Da, i sada se postavlja pitanje da li se Nikola Pašić stvarno zezao kad je rekao:
Ako moramo da propadnemo, propašcemo u dobrom društvu!
I gde je za sve to vreme njegov sin Rade?
Istoričar i akademik prof. dr Andrej Mitrović:
"Država sa kojom smo ušli u dvadeseti vek imala je i svoje nacionalno ime i zvala se Kraljevina Srbija.
Jedna od "tekovina" nastupajućih istorijskih procesa, pre svega integrisanja, a potom i ratova, jeste odricanje od tog imena.
To se u to vreme dešavalo i drugim zemljama koje su imale ambiciju da ujedinjuju svoju "braću". Pruska je ujedinjavala Nemačku i iščezla, Pijemont je ujedinjavao Italiju i iščezao. Tokom komunisticke istorije i velika Rusija je ostala bez imena. Njena drzava se godinama zvala Savez Sovjetskih Socijalistickih Republika.
Vec Prvi balkanski rat 1912. godine sa Austro-Ugarskom, a u savezu sa Bugarima i Grcima, vodjen je sa idejom za narodno ujedinjenje. Bio je uspešan, baš kao i drugi balkanski rat, naredne 1913, sa dojućerašnjim saveznicima Bugarima, koji je bio "tipičan rat oko podele plena".
Srbi su po prvi put bili prihvaceni u svetu kao dobra vojska. Rastu srpske teritorije na Balkanu, a sa teritorijama i prestiz.(...)
Posle balkanskih ratova Srbija je bila znatno uvećana, zauzimajući centralni prostor Balkanskog poluostrva, uključujuci geopolitički i strateški važne doline Morave i Vardara.
Cenu tih teritorija plaća 30.000 mrtvih i ranjenih Srba, što je u to vreme predstavljalo petinu srpske armije.
U Drugi balkanski rat Srbi su ušli sa idejom da imaju svoj izlaz na more, i to ne preko Crne Gore, već preko severne Albanije. Austro-Ugarska nam je tajno ponudila Solun, ali smo mi hteli Drač, pa nismo dobili ni jedno ni drugo.
Rat je pao na teret zapadnih srpskih krajeva, to jest Beograda, Kragujevca, Šapca, Kruševca...
Albanci sa Kosova nisu hteli u vojsku, a njihove vodje su pobegle u Albaniju i formirale čete koje su ratovale protiv Srba. Slično je bilo i sa Makedoncima.
Prvi svetski rat je, kao što se zna, otpoceo sarajevskim atentanom. Srbija je proglašena odgovornom za atentat i zbog njega je kažnjena ratom.
Pravi povod je, smatraju istoričari, napetost u odnosima izmedju Austro-Ugarske i Srbije koja tera svoje i dovlači strane sile (Britaniju) na Balkan. Austrijanci su hteli lokalni rat, ali ne i Nemci koji su imali program "bolje rat danas nego sutra".
Srbija, bar što se tice saveznika, intiligento vodi i ovaj rat. Iako teritorijalno odvojeni, povezani smo sa najmoćnijim silama sveta.
Ostaće kao anegdota zabeležene reči Nikole Pasica: "Ako moramo da propadnemo, propascemo u dobrom drustvu".
Srećom po nas "dobro društvo" dobija rat, a Srbija 89.300 kvadratnih kilometara, u novoj državi Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je nešto manja nego Titova države (bez Istre i Zadra).
I dalje raste naš prestiž u svetu, o čemu najbolje svedoci da ideju ujedinjene Evrope u Društvu naroda i plan kako to ostvariti podnose niko drugi do Francuska i Jugoslavija. U naše ime ministar Vojislav Marinković.
Prvi svetski rat nije finansiran iz srpskih sredstava. Finansirali su nas Francuzi i Englezi, koji su kreditirali i Ruse. Tu su i propale francuske finansije, jer ni mi ni Rusi nikada nismo vratili pare, zbog čega su se sa nama i sudili u Hagu.
Uprkos svim ovim podacima rat je bio velika tragedija. U uspešnim bitkama na Ceru i Kolubari, a naročito prilikom prelaska preko Albanije i na Solunskom frontu, Srbi su izgubili mnogo ljudi.
Nasa istoriografija voli da ubija Srbe, što više to bolje, Istina je da smo u Prvom svetskom ratu izgubili oko 350.000 vojnika. Armija je tada brojala oko 700.000, a stanovnika je bilo 4.500.000, od čega Srba ispod 3.000.000. Stradalo je i oko 600.000 civilnog stanovništva, što u borbenim operacijama, što u logorima. Narod je pokošen i tifusom i kolerom, od čega je umrlo 130.000 ljudi.
Već na samom pocetku rata 1914. izgubili smo i cvet vojske, dečake i najbolje oficire, 30.000 ljudi, stradalo je posle povlačenja jugoslovenske vojske kroz Albaniju, u gerilskim ustancima. Procena je da je samo u jednomesecnom Toplickom ustanku stradalo od 15 do 20.000 Srba."
Zanimljiv je uvod u ovaj članak:
Zvanične statistike, u dvadesetom veku priznaju "samo" pet ratova: dva balkanska, dva svetska i poslednji sa NATO-paktom.
Treba tu, ipak, dodati i one "u kojima nismo učestvovali", u Hrvatskoj 1991, i u Bosni 1992 - 1995 godine, sa kojima smo održali prosek iz devetnaestog veka tokom kojeg je ostvaren identičan skor sa dva ustanka, dve veće bune i tri rata.
Kad bi se ove stvari mogle uprosečiti, moglo bi se reći da su Srbi uzimali pušku u ruke na svakih 14 godina, odnosno da jedan Srbin za života doživi pet ratova, po čemu smo, zaista, natprosečan narod.
Rezultat ratničke proslošti je, po rečima demografa, poguban:
Srba bi po njihovim mišljenjima sada trebalo da bude 27 miliona, ali ih ima jedva šest.
Računa se da je u dvadesetom veku, "najkrvavijem u srpskoj istoriji", izgubljeno najmanje četiri miliona ljudi.
(Gordana JOCIC, RATNICKI NAROD,
Nezavisna Svetlost)
A šta je radio i gde je bio Pašićev sin Radivoje-Rada?
