vase caskanje na mojoj temi je postalo zanimljivo...
otvorili ste zanimljive diskusije o duhovima, andjelima, hriscanstvu...
bez obzira na to sto i nisam dobio bas ono sto sam hteo...evo par zanimljivih recenica o duhovima...
moje vreme je napokon doslo
sve ovo je skinuto sa neta...
razne price raznih ljudi, dogadjaji, cak i neka pravila oko duhova i oko magije
Poseta mrtvog prijatelja Karl Gustav Jung, čuveni švajcarski psiholog i psihijatar, jedan od učenika Sigmunda Frojda, bio je poznat po svom zanimanju za zbivanja u vezi s posmrtnim životom. I, mada je jednom izjavio da besmrtnost duše nikako ne može da bude dokazana, verovao je da između živih i mrtvih može da se uspostavi neka vrsta telepatske veze. U svojoj autobiografiji Jung je opisao jedan svoj doživljaj koji, kako izgleda, ide u prilog ovom njegovom verovanju.
Jedne noći u krevetu Jung je razmišljao o pogrebu na kome je bio prethodnog dana i, odjednom, ukazala mu se vizija: njegov pokojni, tek sahranjeni prijatelj stajao je u dnu njegovog kreveta i posmatrao ga. Zatim je krenuo prema vratima davši mu znak da ga prati.
Jung ga je, u mislima, poslušao i, takođe u mislima, izišao s njim iz svoje kuće, a zatim ulicama do njegove. Ušli su u prijateljevu biblioteku i ovaj se popeo na merdevine i pokazao prstom na jednu knjigu – drugu po redu od pet u crvenim kožnim povezima koje su se nalazile u drugom redu računajući od vrha police. Tu se Jungova vizija prekinula.
Teran ogromnom radoznalošću, Jung je odmah ujutro posetio prijateljevu udovicu i zamolio je da pregleda biblioteku, prostoriju u kojoj nikada ranije nije bio. Kada je ušao unutra, sve je bilo onako kako je video u mislima uključujući i merdevine kraj police.
Jung se popeo do pretposlednjeg reda knjiga i našao onu koju mu je prijatelj pokazao. To je bio prevod s francuskog romana Emila Zole "Zaveštanje smrti".
To je samo jedno od sličnih Jungovih iskustava i on o njima nije rado javno govorio. Jednom je objasnio i zbog čega: "Više volim da, bar dok sam živ, takve događaje ne objavljujem. Oni bi naučnike opteretili velikim teškoćama."
U autobiografiji "Sećanja, snovi, razmišljanja" opisao ih je sve.
________________________________________
Trkački auto broj 42
Peti maj 1963. bio je značajan datum za milione ljubitelja auto-trka u Japanu. Tog dana održavao se prvi Japanski gran-pri posle Drugog sv. rata i to na ultramodernoj stazi "Suzuka" u Nagoji. Favorit je, po opštem mišljenju bio čuveni Masao Asano za volanom belog "Osten Hilija" s brojem 42.
Izbog baš tog broja zaprepastio je masu posmatrača koja se od jeze ustalasala. Jer, to je broj od koga se u Japanu beži kao đavo od krsta. Pisan arapskim ciframa 42 u japanskom prevodu glasi "ši ni" i vezuje se za reč "šingu" – umreti. Šampion Masao Asano odbacio je zabrinute primedbe kao "drevne praznoverice".
Trka je počela i posle prvog kruga Asano je preuzeo vođstvo i nalazio se na čelu sve do poslednje, veoma opasne krivine. Kada je u nju uleteo brzinom o d preko 200 kilometara na čas, njegov "Ostin-Hili" se, iz dosad nepoznatih razloga, oteo kontroli. Tumbajući se preko piste, automobil je rasturio sve sa strane postavljene zaštitne odbojnike i srušio se u duboku jarugu. Dok su spasioci stigli do olupina, Masao Asano je već bio mrtav.
Nekoliko nedelja kasnije, Japanska automobilska federacija, u čijoj su nadležnosti svi sportovi motornih vozila u toj zemlji, zabranila je upotrebu broja 42 na svim vozilima.
Sledeće godine, oko 150.000 gledalaca okupilo se na tribinama oko staze "Suzuka" za drugi posleratni Japanski gran pri. Dve ekipe zvaničnih posmatrača zauzele su mesta u kontrolnoj kuli. Njihov je posao bio da paze i beleže brojeve automobila svaki put kada projure krug i da, posle trke, uporede svoje papire kako ne bi došlo do greške.
Za vreme trke u kojoj je učestvovalo mnogo automobila ti posmatrači nisu imali mnogo vremena za razmišljanje – samo su izvikivali i zapisivali brojeve kola koja su sevala pistom ispod njih. A, kada su posle trke uporedili papire, otkrili su da je automobil obeležen brojem 42 prošišao stazom vodeći u osam od 25 krugova. Posle osmog niko ga nije zabeležio.
To je bila neoboriva činjenica mada nijedna kola s tim brojem nisu bila prijavljena za trku niti je iko ikada umeo da ih opiše, a još manje da kaže ko ih je vozio. Ona su jednostavno postojala samo u beleškama kontrolora trke iz kule.
[Iz "Politikinog zabavnika" #2086; 20. XII 1991.]
________________________________________
Duhovi škotskih zamkova
Luda Meri
Zamak Kilhrn, sagrađen u XV veku, na obali Loh Ejva prepun je duhova. Za vreme maglovitih dana u njemu se može videti mlada žena kako tumara po ruševinama i jeca. To je takozvana Luda meri, devojka koju je vlasnik zamka silovao da bi se njome oženio protiv njene volje.
Petorica Merine braće, koji su pritekli u pomoć, izgubili su se u gustoj magli, njihov laki čamac se prevrnuo i svi su se podavili. Od tada, kad god je maglovit dan, njihova sestra, poludela od tuge, doziva ih iz zamka.
Kćerka data đavolu
Postoje ostaci zamka Ardverk za koji se priča da ga je sagradio lično Đavo, ali pod uslovom da mu vođa klana Meklaud zauzvrat pokloni svoju dušu. Ovaj je odbio da se rastane od duše i, umesto nje, ponudio je Đavolu svoju ćerku za ženu.
Ugovor je potpisan, zamak podignut i proslavljena je svadba. Ali, kada je nevesta shvatila za koga su je udali, bacila se kroz prozor i razbila o stene.
Odsečene ruke
Zamak Dantrani u kome su u XVII veku po naređenju klana Kempbel odsečene ruke jednom zarobljeniku koji je, svirajući gajde, uspeo da upozori i spase članove svoga klana da ne upadnu u zamku Kempbelovih.
Bila ov priča tačna ili ne, tek, za vreme restauracije zamka dvadesetih godina XX veka, ispdo kuhinjskog poda nađene su kosti dveju ruku. Od tada se više ne čuje tiha svirka hrabrog gajdaša.
Bal vampira
U divnom zamku Glamz, gde je 1930. rođena princeza Margaret, sestra sadašnje britanske kraljice, vrvi od duhova: tu su seni radnika koje je žive uzidao okrutni vlasnik, zatim Ledi Glamz spaljene na lomači po naređenju škotskog kralja Džejmsa V, pa žene bez jezika koja luta vrtom i, najzad, jedno čudovište čije se režanje u centralnoj kuli moglo čuti sve do 1921. godine i koje je volelo da se vere po strmim tornjevima.
Nesrećna ledi Margaret
Zamak Danrobin, sagrađen je 1275. godine gleda na Severno more. Priča se da se 1600. ledi Margaret, kćerka vojvode od Saderlenda čijoj porodici zamak pripada, zaljubila u lepog i mladog čoveka, ali običnog napoličara, koji je imao hrabrosti da je zaprosi. Vojvoda, besan zbog ove drskosti, zaključao je kćer u sobu na vrhu kule i mladiću zabranio da ikada kroči u zamak.
Ali, pošto je ljubav obično jača od svih prepreka, zaljubljeni su se nekako dogovorili da zajedno pobegnu. U noći određenoj za bekstvo, baš kada je Margaret zakoračila da se spusti niz konopac, u sobu je upao njen otac. Videvši ga, devojka se uplašila, ispustila konopac iz ruku i pala na zemlju., pravo pred noge svog voljenog. Držeći njeno beživotno telo u zagrljaju, mladić je vojvodu od Saderlenda prokleo za sva vremena.
U II sv. ratu zamak Danrobin pretvoren je u vojnu bolnicu. Mornari koji su se u njoj oporavljali pričali su kako se noću neka nečujna prilika šunjala između kreveta kao i da su često slušali očajnički devojački plač.
Mekdonaldova osveta
Na ostrvu Skaj postoje ostaci zamka Dantalm. Legenda kaže da je jedan vođa čuvenog škotskog klana Mekdonald pozvao na ručak čoveka koga je mrzeo i pred njega na trpezu izneo usoljenu govedinu, usoljenu ribu, domaći hleb i bokal vode. Tek kada se dobro najeo, gost je primetio da je bokal prazan. Umro je u strašnim mukama i, kažu, u ruševinama zamka i dan-danas odjekuju njegovi krici.
Šon Koneri i Mekrej
U zamku Ilen Donan, po kome osim duhova vitlaju i vile, snimane su neke scene filma "Gorštak" sa Šonom Konerijem i Kristoferom Lamberom. Oba glumca, kao i ostali članovi ekipe, zapamtili su čovek a koji je sedeći na steni posmatrao snimanje i često pomagao režiseru dajući veoma detaljne podatke za scene iz bitke. Predstavio se kao Mekrej, ali takvog tamo niko od meštana nije ni video ni poznavao.
[iz "Politikinog zabavnika", #2012, 20. VII 1990]
_________________
Preuzeto sa Misterije sveta
i po život (nas, koji još nismo duhovi) vitalnoj stvari. 
) Nekromanser, odnosno medijum, mora da bude vezanih očiju, a njegova/njena ruka automatski zapisuje odgovore koje dobija iz sveta mrtvih. E sad - kad se pojavi duh, on progovara kroz nekromansera i često je nevidljiv, mada se ponekad pokaže u svom kvazi-materijalnom obliku (nešto poput holograma). Njegovo prisustvo oseća se kao lagani titraj hladnog vazduha, a ako je duh ljut ili zao, onda, bogami, napravi rusvaj (stvari lete okolo itd.itd). 
