STVARNOST ILI BAJKA?

Nekad sam maštala o sreći i večnoj ljubavi. Bejah mlada i glupa, zadojena bajkama o sreći i princu na belom konju koji te budi kad zaspiš...koji trči za tobom i donosi ti staklenu cipelicu koju si negde usput izgubila, sve klečeći pred tobom...

I da, u svim bajkama dobro je pobeđivalo zlo, a pravda na kraju trijumfovala. Da li treba zabraniti bajke kao što se maloletnicima zabranjuje gledanje filmova sa puno nasilja?
Da li je bolje da gledaju te filmove koji su poprilično realni pokazujući surovost sveta ili je, pak, bolje da im se pričaju bajke?

I sama sam u dilemi. Da li da kroz ovaj život idemo hrabro, otvorenih očiju se suočavajući sa realnošću ili da malčice pobegnemo u neki svoj svet iako znamo da će nas to dovesti do pucanja po svim šavovima?

Šta vi mislite? Postoji li neka zlatna sredina i kako je pronaći?

i te bajke su same po sebi surove,
kada se uzme u obzir ubijanje vjestice na 1001 nacin, posledice vjerovanja u njih godinama kasnije...

ne vjerujem da ih treba izbjegavati, samo izabrati one koje realnije opisuju odnose medju ljudima,
i nemaju nikakva uvrnuta podznacenja (pogledati frojdovu interpretaciju klasika medju bajkama)

od novih bajki je HP sasvim realan, koliko je to uopce moguce za jednu bajku,
a djeca mogu da citaju i neke ne-bajke kad smo vec kod toga, zasto ih ogranicavati?

pa koliko imas godina ??

Dark Boy:

pa koliko imas godina ??

Kliknite za proširenje...

Vidim da ti imaš 18. Zato i nisi razumeo temu.

Evo mog doprinosa na temu:

Ni bajke Šarla Peroa, ni nemačke folklorne priče, koje su sakupili Jakob i Vilhelm Grim (1830), prvobitno nisu bile namenjene deci. Cilj ovakvih priča bio je moralna pouka čitalačkoj publici: eto šta će vam se dogoditi ako lažete, kradete itd. Kasnije su, prepričavanjem, bajke dorađivane i izmenjene, kako bi bile prilagođene dečijem uzrastu; primer za to je, u XX veku, diznifikacija, odnosno Diznijeva slobodna interpretacija originala. No, izvesna „nota horora“ ostala je prisutna i u tim, modifikovanim verzijama.

Moja omiljena bajka, „Ivica i Marica“ (izvorno: Hansel i Gretel), mračna je priča o bratu i sestri, koje roditelji, pravdajući se siromaštvom, na prevaru odvode u šumu kako bi ih se otarasili. No, deca se uporno vraćaju kući, a otac i maćeha (u nekim varijantama: majka) ih iznova odbacuju; ta surova, mučna „igra“ traje sve dok mališani ne izgube tragove koji vode do njihovog doma. Oni su zaplašeni i izgladneli. Takođe, i bez ikakvog životnog iskustva – prijemčivi na slatkorečivost veštice. Jednom uhvaćena u klopku, deca postaju, po drugi put, žrtve. U oba slučaja (kod svoje kuće i u veštičijoj marcipanskoj kućici), tamo gde su tražili utehu, toplinu i sigurnost, zauzvrat su dobili zlostavljanje, odbacivanje a, na kraju – i pretnju mogućom smrću. Veštica je, naime, ljudožder. Jedina nada u izbavljenje leži u ljubavi koja vezuje brata i sestru.
Ali, kako se ispostavlja, ni deca nisu naivna: primorana na borbu za sopstvene živote, oni je ubiju, a zatim opljačkaju. Nestankom veštice, šuma prestaje da bude začarana, pa Ivica i Marica lako nalaze put do kuće. I, gle čuda – roditelji ih radosno dočekuju, naročito srećni zato što su njihova deca natovarena veštičijim blagom. Eto hepienda.

Da li su Hansel i Gretel prvi prototip književno uobličenih „maloletnih delinkvenata“ ili je ubistvo koje su izvršili čin nužne samoodbrane? Kakvi su to roditelji koji odbacuju svoju decu, a prihvataju ih onda kada im ona obezbede finansijsku sigurnost? Da li je ova bajka parabola trnovitog puta kroz odrastanje (per aspera ad astra), gde je „šuma“ sam život, a veštica „iskušenje“? Šta nam, zapravo, ova bajka poručuje? Ne veruj nikom i nije sve onako kako nam izgleda na prvi pogled. Ili: život je mučan; ko istraje, čeka ga nagrada, makar ona materijalna, „opipljiva“. A ko ima zlata, kupiće i roditeljsku ljubav.

Prema tome, bajke nisu baš uvek onako naivne i "sladunjave" kako mnogi misle.
Iz njih se svašta može naučiti, samo ako umemo da ih čitamo i uočimo njihovu slojevitost.

"Ivica i Marica" su samo jedna u moru drugih bajki.

Ove "druge" imaju taj sladunjavi sadržaj pa se zato pitam koliko je dobro ili nije dobro odrastati na takvim, da se izrazim, "tripovima".

Madona 6:

Nekad sam maštala o sreći i večnoj ljubavi. Bejah mlada i glupa, zadojena bajkama o sreći i princu na belom konju koji te budi kad zaspiš...koji trči za tobom i donosi ti staklenu cipelicu koju si negde usput izgubila, sve klečeći pred tobom...

I da, u svim bajkama dobro je pobeđivalo zlo, a pravda na kraju trijumfovala. Da li treba zabraniti bajke kao što se maloletnicima zabranjuje gledanje filmova sa puno nasilja?
Da li je bolje da gledaju te filmove koji su poprilično realni pokazujući surovost sveta ili je, pak, bolje da im se pričaju bajke?

I sama sam u dilemi. Da li da kroz ovaj život idemo hrabro, otvorenih očiju se suočavajući sa realnošću ili da malčice pobegnemo u neki svoj svet iako znamo da će nas to dovesti do pucanja po svim šavovima?

Šta vi mislite? Postoji li neka zlatna sredina i kako je pronaći?

Kliknite za proširenje...

Hm, ne... Svet je postao to što jeste upravo zbog toga... malo mašte... malo bajki... malo sreće...

Madona 6:

"Ivica i Marica" su samo jedna u moru drugih bajki.

Ove "druge" imaju taj sladunjavi sadržaj pa se zato pitam koliko je dobro ili nije dobro odrastati na takvim, da se izrazim, "tripovima".

Kliknite za proširenje...

O, pa ima mnogo bajki naizgled sladunjavog sadržaja koje su alegorijske priče sa vrlo ozbiljnom porukom.
Baš juče smo na jednom drugom pdf. spominjali ‘Lepoticu i zver’ u kontekstu hvalospeva ljubavi koja oplemenjuje čoveka.
Pa da citiram samu sebe: lepotica /duše velike kao univerzum/ u Zveri vidi ono najbolje, golim okom nevidljivo drugima. Zver za nju nije zver, već lepotan u ljušturi, a ta ljuštura ružnog usamljenika je ono što je Zver sama stvorila kao savršen mehanizam odbrane od spoljnog sveta. Nazovi to igrom forme i sadržaja – nebitno – činjenica je da je tu priču napisala jedna ljupka Madamme pre mnogo, mnogo godina, i da priča odražava sav senzibilitet ženske psihe. (Zanimljivo je da je bajka svrstana u kategoriju priča o potrazi za mužem.)

Bajke su umetnička dela a umetnost je ono što nam oplemenjuje život. A imaginacija, apstraktno razmišljanje, igra asocijacija - to je vrhunac čovekovog intelektualnog i duhovnog potencijala.
Nema ničeg lošeg u takvom 'tripu'.

Уметност треба забранити, а уметнике спалити на ломачи. 8)

Jednostavno, napraviti novu "Kristalnu Noc"

Nema gorih bajki od zapadnoevropskih bajki...
Nema goreg uticaja od uticaja Madone....
Ima bajki koje su predanja i bajke, i to su prave bajke za "Kako ziveti zivot"

Ne treba mesati bajke i iluzije....niti bajke i medijske trikove....
Ovo prvo necu da pojasnjavam, a ovo drugo je recimo kad pastir danas u planini dok cuva ovce zimi, pusta na kasetofonu snimljeno zavijanje protivnickog copora vukova i tako se stiti obmanom od napada domaceg copora vukova....

We've all been raised by television to believe that one day we'd all be millionaires and movie gods and rock stars - but we won't. And we're slowly learning that fact. And we're very, very pissed-off.
--Tyler Durden

kojica:

Уметност треба забранити, а уметнике спалити на ломачи. 8)

Kliknite za proširenje...

E ova ti je dobra!

Ah... ne mogu objasniti koliko su nam bajke potrebne bile u tim godinama kao sto su potrebne svoj deci...

Bajka nam je kao zastitni omotach koji se polako i veoma lagano sklanja da bi smo mogli da zivimo u realnom svetu. Kao leptirova caura.

Zbog nje upoznajemo lepe osobine i razvijamo ih koje ne mozemo da dozivimo u nashim realnim stvarnim zivotima... Jednostavno one postoje s razlogom, a razlog je taj...

Rezervisan sam prema tome da cemo mozda "evoluirati" nekada... ali obavijen sam sumljom da cemo uspeti da prezivimo bez toga...

seducer:

Bajka nam je kao zastitni omotach koji se polako i veoma lagano sklanja da bi smo mogli da zivimo u realnom svetu. Kao leptirova caura.

Kliknite za proširenje...

Не иде сваком скидање чауре тако лако.

Снага Воље:

Не иде сваком скидање чауре тако лако.

Kliknite za proširenje...

ah ne siri temu bre )

Pa kao i uvek anomalije na svim stranama...

Али моја лађа је отпловила...

seducer:

Ah... ne mogu objasniti koliko su nam bajke potrebne bile u tim godinama kao sto su potrebne svoj deci...

Bajka nam je kao zastitni omotach koji se polako i veoma lagano sklanja da bi smo mogli da zivimo u realnom svetu. Kao leptirova caura.

Zbog nje upoznajemo lepe osobine i razvijamo ih koje ne mozemo da dozivimo u nashim realnim stvarnim zivotima... Jednostavno one postoje s razlogom, a razlog je taj...

Rezervisan sam prema tome da cemo mozda "evoluirati" nekada... ali obavijen sam sumljom da cemo uspeti da prezivimo bez toga...

Kliknite za proširenje...

Slično razmišljamo.

Borcica je tako lijepo sve napisala,da nemam sta da kazem....vec potpisujem...

Ova tema pod hitno na romantiku , a i autor vise tamo spada....

mislim da bajke ne treba zabranjivati,jeste da bajke nisu realne,ali iz njih se klinci uce da cine dobra dela i da zlo nikada ne pobedjuje....

Tuzni_patak:

Ova tema pod hitno na romantiku , a i autor vise tamo spada....

Kliknite za proširenje...

Jes' vala, priznajem da sam omašila. Kajem se u prahu end pepelu.

Bajke ne bi trebalo da budu shvacene kao nekakvo utochiste ili nacin bekstva od stvarnosti za koju neki kazu da je surova. Bitne su pouke koje one nose. U slucaju da roditelji igraju ulogu naratora, mislim da bi efektivno bilo konkretizovati pouku ako je data prenosno i tako je dati detetu. Al ja sam za basne i mitove.

Bajke koje deca danas citaju, tj. gledaju nose veliki uticaj zapada. Kroz bajke se deci pokusava usaditi moral i osecaj za dobro i lose. Ali u tim bajkama ni pozitivni likovi nisu uvek savrseni, vec imaju i razne mane, tako da deca mogu i njih da pokupe. Nekako mi se cini da interpretacije tih bajki navode decu na materijalisticko misljenje, jer svi "dobri" su obicno siromasni na pocetku, dok su oni losi uzasno bogati, da bi se na kraju price situacija obicno izmenila. Tako se stice utisak da ako nesto ide tebi u korist, a nije protivno zakonu, slobodno moze da se radi, i zaboravlja se na moral. Takodje u ovim bajkama je cesto prisutna i diskriminacija.

U azijskim bajkama se velicaju mudrost i istice se da samo trud i znanje zaista vrede, i da covek ako ima njih - ima sve. Ali u njima se cesto lopovi sluze pamecu i nekaznjeno pokradu pola grada.

Deca u bajkama ne vide lose osobine dobrih likova ali vide dobre. Kada odrastemo to se menja, mi smo kriticki nastrojeni i zanemarujemo sve dobro i lepo onim losim i podlim.
Pouka je, pustite decu da razviju moral i mastu, pustite ih da sanjaju; svim starijim koji su vec stekli neka losa iskustva ne vredi citati bajke, jer ce se osecati samo prevarenim.

I ne salite se sa Kristalnom noci ni na koji nacin, jer ona ne predstavlja spaljivanje knjiga vec progon i ubistvo Jevreja.

I sama sam u dilemi. Da li da kroz ovaj život idemo hrabro, otvorenih očiju se suočavajući sa realnošću ili da malčice pobegnemo u neki svoj svet iako znamo da će nas to dovesti do pucanja po svim šavovima?

Kao klinac procitao sam bajke Aleksandra Grina, cudne romane smestene u nepostojecem vremenu i nepoznatom mestu, pricu o misterioznoj devojci, morskoj vili, vragolastoj Frezi Grant koja hoda na talasima, i onu jos bajkovitiju o devojcici Asol koja sanja princa ili vec nekog takvog kako na velikom brodu purpurnih jedara uplovljava oko malog rta i iskrcava se na plazi pred starom kucom sa prstenom za nju - sto se sve bas tako na kraju i desilo!
Grin je bio grubi, usamljeni, misteriozni sanjar koji u jednom surovom vremenu i na surovom mestu (Rusija '30 godina) ima toliko duha i hrabrosti da veruje, i pise, moderne bajke. Naravno da te price nikada nisam zaboravio.
Cudnom ironijom tu skoro bio sam u Odesi, nedaleko od Jalte na kojoj je Grin proveo zadnje godine zivota, jedne veceri na popularnom mestu za izlaske, medju desetinom klubova i diskoteka naletim na "Asol", spektakularnu gradjevinu u obliku piratskog jedrenjaka sa sve jedrima, odusevim se, setim se knjiga koje sam voleo, nadjem lep sto pod jedrima... posle vecere i jos par pica odjednom se podijum za igru kao promeni, pojave se neke sipke, "jedrenjak" se napuni, na kraju - striptiz!
Bajka, nevina, nezaboravna devojcica Asol... I realnost, ove jedva nesto starije od Asol ukrajinske devojke pred "raspojasanom" publikom... Ironicno, ruzno, tuzno, ne znam koja je prava rec..
Bajke i realnost se ponekad cudno preplicu, tesko je odrediti sta je stvarno.

Ponekad nam svakodnevni zivot izgleda vise kao mesto senki i povrsne, skoro nestvarne u svojoj povrsnosti, egzistencije.
Ono sto mastamo, zamisljamo i o cemu sanjamo je cesto mesto gde zivimo mnogo potpunije, to je nas stvarni zivot.
I ne neophodno samo kad smo naivni i neiskusni klinci.
Kako se meni cini, upravo iskustvom cesto shvatimo da bajke postoje (i da nisu samo alegoricne, umetnicke tvorevine) i da jednu stvar nikako ne smemo izgubiti - veru u njih.