Косовски крст Цара-Мученика

Istocni Vetar

Domaćin
Poruka
4.571
У другој половини XIV века, када су турске хорде упале у Европу, православни Балкан није више био јединствен политички простор. Главни циљ освајача је несумњиво био Цариград. Учврстивши се у Једрену, Турци су почели да постепено освајају и потчињавају разједињене православне балканске државе.
Турци су 1370-их година почели да продиру у српске земље. То је било тешко доба за Србију. После нестанка династије Немањића, земља је потонула у смутњу. Ипак је претња споља удружила знатан део српских кнежева и владара око благочестивог и мудрог кнеза Лазара. Турски султан Мурат је, освојивши Македонију, кренуо с много хиљада војске на Косово да сатре или потчини српске владаре на челу са кнезом Лазаром. Мурат је Лазару послао писмо, предлажући српском кнезу да се потчини његовој власти.
Свакако да кнез Лазар није био у недоумици да ли да се бори са Муратом или не. Али, једна веома важна околност је доводила кнеза у озбиљну недоумицу. Предање каже да се кнезу пре поласка војске на Косово јавио анђео рекавши му да ако жели царство земаљско, нека смело води војску на Косово и бори се са Турцима, јер ће Срби победити. Али, ако за себе и свој народ жели Царство Небеско, онда мора саградити цркву на Косову и пре битке сву војску причестити, у бици ће сви изгинути, и пропашће Српско Царство, али ће ваше бити Царство Небеско.
Предање сведочи да је Кнез Лазар извесно време био у недоумици, што је разумљиво, јер му је предстојало да одлучи не само за себе, већ и за читаву војску, за читав народ, за будућа поколења. Размишљајући, кнез понавља: „Коме ћу се приволети царству?“ Али, ево, одлука је пала и кнез одговара анђелу (из познате народне песме „Пропаст Царства Српског“):

Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу Царству Небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Земаљско је за малена царство,
А Небеско у век и довека…

15. јуна 1389. године на дан Светог Вида (Видовдан) причестивши се Светих Христових Тајни, српска војска се сукобила на Косову пољу с Муратовим хордама. У жестоком боју су изгинули сви они опредељени за Царство Небеско, па и сам кнез Лазар, кога је Света Православна Црква убројала у великомученике.
Та прича је задивљујућа и по томе што су Срби бој на Косову сматрали највећом победом, без обзира на то што је постао најстрашнији пораз у српској историји. Управо се из те победе родила Небеска Србија.

Задивљујуће је и то што Косовски бој у националној свести Срба не представља искључиво историјску или духовну појаву. Срби се у свим својим делима стално обраћају Косову, стално своје поступке проверавају тим средишњим догађајем њихове историје.

Недавна збивања на Косову показују да то место заиста поседује некакву тајанствену моћ која привлачи силе добра и зла. На том светом месту се непрестано одиграва борба између њих.

Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава).
Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега.
Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
Цару је на дан крунисања уручен крст заједно са следећим писмом:



„Ваше Царско Величанство,
Свемилостиви Господару,


С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.
Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.
Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.
Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског – Првог Словена.
Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије – вазда заштитнице српског народа.



Маја 1896. године, Београд.

Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић


Сваки народ у своје време полаже духовни испит. Такво искушење је за српски народ био 28. јуни 1389. године. И као што знамо, српски народ је часно поднео то искушење. За руски народ и руског Цара такво искушење је била 1914. годиа, када је Аустроугарска упутила ултиматум Србији у коме је један од захтева било увођење аустријског батаљона у Београд. Пристати на такав ултиматум значило би губљење независности српске државе. У тој ситуацији Србију нико није могао заштитити осим Русије, која у то време није била спремна за рат широких размера. Тада се Цар Николај Александрович нашао пред истим избором који је стајао пред кнезом Лазаром. Као што ни кнез Лазар није бирао само за себе, већ и за свој народ, исто тако је и руски Цар, како су показали потоњи догађаји, начинио избор за читав руски народ, не само за тадашњи нараштај, већ и за будуће. И поред тога што Русија није била спремна за рат и што су многи предвиђали њен пораз, руски цар, кога поједини оптужују за колебљивост, одлучно је устао у одбрану Србије, самим тим једнозначно начинивши духовни избор за Русију, приволевши је Царству Небескоме.

В.Ансимов
 
Poslednja izmena:
У другој половини XIV века, када су турске хорде упале у Европу, православни Балкан није више био јединствен политички простор. Главни циљ освајача је несумњиво био Цариград. Учврстивши се у Једрену, Турци су почели да постепено освајају и потчињавају разједињене православне балканске државе.
Турци су 1370-их година почели да продиру у српске земље. То је било тешко доба за Србију. После нестанка династије Немањића, земља је потонула у смутњу. Ипак је претња споља удружила знатан део српских кнежева и владара око благочестивог и мудрог кнеза Лазара. Турски султан Мурат је, освојивши Македонију, кренуо с много хиљада војске на Косово да сатре или потчини српске владаре на челу са кнезом Лазаром. Мурат је Лазару послао писмо, предлажући српском кнезу да се потчини његовој власти.
Свакако да кнез Лазар није био у недоумици да ли да се бори са Муратом или не. Али, једна веома важна околност је доводила кнеза у озбиљну недоумицу. Предање каже да се кнезу пре поласка војске на Косово јавио анђео рекавши му да ако жели царство земаљско, нека смело води војску на Косово и бори се са Турцима, јер ће Срби победити. Али, ако за себе и свој народ жели Царство Небеско, онда мора саградити цркву на Косову и пре битке сву војску причестити, у бици ће сви изгинути, и пропашће Српско Царство, али ће ваше бити Царство Небеско.
Предање сведочи да је Кнез Лазар извесно време био у недоумици, што је разумљиво, јер му је предстојало да одлучи не само за себе, већ и за читаву војску, за читав народ, за будућа поколења. Размишљајући, кнез понавља: „Коме ћу се приволети царству?“ Али, ево, одлука је пала и кнез одговара анђелу (из познате народне песме „Пропаст Царства Српског“):

Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу Царству Небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Земаљско је за малена царство,
А Небеско у век и довека…

15. јуна 1389. године на дан Светог Вида (Видовдан) причестивши се Светих Христових Тајни, српска војска се сукобила на Косову пољу с Муратовим хордама. У жестоком боју су изгинули сви они опредељени за Царство Небеско, па и сам кнез Лазар, кога је Света Православна Црква убројала у великомученике.
Та прича је задивљујућа и по томе што су Срби бој на Косову сматрали највећом победом, без обзира на то што је постао најстрашнији пораз у српској историји. Управо се из те победе родила Небеска Србија.

Задивљујуће је и то што Косовски бој у националној свести Срба не представља искључиво историјску или духовну појаву. Срби се у свим својим делима стално обраћају Косову, стално своје поступке проверавају тим средишњим догађајем њихове историје.

Недавна збивања на Косову показују да то место заиста поседује некакву тајанствену моћ која привлачи силе добра и зла. На том светом месту се непрестано одиграва борба између њих.

Крајем XIX века, када је Косово још било под турском влашћу, сазнало се да се у једној албанској породици налази дрвени крст пронађен на месту Косовског боја. Судећи по изгледу крста и по свим осталим обележјима, припадао је самом кнезу Лазару; све време је представљао светињу те породице која је била српска, а у старо доба примила ислам и етнички прешла у Албанце (што је у оно доба било масовна појава).
Вест о проналаску крста мученика кнеза Лазара пронела се читавом Србијом. Многи Срби су пожелели да купе ту светињу. Међутим, свесни истинске вредности крста, Албанци су затражили баснословну своту. Толики износ је могла да плати само једна благочестива Београђанка, Драгиња Петровић. Крст је откупљен и донет у Београд, где су спретни јувелири израдили оков за њега.
Тај крст се као власништво госпође Петровић извесно време налазио у београдским црквама, где га је свако могао целивати. Међутим, ма колико то чудно изгледало, госпођа Петровић није намеравала да ту изузетно велику светињу задржи у Србији. Одлучила је да косовски крст кнеза Лазара подари Његовом Императорском Величанству Цару Николају Другом на дан његовог ступања на престо. Такав поступак благочестиве жене је мотивисан дубоким поштовањем према Русији и руском Цару као главном и једином заштитнику Православља.
Цару је на дан крунисања уручен крст заједно са следећим писмом:



„Ваше Царско Величанство,
Свемилостиви Господару,


С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског.
Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији.
Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.
Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског – Првог Словена.
Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије – вазда заштитнице српског народа.



Маја 1896. године, Београд.

Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић


Сваки народ у своје време полаже духовни испит. Такво искушење је за српски народ био 28. јуни 1389. године. И као што знамо, српски народ је часно поднео то искушење. За руски народ и руског Цара такво искушење је била 1914. година, када је Аустроугарска упутила ултиматум Србији у коме је један од захтева било увођење аустријског батаљона у Београд. Пристати на такав ултиматум значило би губљење независности српске државе. У тој ситуацији Србију нико није могао заштитити осим Русије, која у то време није била спремна за рат широких размера. Тада се Цар Николај Александрович нашао пред истим избором који је стајао пред кнезом Лазаром. Као што ни кнез Лазар није бирао само за себе, већ и за свој народ, исто тако је и руски Цар, како су показали потоњи догађаји, начинио избор за читав руски народ, не само за тадашњи нараштај, већ и за будуће. И поред тога што Русија није била спремна за рат и што су многи предвиђали њен пораз, руски цар, кога поједини оптужују за колебљивост, одлучно је устао у одбрану Србије, самим тим једнозначно начинивши духовни избор за Русију, приволевши је Царству Небескоме.

В.Ансимов

Ако треба да стоји 28 јуни, молим исправи. Као овде на 15 јуни
 
Poslednja izmena:

Back
Top