jedini pravi dzezer u srbiji...
r.i.p.
magazin TIME ga je svojevremeno svrstao u top 10 bluess izvodjacha na svetu
a zavrshio ovako sramotno
("Dnevnik")
Bajramović: Pokrali me i Bregović i Kusturica
Legendarni Šaban Bajramović nema ni za lekove, niti više veruje obećanjima. Ponižen i ostavljen, baš kao kralj bez kraljevstva, hvata se za poslednju slamku
Piše: Ljubinka Malešević
Pevao je 44 godine, komponovao više od 400 pesama, prokrstario svetom, uživao u slavi od Amerike do Novog Zelanda, upoređivan sa Frenkom Sinatrom i Rejom Čarlsom, nosi oreol kralja romske muzike i živi u maloj, skromnoj kući na Trošarini, na periferiji Niša, bez dinara i mogućnosti da se pod stare dane leči. „Crni glas u belom odelu" Šaban Bajramović dočekao je tako da u 72. godini gleda ko će mu vrata otvoriti, bar u ovim danima kada se po povratku iz bolnice suočio i s činjenicom da mu je i poslednja ušteđevina od 700 evra, čuvana upravo za crne dane, ukradena.
I dok se na radio i te-ve stanicama vrte pesme maga ciganske i džez muzike, Šaban, kome po izlasku iz bolnice jasno stavljeno do znanja da je sa mikrofonom i pesmom završio, vapi da mu država, u koju se uvek kleo i u koju je verovao, pomogne. Kaže, sramota ga je što traži , ali bez „tezge" za njega nema hleba. Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić mu je za „prvu pomoć" dodelio 100.000 dinara i obećanje da će učiniti sve da Šaban dobije nacionalnu penziju zaslužnog umetnika, koja mu po svim merilima i kriterijumima pripada, a koja mu nije dodeljena iz formalnih razloga. (B)luzer južne pruge
Nedavno je izašla knjiga „Kralj romske pesme" Radeta Vučkovića, u kojoj su opisani život i stvaralaštvo Šabana Bajramovića. O (b)luzeru južne pruge je, između ostalog napisano: Ikona romske muzike, kralj romskog soula i bluza, njegov bluz je najbolji bluz crnog čoveka izvan Amerike, isto što je Djuk Elington i Frenk Sinatra zajedno, Net King Kolu iz Niša. Čovek koji pleni energijom, prisnošću i sigurno najplodniji, najslavniji i najpopularniji romski pevač, pesnik i kompozitor na svetu".
- Nedopustivo je da jedna legenda, priznata van granica zemlje, bude suočena s egzistencijalnim problemima. Uključićemo se u ostvarivanje njegove penzije i prava - obećao je Ljajić. Ono što je nedopustivo, u Srbiji je normalno. Barjamović je, posle 50 godina blistave muzičke karijere i statusa jednog od 10 najboljih bluz pevača sveta, ostario bez plaćenih doprinosa za penzijsko osiguranje, pa samim tim i bez mogućnosti da pod stare dane dobije bilo kakvu penzijicu. Malo zbog sopstvene, jer često je isticao da je mnogo novca propio i prokockao, a većim delom zbog nemara države koja slobodne umetnike ostavlja u starosti bez ikakvih primanja, jer ih dok rade ne oporezuje i ne tera da uplaćuju doprinose. Ovde se pevanje smatra ličnom zabavom a pevači dok traju - traju, a kada više nisu u stanju da pevaju i komponuju nisu ničija briga. Bez penzije i ikakvih primanja, krckajući poslednje ostatke novca, kojeg mnogo u njegovoj karijeri nikada nije ni bilo, a i kada ga je bilo brzo se trošio, Šaban prebira po svom životu i podvlači crtu, seća se da je pevao za sve i svakog, političare, državnike, ambasadore, na mostovima, humanitarnim koncertima, za decu, bolesne kolege i sve koji su ga zvali.
- Našu sam zemlju proslavio svuda u svetu, od Novog Zelanda do Amerike, ali od toga slaba vajda. Čujem, sada ogromne pare daju kojekakvim pevačicama za nacionalne penzije. Dve-tri pesme su imale od toga, jedna moja li beše? Danas ih ne niko ne seća, a moj „Đelem, đelem" vrti se po svim stanicama. A pevaju ga i drugi. Pokrali su mi više od 100 pesama, a u životu sam ih napravio oko 400. Meni za to niko ne plaća. Mnogi su pokrali moje pesme, među njima i Bregović i Kusturica. Pesma „Mesečina" je moja. Nisam nikoga tužio za autorska prava. Hteli su da mi daju status počasnog građanina, narod glasao i odlučio tako. Festival „Nišvil" predložio da mi se barem gradska vlast oduži za zasluge u muzici, ali se zatajilo sa tim - razočarano je i sa tugom pričao Bajramović.
Suočen s bolešću i nemogućnošću da od mikrofona i pod stare dane živi, Bajramović je učestvovao i na konkursu za dodelu nacionalne penzije zaslužnim građanima Srbije, koja je 50.000 dinara mesečno, ali i za dobijanje redovne penzije. Pa, pošto nije mogao da ostvari redovnu, izgubio je pravo i na nacionalnu, dodeljivanu samo zaslužnim umetnicima penzionerima.
- Odbijen sam jer nemam povezan radni staž. Ima tome pet godina, sigurno, kako su mi u udruženju kazali da moram da uplatim 7.000 evra da povežem taj staž. Nisam imao tad a nemam ni sad. Sada je to, sigurno, mnogo veći novac. Tek, kako me je ovo srce savladalo, nema šanse da to sam platim. Ne dobijam nikakva primanja ni na konto autorskih prava, a nije mi isplaćen novac ni za poslednji hit album „Romano Raj", iako je prodat u tiražu većem od 30.000 primerka - objašnjava Bajramović.
Udruženje muzičara džeza, zabavne i rok muzike ne može pomoći Šabanu, niti da predloži njegovu nacionalnu penziju, jer on nije njihov član. Ni Ministarstvo kulture procedurom za dodelu nacionalnih penzija ne može ništa da učini dok se ne reguliše redovna penzija za Bajramovića, jer je to uslov za dobijanje posebne. I tako u krug, ali Bajramović nema ni za lekove, niti više veruje obećanjima. Ponižen i ostavljen, baš kao kralj bez kraljevstva, hvata se za poslednju slamku koju je doneo Ljajić.
- Gde god sam gostovao, svud su me kao kralja dočekivali, a kako penziju ovde nemam, nešto mislim, da li su ovde čuli za mene. Moja Milica nikad nije radila, pa od nje penzije nemamo. Tu sam, u kući na Trošarini, svi znaju gde živi taj „kralj". Deca mi , bogu hvala, žive u Nemačkoj, od njih neću da tražim. Ne bi ni za hleba imala da i ona žive u Nišu. Predao sam se. Slavili su me u svetu, u Srbiji nemam za lek. Ako mi država da penziju i lekove, ja ću onda i bez glasa da zapevam - poručio je Bajramović.
