazati. Nasmesih mu se, spazih da se ovaj simpaticni gospodin nekako raskravi, skoro da se pretvori u nekog veseljaka, neocekivano ustade. Kao sto glumac cini na predstavi u pozoristu , on se pokloni na sve strane, crna duga kosa prosarana sedim vlasima mu se preslozi na glavi: "Dobar dan dame i gospodo, Zlatare Beograd, Sofija, Skoplje!" Brzo svakome od odraslih tutnu u ruke svoju vizit kartu." "Niste trebali, cuvajte za drugu pogodniju okolnost?"-obrati mu se mama uctivo. "Sta mislite da li ce biti rata ili ne?"-nastavi uporno zena. "Bas u Politici sam citao o progonima Jevreja u Nemackoj i drugim zemljama koje su nacisti okupirali. Ako dodju ovde ucinice isto to”. Zbog necega naglo okrete brigu na veselje, toplo se osmehujuci dodirnu mi sakom kosu: "A sta ces ti biti kada porastes?" Kao da sam predosecao pitanje ja odmah odgovorih:"Bicu pilot!" " Bravo" –skoro glasno uzviknu ugladjeni gospodin, ali ovoga puta je vec bio spontaniji, postade veseo i opusten. Ucini mi se kao da je hteo da me uzme u ruke i podigne visoko. Pa on je kao i mi!-prosto se obradovah gledajuci ga nasmejan. Onda rece majci uctivo: "Znate gospodjo, bio sam nedavno u Bugarskoj, ah, svugde roze, roze." Nije kazao "ruze, ruze" nego "roze, roze."

    Kompozicija se drma i vijuga zanoseci vagone na krivinama cas levo, cas desno; lokomotiva povremeno pisne resko, zahukce snazno kao da se zbog necega naglo razljuti, zacu se kako izbacuje dim, zaskripa svojim masinama. Ja imam obicaj da odbrojavam bandere i prelaske vagona preko spojeva sina. Vrata kupea se sa praskom otvorise, odjednom ceo nas vagon preplavise setni zvuci harmonike; neko je odnekle uveo u nas kupe slepog pevaca, on je visok i krupan, promaja leluja plavu cekinjavu kosu na snaznoj glavi, u laganom hodu razvlaci velikim rucurdama harmoniku i glasno peva staru i predivnu srpsku pesmu:" Tri livade, tri livade, nigde lada nema, samo jedna, samo jedna, ruza kalemljena!" Svi ga gledamo pomalo uzbudjeni, slepi pevac unese u vagon zelena polja i brda juzne Srbije. Nije kao drugi slepi pevaci prosjaci, deluje dostojanstveno. Nosi harmoniku od vagona do vagona, sa maskom od lica, nasmejan, crven, velike glave, sretan. Svira bez prestanka, samo kada bi prelazio iz vagona u vagon, neko od putnika bi ga preveo. Putnici su ustajali radosni i stavljali mu sa uvazavanjem u dzepove po neki novcic, on nije govorio ni hvala, niti se zaustavljao. Nasmesen, blazen zbog necega, je nastavljao svoju neobicnu setnju iz vagona u vagon. Ocigledno je imao poverenje u postenje putnika. Pitam se, kako prelazi slep iz vagona u vagon, to zahteva opreznost cak i od onih koji vide, platforme su klimave? Pa valjda ga neko od putnika prevede u sledeci vagon? Moze neko da ga gurne? Sto, on je slepi pevac prosjak, kome on smeta? Kako je oslepeo? Ko i zasto ga salje da prosi po vozovima? Ali se vidi da slepi pevac uziva u vozu. On je sretan, izraz lica mu je plemenit. Svi ga postuju.

    Starac ustade i protegnu se: "Stalac je tu, pa Beograd, a gde su moja Cuprija, Mala Krsna, Lapovo!?" Istegnu se rukama na sve cetiri strane, uze prtljag, pokaza rukom : "Ovo ti je prava Srbija!" Cekajuci da se voz zaustavi, stade pored prozora vagona i poce da cita glasno: " NE NAGINJATI SE KROZ PROZOR". A onda rece :" Evo i na francuskom:"Ne pas se pencher en dehors de la fenetre" i na italijanskom…...

    Voz se sumanuto ustremi na sever ka Zapadnoj Srbiji, kao neka divlja azdaja koja grabi preko reka i vrleti, rasteruje magle i oblake, voz juri pomahnitao ka Uzicu, hita reci Drini, koja deli Srbiju i Bosnu, vidim je tamo negde daleko, vijuga, peni zelena i valovita. Radujemo se poseti zavicaju roditelja, kuci dede i babe, rodjacima. Nestrpljivi smo da vidimo Drinu, tako je svakog leta. Mali smo da znamo sta je, i gde idemo, ali to zna nasa majka. Ona rece da je u rodnom kraju ipak, i uprkos svega najsigurnije.


    e.-Dvadeset sedmi mart 1941 godine-Demonstracije u Uzicu

    Uzice dragi grad na brdima, miris rodnog kraja, jos malo pa smo kod kuce. Vetric donosi sa brda miris tek napupelih biljaka, miluje sjaj sunca, okolo poznati bregovi, odzvanja muzika ijekavskih rastegnutih reci, svugde ljubazni i veseli ljudi. Usred grada brdo, rekose neki -zove se Dovarije-kazu na vrhu brda groblje. Nadjosmo prenociste u jednom malom hotelcicu u glavnoj ulici nedaleko od zeleznicke stanice. Mama ushicena prica kako je ucila jedan razred gimnazije u Uzicu.

    " Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!”-urla razjarena rulja, kao nadosla recna matica valja mahnita ulicama. Posmatramo uzbudjeni svetinu sa isturenih prozora gostionice visoko uzdignutih nad ulicom. Ulicom tutnji, kao da ispod nas juri krdo divljih bivola. Poceh da zamisljam da sa neke uzvisice posmatram bitku kao neki vojskovodja. Jedan snazan plavokos demonstrant u lepo skrojenom novom odelu se pope na balkon drzeci cvrsto u ruci crvenu zastavu. Vazan kao neki dirigent, trepereci od zanosa kao struna na guslama, zapenusano uzviknu: "Dole Hitler. Dole nacisti!” Gomila se ocas poce okupljati oko njega. Govornici su se smenjivali, razvijorise se na vetru velike crvene zastave, odjeknuse reski povici razbesnelih ljudi : "Zivijo Staljin. Zivijo Sovjetski savez, Zivila Komunisticka partija!"

    Jedan smiren postariji covek, mudrost zraci iz lica i u ociju, se pope na malo uzvisenje od koga napravise improvizovanu govornicu i poce da govori tiho i mirno, pozivajuci na smirenost i razum; uznemirena gomila ga ljutito odgurnu, zacuse se razjareni urlici : " Obesimo izdajnika!” Posle ovoga dogadjaja, stalno smo se pitali: sta je bilo sa mirnim covekom koji je izazvao onoliku ljutinu demonstranata, da li su mu nesto uradili na zao? Sta? Zasto su bili ljuti na njega?

  16. #16
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Tomislav Krsmanovic:Saga o..icima

    2. Uzovnica-Ljubovija ( 1941-1944 godina)

    a.Dvadeset osmi mart 1941 godine- Drina, kapija bezdana-putovanje se blizi svom cilju

    Dolazak u rodni kraj

    Na reku Drinu poc
    Voditi borbe dan i noc
    Bacati bombe sve
    Na fasiste

    Partizanska pesma

    Deda Velizar nas ceka sa konjskim kolima u Ljuboviji. Iz daljine nam se presretan smeje, saginje se, sve nas grli svojim koscatim rucerdama otvrdnutim i ogrubelim od teskog rada. Kao sto ima obicaj i ovoga puta ispoljava svoju ljubav prema nama trljajuci svojom ostrom bradom po nasim licima, brada bocka, ali je to za nas vrlo zabavno i prijatno. Osetih kao i ranije miris tezackog znoja. On je postariji covek, ali ne jos nikako starac, visok je i snazan, obrijane glave, ridj, zelene ostre pametne oci pronicljivo sevaju okolo, iznad usta veliki cekinjasti plavi brkovi. Deda je prav i cvrst kao zdravo tvrdo drvo. Narocito voli najmladjeg brata Milica, jer je zut kao i on, zove ga Ridja. Osecam se zapostavljen. Cini mi se da je i moj stariji brat Bora slicno dozivljavao ovu dedinu izrazenu naklonost prema Milicu.

    Ovaj zemljoradnik koji je vec prevalio sezdeset godina je proveo kao tobdzija sest godina u Prvom svetskom ratu i u Balkanskim ratovima, prosao je ratna stradanja i bio u Grckoj. Na Kajmakcalanu je izgubio u bici brata Dragu, a drugi njegov brat Obren je bio duze vreme u Francuskoj u pratnji Vojvode Putnika, odakle se vratio sa novim navikama i znanjima koji su mu omogucila da unapredi zivot seljaka u Uzovnici i okolini. Kada se naprimer, jelo govorili su: "Obren je kazo da se ne sme srkati! "

    Deda je imao na svojoj desnoj ruci samo tri prsta. Eksplodirao mu je dinamit u rukama dok je lovio ribu na Drini ispod Krsmanovica groblja u Uzovnici, tamo iznad mirnog dubokog vira koga brza snazna matica mota polako uz vodu, vrteci u kovitlac penu i kapljice i poneki listic, ili bespomocni insekt koji nemocno trza mokrim krilcima. Na ovom mestu u zaklonu niskih vrba i topola savijenih do reke, u koje se zavlace divlji golubovi i grlice, i usred dana je mrak. Deda je danima hranio ribe hlebom uzivajuci u zuboru brzaka i poju divljih golubova; kad grlice zagucu negde gore u gaju, docaravaju spokojstvo i mir, koga ima samo ovde, potsete ga na kosidbe, zetve, daju snagu i radost. Posmatrao je ostrim ocima povece ribe u dubini privucene hranom koju je bacao u vir, radostan skorom bogatom ulovu.

    Bio je dovoljan trenutak nepaznje, nesto ga dekoncentrisa, puce eksploziv u ruci, grunu kao grom iz vedra neba, sevnu plamena munja. Deda je prekaljeni ratnik iz Prvog svetskog i Balkanskih ratova, nije se ovog puta predavao smrti sa jedinom pomislju na svoga sina jedinca, kao sto to obicno mnogi pomisljaju u slicnim situacijama, nego je ovu nesrecu shvatio kao zlo kome se mora odupreti, borice se do poslednje kapi krvi. Oseti da ga sila obori na travnatu obalu, siknu krv, zabelese se ogoljene kosti prsta desne sake. Nadje snage da se uspravi, opipa se levom rukom. Oceni da nigde nije vise ranjen sem u desnu saku. Shvati presretan da je preziveo. Pipnu se, zavuce zdravu ruku u dzepove. Seti se dzepnog noza koga svugde nosi sa sobom, napipava nekakve parcice metala.Trgnu se radostan, sigurne smrti ga je spasao upravo taj noz (koji je on zvao vedemester ), koji je bio u unutrasnjem gornjem dzepu njegovog koporana; eksplozija je kao munja udarila pravo u vedemester koji je bio ispred samog srca, koji se rasprsnu u bezbroj malih parcica. Toliko puta nam je pricao ushicen : "Da ne bi vedemestera pogiboh!?"

    Vazio je za jednog od najjacih ljudi u Podrinju. Prepricava se u selu i okolini, kako je za vreme operacije ruke bez lekova za smirenje bolova, puseci prkosno cigaru levom rukom, istrpeo sve bolove bez ijednog jauka. Lekari su bili zadivljeni. Nije cudo, on je jak, prekaljeni Solunac. Iako su mu prsti desne sake bili delimicno osakaceni, on se brzo povrati i priviknu, nastavio je da obavlja zemljoradnicke poslove skoro kao i ranije.

    Deda je moralan covek koji se trudi da u svakoj prilici postuje zakon, on je dobro znao da je lov ribe dinamitom zabranjen. Naime, 1928 godine na jednom politickom narodnom zboru u Ljuboviji deda Velizar kao demokrata je bio napadnut od radikala koji su javno kazali: "Milan, sin Velizara Krsmanovica, nikada nece ovde dobiti zaposlenje!" Deda je bio ljut na stranku na vlasti. Dinamit je bio aktiviranje potisnute ljutine, osveta.

    "Hvala Bogu vidim da ste dobro i zdravo"-rece deda milujuci decu pogledom. "Ocas smo kod kuce, pa cete se odmoriti i jesti"- osvrnu nam se vukuci dizgine konju koji polako vuce kola, konj poce lenjo da kaska. Vidimo kako se iskrivise dedina cvrsta zategnuta siroka ledja dok drzi dizgine: "Doslo je pismo od Milana, u Nisu je, dobro je." "Kako je majka. Mi smo takodje primili njegovo pismo."-odgovori Mama mirno" Konj vuce kola jos nekoliko kilometara, sada opet polako, bez ijednog kasa. Deda strogo vodi racuna da sve bude sigurno. Naidje autobus, deda zavika: "O,O!" konj stade. Onda opet trgnu dizginima, konj krete.

    Dragi poznati pejzazi, prilaze nam radosni rodjaci, pozdravljaju se sa mamom, miluju decu. Levo od nas dole u udubljenom koritu negde grabi brzacima zelena zapenusana Drina, onda se rasiri i smiri, pa opet, to je neobicna reka sa bezbroj lica. Idu splavovi, kao da nas splavari veslima pozdravljaju, podignu ih, pa ih opet bucnu u penusavu ledenu zelenu vodu. Okolo brda, daleko gore u cuvicima vire iz krosnji zelenila drveca crveni krovovi razbacanih kuca. Pored puta pevaju glasno cobanice sa ovcama. Jedna u crnini uvija vreteno, prede i kuka iz sveg glasa, neko drag joj umro, kroz glasnu kuknjavu nabraja sve dobre osobine pokojnika.

    Pade mrak, sjajne zvezde obasjavaju put, kola naglo usporise, odjednom skretose u desno u sokak. Od kuce na uzvisenju obasjanoj mesecinom, juri niz padinu sokaka pas Hidra, prepoznao nas, nije nas zaboravio od prosle godine, skace radostan na kola, hoce da nas lize. Stigosmo pred kucu pod brdom, malo uzdignutu iznad kratke strmine. Baba rasirenih ruku nam silazi u susret, grli nas sve radosna; jos nekoliko koraka da se popnemo, pa smo pred kucom. Kuca dede i babe je prizemna, ima kuhinju i dve sobe, a oko kuce pratece zgrade. Deda nije bogatas, ali je dobro stojeci domacin, vredan i cestit. U velikoj kujni sto i stolice, uz zid velika ozidana pec na kojoj se zimi nasloni i greju ledja, na njoj se moze i spavati, kao u Rusiji ili Ukrajini gde su zestoke zime. Na peci prede zadovoljna macka. U kujni pored vrata velika slika Svetog Jovana, nase Krsne slave, gde se svako vece pred spavanje svi mole Bogu.

    Osecamo svugde oko nas neizmernu ljubav i srecu sto smo dosli. Cvrce usamljeni crvrci zavuceni u misjim rupama u zidu.To je neobican osecaj, slican beskrajnom i apsolutnom blazenstvu fetusa u utrobi majke. Rodni kraj, kod sebe smo. Ovo uspavljujuce cvrcanje u mirnoj noci je za nas nagovestaj najsretnijih dana.

    Nestrpljivi smo da svane, da pocne novi dan pun uzbudljivih dogadjaja, susreta, igara sa drugovima, poseta, i odlazaka na Drinu.

  17. #17
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    T.Krsmanovic, Saga o..icima-

    .Uzovnica-Drugi april 1941 godine

    Mama gura kolica sa najmladjim bratom Milicem po puteljku pored prasnjavog seoskog puta izrovanog rupcagama; stariji brat i ja idemo pored nje ka centru sela u posetu sestri nase majke Seki, i njenoj porodici. Ona je udata za uzovnickog svestenika Miladina Racica ( koji je posle Bratunca dobio namestenje u Uzovnici), imaju sincica Radmila, Milicevog vrsnjaka.

    "Sutra dolaze iz Bratunca tata i mama"-rece majka ozbiljno. Otac nase majke Vasilije Popovic je uspesan i imucan trgovac stokom. Popovici su dosli u ovaj deo Srbije u 18 veku iz Vasojevica u Crnoj Gori; bili su svestenici u planinskim crkvama iznad Drine izmedju Bajine Baste i Ljubovije, da bi krajem 18 veka presli u Bosnu, u Srebrenicu.

    Otac deda Vasilija Anisije je zatim postao trgovac i tako je prekinuta vekovna svestenicka tradicija. On je pozajmljivao novac koji mu nije bio vracan, na kraju je bankrotirao. Njegov sin Vasilije majkin otac, mlad i energican covek, je poceo od nicega, pozajmio je nesto novca od prijatelja u Sarajevu i poceo da trguje stokom, i tako stekao imetak. Kada je smogao kupi zemlju i imovinu u Bratuncu od imucnog bega Rustembegovica.

    Otac naseg oca napredan zemljoradnik iz Uzovnice, 1931 zeni sina Milana koji je bas zavrsio Srednju poljoprivrednu skolu u Valjevu, sa njegovom cerkom Zorom ( Napomena: ovi licni porodicni podaci su bitni da bi se moglo dalje pratiti sta se sve desavalo sa najblizim srodnicima majke u ratnom vihoru , i kasnije). Onda je se mladja cerka Seka udala za bratunackog svestenika Miladina Racica iz okoline Berana u Crnoj Gori , koji je uzovnicki svestenik, Mira za trgovca Ostoju Lazarevica iz Srebrenice, zive u Beogradu; stariji sin Veljo koji je trebao da nasledi trgovinu deda Vase se ozenio Ljubicom iz Zvornika, najmladji cerka Milena i sin Bogdan, su sa roditeljima u Bratuncu.

    Porodica majke nase majke Beatovici, su dosli u Bratunac krajem 19 veka iz Hercegovine, iz okoline Gacka, sa Lebrsnika. Bakini Beatovici su takodje bili vekovima pravoslavni svestenici. U porodici postoji vrlo jaka tradicija ucenja, baka Sava je bila najbolji djak u skoli i za vreme austrougarske vlasti, naucila je tecno nemacki i madjarski, cerka Milena je takodje bila ubedljivo najbolji djak.

    Nije radni dan, nigde nikoga na putu, ni zapreznih kola, ni prolaznika, ipak prema nama se polako drmaju volovska kola, presijavaju se prepuni zavezani dzakovi psenice i kukuruza. Seljak prestajuci da udara bezdusno stapom neduznog vola nam se bogoumilno javlja dok kola polako skripe: "Bog vam pomogo. Idem u vedenicu na Usce, neka mi Bog oprosti sto ‘vo cinim danas u svijetu nedjelju, al’ nema vise brasna, nema se vala kude!"

    Pored puta u bregu cobanica cuva ovce i koze, preslicu zadenula za pojas, okrece desnom rukom vreteno i ponavlja isti refren neke melanholicne narodne izvorne pesme. Kroz ogolelo granje se nazire vrlo mutna Drina, kako brzo valja, samo grabi. Kao gar crnokosa cobanica pojuri za kozom uzvikujuci ljutito: ”Dje ces!” u prolazu dobaci u nasem pravcu zasmejavsi se glasno: "Drina je mutna ko oranje, bilo je gore velike kise!" -pokaza rukom uzvodno.

    Sa druge strane reke tamo daleko u Bosni se naziru vitka i elegantna minareta seoske dzamije.

    Srecu nas mestani, zovu da navratimo, pozdravljaju, sretni sto nas opet vide posle dugo vremena. Kad stigosmo u centar sela, sretosmo tecu Dobru i tetku Rosu Panovice, bliske srodnike oca (tetka Rosa je cerka pokojnog Drage, brata dede Velizara, to je onaj sto je poginuo na Solunskom frontu, njena majka je Dragina udovica baba Jelisavka, ona zivi u zajednickm domacinstvu sa dedom i babom); sa njima buljuk male dece.” Joj Zoro glibave mi ruke, radila u polju”-brise ruke o kecelju tetka Rosa zabradjena belom maramom, ljube se radosni sa majkom. Teco Dobro je vrlo zanimljiv covek, zemljoradnik a sa licem mudraca.

    Kuca svestenika Miladina Racica je jedna od najvecih i najlepsih u selu, nalazi se preko puta velike i bele crkve sa visokim zvonikom i belim zidovima sa freskama svetaca. Kod kuce su tetka Seka i mali Radmilo, svetlokos i vrlo ljubak. Odmah padaju u oci ciste i velike prostorije koje se sijaju sveze okrecene, na zidovima slike svetaca, na stolcu na belom cistom platnu sjakti nov braon-zut radio marke telefunken. Sreca na svakom koraku-to je osecaj koji nam ispunjava duse. Za razliku od mame koja ima crnu kosu i tamne oci, etka Seka je svetlokosa i zelenih ociju. Jedino su mama i njen brat ujko Bozo crnomanjasti, svi ostali su svetle puti i ociju. Osecamo da smo kod svojih najblizih, u prostoriji lebdi istinska sreca susreta najrodjenijih. Dve seste presretne zbog susreta, jos vise jer imaju cvrste porodice, decu, muzeve sa kojima se slazu, sretno zive, ocekuju mnogo od buducnosti.

    Otac porodice je na sluzbi u crkvi. Odjeknu zivahna dalmatinska pesma, bas ona koju nam Mama cesto peva: "Lipe li su nane mlade Kastelanke, sto no nose rodjena na kajis opanke!" Obradovah se, prosto se zacudih: "Otkud bas sada ova pesma?!"

    Odosmo do crkve, mama kaze da se prekrstimo kada ulazimo. Crkva je prepuna, kupola sva u lepim freskama; Uzovnicani su vrlo pobozni, svi se svaki cas krste, klanjaju se zemlji, mole se Bogu poluglasno, sapucu, svi su svecano i cisto obuceni, lica izgorela suncem i mrazevima, koscate ruke ogrubele od teskog fizickog rada. Svestenik teco Miladin, visok i koscat, u crnoj svestenickoj odori, kao gar crne dugacke brade, peva glasno psalme; izadje povremeno medju prisutne, namah mahne kandilom iz koga se siri opojni miris tamjana, vernici se pred pred njim uklanjaju sa postovanjem. On uziva veliki ugled u selu.


    c.- Treci april 1941 godine

    Danas je lepsi dan, ima vise sunca, toplije je. Deda i baba ustaju u ranu zoru, ceo dan rade do mrklog mraka, rano lezu. Uvece pre spavanja se mole Bogu ispred ikone nase slave Svet og Jovana Krstitelja u kujni iznad vrata. "Evo prijatelja dolaze!"- dotrca pred kucu zadihan deckic, rodjak Dragoljub ( sin dede Milutina, brata dede Velizara ), pokazujuci rukom radosno na put na koji od nase kuce sa malog uzvisenja puca odlican pogled. Putem ka nasoj kuci se brzo priblizavaju ceze dvokolice sa gumenim tockovima, besno kaska snazni konj frkcuci, prepoznasmo u njima deda Vasu i baka Savu. Takvu dvokolicu sam video u bioskopu u Djevdejliji, davao se film o rimskim gladijatorima, jurisaju jedni na druge u dvokolicnim zapregama koje munjevitom brzinom vuku zapenusani besni zdrepci. Ceze naglo usporise, skretose udesno u sokak, kretose uzbrdo ka blagoj uzvisici na kojoj se nalazi nasa kuca. Stadose naglo, u mestu, deda Vaso i baka Sava sidjose i uputise se pravo nama, obadvoje visoki, svetlo smedji, prosedi, dostojanstveni, u gradskom odelu. Mama im trci niz malu padinu u susret, grli se sa njima, deda i baba uctivo stoje pred kucom gledajuci radosno u goste.

    Evo razgovora koji je vodjen:
    -Deda Velizar: "Milan je u Nisu, planuce vrlo brzo rat, Nemci su vrlo ljuti zbog prekida pakta sa njima 27 marta, moramo se spremati za rat, da nam Bog sacuva Milana."
    -Deda Vasilije: "U Bosni su moguci sukobi izmedju Muslimana i Srba, ako se to desi moramo izbjeci u Srbiju.”
    -Deda Velizar: "Dobro ste dosli, ako Nijemci dodju ovde izbjeci cemo svi zajedno u Postinje kod rodjaka Simica, gore Nijemci ne mogu, planina, sputno je."
    -Deda Vasilije: "U slucaju rata Bosna ce biti pripojena Hrvatskoj, to su Nijemci kazali.”
    -Deda Velizar: "Ne vjerujem da ce Rusi i Amerikanci moci da nas zastite?"
    -Deda Vasilije: "Tesko je u to povjerovati, oni su zauzeti samim sobom, treba se uzdati u sebe same."
    -Deda Milutin: "Nista dobro nam se ne pise, u se i u svoje kljuse."
    -Djojo Krsmanovic: "Uzjecemo puske, nema druge!"
    -Kum Velizar Kovacevic: "Bice isto sto u onom ratu ( naziv za Prvi svetski rat).”
    -Jovo Krsmanovic: "Cekacemo i vidjecemo?"
    -Deda Vlajo Krsmanovic: "Proci ce i to ako Bog da."

    Odlazeci za Bratunac nam kazase da ce pratiti dogadjaje, i ako sve bude dobro sledecih dana, pozivaju nas da dodjemo u posetu

  18. #18
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Tomislav Krsmanovic: Saga o..icima

    d.-Cetvrti april 1941 godine, Drago Zvrcak, uzovnicki zmijar

    "Dobar dan!"-banu pred nas mladji covek srednjeg rasta, nesto je zamisljen. Sede sa nama za drveni sto ispod vec prilicno olistale lipe, stalno drzi kaziprst na celu. On je dedin rodjak Drago Tomic zvani"Zvrcak". Cuven je kao"covek koji ume sa zmijama". Lici na nekog cirkuzana koji kroti divlje zveri, koga sam video na proslavi Nove godine u Djevdjeliji. Njegova kuca je malo dalje ka centru sela, uz Kucevacki sokak, podignuta malo brdu. Pored manje kuce u kojoj zivi sa porodicom, je jedna velika kuca koju iznajmljuje drzavi, u kojoj je smestena Zandarmerijska stanica. Pozva obradovan nasu majku i nas da podjemo kod njih u posetu.

    Usput prica da su Tomici postali od Krsmanovica, krajem 19 veka neki Tomo Krsmanovic odluci da uzme prezime Tomic.

    Od Usca se nazire putem grupa ljudi, kako se priblizise prepoznasmo muskarce kopace sa motikama na ramenima. Kada dodjose do nas videsmo dvadesetak njih, sa motikama, asovima, pijucima, kosama, srpovima, u narodnoj odeci, snazni i zdravi; sajkace naherene na glavama punim razbarusene kose plave, crne, smedje, kape uvek nose, cak i leti kada je letnja zega. A i danasnji dan je iznenada vrlo topao za ovo doba godine, vec nekoliko dana skoro prava vrucina. Pevaju svi u glas i iz petnih zila, ili jos bolje receno to nije pevanje, nego urlanje; tako muskarci pevaju u ovom kraju Srbije, nema melodije, samo vrlo glasno uzvikivanje reci. Na kraju stiha zaori se iz svih grla iz sveg glasa: "I kaje!"

    U predahu pesme usporise, rekose nam nekoliko njih snaznim glasovima: "Pomaze Bog!" Mi im uzvratismo ljubazno.

    Oni su kopaci iz polja pored reke Gracanice- rodjaci Krsmanovici, Rakici, Zivanovici, Neskovici, Matici, Panici, Banovici, Vesici, koji imaju ovde u polju malo plodnije parce zemljista. Ove dole koji zive pored Drine, u polju, zovu "donjani", a one gore u brdima i uz Gracanicku reku "gornjani". Ponekad je izmedju dece "donjana" i "gornjana "bilo istinskih svadja, pa cak i tuca.

    U prvom redu ove kavalerije rustikana u sredini je istinski kepec, vecini visok do pojasa, vrlo kratkih nogu, ali sa glavom velikom kao i drugih seljaka, kapu seretski nakrivio, sa kratkim ali vrlo snaznim rukama, koje izlaze iz snaznog ali kratkog trupa. Nosi motiku koju je vragolanski zabacio na rame. Grupa kopaca nas prestize i okrete kao ceta vojnika po komandi udesno, krete uzbrdo kucevackim sokakom, bas u pravcu zgrade Zandarmerijske stanice i kuce Jove Zvrcka. Priblizavajuci im se, cujemo odzvanjanje motika, pijuka, videsmo ih kako iz sve snage, sto brze mogu udaraju asovima o kamenje, i idu brzo sa jednog kraja njive na drugi, kao da su na bojnom polju i da je pred njma dobosar koji ih ubrzava; njiva je puna kamenja, samo zveci, treba prvo pokupiti kamenje, pa onda sejati detelinu. Deda je govorio za ovu njivu" puna gujuntara" (zmija, guja). Polja pored Drine su plodnija, a kako se ide brdu umeju biti kamenitija i posnija.

    Utom kepec dodje iz polja sa pijukom u rukama, na pijuku presavijena visi vrlo velika zmija, koju bas ubi, stomak joj je zelen i zuto-beo; on zavitla pijukom i zabaci visoko ubijenu zmiju na granje obliznjeg gustisa pored sokaka. Drago se priblizi ubijenoj zmiji, zagleda je pazljivo, a onda se okrete kepecu snuzdeno i prekorno: "Znas, nisi je trebao ubiti, ovo nije otrovnica, nego zmija belouska cuvarkuca, ucinio si veliki grijeh!" Kepec izbeci oci razumno, kao krivac: "Drago, ja ne znam zmije ko ti, bijo sam se uplasijo da me ne ujede, neka mi Bog oprosti ovaj grijeh!" Okrete se ponizno i ode pokunjen da radi na njivi.

    Dok sve odzvanja od udara motika i asova u kamenjar, Drago Zvrcak pokazuje na ubijenu zmiju : "Danas je topao dan, zato su se zmije tako rano pojavile, obicno se pojavljuju i izlaze iz njihovih sklonista tek u toplim letnjim mesecima." Okrete se uzarenom kamenjaru na iskraju sokaka: "Deco, dodjiderte do mene, ne bojte se nista, samo budite mirni!" Kleknu kolenima na kamenito tlo, poce da sapuce. Nesto zasista u kamenjaru, trgnusmo se prestraseni, odmakosmo se podalje, iz kamenjara izmigolji jedna velika zmija sarka, sa savovima pored usiju. "Otrovnica!"-rece Drago, zmija stade pred njim i podize se na rep i poce da palaca jezikom prema njemu. Drago joj na nase zaprepascenje pruzi ruku, zmija se poslusno sa velikim poverenjem, skoro blazeno, obavi oko njegove ruke, Drago je sklopi drugom rukom kao neku harmoniku i stavi u svoju tabakeru. Zmija se nije opirala. Drago se opet okrete busenu i kamenjaru i poce ponovo da nesto sapuce, opet se pojavi jedna jos veca sarena zmija, uzdize se na rep, i tako stoji nepomicna u gustisu podalje od staze, kao zacarana. "Pogledajdete djeco!"-rece Drago, zmija ce ovde biti dok se mi ne vratimo!"

    Bili smo zacudjeni, jos vise zadivljeni. Kako to on uspeva da zmiji naredi da stoji dok se ne vratimo? Video sam sliku u jednoj knjizi, fakir u Indiji svira na fruli, kobra igra. Otkud ovo ovde, ovo nije Indija? Neko od nas ga upita i zamoli da nas nauci zmijskom zanatu? "Kad porastete, jos ste mali da to razumete. To je porodicna tajna."-zakljuci Drago.

    Dragina zgrada u kojoj se nalazi Zandarmerijska stanica je velika, na dva sprata, belih zidova kao mleko, cistih sjaktucih prozora plavih okvira, crvenog krova kao makovi. Pred zgradom stoji nekoliko nehajnih dokonih zandara, puske naslagane u soske pred pragom. Ispod drveta na klupama i za stolom komandant stanice Djuro igra sah sa jednim mestaninom. Djuro je slikovita licnost, naocit covek, nosi veliku sablju okacenu za pojas, on je Dalmatinac, od Zadra.

    Sunce se priklanjalo zalasku u bosanska brda, sa Drine dolazase svez talas vazduha koji je nagovestavao prohladno vece. Jovo nas prati kuci. Na nase zaprepascenje zmija je stajala na istom mestu, na repu, kao ukocena. Jovo se nagnu prema njoj i nesto prosaputa, zmija se pokrete, kao da mu se javi, u magnovenju smugnu u travu.

  19. #19
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Tomislav Krsmanovic:Saga o..icima

    e.- Sesti april 1941 godine-Bombardovanje Beograda-slusanje radija kod deda Mike Nikolica

    Iz daljine trceci k’nama nesto vice zadihana rodjaka Dusanka Krsmanovic, cerka cika Jove i Pele Krsmanovica ( cika Jovo je sin dede Simeuna, polubrata naseg dede Velizara), povisoka crnomanjasta devojcica. Dusanka stade pred mamu sva uzbudjena: "Tetka Zoro, jutros je bombardovan Beograd, cula sam na radiu kod dede Mike, pozvali su vas da dodjete veceras na vesti !" Vec smo bili saznali ovu tragicnu vest, svi su zabrinuti za rodbinu , za sudbinu zemlje. Predosecali smo da dolaze teski dani, pocece rat. "To je objava rata, napadose nas Svabe mucki opet, ko i onog rata!" -rece sumorno deda.

    Mika Nikolic je ozenjen Vidom rodjakom babe Bojke majke naseg oca, ona je iz Lonjina, sestra poznatog bogatasa Djordjije Savica. Njihova kuca je nepun kilometar od zaseoka Krsmanovica, malo podalje od Krsmanovica groblja, sa njihovih kucnih prozora sa kata puca pogled na bosanska brda i na planinsku recicu Gracanicu koja izlazeci iz kanjona pravi malo usce u Drinu. To je poveca zgrada na sprat, na kojoj pise velikim cirilicnim slovima "TROMEDJA". "Tromedja" je u isto vreme kafana, ima na spratu par soba za prenociste za putnike namernike. Deda Mika i baba Vida nemaju decu.

    Deda Mika je vrlo energican i otresit zemljoradnik, ali i dovitljiv poslenik. Pored gostionice poseduje vodenicu i strugaru na reci Gracanici nedaleko od njegove kuce, a pre nekoliko godina je imao i jednu deregliju ( tako u ovom delu Zapadne Srbije zovu skelu). Mika je kupovao zemlju, bio je istinski poslovni covek, stvarao je novac i ulagao da ga oplodi, mastao je da napravi mali hotel, ili i neku fabricicu, da stekne svojim radom i sa svoje dve ruke. ( Napomena: Videce se kasnije kako su se njegove nade izjalovile).

    Njegova skela je bila postavljenu tacno ispod njegove kuce, ispod puta, koja je preko Drine prevozila putnike, stoku, pa i konjske i volovske zaprege. Preko cele Drine izmedju Srbije i Bosne je bila razapeta jaka, vrlo debela celicna sajla koja je na obe obale bila vise puta omotana oko debelih stabala visokih drinskih topola. Dereglija je klizila gurana vrlo dugackim motkama od strane dva seiza ( turska rec seiz-sluga). Drina je ovde siroka i prilicno mirna. To je pogodno mesto za skelu. Skela je bila dobar poslovni potez, bilo je dosta putnika.

    Ljubisa Rakic iz Gracanice je prodao jednu od svojih strugara "Svabi Martinu" Slovencu dosljaku iz Slovenije. Martin je sposoban covek, vrlo vredan, sazidao je za sebe i svoju porodicu veliku i cistu kucu sjajno belih zidova. Uredjeno dvoriste, trava podrezana, lepo obucena i uljudna celjada, kada se udje u njihovu kucu svugde se naidje na red i cistocu, kao u crkvi. Martin je na recici napravio malu prirucnu hidrocentralu i ima jedini u selu struju, jedini nosi gradjansko odelo. Zbog njegovog imena, akcenta, izraza lica, odece i navika, zovu ga " Svabo". Tome doprinosi i izrazito plava kosa Martina i njegovih ukucana, mada u selu ima ljudi jos plavljih od njih. Ali ovi plavi Gracanicani su uvek opaljeni suncem ili mrazem, a Martin i njegovi ukucani su beli u licu. Martin je u ponasanju mnogo drugaciji od ostalih, ne samo sto se tice odece, njegovi postupci odaju coveka iz nekih dalekih velikih gradova, nije tako ocrvrsnuo od teskog fizickog rada, nije toliko preplanuo od planinskog sunca. Pitao sam se zasto i drugi u selu ne oponasaju Martina , zasto i oni ne naprave male hidrocentrale?

    Sedosmo u sobi na spratu, jos se nije potpuno smrklo, puca pogled na Drinu i konture bosanskih brda u noci koja se spusta. "Cude, cude!", mahnu nervozno rukom baba Vida, vec proseda, svetlosmedja koscata zena. Spiker Radio Beograda rece: "Danas ujutru i kasnije Beograd je bombardovan u vise navrata od strane nemackih bombardera, mnogi delovi grada su poruseni, ima na hiljade mrtvih i ranjenih, Beogradjani masovno napustaju grad i odlaze u sela i sklonista. Nemacka je pocela neobjavljeni rat protiv Jugoslavije. Nasi piloti su pruzili snazan i herojski otpor daleko nadmocnijem neprijatelju."

    "Danas je poceo rat. Treba se uzdati u saveznike, Ameriku i Englesku, Rusiju."-razmislja glasno zabrinuti deda Mika. Majka cuti potresena, zabrinuta za sudbinu oca koji je na frontu kao rezervni oficir, ali brine i za druge svoje srodnike, za nas decu, niko ne zna sta sve donosi rat.

    Pred deda Mikom satlik rakije, oci mu zasuzile, da zaboravi brigu i tugu od nadolazeceg rata, da ne misli na mucnu stvarnost, iznenada zapevusi tiho, grleno i kroz nos:

    “A cim dodje pasa Ali-pasa,
    on nametnu tumbazli ( od jarcecih koza) cupriju (preko Drine,)
    i premetnu mlade janicare!"

    Deda Miki se oci jos vise zavodenise, vec vrlo uzbudjen prozbori pokazujuci rukom na Drinu ispod kuce i puta: "Evo ovde je Ali -pasa bio postavio svoju cupriju od jarecih koza, tu je bila i moja dereglija. A nje vise nema."

    Toliko puta se pricalo o tome, desila se u prolece 1938 godine velika tragedija, dereglija se prevrnula, tada se udavise dva sina …Njima se desi jos jedna tragedija, njihova sluskinja se ubode na vile, nije ih videla, umre, izgleda od tetanusa .

    Cuo sam ranije da je vec poslovicna"Mikina deregilja" u to vreme povezivala srbijanska sela Gracanicu i Uzovnicu sa susednim selima preko Drine u Bosni. Rekose da je to bio jedan ogroman camac, skoro omanji brod, napravljen od drveta i celika, kadar da preveze odjednom pored desetina ljudi i po nekoliko konjskih i volovskih zaprega i grla stoke. Drina je ovde duboka, seizi su koristili vrlo dugacku debelu celicnu motku za najdublje delove reke. A za to vreme je celicni glomazni lanac zvececi klizio preko debele sajle koja je isla sa jedne obale reke na drugu. Napred i pozadi su bila dva dugacka i ogromna vesla kada motke ne mogu da dodirnu dno reke, i za davanje pravca, a pozadi je bio zavezan jedan camac koji se batrgao i besno lupao o bokove dereglije, tu je za slucaj potrebe i opasnosti.

    Dok je se deda Mika glasno prisecao velike tragedije koja ga je zadesila pre neku godinu kada je se prevrnula njegova dereglija i udavilo vise ljudi, on najednom ucuta zbog necega, nesto se zamisli buljeci preko Drine u Bosnu. Skoci, skoro djipi kao momak, pridje prozoru, prosto se trgnu od prizora koji vide, upiljio ocima zamisljeno, zuri ukocen kroz prozorska stakla prema bosanskim brdima. Pridjosmo prozoru da vidimo sta je? Glogova planina iznad Drine u Bosni je u mraku, najednom se na njenom samom vrhu pojavi plamicak, kao da leti neki poveci svitac, onda se zapali neka mala vatrica, prosto planu, nesto povece zasija kao istinski pozar, poce da se meskolji, siri. Shvatismo da se to mesec pomalja iza planine, polako kao kada krava radja tele ( Sto sam video jednom u stali kod dede). Deda Mika povika svecano: "Pogledajdeteder! " Ne, to nije bio pun mesec, to je bio krvav plameni polumesec. Odmah se setih platnenog ukrasa iznad naseg decijeg kreveta u Djevdjeliji, "Carigrad" pisalo je na njemu, vidi se Bosfor, plove galebovi, visoko na nebu sjakti u noci srp polumeseca.

    Deda Mika upiljio ocima u krvavi srp plamenog polumeseca, kao da ga taj neobicni prizor stalno iznova na nesto priseca, upre naglo drhtecu ruku polumesecu na nebu iznad Bosne: "Lose predskazanje, tako je bilo i onoga rata!" Vrati se i nastavi da ispija casice mirisljave rakije, zaboravi na njegovu deregliju.

  20. #20
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Tomislav Krsmanovic;Saga o..icima-

    Cetrnaesti april 1941 godine- Nemacka okupacija

    Danas smo se vratili iz bezanije u Postinju, gde su nas prihvatili rodjaci Simici, baba Vida sestra dede Velizara je udata u Simicima. ( Za vreme Drugog svetskog rata nemacka vojska nije zalazila u planinska sela, vecina stanovnika ovog dela Srbije nije za celo vreme rata nikada videla nijednog nemackog vojnika). Nisu bili svi izbegli, nekoliko starijih ili nemocnih rodjaka je bilo ostalo kod kuce. Rodjaci Simici su velika familija, izgleda da jos uvek zive u porodicnoj zadruzi, presretni su sto smo dosli, vredni, slozni, mole se Bogu, samo rade, rade, sve sija bericetno.

    Neki kazu da jugoslovenska vojska nije ni pruzala iole ozbiljniji otpor, drugi opet tvrde da je bilo zestokih borbi, ali da su Nemci bili nadmocniji u naoruzanju i tehnici. Kod Kucevackog sokaka je, tako neki rekose, poginulo nekoliko vojnika, jedni tvrde da su to nasi vojnici. "Ama nemoj, vidijo ja svojim ocima, bilo je i ubijenih Nemaca! "-prica dedi Radislav Tomic. Prema kazivanjima ocevidaca, nasa vojska se povlacila ka jugu u rasulu, bacajuci oruzje, neki vojnici su bezali u brda da se vrate svojim kucama, ili jednostavno da se pridruze pobunjenicima.

    "Peta kolona je za sve kriva!"-gleda deda dostojanstveno potiskujuci postidjenost: "Srbi su najbolji vojnici na svetu, ali sta to vredi, prevarise nas, izdase." Deda nam svima uliva poverenje i nadu , uprkos munjevite nemacke pobede nije izgubio samopouzdanje.

    Oni koji su ostali kazu da je kada se sve smirilo kroz selo projurila nemacka jedinica na motorciklima, napred je isao nemacki oficir stojeci u kupoli motorcikla sa tri sedista, plava ljudina drskog i preteceg izraza lica, sa revolverom u visoko podignutoj desnoj ruci, pridrzavala su ga dva suvozaca. Ali, kazu, da nije bilo pucnajve, niti pretnji. "Zaplasivanje!" –slegnu ramenima Krsman lukavo se smeskajuci.

    U Uzovnici je ustvari jos uvek jedna vrsta bezvlasca, mada vise nema ni jugoslovenske, niti bilo koje druge vojske, sem nemacke. Ali nema nigde nemackih vojnika, oni su takoreci nevidljivi. " U Ljuboviji su, dje ce ovde u selu."- zuri deda na put da vidi da li se tamo nesto desava. Ipak, sve je neobicno mirno, ljudi se mire sa nemackom pobedom, i postepeno se vracaju uobicajenim svakodnevnim obavezama, ocekujuci sa zebnjom dalji razvoj situacije."Ne moze se iz svoje koze!"-natmurio se deda Milutin ( mladji brat dede Velizara). "Ravnacemo se pa kako bude, neka nam Bog bude od pomoci."-prekrsti se tetka Pela Dusankina majka, ona je vrlo pobozna i razumna zena. Dok je njen muz cika Jovo crnomanjast dezemekast covek vise okrenut zanatima, radu oko kuce, na imanju. Imao je obicaj da mi kaze u sali kada se pojavim u njihovoj avliji: ”Sta ima novo majstor kvaris?!”.

    Krsman, sin dede Milutina, suvonjav momak od oko dvadesetak i malo vise godina, se obrati veselo mami :" Zoro, idem kolima u Ljuboviju, da ga povedem "-pokaza na mene," ne brini, sve je sigurno, konj je miran, vracamo se brzo, da vidi i da pamti?" Majka zabrinuta za jos nesredjenu situaciju se nerado slozi, ali ga posavetova: "Vodi racuna o Bosni, put ide pored Drine, ko zna sta se tamo desava." "Ama ne, juce je ovdje bio covjek otuda i kaze da je sve mirno!"-uverava je Krsman.

    Prizor koji vidimo iz kola putujuci pet kilometara dug put do Ljubovije, skoro stalno iznad Drine, je nesto sto se ne moze nikada zaboraviti. Na putu, pored njega, na obliznjim poljanama i brezuljcima, svugde razbacani puske, mitraljezi, topovi, bajoneti, oruzje, metci, vojnicke cuture, zavoji, biskviti, opasaci, kape i delovi odece, cokolade, gas maske; pored puta ili sa strane prevrnuti topovi ili vojna vozila; ali nigde se ne vide ljudska tela, samo poneka naduvena konjska lesina. Ovaj neobicni i tuzni prizor lici na hajku za nekim ko je bezao, neko ga juri a on je da bi se spasavao pred njim i olaksao teret koji mu smeta da bezi, sve sa sebe u trku bacao svugde oko sebe, da umakne razjarenim goniocima. To je ponizavajuce. Sta se tu moze, nasa hrabra vojska je zbog necega oslabila, prinudjena na takvo sramno povlacenje. "Zavrsice se rat, Nemci ce otici, oterace ih!"- potapsa me Krsman "dodju, pa odu, tako je bilo i onog rata."

    Vracajuci se iz Ljubovije, zamolih Krsmana da zaustavi kola, sidjoh i pokupih sa puta jednu gas masku i metnuh je na lice, vrlo je zabavno. Polako kaskajuci konj vuce kola padinama brda Mikuljaka, koje se okomito spusta u zapenusanu Drinu, nesto pre nego sto se recica Gracanica ulije u Drinu.

    Konj iznenadno bez vidljivog razloga poce da se propinje i rze. Krsman pritegnu snazno sebi dizgine, stade na noge, vice:"OOOO, OOO!". Jedva ga nekako smiri, konj stade, kola se zatresose. Krsman glasno razmislja sta je razlog naglom uznemirenju konja? "Da nije jez, ili pas, ili vuk ne daj Boze?" Nista, gleda oko sebe ispitivacki. Konj se opet njisteci prope, podize prednje noge uvis." Gledajde "uzviknu Krsman dosetivsi se pobednicki, uzbudjeno pokazujuci rukom ka Bosni. Iako je Drina siroka i bosanska obala daleko, spazismo nesto vrlo neobicno, tamo daleko gde nas pogled dopire do bosanskih planina, koje zelene i bujne silaze okomito u malo polje prema Drini, prepoznasmo uzbudjeni velikog medveda kako izlazi iz sume, vidi se cak odavde da je ogroman. Uputi se gegajuci ka reci, iza njega cupkaju dva mala medveda, da li su to mecici, ili neki manji medvedi, ne znam, samo se svi troje dobrocudno teturaju pravo Drini, gegaju se kao seoski pijanci. Medved zagazi u reku i poce da pliva ka Srbiji, medvedcici se snebivaju, zagaze oprezno u vodu, pa najednom ustuknu pred ledenom vodom. Medved poce da se ljutito osvrce, mase im sapama kao ljudsko bice, poziva ih da krenu za njim. Oni se ukocili, nece ni da maknu u hladnu Drinu. Najednom se mecka u vodi brzo okrenu, dopliva do obale, zgrabi za noge prvo jedno, pa drugo, pa ih zavitla iz sve snage i baci vise metara u hladnu maticu, onda zapliva i ona, a oni onda svi troje zamlatarase besno sapama po vodi ka Srbiji. Konj se jos vise uznemiri, Krsman uze uzde u svoje ruke, i povede ga sto moze brze ka Uscu, iza nas ostade medved sa dva medvedcica kako plivaju ka Srbiji.

    Dok smo isli kuci Krsman pokusava da mi objasni od kuda imena "Krsman", "Krsmanovic." "Vrlo moguce od turske teci"krsmet" sto znaci "zla sudbina " znas, u staro doba su zene ovdje davale ruzna turska imena djeci ko"Mujo""Musa", da oceraju zle bolesti od male djece, djeca su cesto umirala. Tako i ja mislim da su dali ime "krsman""krsmet", da oceraju zlo da ne dodje na njiovu djecu." Zagledam Krsmana ljubopitljivo, nekako je drugaciji od ostalih Uzovnicana, vise mi lici na profesora gimnazije iz Djevdjelije. (Napomena : Srbi iz ovoga kraja dobro znaju svoj rodoslov. Krsman mi je tako jednom prilikom ispricao kada sam vec bio poodrastao djak, da nije tacno sto istoricari pricaju da je naziv varosice"Ljubovija"postao od imena rudara Ljubovica, nego je postao od naziva reke Ljubovidje koja prolazi kroz Ljuboviju."A mozda je i naziv reke Ljubovidja nastao od imena rudara Ljubovica"-pitao sam ga. "Ne moze biti"-odgovori tvrdoglavo Krsman "u crnogorskom Sandzaku kod Bijelog Polja ima rijeka koja se zove takodje Ljubovidja, a imena rijeka su starija od imena naseobina."-zavrsi ovaj naucnik seljak, geograf i etnolog. Etnicko poreklo azbukovacana je vecinom hercegovacko i crnogorsko).

  21. #21
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    T.Krsmanovic, SAGA O..ICIMA

    g.- Sesnaesti april 1941 godine-Udes nemackog kamiona

    Tisinu aprilskog prohladnog i maglovitog jutra, dok rominja sipljiva jesenja kisica, zapara neki zvuk koga nikad ranije nismo culi, podugacak, ali isprekidan.Taj zvuk je dolazio od jednog nemackog autobusa koji vidoh kroz zamagljena mokra okna sobe, prolazi prilicno brzo putem ispod kuca, na njegovim stranama iscrtani krstovi crvene boje. Saznasmo odmah da je to nemacki sanitet koji prevozi bolesne ili ranjene, a da nepoznati isprekidani zvuk znaci neku vrstu opasnosti, poziva u pomoc. Kod nas nema takav autobus. Nemacka je Evropa, vode racuna o bolesnicima-dosetih se da su Nemci iz bogatije drzave. Svi su odmah shvatili da se desilo nesto sto nije dobro. Ali jos niko nije znao o cemu se radi.

    Ubrzo se procu da se nemacki kamion pun vojnika survao u duboki kanjon Gracanice, tu odmah blizu, kod deda Zarijine vodenice, i da je bilo ranjenih i mrtvih. Uzovnicani su preplaseni, pitaju se sa zebnjom koji je razlog pada kamiona u Gracanicu, neki se plase sabotaze, onda bi Nemci mogli sprovesti surovu odmazdu.

    Trci Dusanka, sva zadihana hoce nesto vazno da nam saopsti :"Greska sofera". Laknu svima.

    G1-17 april 1941 godine-Prevrtanje deda Mikine dereglije.

    Za prevrtanje deda Mikine dereglije sam cuo poodavno. Stalno zelim da saznam kako se to sve desilo. Nedavno deda Mikino potsecanje na taj uzasni dogadjaj samo jos vise potstaknu moju ljubopitljivost. Zamolih nekoliko puta babu Bojku da kaze deda Miki da mi to sve isprica potanko. Obeca mi da ce ga zapitati?

    Dodje iznenadno i taj uzbudljiv dan koji prekrati moje sve vece nestrpljenje. “Dobar dan deda Mika !“-sretoh ga prolazeci putem ispred njegove kuce-”kada cete ispricati kako se prevrnula dereglija?” “Eve navece kad sunce zadje za brdo.”-odgovori on pomilovavsi me po kosi zureci svojim poslom: ”Uzdravlje, ziv bijo!”

    Deda Mika, istinski potresen neizvesnoscu nadolazeceg rata, poce da prica o prevrtanju njegove dereglije. Dve nevolje se spojise u jednu, rat i dereglija, uzbudise ga, duboko uznemirise. Povremeno prica nepovezano, ili monotono kao gramofon. Ustaje i gestikulira kao kao glumac u pozoristu. Mrmlja brzo i nejasno kao neki pijanac u seoskoj kafani kod crkve. Cas je vrlo ozbiljan, povremeno zbog necega izgleda smesno, izmeni se namah, ozalosti se opet. Ustajao je, sedao, saginjao se, govorio tiho, a onda vrlo jako, prekidao, ili povremeno skoro zapomagao, ponekad ga je prekidala baba Vida. Rodjaka Dusanka mu je povremeno postavljala pitanja. Vidi se da vreme nije izbrisalo secanje. Prica najsitnije detalje, svega se seca, kao da je bilo juce.

    Evo sta nam deda Mika otprilike isprica :

    Bilo je to one godine kada je bilo mnogo kise, da te Bog sacuva. Toga dana je Drina bila velika od otopljenog snega i prolecnih kisa, "mutna ko oranje". Vece se priblizavalo. Od glavnog puta ka deregliji se uzak put na nizbrdici zakrcile zaprege, stoka, ljudi i zene, ali je red onih koji su cekali izlazio na put. Bosanci koji su se vracali iz Srbije su jurili kuci da stignu sto pre. On stade ispred njih rasirenih ruku i ne da im da udju na skelu uzvikujuci : "Ne moze, sacekajte malo da prodju splavovi!" Drinom odozgo od Lonjina poredjani jedan za drugim nailaze splavovi, ima ih nekoliko desetina, ogromni su, iskacu iz talasa i pene kao izbaceni nekom nevidljivom silom, a onda kada bi dosli naspram deda Mikine kuce gde reka postaje sira i mirna, najednom pocnu da plove sporije, kao neki mali brodovi.

    Putnici za Bosnu su mahom Bosanci, Srbi, koji su se vracali iz Azbukovice sa zapregama, radili su kod srbijanskih gazda, ili su nosili brasno, suvo meso, robu kupljenu u seoskim zadrugama, neki sa motikama i vilama u rukama.

    Nastavi jos uzbudjeniji svoja kazivanja o potapanju skele. Deda Mika ume da slikovito docarava putnike i dogadjaje:

    Retko je bilo da Muslimani prelaze ovom skelom u Srbiju. Ovoga puta su u redu cekala i dva Muslimana. Jedan od njih vec podstariji, povisok i pokrupan, sa fesom i belom ahmedijom (calmom od belog platna ) koja mu je obavijala plavu prosedu kosu, ispod koje proviruju dva mudra plava oka, na ledjima anterija; nosi benevrek ( pantalone sa turom), na grudima mu se crveni dzemadan, sedi na velikom alatu sjajne osedlane koze. Ali nije sedeo kao sto se to obicno cini, sa glavom okrenutom napred, nego sa ledjima okrenutim napred i glavom unatrag. Drzi citab i nesto premislja. Dizgine njegovog konja drzi jedan mladic Musliman, omanji ali vrlo snazan, velike glave, siroka lica i snaznih vilica i izbacenih jagodica, drzi u ruci veliku boscu, na glavi mu civerica ( vrsta kape).

    Jedan mladic iz Gracanice koji se tu nadje prolazeci rece im obesno : "Vi Turci ste ko suncokreti, vi se svakoj vlasti koja dodje priklanjate. Ko god da dodje, ajd Turci, ajd Austrijanci, ajd Madjari, ajd Rvati, vi ste uvek s' njima. A mi Srbi smo uvijek Srbi, nikome se ne klanjamo." Stariji Musliman ga pogleda mudro i prijateljski, odaje vrlo odmerenu i razumnu osobu, tapsuci ga po ramenu mu rece smireno: "Aferim dragi prijatelju, imas pravo, ali treba znati sto je tako. Mi Muslimani Bosnjaci, mi smo ti manjina, bolan ukoliko ne budemo dobri sa svima, mi bi nestali, to cinimo da prezivimo."

    Mladji Musliman se poce nervozno da meskolji, ocigledno ljut, oci mu sevaju : "A vi, djauri, ko ste vi, pogledaj kaki ste crni, ko Cigani ste. A mi agarjani pogledajder kako smo mi lijepi i bijeli! "

    Stariji potapsa po ledjima mladica Srbina, smeskajuci se prijateljski : "Smiri se mladicu. Ti kazes da smo mi Turci, grijesis mi nijesmo Turci, mi smo samo Muslimani Bosnjaci, nase poreklo je isto ko i Srba. To znaci da smo i mi ko i Srbi mesavina svijeh rasa sa ovijeh prostora koje su se pomesale sa Slovenima kada su dosli, a zatim i sa svim stranim zavojevacima koji su ovude prolazili, pa i sa Turcima. Mi smo Sloveni, ali smo izmesani i sa drugima, ko i Srbi pravoslavci." Stari Musliman predahnu, zapali mudro lulu, iz usta mu izlete oblacic dima: "Iso sam 1935 g. na Cabu u Meku, i o tome diskutovo sa mnogijem dervisima, iz cijelog svijeta ucenijem ljudima, gledali u citabe, oni to isto zbore." Stari Musliman opet malo zastade, povuce dim lule i osmehnu se zadovoljno, onda nastavi gledajuci kako splavovi skoro zavrsavaju svoj prolazak: "Moji preci su dosli u Slapasnicu tu u Bosni 1845 godine iz Sokola, ovdje u Srbiji, iz Postijenja, moj pokojni djed je naso na nasem tavanu ikonu Svetog Nikola, mi smo bili ba Srbi koji su se poturcili, to je bio nas svijetac i nasa slava. Mi smo jedan narod bolan. Koliko od tada protijece vode Drinom!?"

    Mladji Musliman se nije lako smirivao: "Znamo mi vas nevernike dobro, bezbeli mi agarjani smo uvijek bili izdati i napadani od vas, dzehenem vas odnijo, i to od pamtivjeka!"

    Vece je padalo, skoro da pocinje tama noci koja se priblizava. Sa Drine je u talasima nailazio prohladan, s’vremena na vreme hladan skoro zimski vazduh, prolaziili su poslednji splavovi. Ljudi su sve nervozniji, uvijaju se u haljitke da se zgreju, stoka muce, oni odozgo sa puta navaljuju sa svojim zapregama vicuci da im se dozvoli da se ukrcaju i da krenu u Bosnu preko reke. Mika zavika iz sveg glasa: "Ne, ne moze!".

    Zagraja vise glasova: "Zasto ne mere, pada noc, okasnicemo, necemo stici, necemo da zanocimo vodje, ajmo braco dolikane!" Rulja se uznemiri, pokrenu se ka deregliji, odgurnuse Miku i navalise trkom, u neredu se sjurise kao lavina u skelu. Odgurivajuci seize, nekoliko mladjih Bosanaca uze motke i vesla. Mika skoci u poslednjem momentu na skelu uzvikujuci: "Ljudi podavicemo se, stanite, nemojte za im’ Boga!"

    Deda Mika odahnu. Popi casicu dzane pa nastavi ostrasceno:
    -------------------------------------------------------- ------------------------------------------------------------------
    Dereglija je bila preopterecena, odgurnuta motkama krete sporo ka Bosni, skelu zahvati matica, povuce je velikom brzaku koji juri kao sumanut sredinom reke. Matica snazno povuce plovilo nanize, zaskripase lanci zatezuci sajlu. Zaprepascen i uzasnut Mika vide da se velika sajla zavezana za drvo ispod njegove kuce polako razvezuje, zatim pocese da pucaju glasno vlakna velike sajle iznad glava.

    “ Mili Bogo, prasnu nesto iznad Drine, puce ko prangija!- pade deda Mikina glava na sto.

    To sajla preko reke puce i pade u vodu. Dereglija poneta brzom maticom poce odmah da se okrece oko svoje ose, bujica i vrtlozi Drine je ponesose sve brze i brze. Sa svih strana se zacuse uzvici "Ajoj, Ajoj, Upomoc!", zamukase volovi; stoka i ljudi u panici jurnuse na jedan kraj dereglije, gde su mislili da je sigurnije, sto je stvorilo neravnotezu i preteglo deregliju na tu stranu.

    Iznenada skela se prevrnu i pokri vecinu putnika i stocnih zaprega. Neki od njih su se spasavali plivajuci u ledenoj vodi Drine, a Drina je hladna i u julu, pogodna je za kupanje tek u avgustu posle letnjih vrucina, tada je bila ledena; neki su trazili spas hvatajuci se za prevrnutu skelu, ili hvatajuci daske, penjuci se na potopljena konjska i volovska kola, neki su jednostavno plivali. Dolina Drine je odjekivala od povika za pomoc i mukanja goveda. Na ledenoj velikoj reci prepunoj vrtloga i brzaka se vodila velika borba za prezivljavanje. Neki su zgrabili mali camac i poceli da se penju na njega, camac se prevrte. Oni nastavise niz Drinu drzeci se za njega i svo vreme jaucuci “Upomoc!" "Pomagajte braco!"

    Mika je se drzao za jednu veliku dasku koja ga je vukla niz Drinu ka Zvorniku, stalno jaucuci: " Ajoj, ajoj , pomazite ljudi!" Spasli su ga nekoliko kilometara nize kod Panovica gaja, izvukao ga iz Drine neki Brkic iz Crnce. Stari Musliman drzeci se za rep svoga konja se spasavao priblizavajuci se obali Bosne, svuko anteriju, mladi se nije nigde video, Drina nosi njegovu kapu civericu, kao neki list, ili deciju ladjicu napravljenu od lista hartije."

    Toga dana se udavilo vise ljudi.

  22. #22
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Dvadeset prvi april 1941 godine-Lesinari lete sa planina na Drinu

    Probudih se usred noci nestrpljiv da svane, da sto pre idem sa drugovima na recicu Granacicu, tu blizu na Uscu. Kroz zavese se nazire mesecina, noc je svetla kao dan, cuje se lajanje psa Hidre, vidim ga kako na sablaznoj mesecini zavija na mesec, dugo, tuzno, cudno, docarava divljinu, urvine i bespuca planine, vukove.

    Topao i suncan dan za ovo doba godine. Idemo nas nekoliko vrsnjaka ka reci Gracanici, da tamo u virovima gledamo ribe i rakove, stariji ih hvataju rukama zavlaceci prste u korenje drveca u virovima. Ponesmo i jednu malu mrezu napravljenu od firange ( zavese). Gore visoko u plavom nebu mile krpe belicastih oblaka koje se krecu ka Bosni.

    "Pogledajdete!"- uzvikunu neko pokazujuci u nebo. Videsmo u belicastim oblacima kolonu neobicnih, vrlo velikih ptica, koja polako plovi kroz vazduh, kao neki spori avioni, kao jedrilice, seku necujno nebo i oblake kao sto nozem baba Bojka sece mlad sir. Lete ka Bosni i Drini, dolazeci od Sokolskih planina i od planine Medvednik.

    Dve povisoke naocite mladje zene razgovaraju na Uscu ispred njihovih kuca, Curica Neskovic i Milena Micic. Curicin muz je umro, ona je u crnini, gleda u nebo kao da se Bogu moli :" Ajoj, ono su orlovi, dolaze Drini iz Sokola samo kada stoka crkava, otkud sade kad nije bilo stocnih zaraza."

    Navratismo po obicaju u vodenicu Zarije Nikolica na Gracanickoj reci da se izmerimo. Ima dva sina koji se zovu kao moj brat i ja, i cerku. Uvek nas prime sa radoscu i ljubaznoscu.


    h.-Dvadeset drugi april 1941 godine-Drina nosi leseve

    Kroz ozelenele grane drveca se nazire osuncana iskricava povrsina reke, plamti na kosom suncu kao neki mali pozar. Doskora je Drina bila vidljiva sa puta i od nase kuce, grane drveca olistase takoreci preko noci, zaklonise reku od pogleda. Ali se ponegde izmedju grana povremeno ukaze reka sa brzacima i vrtlozima. Baba me vodi za ruku, pred nama usred Drine je ostrvo naspram zaseoka Krsmanovica, mnogo je blize Srbiji nego li Bosni, mestani ga zovu "Krsmanovica Cagelj". Drina je velika, danas je mutna, pale negde uzvodno obilne kise, matica brzo nosi neka stabla, poredjana jedna za drugim, izgledaju kao omanji pokraci trupci. Zatim iste takve predmete videh kako ih brza matica gura cagelju. Kada nam se ovi ploveci predmeti priblizise, prenerazen prepoznah da su to lesevi ljudi i zena. A onda se trgnuh, na obali Cagelja videh nasukan les jedne zene srednjih godina, u varoskom odelu, sav naduven od vode.

    "Tako je bilo i onog rata"-kao da izgovara neku neminovnost tuzno rece baba, odvlaceci me da ne gledam. Ja se odmah setih zasto su orlovi leteli od planina ka Drini- da jedu ljudske leseve.

  23. #23
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Tomislav Krsmanovic-Saga o..icima ( Pokret@eunet.yu)


    i.-.Prvi maj- 1941 g.-Ideoloska nadmetanja i propaganda.

    Amerika i Engleska
    Bice zemlja proleterska (Partizanska pesma).

    Drina je opevana u legendama, kako kod pravoslavnih tako i kod muslimana. Jos su je Turci obozavali jer ih je tako potsecala na slicnu krivudavu reku Meander u Turskoj. Bosanski Muslimani gaje vekovima kult ljubavi prema ovoj reci, ona je za njih sudbina, imaju obicaj da kazu : "Koliko je vode proslo Drinom i koliko ce jos proci!" A za Srbe je Drina uvek bila vrsta svete reke, kao sto je za Induse Gang, reka koja spaja, ili deli, oduvek oznacava njihove nade, pobede ili poraze.

    Nekoliko decaka i devojcica stoji na obali reke uzivajuci se u posmatranje riba koje su se pomaljale iz prozirnih plavicastih dubina. Sa nama su stariji rodjaci Dragoljub ( sin dede Milutina) i Milic (sin cika Jove i tetke Pele, Jovin otac Simeun je brat dede Velizara, Milic je brat one Dusanke koja nas je odvela kod dede Mike da slusamo radio). Iz Bosne, tamo iz maglovite daljine dopre nesto kao popevka, ili jauci, razaznasmo reci, vise gnevne uzvike: "Amerika cemerika!" Bio je to bosanski Srbin koji je oplakivao gorku sudbinu i po njemu neispunjene nade od strane Amerike, koja nije pomogla jugoslovenskoj vojsci protiv Nemacke, cemu se onda nadala vecina Srba, za njih je Amerika bila simbol prijateljstva i podrske.

    U potrazi za novim uzbudjenjima pomerismo se stotinak metara uzvodno ispod groblja Krsmanovica, gde se odvaja rukavac Drine koga zovu otoka, koji pase Krsmanovica cagelj, ovde obala postaje stenovitija. Reka se naglo suzi, mogla se videti izbliza pomalo uzdignuta bosanska obala, u travi u hladu onize vrbe klanjao je na kolenima Musliman, saginjao se energicno do zemlje prema Istoku, prema nama, nazirale su se dve pete cevanice i stopala, koji su se kada god bi se sageo, sto je cinio cesto, uvek kao nepokretni predmeti slagali na zadnjem delu njegovog tela.

    Uzbudjeni danasnjim susretom sa Drinom, brat i ja veselo prepricavamo dogadjaj odlazeci kuci kroz sibljak na obali reke. Dragoljub i Milic izadjose na put, odose zivo svojim poslovima.

    Banusmo iz sibljaka pravo pred dva mladica, sede na travi pored vode u hladovini vrba u miru i tisini, koju prekida samo sum reke i gukanje grlica. Kada nas videse ustadose obadvojica kao po komandi, gledajuci nas radoznalo. Jedan je srednjeg rasta i dezmekast, izuzetno crne kose, ociju i tena, a drugi nesto visi i vitkiji, ali potpuno zuto-plave kose, zelenih ociju i belicaste koze. Znamo obojicu, oni su najblizi rodjaci.

    "Hej mali, jesi li za Monarhiju ili za Republiku?"-pridje mi crnomanjsti stezuci mi jako ruku, ali smeseci se prijateljski, gleda me kao da sam odrastao covek. "Hajde reci ljudino?" " Za Monarhiju!" odgovorih brze bolje, jer me je boleo stisak, i zbog toga sto je upotrebio upravo tu rec na prvom mestu. On me gleda pronicljivo smeskajuci se lukavo dok me tapse po ramenima.

    Nastade jedan razgovor, to su vise monolozi nego li dijalozi. Dva sagovornika su se celo vreme otimali za rec, prekidali jedan drugoga, vidi se da takoreci i ne slusaju sta sagovornik kaze, nego svako samo ceka da otme rec onome drugome.

    Plavi neraspolozen progovori:" Sta nam je monarhija ucinila, da nas Nemci pokore bez otpora za samo nekoliko dana. I tvoj kralj" -rece unoseci se u lice svome sagovorniku- "nas je napustio, odleteo je avionom iz Niksica za Englesku, sramno je odneo blago, on je izdajnik. Mi komunisti smo rekli svoje 27 marta, mi cemo izgnati Nemce iz zemlje, hocemo drustvo jednakosti za sve. A ne ko sto je bilo dosada vlast bogatasa i eksploatatora!"

    Crnomanjasti ga pogleda ispitivacki smisljajuci odgovor, taman pocne, ali ga ovaj drugi prekide, ne da mu rec. Na kraju ga monarhista ljutito presece, prosto se izdra : "Kralj je otso iz zemlje, a sta je mogo da radi, daleko vece drzave su kapitulirale, otso je da organizuje otpor, ostali su njegovi ljudi da se bore, to su cetnici Jezdimira Dangica naseg covjeka ovde iz Bratunca, koji je bio Sef obezbedjenja na dvoru Kralja Petra kome je Dangic na rastanku polozio zakletvu da ce se boriti "za Kralja i Otadzbinu, za Krst casni i Slobodu zlatnu."

    Republikanac mu opet upade u rec, ovoga puta malo pomirljivije: "Znas M., tek ces videti sta ce se desiti, razradjuju se planovi napada na Nemce i Nedicevce, imacemo nasu slobodnu teritoriju ovde.Cetnici samo mudruju i planduju."

    Zacu se brektanje motora, nekoliko desetina metara iznad njih prodje nekoliko nemackih vojnika na motorciklima, u svakom po trojica. Oni se brzo povukose reci, sakrise se iza granja vrba koje suste u brzaku.

    Plavi jedva sacekavsi da motorizovana kolona prodje brze bolje uze rec : "Hitler ce napasti SSSR, treba njegove snage ovde blokirati da bi Crvena Armija lakse pobedila. Vi cetnici ste spori, nedisciplinovani, pustate brade, zapatice vam se vaske, mi komunisti smo organizovani.”

    Crnomanjasti se smesi pobednicki obracajuci se starijem bratu i meni : "Znate li vi momci sta znaci rec TITO?
    To znaci: Tajna
    Idealna
    Teroristicka
    Organizacija !

    Bili smo uzbudjeni ovim politickim nadmudrivanjima dva rodjaka, ali sasvim drugacijih politickih opredeljenja.

    "Tito je sef subverzivne komunistice teroristicke organizacije koji zeli da ovde osvoji potpunu vlast."-nastavi M...

    Ponovo razgovor poce da se pretvara u malu svadju: "Slusaj M.... mi hocemo da proteramo Nemce i da stvorimo drustvo jednakosti i pravde za sve."

    "To je laz R......, time vi komunisti pridobijate balavce, izazivate djecu protiv roditelja, trazite da zena potkaze svojega cojeka. Vi se borite protiv Boga. Kada sam bio onomadne u Bastavu (susedno selo) jedna partizanka ti se pope na sto, razdrlji se, zadigla ti ona suknju iznad cizama sa visokim petama, pa zapjeva iz sveg glasa:

    Ja sam Anka partizanka
    Nosim kapu sa tri roga
    Vodim cetu protiv Boga.

    Sta cete vi komunisti napraviti od nasih zena, rasturi cete nase vamilije. Nagonite brata na sestru, sram vas bilo!"

    Oba pocese da se ljute, sevaju belilom beonjaca, spremaju nove medjusobne kritike.
    Onda zastadose. Pogledase se smirenije. Kao da nije nista bilo, rukovase se pomirljivo, skoro prijateljski, uz rec :UZDRAVLJE! . Ode svako svojim poslom.

    ( Ova dva najbliza rodjaka su kasnije postali krvavi suceljeni politicki rivali i neprijatelji).

  24. #24
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    j.- Sesti maj 1941 g.- Politicka opredeljenja naseg dede

    Deda voli da strasno diskutuje o politici, uostalom kao i vecina Uzovnicana. Nasuprot dedi Velizaru, koji je bio ostrasceni opozicionar, nas otac nije bio clan ni jedne politicke stranke i politika ga nije nimalo interesovala, on se posvetio struci. Posle vojske i staza, dobio je zaposlenje 1930 g, u dalekom Presevu na granici sa Makedonijom, kao obican sluzbenik. Ali je ustvari vrlo brzo postao desna ruka direktoru Duvanske stanice, ustvari rukovodio je svim poslovima, jer je stvarni direktor bio politicar, i vreme i energiju je trosio na politiku. Da bi zatim postao 1938 direktor Duvanske stanice u Velesu u Makedoniji, i 1939 u Djevdejliji.

    Iako je deda bio vrlo religiozan i patrijarhalan, ipak je imao izvesnih simpatija za pojedine levicarske ideje, komunisticke argumente nije odmah odbijao. Naprotiv, sada tvrdi da proucava poruke i monarhista i komunista, ceka da dobije vise podataka na osnovu kojih ce stvoriti svoj stav zasnovan na cinjenicama. Kaze da nikako nije dobro sto su komunisti u savezu sa SSSR-om, Sovjetski savez je lose vidjen. Deda ljutito rece: "Sovjeti, to ti je Sibir, kolhozi, bezboznici." Deda je srpski domacin, veruje u Boga, u svoj rad, i u svoju porodicu. Uprkos svega, deda je se uzdao u energicnu borbu Sovjetskog Saveza protiv Nemaca, mada sa rezervom i opreznoscu pred mogucom dvolicnoscu onih kojima je, po njemu, jedino stalo da osvoje vlast. “Ako pobede Rusi, mogu onda doci i kod nas da zavedu ovde komunizam!”-rece jednom zabrinuto deda Milorad Tomic.

    Kao i vecina domacina ovoga kraja, deda izuzetno mnogo zna o svojim porodicnim korenima. Krsmanovici su dosli u 18 veku iz Istocne Bosne sa padina planine Romanije, od Olova, prezivali se Banovici; naselise se nedaleko odavde u Osoju, u brdima blizu gracanicke crkve. Bavili su se prevashodno rudarstvom, ali i stocarstvom i zemljoradnjom. A na Romaniju su dosli iz Crne Gore, kao Banovici. Pobegose iz Crne Gore pred terorom Turaka: jednog vruceg letnjeg dana su svi bili na njivama, kada se vratise kuci pred vece nadju na pragu ubijenog sina sesnaestogodisnjaka. Dosao Turcin subasa i zatrazio vode, decko mu je donese, bila je mlaka, razjaren obesni Turcin bez reci poteze jatagan i ubi ga na licu mesta. Banovici se dogovore da se osvete, u kasne vecernje sate napadnu tursku postaju, sve Turke poubijaju i popale im kuce. Da izbegnu osvetu, istu noc se iselise preko planinskih klanaca za Bosnu.

    U Krsmanovicima je rasirena legenda da su rodjaci cuvenog srpskog junaka iz Prvog srpskog ustanka Ilije Bircanina; kada su dolazili u ovaj kraj iz Birca jedni odose Drini, a drugi u valjevske Stave rodno selo Ilije Bircanina.

    Deda je jedan od najjacih ljudi u Podrinju, covek vrlo snazne volje, radan i disciplinovan, ono sto zacrta ostvari, svi u selu ga cene i postuju. On sve odlucuje, ali i zasluzuje da to cini, jer je vrlo mudar, iako nije obrazovan. Ali se trudio da cita razne knjizice sa uputstvima kako da unapredi poljoprivredu.

    Za razliku od dede gospodara, baba Bojka je vredna radna zena, njen zadatak je bio kuca, spremanje jela, odrzavanje domacinstva, briga oko stoke. Bez roptanja je ostavila dedi da o svemu odlucuje. Ona je mnogo radila, a malo se odmarala, trosila se u preteranom svakodnevnom radu. Dok pak je deda umeo vise da vodi racuna o sebi, odmarao se svako pre podne, vodio je racuna o hrani. Ali je ipak svaki dan radio mnogo, i najteze ratarske poslove. Njihova najveca zajednicka ljubav su bili sin i njegova deca.

    Deda i baba su imali devetoro dece, sva poumirala, samo prezive nas otac. Deda se cesto sa suzama seca svoga zlatokosog sina, koga je kao malo dete pokosila dizanterija. To su bile velie tragedije za dedu i babu, ali dedu nisu oborile na kolena, njegova vitalnost i urodjeni optimizam nisu bili iole ozbiljnije uzdrmani. Baba Bojka cesto prica o strumi ( traumi) koju je prezivela, kada je kao devojka, skoro devojcica videla u Planini dok je cuvala ovce veliku zmiju zmaja. “Godinama mi je trebalo da se povratim sebi, stalno sam u jezeru i izvorcima videla moj na parcice izlomljen lik”. Nije joj bilo lako ni kada se udala, sto je bila velika promena sredine i nacina zivota. Onda dodjose ratovi, deda Velizar je bio sest godina otsutan, okupacija zemlje, ranjavanje dede dinamitom je takodje bila velika nevolja. Baba Bojka je povucena u sebe, u svoj svet, kao da su je umiranja dece zaledila , ugasila, umrtvila joj radost zauvek.

    Ogrubeli od surovosti zivota, oboje su sve nade polagali u sina i nas, njegovu decu, svoje unuke

    Dedina braca Milutin i Simeun imaju vise srece sa decom, iako su i njima cesto umirala mala deca, njihove kuce i avlije su bile pune decije graje i smeha.

    Deda je voleo da se seca proslosti :"Evo doonde je dolazila voda"-pokaza rukom na kacaru ispod kuce, "to je bilo 1892 godine, bila najveca poplava koja se pamti, pravi povodanj, Drina dodje dovde, do pred kucu, Drina je isla tamo sve do podnozja onih brda u Bosni, nekoliko kilometara, sve je nosila, kuce , drvece, balvane. Pokojni otac Milic je stalno udaro stap u zemlju, sve dovde do kacare, mi svi mislili da je potop, Drina je stalno nadolazila. A onda stap pokaza da se voda vise ne penje, nastade slavlje."

    Deda je cesto evocirao svoje uspomene iz ratova. Zamagljenog pogleda, skoro suznih ociju je pricao: "U Solunu su sa nama bili nasi saveznici braca Vrancuzi, kada smo se vratili brodom iz Albanije. Vidijo sam cete konjice, i oficira kako vicu :"Atasions( *attention ili attachons-na francuskom)". Gajio je izuzetne simpatije i ljubav prema Francuskoj kao i vecina Srba u to vreme. Cesto je govorio da su Francuzi pomogli Srbe da se oslobode strane okupacije, da su nasi saveznici.

    Djojo se nije uvek slagao sa dedom: "Ti cica Velizare, i svi vi precerujete u vasim hvalama drugih. U politici nema osecanja, nego postoje samo interesi. Oni su nas Srbe podrzavali u Prvom svetskom ratu sto smo se borili protiv istih vojnih i politickih neprijatelja. A Srbi ispreli citave bajke."

    Kum Vukic, zilav, crnomanjast, se nasloni rukama na bradu :"A sta ti mislis Djojo o atentatu na Kralja Aleksandra u Marselju 1934 godine?" "Naseg kralja su ubile ustase i protivnici njegove jugoslovenske politike, sto je sprecio diktaturom jacanje komunista"-ostro ce Djojo sevajuci beonjacama.

    Miso Ero je poznat u kraju po svojim salama, nema skupa u uzovnickoj kafani da se ne prepricava sta je "kazo Miso Ero". Na njegovom visokom posnaznom telu usadjena muzevna glava puna vrlo plave kose, u Uzovnici je pola sela plavokosih, ali ne kao on, za njega su govorili :"Plav ko Svabo". Maska njegovog lica se umela menjati, od dobrocudnog sereta umeo je postati vrlo ostar na recima i izazvati neciju ljutinu. Smesa ove dve krajnosti, sklonost sali i zabavljanju sagovornika, i ostroumnost njegovih opaski koje su ponekog zacnule u srce, je upravo cinila neobicni sarm ovog zabavljaca uzovnickih sastajalista: kafane, slava, preslava, sela i prela, moba, zetava, kopanja, kupanja na Drini, vasara. Miso Ero smislja opasku, nestrpljiv prosto ote drugima rec iz usta: "Onog momenta kad ubise kralja Aleksandra u Marselju, nedaleko odavle tu u nasim Kremanima prorok Tarabic uzviknu-Ubise kralja! Kako je to znao, znas to Kremansko prorocanstvo ti je cudna stvar!?."

    "I znajte braco, tamo je poginuo nas kralj, i francuski ministar inostranih poslova!" uzviknu kum Nenad Vasic .

    "A kralj je jedan, a ministara mozes naci . Ubise kralja Aleksandra sto je sprecio komunizam, teli da nam ga utrape, da nas iznutra unistavaju ko Rusiju, pokojni kralj je znao za jadac, ne da bato, zato ga ubise ustase! "-dodade znacajno Djojo Krsmanovic masuci rukama.

    Deda uze opet rec: "Djojo, ja sam vidijo svojim ocima kako su nas pomagali braca Vrancuzi u Grckoj."

    Djojo samo huknu odmahujuci rukom:"Joj cica Velizare, da li znas sta je bilo sa onima koji su presli Albaniju, prico mi Tanasija Rakic i drugi neki stari solunci, kada je izmucena srpska vojska prosla kroz zavejane gudure Albanije gde je ostalo mrtvih 72.000 vojnika, ko zna koliko civila, izbi na more gladna vojska, bolesni, jedva idu, umesto da ih odmah ukrcaju na brodove, obuku, narane, napoje, lijece, skoro mrtvijem ljudima naredise da idu jos 150 do 200 km kroz mocvare do Draca i Valone, samo tada srpska vojska izgubi , moji ljudi, jos 143.000 ljudi."

    Nastade graja, jedni se slazu sa Djojom, drugi as dedom Velizarom. Svako ostade tvrdoglavo na svome stavu.

    Miso Ero ustade, graktavim glasom nadjaca sve: "Ama svako gleda sebe, to ti je politika, svaka drzava gleda svoj interes, to je normalno!"

    " Vratimo se sadasnjem vremenu, sta nas ceka, SSSR ulazi u rat, Amerika i Engleska ce zaratiti jos vise, svugde u Evropi ce poceti pokreti otpora. Ovde je vec sada takoreci bezvlasce, kakva je to nemacka vlast kada ovde vrsljaju skoro javno i komunisti i cetnici. A da ne govorim gore u brdima."-masuci glavom rece kum Velizar Kovacevic. Radislav i Zivko Tomic cute, nesto duboko premisljaju.

    "Dolaze teska vremena."- stavi ruke na sto kum Nenad Vasic. "Vala jes, tako je!"-klimnu glavom kum Bogdan Kovacevic.

    Djojo snazan i ostra pogeda, ustade prkosno, opet ljutito uze rec:"Ama iste one velike sile koje su nam kovale sudbinu u Prvom svetskom ratu, to cine i sada"

    Miso Ero hoce da uzme rec, taman zausti, neko drugi mu otme rec iz usta. Ustade ljutit , ode kuci.

  25. #25
    Početnik
    Učlanjen
    09.06.2008.
    Poruke
    46
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Tomislav Krsmanović: Saga o... icima (1940 - 2008) Tom 1, 1940 - 1953 g.

    Saga o..icima

    k.-Deveti maj 1941 g.-Poseta Dedi i Babi u Bratuncu, u Bosni-NDH, Nezavisna drzava Hrvatska

    Na putu ispod nase kuce stoje kola sa upregnutim snaznim konjem, sija mu se masna koza, jede zob frkcuci, povremeno se propne nestrpljiv da krene. Krsman nas vozi u posetu dedi i babi u Bratunac. Od Ljubovije ka mostu ide veliki sirok kaldrmisan put, kao u nekom velegradu, kao na filmu. Na mostu , na prelazu izmedju sada dve drzave skoro niko nas nista nije zapitao. Konj je zivo kaskao, odjekuju ritmicno kopite po makadamu, stara kola se tresu, treba jos tri kilometra do Bratunca, male istocnobosanske kasabe. Prodjosmo pored nekadasnje austrijske kasarne, velike polusrusene zgrade pored puta, kroz polomljene nekadasnje prozore ulecu divlji golubovi i grlice u crnilo unutrasnjih napustenih prostorija glasno leprsajuci krilima.

    Pored nas prolazi ceta domobrana ( zvanicne vojske NDH), oficir glasno i ostrasceno komanduje , marsiraju drugacije od vojske Jugoslavije, suvise masu rukama, dizu noge visoko; to je smesno, zaklonih se pomalo preplaseno iza ledja Krsmana, da ukrijem svoje nasmejano lice. Cuh po prvi put rec "satnik" ( vojni cin u domobranskoj vojski).

    Pred nama se pojavise u daljini crveni krovovi Bratunca, jedan put se odvoji desno uzbrdo prema brdima, racva se u vise pravaca kao rogovi gorskog srndaca, po kome u svoje planinske zaseoke zure zene sa boscama u rukama i na glavama, u salvarama i dimijama, poneke sa feredzama na licu. Vecina je otkrivena. Kroz drvece se nazrese gore visoko minareta lokalne dzamije, vetar donese u talasima grleni poj hodze. Cu se u daljini setan zvon zvona. Zatim se ukaza kupola pravoslavne crkve.

    Prolaze svojim poslom pravoslavci, muslimani se vracaju sa dzume (klanjanja) u bratunackoj dzamiji.

    Pred nama se ukaza vrlo slikovit prizor, koji me potseti na slike Turske, Arabije, Indije, koje sam video u Sveznanju. Idu negde muskarci muslimani, na glavama fesovi, u benevrecima i anterijama, na grudima se crvene dezemadani ko toke, neki bejahu u mintamima ( dugacka muska haljina), leprsaju dimije oko nogu zena koje nosahu svakojake bosce, dzezve od kafe, djerdjefe; medju njima na staki brzo ramlje nekaki djuturum ( bogalj). Ispred svih njih na alatu pokrivenom iramom sedi ponosito hodza sa ahmedijom (calmom od belog platna), drzi u ruci citab, pored njega hoda ponosito muktar ( knez) kravicki, i oni dervis Murat.

    Pored puta male i sicusne mislimanske kucice, kao da su od blata, mali prozori sa musepcima ( drvene guste resetke na muslimanskim kucama) koje ukrivaju neku nama nepoznatu mracnu unutrasnjost kuce, neku veliku tajnu koja skoro da izaziva jezu. Nekoliko puta iz ovakvih kucica izadjose iznenada muslimanke, samo suknu kao pcele iz kosnice. Obradovah se, pa to su mamine drugarice iz detinjstva, uzvikivale su radosno mamino ime placuci od srece sto se ponovo susrecu, grlile su se i ljubile sa njom. One nemaju drugaciju boju lica, kose ili ociju od mame, nisu manje ili vece od nje, ali ipak deluju strano samo zbog njihovih meni neobicnih postupaka i izraza lica. Kao da su neki narod sa neke druge planete. Oko nogu im se vrzmaju buljuci dece."Veliki evlad ( porod), po erameru ( volji) svevisnjeg Alaha!"-grli mamu njena skolska drugarica Evliha, placuci iskreno od srece sto je vidi.

    Pored mostica na recici poveca bara. Neki polugoli ljudi u blatu, u vodi do pojasa, jedan izadje drzeci veliku teglu punu nekih dugackih debelih modrih glista. Mama rece da su to pijavice, njima lece reumu i bolove u nogama. Pogledah coveka zavaljenog u bari, uvukao se u blato, oko butine i na slabinama mu prionule dve povece crno-crvene pijavice, piju mu krv, tece u vodu tanak mlaz usirene tamno crvene krvi. On je se smejao blazeno. Da li pijavice zaista mogu da izlece? Zar bara nije prljava, dobice neku zarazu, trovanje?
    ------------------------------------------------------------ -----------------------------------------------------------
    Udjosmo u glavnu ulicu u Bratuncu, koju cini red prodavnica i zanatskih radnji, a ima i podosta velikih glomaznih cetvrtastih administrativnih zgrada na nekoliko spratova, ostalih iz vremena Austrougarske. Ove velike smirene zgrade daju osecaj bericeta, u isto vreme potsecahu na neka davno prohujala vremena porazenih mocnih drzava gurnutih u muzej istorije. Mama gledajuci ove uredne velike zgrade progovori Krsmanu, nadjacavajuci buku tockova kola, drmusanje joj stalno prekida glas: "Nije bilo sve lose u Austrougarskoj, bilo je i dobrih stvari!"

    Kroz Bratunac odjekuje vrlo neobicna muzika-udarci kovaca cekicima o nakovnje, potkivaca konjskih kopita, kalajdzija, grncara, stolara-Bratunac je varosica vrednih zanatlija i trgovaca, svi priljezno rade, privredjuju. Vrednoca, rad, red, na svakom koraku. Svugde su nas sretali sretni i prijateljski nastrojeni ljudi i zene, pozdravljaju nas.

    Uprkos rata, u Bratuncu se nisu zapazale neke znacajnije promene, zivot tece svojim uobicajenim tokom.

    Ali u vazduhu lebdi neka nejasna napetost, Pravoslavci i Muslimani se u prolazu zagledaju sa nepoverenjem, svi nekako pocinju da sumnjaju u sve, rat moze doneti svasta, imaju vekovna iskustva, svi su oprezni, iscekuju sta ce biti dalje. U njihovim zenicama su natalozena secanja na prohujale vekove, na tursku vladavinu, na Austrougarsku koja je privilegovala muslimane. Tetka Milena plava visoka, lepa devojka, ona je uvek bila najbolji djak, mi je objasnjavala, Srebrenica je zasebna prica: kada je utvrdjeni turski grad Soko iznad Uzovnice pao u ruke Srba skoro pri kraju 19 veka gde su se Turci drzali cvrsto usanceni u neprist upacnoj fortifikacviji, dat im je prolaz u Srebrenicu; Srebrenica na domaku Srbije zaklonjena brdima i planinama je za njih bila pogodno skloniste do daljeg. U Srebrenici Austrougari spalise srpskog majora Kostu Todorovica. Ona smatra da Pravoslavci i Muslimani treba da zive u slozi.”Ali ih uvek neko pozavadja, da nije podmuklih ziveli bi uvek u slozi”-rece tuzno.

    Kola kretose udesno prema recici koja tece iz obliznje planine u Drinu, izbismo pravo pred kucu maminih roditelja. Kuca deda Vase i babe Save je povelika, sa prizemljem i spratom, beli nedavno okreceni zidovi, krov se crveni, svetle zelenoobojeni prozori. Dvorista je veliko i travnato, ogradjeno niskom drvenom ogradom (da ne moze da pobegne stoka spremna za stocne vasare), naziru se velike stale, ambari, magaze. Na iskrajku dvorista veliko drvece, iza njega skoro u nedogled se prostiru deda Vasine njive.

    Podjosmo uz vrlo strme drvene stepenice na sprat gde stanuju baka i ded, prizemlje su izdali pod kiriju, stepenice skripe. Cusmo zenski glas iznad nas, prepoznasmo gore baku Savu na drvenom tremu gleda nas odozgo kao da se popela na drvo. Sva je presretna sto dolazimo u goste. Ona je pomalo pogurena, u crnini je.

    Saznasmo tragicne vesti. Na zeleznickoj stanici u Visegradu je poginula njena sestra Jela sa dve cerke, ubise ih nemacke bombe. Baka Sava place grleci cerku i unuke. Njen brat Mirko Beatovic trgovacki predstavnik fabrike "Bata" u Beogradu je mobilisan kao rezervni oficir jugoslovenske vojske, ne javlja se. Nema nikakvih vesti ni od brace: Boze Beatovica jednog od direktora Fabrike"Bata"u Borovu, Ranka Beatovica trgovackog predstavnika fabrike “Bata”Borovo, koji je ziveo sa porodicom u Visokom kod Sarajeva, i od brata Drage Beatovica sluzbenika, koji je ziveo u Sapcu. Nije jos dobila pouzdanije vesti od drugih sestara. Potpuno je neizvesna sudbina i drugih njenih srodnika razasutih sirom zemlje. Stize jedna dobra vest, cerka Mira koja zivi sa muzom trgovcom Ostojom u Beogradu je prezivele sretno bombardovanje. Zabrinut je i deda Vaso za svoje srodnike, od kojih jos nije dobio skoro nikakvih vesti.

    "Dodjite ovamo"- prosto zaboravi tugu baka Sava. Grleci nas, uvede nas u veliku odaju. Zacudi nas pod velike sobe zatrpan novcanicama. To je novac Kraljevine Jugoslavije koji je zamenjen novim, ne vredi vise nista, to su sada najobicnije hartije-ukratko nam objasni baka Sava. Pitam se, zasto je deda Vaso radio godinama, sada sve postade bezvredno, ko ce mu to nadoknaditi? Valjda ce se to desiti kad prodje rat. Baka nam rece da mozemo da trcimo po novcanicama. Gazimo do kolena po obezvredjenim novcanicama, valjamo se po njima. Strepimo da se ne pojavi deda Vaso, od njega se svi plase. Kroz prozor se cu rastegnuta pesma, tako poju pravoslavci, rastezu "I ojojoj", izgleda da su bili pijani. Baka Sava otvori vrata, nagrnu iz druge sobe muzika sa radija, pevacica Muslimanka –prepoznah je kako izgovara slova “h” i “c”, peva vrlo osecajno divnu sevdalinku "Kad ja podjoh na Bembasu", baka nadvlada glasove: "Nema Vase, igrajte se, javicu vam kad naidje!" Stoji pred sobom da nam kaze kada naidje strogi deda Vaso.

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •