Ksenija Radotić - Bašta u Luninoj školjci

BAŠTA


Neki ljudi tu oazu zovu bašta. Ona ju je smatrala svojim svetom. Pažljivo je negovala grmove ruža, slapove juka, vodoskoke japanskih ruža, vitke ruke magnolija, lijane bršljana... U rukavicama je svakog dana išla od cveta do cveta, od grma do grma, otkidala suve listove, skidala biljne vaši, hranila zemlju koja je dojila korenje... Iz krošnji je uvek dopirala vesela, lagana muzika za opuštanje, pa i ples. U sredini travnatog kruga, iz šupljikavog kamena-stene su izbijali mlazići vode, posipali sunčevim iskrama hrid i vragolasto nestajali u zelenilu. Ispod jedne krošnje - okrugao sto i dva ligeštula od trske.
U podne je Sunce svoju pesmu svetlosti uplitalo u melodije krošnji, i tada je ceo ovaj mali svet blistao kao posut raznobojnim staklićima. Žuna je skakutala stazama od kamena, doživljavajući spoljni svet kao nužno zlo. Napolju, na ulicama, tmurni tipovi su pognuto prolazili, ubijali se, pljačkali, podvaljivali jedni drugima, premetali iz ruke u ruku ogromne sume zlata... Napolju, svet je postojao i živeo za zlato i zbog zlata. Žuna je izlazila da zadovolji osnovne potrebe za radom onakvim kakav je ona želela i koji ju je podsticao dalje. Njen rad je bio čisto osuštastvenje njenog kreativnog duha, i bio usmeren na zaštitu Prirode. Svakog dana vraćala se u svoj svet Boja, Mirisa i Oblika koji su se prelamali u njenoj duši i podsticali je na ples izdržljivosti. U Bašti je bila u dosluhu sa silama prirode i to joj je davalo moć. Ljudi su bili začuđeni njenom nesagledivom snagom, upornošću i istrajnošću.

♥ ♥ ♥

Prenuo se od sve glasnije muzike i raznobojnih svetala. Sedeo je u diskoteci. Zadimljen vazduh i treperave boje mutili su mu vidik. Pogleda oko sebe i oseti da je okružen plastikom, drogom, prostitucijom, smradom izvrgnutog čoveka. Jedan mladić mu se raskezi u prolazu, užagrenih očiju, daleko izmeštenog pogleda (gledao je u njega a ustvari kroz njega). Malo dalje jedan par je sedeo na zemlji uza zid, u oblaku dima koji im je izlazio iz usta. Miris trave koja se dimila širio se. Setio se rimskog doba, bahanalija koje su označile kraj jedne civilizacije. Ljudska psiha je poput mulja kroz koji mnoge vrednosti tonu... Jedna ruka ga munjevito povuče i odvuče u vrtlog zaglušujuće muzike. Devojka duge, kovrdžave kose ga zatalasa uz sebe i oboje se uliše u fanki bujicu. Kovrdžava devojka je bila kormilar i vešto održavala njihovu barku. Polako se sa talasom tela pomeriše prema zidu. Tu ga prihvatiše neke muške ruke i odvukoše u ugao. Devojka se kikotala, mladić se kezio, nadnosio se nad njega i dao mu da udiše novi “proizvod”. Prostorija je počela sve brže da pleše, bežeći muzici i postajući sve belja i blještavija. Osećao je da pluta na površini talasa, unutra mu se nadimala mučnina, lice mu je bilo kao u klovna: belo, kao okrečeno. Kroz zavesu je nazirao ljude u uniformama kako prolaze, pištolje kako sevaju, mladiće i devojke kako jure bežeći. Kao da su ga noge same nosile napolje, isplovio je na ulicu i osetio svežinu vazduha. Malo je hodao, ali su mu pokreti bili isprekidani i ubrzo je seo na pločnik. Za trenutak se skupi grupa ljudi neraščišćenih računa. Poče obračun. Sprva pesničenje, zatim pucanje; blje-skali su pištolji. Poneki učesnik pade kao pokošen. Uplašeno je sedeo u uglu ulice i pratio. Sasvim se otreznio kada je čuo policijska kola kako dolaze i uniformisane ljude koji su se umešali. Slike su bledele pred njegovim očima i on lagano utonu u težak san...

♥ ♥ ♥

Na gvozdenoj kapiji se čulo tiho udaranje. Žuna je, sa navučenim rukavicama za čišćenje biljnih vaši, prišla izlazu i kroz gvozdene ukrase videla čoveka čiji je izraz lica bio odraz straha. Otvorila je, jer je obuzeo talas poverenja. Čovek je ušao i seo na travnjak. Bio je slab, više psihički nego fizički.
“Optužili su me za ono što nisam uradio, prate me i pritiskaju, zato što ne mislim kao Oni, zato što u glavi držim važnu ideju i u rukama alat, koje Oni žele da iskoriste. Oni - vladari spoljnog sveta, što navlače tamu na Prirodu i čovečanstvo, šireći interese uskog kruga ljudi, zato što teže da pretvore svet u veliki krčag zlata koji će oni da crpe. Kada sam prolazio pored Vaše bašte, raznobojne svetlosti su treperile iznutra, i muziku Prirode sam čuo, ili mi se to učinilo... osetio sam potrebu da uđem u taj, sasvim drugačiji svet, da bar kratko provedem u snu ili bajci”.
Žuna ga je dovela do stola i smestila u udobnu naslonjaču.
“Da, to je melodija koju sam više naslućivao nego čuo iz spoljnjeg sveta: ova balada lišća i sunca, u kontrapunktu sa ptičjim tananim pojanjem”, nepoznati zatvori oči i predade se doživljaju.
“Dozvoljavate li da provedem neko vreme u ovoj bajci?” Dobra vila se nasmeja, mahnu čarobnim štapićem i stvori pred čovekom voćni osvežavajući napitak. Shvatila je da je on jedan od njenih “bisera”: imala je uzak krug prijatelja (opredeljenje duše) koji su je posećivali, sedeli svi zajedno u ovom raju, prelivali se u istom talasu muzike, svetlosti i pokreta duše. Jorgovan im je mirisao u kosi, zenice iskrile treptajem lista, telo se pokretalo bilom Prirode. Varnice sunca, umnožene ogledalima njihovih duša, tkale su bisernu mrežu koja je iskrila kroz ceo taj svet. Čovek je odjednom osetio da je deo te mreže, da odražava sve njene delove, osetio je da se njegova duša reflektuje u mreži kao ogledalu. Muzika je bila sve jača. Nosila ga sa pokretima lišća, stabljika, sunčevih zraka... Fotonske gitare zabrujaše i ponesoše ga u drugi svet, drugu dimenziju. Počeše da naviru ljudi u zelenilo, kroz gvozdenu kapiju. Ubrzo ispuniše baštu, čavrljajući, sedeći, smejući se, neki igrajući. A sunce je trzalo strune svojom užarenom muzikom. Duše prijatelja su skladno pevale svoje pesme prateći refren sunca. Jedna razdragana devojka u šarenoj lepršavoj haljini, lebdeći kao leptir sa cveta na cvet, u proletu spusti cvet čoveku u ruku. On pomirisa cvet i učini mu se kao da udiše neku opojnu travu... miris, obrisi ljudi što lelujaju oko njega, sunce, sunce, sunce... Čovek utonu u dremež prijatan i smiren kao nikada do tada.

♥ ♥ ♥

Metalni udarci pomešani sa zvukom motora ga probudiše. Svitanje ga hladnoćom bocnu u kosti. Ležao je naslonjen uza zid na koji se bio naslonio kada je sinoć izjurio iz diskoteke. Pogled mu ode za opojnim mirisom do ruke: između prstiju je držao divni cvet koji mu je spustila u ruku devojka iz Bašte. Pored njega je prolazio kamion za smeće. Čistači su vredno radili svoj posao. Jedan mu priđe i prodrma ga, gledajući da li je živ.
“Ne ljuti se, drugar. Na svašta smo mi navikli, svašta nalazimo u ovo doba kada idemo u čistačku akciju. Nego kakav ti je to lep cvet u ruci? Daj da malo omirišem, da presečem onaj đubretarski vonj”. Čovek mu pruži cvet. “Eh, samo kada bih mogao da ti opišem taj paralelni svet u kome je bio jedan deo mene! Tu rajsku Baštu, devojku koja živi tamo, to društvo, muziku prirode i ljudske duše…” Smetlar ga je gledao nepoverljivo i pomalo sažaljivo:
“A kako se ide do tog sveta i bašte?” Čovek slegnu ramenima: “Ne sećam se puta, nisam ni znao da jedan deo mene luta po tim prostorima. Spoznao sam nešto noćas: ljudska duša je toliko duboka da je nikada ne možeš u potpunosti spoznati. Kao da je jedan deo mene bio u paralelnom svetu. Nazirem i put: treba se prepustiti obasjanoj strani Prirode i pustiti da te nosi.” Smetlar nije čuo poslednju rečenicu. Bio je već kod sledećeg kontejnera i izbacivao smeće iz njega. Život je išao dalje, a da bi se ostalo u njemu, trebalo je preživeti.

♥ ♥ ♥

U paralelnom svetu Žuna je obilazila baštu, pevušila pesmu lišća, uređivala travnjak posle ljudi koji su otišli nakon druženja, zalila cveće, presvukla se, izašla u drugi svet kroz kapiju od kovanog gvožđa i otišla na posao u svoju laboratoriju.

PRVO PUTOVANJE NA PLANETU EMON


Varljiva i veličanstvena u svojoj večnosti. Čini se - sada će nestati, raspršiće se. Ali ona plovi kao džinovska meduza okeanom vremena.


♥ ♥ ♥

Tragom sunčevog zraka klizi tamna masa kroz pogled. Približavam se i posmatram kroz uzani prozorčić ove puste krajeve. Predvečerje na planeti Emon. Zalazak drugog sunca. Želim da izađem, da kročim na crnu travu, da utrčim u onu gustu šumu čije drveće ima krošnje od crne vate i duboko zadire u nestvarnost boja.
...Plameno jezero uokvireno poroznom, mekom zemljom. Ovamo, prema meni, voda je ljubičasta, malo dalje zapaljene iskre joj daju boju flamingosovog perja; još dalje prelazi u neodređenu plavu boju, prošaranu purpurnim brazdama. Iznad jezera se, poput elegantnog pantera zaustavlje-nog u skoku, izvio most večnosti. Taj crni, granitni most ostaje trajno u sećanju onoga ko ga vidi, zanimljivo arhitektonsko delo prirode. Jedino je on prav i gladak na ovoj čudesnoj planeti, jedino njegova linija smirena, čvrsto ugravirana u ovaj pejzaž. Sve ostale linije su nemirne, žive, grade grudvičasta uzvišenja koja kao da su napravljena od vate i paperja crne boje, ponegde pretopljene u sivu i čeličnoplavu. Kontrast tome je svod koji gori u bojama zalaska: rumenilo pokapano tamnoljubičastom i krvavocrvenom, ponegde pretopljeno u roza i žutozelenu. Iznad, prostrta tirkizna boja. Sve boje izmešane, kao nanesene brzim potezima slikara.
Letelica nas nosi dalje. Očekujem nestrpljivo predstojeći susret. Kakav je čovek koga ću sresti? Da li je nalik na onoga od ranije? U mom svetu vreme sporije teče. Nailazimo na nove pejzaže, gde se jedino još žutozelena boja zadržala i poneka rumena pruga. Nebo je još uvek tirkizno, sada već znatno tamnije. Još jedno krvavocrveno jezero, sa istim panter - mostom. Izgleda kao šarena minijatura u crnom medaljonu planete Emon. Promiču planinski venci, sa vrhovima poput ljudskih glava pokrivenih crnim snegom. Nižu se provalije, duboke i jezive u svom veličanstvu.
Spuštamo se. More, hridi i nebo. Vetar lomi talase o klizave stene, sitneći njihovu razornu snagu u opiljke pene. Gase se poslednji obrisi dana. Senke preplašeno beže sa obale. Kroz sredinu grebena se proteže svetla, isprekidana traka, kao rez noža, ili munja, uklještena između dve ljubičaste hridi. I oblaci se gube u nebeskom crnilu. Samo iskričava, rasplinuta staza Mlečnog puta vijuga između zvezda. Vetar baca senke talasa na pustu, noćno-sivu obalu, lomi ih u komade i rasipa u noć.
Krenuh stazom od obale. U blizini je kuća gde je Eli živeo. Nisam ga nikada posetila, jer njegovi roditelji me nisu prihvatali kao devojku iz drugog sveta. Nalazili smo se u mom svetu. Onda je nestajao. Pojavljivao se svake dve godine (telefonom ili elektronskom poštom), uvek brižno pitajući o meni i pokušavajući da me ubedi da ga pratim. Nisam želela takav način života, putovanje sa planete na planetu. Nisam znala kakvim se tačno poslom bavi. Znala sam samo da je lekar. Šta je još postojalo iza toga, nisam nikada pitala. Kada bismo se našli, postojao je samo jedan, naš svet. Nestvarno mi je izgledalo da taj čovek ogromnih snenih očiju večno ostaje posvećen našoj vezi, uprkos svim njegovim putovanjima, našim retkim susretima, protoku vremena. Ja sam živela svoj način života, u svom svetu, ponekad skoro zaboravljajući da on postoji. Uvek bih ga se setila kada bih se razočarala u ljude moga sveta. U tom svetu ne postoji ništa što je sveto, data reč ne predstavlja vrednost. Ljudi su posvećeni novcu. Svuda oko mene krv i ubistva zbog zlatne šipke i informacije. Ponekad bih se pitala: da li Eli učestvuje u nekoj misiji posvećenoj oporavku čovekove duše. Da li se može izdržati u takvom poslu?
Nije se dugo javljao. Ranije bi se javio posle godinâ ćutanja. Ali ni zvuka, ni slike, ni pojave od njega. Sada sam odlučila da ga ja potražim. Nisam pronašla način kojim bih mogla da otklonim ili umanjim razočarenje mojim svetom i ljudima. Visok položaj koji imam u svom svetu i život ispunjen obavezama, sve više me razdražuju. Učinila sam ono što nikada ranije ne bih: krenula u njegov dom da ga sretnem.
U razmišljanju, ne primetih da sam se približila kući. Put mi preseče svetlost koja je dopirala kroz prozor. Prizemna kuća, nekoliko stepenika do ulaznih vrata. Zazvonih.
Žena raščupane kose, poput ptičijeg gnezda, otvori vrata. Nije imala ljubazan izraz. Iza nje nekoliko male dece se rastrčaše i radoznalo se zagledaše u mene. I oni su poput nje (zaključih da im je to majka) imali raščupanu kosu. Izvinih se što ih uznemiravam i upitah za Elija. Žena me mrko pogleda, kao da ne voli da čuje njegovo ime i reče da on ne živi tu. Zapanjeno se naslonih na vrata i rekoh da sam prevalila dug put. Žena je ćutala neko vreme, a onda reče da uđem.
Prostorije su bile skoro prazne. Poneki komad nameštaja i poneka prostirka na podu. Ne videh ništa što bi me podsetilo na njega. Žena je sada bila mirnija, pomalo me je i sažaljevala, jer je videla umor u mom izrazu. Objasni mi da su oni izbeglice koje su se, posle poslednjeg rata u njihovoj zemlji, nastanili u toj kući. Saznali su od meštana da tu više niko ne živi. Živeo je jedan čovek sa psom. Onda su nestali i on i pas. Žena poćuta neko vreme, kao da razmišlja da li da završi priču. Reče, ima nešto neobično u toj celoj priči. Njegov pas se pojavljuje povremeno, dolazi do kuće, provede neko vreme u okolini i ode. Ne ostavlja utisak napuštenog psa. Deca su pokušala da ga prate, ali on im uvek izmakne, nestane iz vidnog polja. Tako nisu uspeli da otkriju gde prebiva.
Setih se njegovog psa. Imao je ogromne, bademaste, sanjive oči, spuštenih uglova, kao i njegov gazda. Često ga je vodio sa sobom. Obuze me tuga. Ustadoh, zahvalih ženi i odoh u noć.

♥ ♥ ♥

Polako kretoh pored mora. Jedna senka kliznu preko besane obale. Iz šuma talasa istrča pas. Stade ispred mene, zamaše repom, dubokim velikim očima me pozdravi. Prepoznao me je. Njegov pas. Bila sam sigurna. Preda mnom su bile Elijeve oči. Ukočena, nisam mogla da odvojim pogled od dubina tih očiju. Kao da preda mnom nije stajao pas, već ljudsko biće. Pas uđe u talas koji dođe do obale. Dlaka mu zaleprša i uši mu se povijahu za vetrom. On žustro načini nekoliko odsečnih pokreta šapama, a onda ga talas ponese sobom živahno se igrajući njegovim mršavim telom. Oči mu nemirno zasvetlucaše i uputiše mi jedan dug, topao i duboko tužan pogled. Onda se ovlažiše i naglo okrenuše ka pučini. Malo telo učini nekoliko trzaja pokušavajući da savlada snagu mora, ali ubrzo bespomoćno posustade i pusti se talasu da ga nosi na obalu. Izađe iz vode, lak drhtaj prožme mu telo i on, u nekoliko trzaja strese kapljice sa slepljene, naježene dlake. Lagano se gegajući priđe mi, stade preda mnom, poče umiljato da klati glavom levo-desno i da je tare postrance, poput mačke, o moju nogu. Onda nežno zakevta i poče da obilazi oko mene stalno bacajući upitne (ili pozivne) poglede meni. Da li me zove da krenem nekuda, ili da pomognem, ili on želi meni da pomogne? ... Sedoh na hrid, tužno se osmehnuh i upih svoj pogled u brižan, saosećajan pogled dubokih osećajnih očiju psa. Vlažne oči zatreptaše i dugo zadržaše pogled na mom licu. Taj pogled - most od mene do nepoznatog. Premošćena je obala, i talasi, otvoren je put do horizonta. Ipak još sedim na hridi, iza leđa mi tama šume, udišem realnost obojenu mirisom mora i ribe. To magično oko me još posmatra. Ne mogu ni ja od njega da odvojim oči. To je neka slatka hipnoza. Gledam ga i čini mi se da u njemu vidim svoje detinjstvo, svoju mladost... setih se rumenih balona što se vijugavo penju u nebo i oči mi zasvetleše dečijom radošću. Balon leti, leti vremenom... Ja sam skriveni putnik u toj letelici boja. Ljudi, krajevi pored mene, vrtoglavo prolaze, utapaju se u nebeske boje meseci, godina... Sve se najzad pretvori u pijanu igru vremena, sve se vrti. Balon sve više raste, sve je lakši... odjednom nestade lakog skoka kroz bezbrižnost, raspline se jedan svet i - ja sam devojka koja sedi na hridi, rumenih usana sa smeškom. Sada je plamena kugla daleko, iznad onih surih, hladnih hridi. Nekako je punija, tamnija. Unutra vidim likove roditelja, prijatelja, mešaju se. Među likovima tražim Elija, ali ga ne vidim, jer celim vidikom dominira to magično oko psa. Odjednom magla poče da se skuplja oko mene, pomalo crvenkasta, ne znam odakle dolazi. Od vode možda. Plašljivo se osvrnuh - sada sam zaista sama. Pas je nestao. Pitam se da li ga je i bilo. Vidim tragove psećih stopala u pesku koji vode do vode.

♥ ♥ ♥

Napuštamo planetu Emon. Gledam male, kvrgave, crne satelite koji kruže oko svoje gospodarice. Planeta uranja u mrak. Gde li će sada biti viđena ova čudna planeta-lutalica? Svako je može prepoznati: tamna, kvrgava, sa plamenim jezerima i gipkim mostovima, sa čarobnim zalascima onog drugog Sunca.
Planeta večnosti, Emon... Negde divlja u svojoj raskoši, negde pitoma u smirenoj lepoti. Planeta Emon - deo Zemlje i neba, ali još uvek nepoznata i neispitana... jer niko i ne sluti da izvan ovog našeg postoji jedno novo prostranstvo, koje je deo našeg sveta.

SAMO SLIKA


Pogled mi ostaje. Večno ista slika: soba kako izranja iz večernje dremeži i utapa se u mesečevo tajanstveno pletenje... Kako se obrisi prozorskog okna sve jasnije ocrtavaju na rumenoj poleđini praskozorja. Jutarnja rumen se razliva po podu ispod prozora, pa zatim kao slučajno sklizne preko crvotočnih dasaka i uspne se uz kameni zid. Onda drhtava rumen oblije moje nežive obraze i raspuštenu kosu što beživotno pada niz prsa. Poznajem ja dobro taj svakodnevni put svetlosti od prozora do mene. I one noći je bila svetlost, tako blizu. Pala sam za tu očekivanu, priželjkivanu svetlost. Mene je obasjala druga - svetlost ispaljene granate. Oduzela mi život... izneneada, divljački. U jednom trenu sam se približila, nepojmljivo naglo nebu posutom zvezdama. U trenutku pada, našla sam se na zemlji. Ispod mene su zašuškale borove iglice. Podigla sam oči. Bila sam sasvim blizu neba... ispod samog svoda. Tada se krošnje visokih borova zavrteše, zakovitlaše iznad mene, spojiše se sa zvezdama u ludu spiralu vrtoglavo se okrećući. U tom trenu se pretvorih u dve dimenzije, otisak na platnu... moj neživi pogled je spona sa svetom u tri dimenzije, koji se vidi kroz prozor. Razmakni, devojko, tu zavesu.

♥ ♥ ♥

Soba je bila kao fragment nedosanjanog sna, a lelujava zavesa što ju je vetar donosio do njenog lica na mahove, bila je kao sećanje na protekle godine. Kao pulsevi koji dolaze iz raznih delova svemira; zavesa kao paučina otkinuta od svemirskih niti, dolelujala do ovog delića prostora otkrivajući pozornicu sećanja.
Usplahireno, pomeri pramen kose sa lica. On se rasu preko njenih prsa kao klas žita. Zagleda se duboko u sliku na zidu, lik veoma sličan njenom. Njena rođaka. Kao da želi nešto da joj kaže. Iskričava svetlost sa prozora je prene. Kao privučena magnetom, doplovi lelujavim pokretom do prozora i skloni zavesu. Maglina predvečernjeg letnjeg prizora zatamni joj pogled na tren i opi je. Treperenje rumenila i večernjih svetala koja se pale pomeša joj se i zavrti pred očima kao čigra. Oseti se tako blizu nebu, pod samim svodom. Izvi se uz ivicu okna i zagleda u bajkovitu dubinu. Zavesa kose obujmi je, zakloni vlažne obraze. Njena figura i pokret balerine ne izazivaju divljenje samo kada je na sceni, već i u svakodnevnom prolazu. Imati poverenje u ljude. Da li je ovo svet za koji su se tokom istorije iznova borili naši ljudski preci? Ljudi koji su ostajali na slikama iz veka u vek. Samo otisci u dve dimenzije. Čini se, da ovo čovečanstvo, ne uči dobro na sopstvenim greškama, jer one se stalno ponavljaju. Ljudski intelekt se razvija, a duh stagnira. Iz zvučnika se razliše zvuci koji je pokrenuše u protestni, oslobađajući ples. Da joj rastrgne okove misli i osećanja. Spasonosna muzika. Telefonska slušalica visi na gajtanu i klati se, uvrće i poskakuje: scenski dekor. U glavi odzvanja tekst izgovoren sa one strane. One strane. Tekst dopro iz sveta lagodnog života, luksuznih toaleta i ispraznih razgovora. Dekor čije se dno ne nazire. Na stolu razbacane fotografije bez hronološkog reda: 1) ona i on u njenoj garderobi iza scene (pratio ju je, zatim izvodio u skupe lokale gde zalaze ljudi iz njegovog bogatog sveta, izgovarao najlepše reči; reči), 2) ona i on na obali među hridima i galebovima (i njegove najlepše reči, koje se na slici naslućuju), 3) ona i on ...-... paleta boja, pokreta i zamišljene muzike pomešaše joj se pred očima i zavrteše poput vira u čijem se središtu ona sama vrtoglavo okreće sjedinjena sa muzikom. Izgnala je za tren iz misli glas i lik. Manekenka koja je ušla u njegov život pomogla joj je da razume. Zar ljudski duh nema značaja? Osim novca, samo spoljašnja lepota caruje u njegovom svetu? Možda jedina lepa osobina tog čoveka - njegov spoljašnji izgled i boja glasa. Poče da je obuzima blaženstvo, čak i spokoj, što je ostala sama. Na vreme. Lepota duše. Nemati poverenje u ljude. Naći ga ponovo.
Pramen zavese joj zaleprša pred očima - krilo leptira, kao da donese dah scene. Oseti snagu.

♥ ♥ ♥

Lica ljudi se ne vide od svetlosti reflektora. Iza te svetlosti tama. Njen scenski nastup, sažeta priča o životu. Prvi akordi se raspršiše. Pokret joj ponese telo i ona se stopi sa muzikom. Snežne pahulje se rasipaju i posipaju grane kao rasprsnuto staklo. Zvuk tanan, umnožen... sve gušće pahulje padaju. Pokret je nosi kroz netaknute bele predele, preko pozornice uspavanih trava i mirisa. Uliva se u lelujanje vetra i granja. Neki novi zvuk je prene u tom talasu pokreta, kao iskričav kikot što izbi iz reke. Pogled joj skrete ka jednom delu sale i na tren, mlaz svetlosti sunu u to oko, odbi se i vrati odbljesak do nje. Nađe se u jednom davnom trenutku, na belini kao ovoj po kojoj klizi, sa... Njegovo oko je poslalo isti bljesak njenoj zenici i tada. Ali taj davni tren je bio zaboravljen, kao i taj deo njenog života, zbog ovog poslednjeg promašaja koji je opio lažnim zadovoljstvom, prividom. Tanani mlaz svetlosti opet sunu u to oko. To je isto oko, ona oseti. Dalje se kretala stazama zvuka koji su, kao i njeni pokreti, uvirali u jednu bujicu, nošenu svetlošću izašlom iz pećine u kojoj je razbuđena zver silnim dahom spoznaje prozborila njenoj duši. Svetlost je bila tako blizu, kao da je ona sama središte mlaza. Njeno telo klonu na sceni, složi se lagano kao latice cveta. Zavesa se spusti.
U garderobi je zatekla cveće. Pred očima joj se prikaza prizor onog davnog trenutka: pozadina od snežne beline i njih dvoje na njoj, a oko zauze najveći deo, prosvetljeno mlazom svetlosti. Drugi prizor je tamna pozadina sale, a na njoj isto oko prosvetljeno svetlošću. Oseti kruženje maglina u svemiru...

♥ ♥ ♥

Treperenje svetlosti uhvatiti. To mi je jedini put sada, od ovog zida do okna. Zavesa pomerena, pokret života dopire do mene. Najzad mogu zadržati tu svetlost za koju sam se borila, zadržati je dok spokojno boravi i titra na meni. Osetim njeno toplo treperenje koje se upliće kroz moju raspletenu kosu.
...Lelujanje zavese donese u sobu dah zvezdanih jata, što iscrtavaju ljudske duše po tamnoj podlozi svemira. Šum krila zaboravljene ptice dopre iz modrine. Devojka vrludavim pokretom prostruji kroz sobu, smešeći se. Zastane pred slikom rođake, duboko se zagleda u nju i oseti drhtaj zadovoljstva kako prohuja izmedju nje i tog neživog platna. Mora da je to nit prostora koja nas povezuje sa svekolikom okolinom. Muzika je nagoni na ples, ovaj put razdragan. Oslušnu i oseti kako se njen pokret jedini sa dahom prostora što dopre kroz prozor iz tame. Njeno telo napeto iščekuje zvuk telefona. Imati poverenje u ljude. Ovaj čovek (pred sobom vide njegovo OKO, veliko i sneno, kako isijava mlaz svetlosti kao žeravica) se strpljivo borio za nju i ukazao joj put do vrednosti.
...Mlaz toplog, lakog vetra unese kroz prozor titraj zvezdane prašine što nestaje i ponovo se rađa. Devojka i slika obasjane tim treptajem su stajale, tog trenutka, kao jedan kadar istrgnut iz vremena, u kome su obe uhvatile poslatu svetlost.

OBIČNA



“Obala strma, a reka široka -
ima li sočne trave preko puta?
I da l’će smeti da prepliva stoka,
il’ će po suvom pašnjaku da luta?”
Džon Golsvordi


OBIČNA I


Iva

Probudila se u nedrima bele životinje. Tmurno nebo se perutalo i velike bele krpe prekrivale zemlju donoseći lažnu, hladnu smirenost. Ogromna bela životinja je razjapila svoju čeljust, bljujući kovitlace mećave. Na oknima - remek-dela belog umetnika. Pogled premostio prazninu između dve šare i pronašao izlaz ka prirodi. Pahulje se nadmeću lepotom i raznolikošću. “Stajala sam u crnom one večeri. On me je, naslonjen na suprotni zid, gledao setnim očima.”... Crnilo one odore se topi... ogromna bela zver se lenjo opružila proždirući duh svojom lepotom. Skinuta je maska! Sneg ne pada više, nije vreme za razmišljanje, jer minuti su krenuli dalje kroz bele tunele sadašnjosti.

♥ ♥ ♥

Možda su se tražili vekovima, nije važno kojim imenima su se tada nazivali. Nije važno kako se zovu u ovom veku, mogli su biti i bezimeni kada su se pronašli. Baš u ovom surovom, automatizovanom XX veku, ali sa dušama koje su došle iz proteklih vremena. Ivi je po osećanjima bio blizu ženskoj poetičnoj psihi, ali se držao muških principa. Iva je bila mnogo osetljivija i osećajnija od svojih drugarica, ali je umela da mladićima muški “utera strah u kosti”. Te večeri on je u mislima bio na moru, ona je patila za dugokosim čupoglavcem iz sinoćnjeg društva. Susret se desio iznenada; vekovima pripremani susret... ko zna iz kog vremena i čija je to bila obnovljena ljubav (Ponekad joj se dešavalo: leti kroz snove u vazdušastoj, baletskoj haljini, sa vezanom kosom u rep, pleše nebom i leti, a onda negde, u dalekoj prirodi u proleću nailazi na njega - stoji naslonjen na drvo i čeka nju: ona sleti a onda - dodir bez reči i nastavljaju zajedno, sa osmesima zauvek.). Ivi je sedeo na uzvišenju pored podijuma za igru u disko-klubu. Bio je okrenut leđima telima koja su se njihala u ritmu muzike i posmatrao senku jedne devojke. Izgledale su mu veoma interesantne kretnje koje je senka pravila na zidu, a pokreti glave su razbacivali senku duge kose u raspršeni venac. Senka je imala istančan sluh i mnogo smisla za ritam (Talenat za ples i potrebu za muzikom kao sastavnim delom svoga bića Iva je nasledila od svoje majke Tee. Njeno telo bi se pretočilo u pokret kada bi slušala muziku, a duh prenesen u svet magije bez svesti o spoljnom svetu. U tim trenucima Tea je plesala u dubini Ivinog bića i gena). Ivi je kao skamenjen gledao u nju. Odjednom se okrenuo i u trenu prepoznao original senke... Devojka je bila opijena muzikom i plesom. Interesantno je igrala ta mala, ogromnih, rečitih očiju i napućenih usana... Iva je bila zbunjena iznenadnim osvrtom jednog mladića prema njoj. Kao da ju je nešto udarilo iznutra, a oči kao da su poletele napolje od pritiska u dupljama. Svetla su bila plava, crvena, zelena, bele košulje su blještale oko nje, ljudi su pulsirali sa njom. Zavrtelo joj se pred očima.
I Iviju se zavtrelo pred očima od šarenih svetala i mase ljudi... sagnu glavu. Neki pritisak mu je terao utrobu napolje, da mu se telo rasprsne od tog pritiska... Počeo je lagani ples. Nije više bilo slobodnih stolica i Iva nastavi da pleše u bržem ritmu, da joj ne bi niko prišao da je zamoli za ples. Odjednom oseti strah od onog mladića što je baš sagnuo glavu... Ivi pojuri napolje. Srete starijeg druga i ovaj ga opet povede unutra, jer se tad začula njegova omiljena pesma.
“Eno Ive”, reče, “Idemo tamo, tu nije gužva.” Ivi pođe misleći ko je ta Iva, i kako ima muško ime. Drug stade. Ivi najpre vide onu istu senku kako titra na zidu i kada pogleda... Devojka se sporo klatila i buljila pred sebe.
“Zdravo Kiki”, reče Iva.
“Zdravo”, rekoše Kiki i Ivi. Iva se pravila kao da je sve u redu. Naizgled naivno pogleda u Ivija i reče:
“Da nisi pio Metaxu večeras?”
“Ne, samo pivo”, opravda se on, začuđen.
“Učinilo mi se da se osećaš na mentol, ali to znači da je običan alcohol”, nastavi ona. Ivi je izgledao hladnokrvan, ali ga je prostrelilo: bila je zadivljujuće prirodna i spontana ta Kikijeva drugarica sa fakulteta. Drugarica sa fakulteta?... Odjednom mu sinu da je ona od njega starija bar 4-5 godina (On još ide u srednju školu.). To ga još više privuče. Uostalom, fotografije aktova su mu se dopadale najviše zato što su iz njih zračile žene a ne devojčice.
“Eno Bobija, idem do njega”, reče Kiki. Iva je bila ljuta što ovaj mladić neće da pleše sa njom. Pođe napolje. On za njom.
“Zaboravio sam da te pitam hoćeš li da plešemo”, reče Ivi koji je mrzeo konvencije, po kojima mladić mora uvek da priđe devojci.
“Hoću!”, jedva dočeka ona, a u sebi pomisli: “Telepatija!” Avaj, to je već bio kraj bloka za lagani ples. Znala je da mu se sviđa. Likovala je što je najzad naišla na klinca. Nadala se da pripada onima koji se drže za ruke i broje zvezde. Upravo je imala jednog mladića koji joj nije naročito prirastao za srce, jer je bio isuviše realan. Nije se nalazila sa njim napolju, već je dolazio kod nje kući. Večerima bi sedeo sa njenim roditeljima, dok je ona izlazila sa društvom i na ples.
Izašli su napolje da se rashlade. Znala je da je tog trenutka počela sa njim da se zabavlja. Bojala se što je još dete. Nije se još nijednom nasmejao, ali je osećala da to nije znak ozbiljnosti, već i nečeg drugog (Kasnije je saznala da je dete rastavljenih roditelja, što je bio uzrok njegovih kompleksa i nekih osobina: bio je svojeglav, često naprasit i drzak, premda u duši veoma osetljiv, poput devojke. Njegovi roditelji su i planirali devojčicu, ali je, posle starijeg brata, došao on. Verovatno su ga razmazili, umesto očekivane devojčice).

♥ ♥ ♥

U kasno popodne je dugo sedela na podu studentske sobice, utonule u sumrak. Klatila se napred-nazad nogu prekrštenih u turski sed, okrenuta leđima prozoru. Napolju su, pred zgradom, palili ogromnu vatru, da unište smeće. Dugo je posmatrala crveno-narandžasti odbljesak vatre koji je titrao na zidu suprotno od prozora. Posmatrajući to titranje, imala je čudesan osećaj da lebdi kroz vreme. Iz ruku joj ispade Dnevnik od koga se nije odvajala. Nekoliko stranica sa skorim datumima se otvori u padu knjižice. Čitala je u crvenkastom polumraku:

8.9.1980.
Mislim da su ispiti dobro počeli. Ostalo je počelo loše - počevši od vremena, mada me nije potpuno obuzela jesen. Ivi je dete, počinjem da shvatam. Večeras smo bili na istom mestu, ali ne zajedno - bez ijednog pogleda. Gde ode ona bujica?

9.9.1980.
Ponašanje Ivija je neočekivano. Detinjasto. Ne mogu da se snađem. Večeras ona bujica ponovo dođe odnekle i preplavi nas.Kiša je pljuštala, ali je nismo primećivali, kao ni iznenadnu hladnoću. Posle filma smo dugo šetali kejom duž reke.

12.9.1980.
Reka: zajednička imenica. Sve je lepše. Sve manje mogu da zamislim da nisam sa Ivijem. Pravo je dete, sa osećajnošću i tananošću devojke. Posle jednog filma je zaplakao zbog nesrećnog završetka. Drugovi su mu se smejali. Večeras smo dugo sedeli na stepenicama pored reke i posmatrali svetlucanje vode koja je prelamala svetlost sa suprotne obale. Ribe su iskakale i pljuskale ponovo u vodu, resko prekidajući tišinu. Bilo je toplo veče i ono što sam dugo želela: držanje za ruke i brojanje zvezda. Ivi je ustao i, kao prve večeri, istim rečima me zamolio za ples. Dugo smo plesali kraj vode i Ivi me je pitao: “Zar ne čuješ ovu muziku?” Seli smo na stepenice da se odmorimo i dugo razgovarali. U tim trenucima se nije moglo više osećati. Najlepše veče u mom životu do sada. Kada sam došla kući, pogledala sam niz sebe zaprepašćeno: bila sam mokra od kiše!

18.9.1980.
Bujica nas još uvek nosi. Ivi nije otputovao na koncert jedne grupe u Zagreb, da bi bio sa mnom. Javlja se jedan problem: moja drugarica nema društvo sa kojim bi bila uveče, pa izlazi sa nama. Ivi to ne voli. Drugi je problem moja nepresušna strast za ples. Drugarica i ja skoro svu veče plešemo, a Ivi to vreme provodi sa drugovima. Malo smo zajedno. U početku naše veze sam bila prirodnija. Moja sadašnja ukočenost smeta Iviju. Smeta mu i moja drugarica. Krug se tu skoro zatvara, jer mojoj drugarici se dopada njegov drug...

21.9.1980.
Dva kraja kruga su se skoro spojila: moja dobrota je preterana, drugarica je stalno sa mnom, a ja prema Iviju sve ukočenija i neprirodnija, a sve više vezana za njega. Šta ako me sada ostavi?

23.9.1980.
Sve smo dalji, bujica nas razdvaja na dve struje. Svako veče se prepiremo. Mada nam se prirode dobrim delom slažu, a i shvatanja, razilazimo se u odnosu prema mestu fizičke ljubavi u celokupnom odnosu. Sada u tome preovlađuje Ivi-dete, koje ne razume neke duboke razloge moga odbijanja. U meni, pak, preovla|uje tradicionalno vaspitanje. On je razmažen, oboje smo tvrdoglavi.


25.9.1980.
Ne možemo se više razdirati suprotnim tokovima. Svaki naš susret: najpre prolomi osećanja, a zatim prepirke. Ivi kaže da bi me obožavao kada bih mislila kao on. Čini mi se da je on istovremeno i onaj koga sam prvo upoznala, i ovakav kakav je sada.


29.9.1980.
Ivi nije došao. Ipak je on dete, a ja osećam naklonost prema njemu, zato ne mogu da se ljutim.


3.10.1980.
Bila sam u Klubu studenata sa drugaricom, Ivi sa drugovima. Rekao je da više nismo zajedno. U glavi mi bruje vozovi, vrte mi se svetla ove prostorije i prolaznih stanica.


5.10.1980.
Najpre se skameniš, pa ništa ne osećaš, ni ne plačeš; tek posle polako shvataš gubitak i sve više plačeš. Ne mislim mnogo o Iviju, jer sam otupela.


10.10.1980.
Fakultet je počeo. Opet sam rastrzana na putu između velikog i malog grada. U toku vikenda sam kod roditelja. Polako se budim iz skamenjenosti. Viđam Ivija u Klubu subotom uveče. Proganja me u samoći studentske sobice njegov skamenjen pogled, lik bez osmeha. (Ponekad primetim njegov čežnjiv pogled.) Prkosni smo oboje. Moja patrijarhalna tradicija protiv njegovog slobodnog shvatanja; obostrano nerazumevanje. Nema drugog početka. Za sada ne prihvatam drugog mladića.

♥ ♥ ♥

Svetlo se već moralo upaliti. Ivina gazdarica joj donese čaj, jer je promukla. Iva ustade i brzo se spremi da izađe: ne treba da bude kod kuće kada je onaj mladić nazove. Divan je to mladić, ozbiljan i pažljiv, prilazi duši čovekovoj. Oseća da je kriva što je gruba prema njemu, ali ne može da bude ni sa kim sada. Zatvori dnevnik i izađe. Dugo je gazila po lišću slepljenom od kiše. Čizme i noge bile su joj mokre. Prozebla, ušla je u kuću. “Zvao te je neki mladić”, reče joj gazdarica. “Dobro je , i to sam sredila ”, pomisli Iva, “mama bi mi rekla da sam luda što se ne provodim...”

♥ ♥ ♥

U malom gradu je isteklo vreme za školu. Ivi ustrča uz stepenice svoje zgrade, uđe u stan, i odmah u svoju sobu. Bio je umoran: najpre škola, pa praksa...a kiša lije iz otvorenog neba. Seo je na pod i otvorio knjigu sa umetničkim fotografijama aktova, što mu je Iva jednom poklonila, jer je usavršavao umetničku fotografiju. Pravio je i laboratoriju. Želeo je i nju da slika. Samo želeo. Nekoliko ga je slika u ovoj knjizi podsećalo na nju. Zagledao se u te slike. Majka ga je zvala na večeru, i knjiga ostade otvorena na aktu devojke duge kose, čudno izvijene u tami. Igra svetlosti i senke na njenom telu je bila glavni efekat slike. Od te igre konture tela su se jedva nazirale. Igra neobična koliko i njih dvoje, i njihova veza. Možda u jednom drugom vremenu, u drugim ljudima...

OBIČNA II


Tea


Tridesete godine XX veka. Neponovljiva slika predela koja se može videti još samo u snovima i sećanjima. Brežuljci prekriveni belinom, mraz u kosi i na usnama. U kotlini, u nedrima belih krajolika, kasaba koja pokazuje znake prerastanja u grad zapadnog tipa. Takođe je prisutan i nepobediv duh patrijarhalnog Istoka (mada su turski okupatori, posle 5 vekova vladavine u tim divnim predelima, proterani, ostao je dubok trag njihove kulture). Ovaj duh još uvek savladava i pobeđuje sve talase Zapada, donesene u glavama, postupcima i modi ljudi koji se vraćaju iz udaljenih razvijenih gradova. Međutim, zaraza savremenim tokovima je počela.
Niz bregove i strme ulice bele od ledene skrame deca se spuštaju na bobu i tepsijama, zavisno od imovinskog stanja roditelja. Srpska deca i turska zajedno. Bogata i siromašna, sjedinjena u igri. Po šestoro sede na bobu; prvi od njih upravlja kretanje niz padinu.Okolo sevaju varnice pri vratolomnom spustu. Bogata deca zovu siromašnu da sa njima sede na bobu, da ostave svoje izlizane tepsije. Razvija se mašta, osećaj za čoveka i ljubav prema svemu što je živo.
Tea je često izlazila na okolna brda da se skija, u pratnji svoja dva brata. Mik je bio zamena za oca koji je umro u njihovom ranom detinjstvu. Mlađi, Slob, je bio po strani od ljudi,tih i zatvoren u sebe, sa polnim organom za koji su žene iz susedstva uvek tražile da mu majka zadiže suknjice (jer se umesto željene devojčice rodio on, pa mu je oblačila haljinice i vezivala mašnice u dugu kosu), da bi videle to remek-delo prirode. Mik je bio onaj koji je pratio život svoje sestre i kao refleksija patrijarhalne sredine u kojoj su živeli, nadgledao svaki njen korak van kuće. Teine toalete iz Pariza, slap crvenkasto-plave kose koji je padao u talasima oko njenog belog lica božanskih crta, njene bele duge ruke vretenastih prstiju sa jarkocrveno namazanim noktima, način njenog hoda, govora i držanje, kao i dubina misli i reči koje je izgovarala - privlačili su mnoštvo mladih, lepih ljudi sa sjajnim izgledima za budućnost. Ona ih je sve cenila kao drugove, ali bez dubljih osećanja u njenom biću.
Kada je srela Dana na zabavi, znala je da je dubina njenog bića uskomešana i potekla ka površini u erupciji nesavladive lave. Njegovo prefinjeno duguljasto lice, malo duži povijen nos i ravna, crna kao gavran kosa začešljana unazad, crna pelerina i čizme koji su bili sastavni delovi njegove pojave, pobuđivali su u njoj nekontrolisane talase mladalačkih osećanja, vatru za koju joj se tada činilo da je samo jednom u životu. Tea je u sebi nosila probuđena osećanja kao narastajuće, neoblikovano biće koje je svoje krake pustilo u najzabačenije delove njenog tela i uma. Od odraza tog bića i sam njen razum je bio oslepljen. Mikove reči: “Ako te on doprati do kuće, biće mrtvih, jer ja čekam na prozoru sa pištoljem”, su joj usadile u dušu osećanje pomirljivosti sa takvim patrijarhalnim principima, protiv kojih je svaka borba žene u tim krajevima bila unapred osuđena na propast. Iz takvog pomirenja je proistekla patnja koju je gušila u sebi.
Balovi su bili organizovani u oficirskom domu za verske i državne praznike, kao i za kraljev i kraljičin rođendan. Majke su dovodile svoje kćeri na balske svečanosti. To su bile jedine prilike kada su devojke izlazile na zabave i plesove. Tim velikim događajima su prethodile pripreme toaleta dugo vremena pre svečanosti. Održavani su porodični sastanci da bi se donela odluka o izgledu balskih haljina. Naručivani su specijalni materijali iz evropskih metropola, ukrasi, prve svilene čarape tanke kao paučina i divne cipele, sve sami modeli poznatih modnih kuća. Tein ujak, poznati poslovan čovek i lekar, je donosio iz Pariza najdivnije modele cipela i tašni za nju, kao i neviđene u tim siromašnim krajevima materijale. Tea je obožavala romantičan stil oblačenja, sa mnogo volana, mašni, pene od materijala nežnih boja, sledeći holivudsku zvezdu Dinu Derbin. Ujna je Tei šila haljine po Teinoj zamisli, koje su bile prava umetnička dela. Kada bi se u pratnji majke i tetaka pojavila na zabavi, bilo je to nalik talasu blistavila i magnetnih pulseva koji uplovljava u dvoranu.
Dvorana je bila velika, kružna, sa mermernim glatkim podom i izrađenim debelim stubovima raspoređenim duž zidova. Kada bi počela muzika oficirskog orkestra (najprobraniji valceri, tanga, rumbe), kavaljeri u frakovima i svečanim odelima bi, uz naklon i molbu za ples od roditelja, poveli izabrane dame na glatki pod. Tu je počinjalo komešanje parova slično ljuljanju talasa pene koji zapljuskuju obalu. Tea je, u svojoj devojačkoj čežnji, priželjkivala da se Dan uputi prema njoj, jer bilo je nepoželjno odbijanje drugih mladića koji bi je pre njega zamolili za ples. Slična previranja u Danovoj duši doprinela su da skoro uvek stigne prvi do nje. Tada su, kao dva talasa ulivena jedan u drugi, svu veče klizili ukrug preko sale. Njihovi ritmovi su se sjedinjavali, kao usklađeno otkucavanje dva sata. Tela su im bila jedan puls, smisao za muziku istovetna, pokreti sjedinjeni, meki. Lebdeli su kroz salu kao anđeo i njegov čuvar. Jana je bila stroga majka, jer je zamenjivala i oca. U ponoć bi ona povela svoje mlađe sestre i Teu kući; svaki otpor takvoj odluci bi bio bezuspešan. Dok su se mračnim i pustim ulicama vraćale kući, Tea se bolno sećala zabava kada je bila devojčica, kada ju je njen otac koga je obožavala, za koga je bila princeza, nosio u naručju plešući kroz salu uz zvuke valcera, uprkos protivljenju njegove stroge žene. Nije bilo Teine želje koju on nije ispunio, i sa njegovim odlaskom, ona je izgubila svoje prvo božanstvo. Dva meseca nije ustajala iz kreveta, posle sloma živaca, kada je on umro. Bila je dva meseca kao kamen, bez pokreta i beskrvna. Janina snaga ju je iščupala iz besvesti. To je bilo ponovno rođenje njene kćeri. Drugim rođenjem, Tein lik je dobio onaj svetački, blag i prosvećen izraz, koji imaju Bogorodice. Iako su prema njoj majka i brat bili strogi, imala je posebno mesto u njihovoj kući, kao lomljiva, veoma vredna porcelanska figura, štićena od negativnih i potresnih tokova života.

3.08.1939.

“Večeras sam možda sanjala. Dan je rekao, kada smo se rastajali na kraju plesa, da bi me oženio, kada bi imao bolje sređenu materijalnu situaciju. Ja sam zaslužila da živim u boljim uslovima nego što on može da mi pruži sada. Kada bude napredovao i stekao bolje uslove života, jedva čeka da me zaprosi. Pred očima mi se pojavio Mikov lik... Dan je stariji deset godina od mene, želela bih da se jednog dana brine o meni. Osećam veliko poverenje prema njemu. Miran je i pouzdan. Stabilan kao zemlja na kojoj stojim. Ali tako tajanstven”


10.09.1939.

“Večeras Dan nije došao na zabavu. Raspitala sam se, niko ga nije video ni u gradu. Nikada nisam znala mnogo o njemu, sem da je ovde sa službom kao oficir. Strah me je da ću saznati nešto strašno. Mama me pita zašto su mi oči tužne kao da mi je neko umro.”

21. 10. 1939.

“Sećanje na nekoga je isuviše mali deo njega. Nekada je čoveku potrebno fizičko prisustvo kao lek. Strašan je rascep u duši zbog nepomirljivosti ove dve pojave. Nikakav glas da čujem. Nikakvog vesnika nema. Ponekad sanjam da letim u vazdušastoj balskoj haljini, plešem nebom, a onda nalazim njega - stoji naslonjen uz drvo u crnoj pelerini i čeka me.”


12.11.1939.

Te noći, jedini zvuk koji se čuo je bio zvuk oboe, najpre jedne, usamljene - narastajući zvuk koji se zmijoliko izvijao, pa onda zvuci sve većeg broja oboa koji se prepliću, uvijaju, umnožavaju, jačaju. U pozadini poneki bubanj, zatim veći broj njih, naglašavajući, kao srčani ritam, veliki, čulni puls prirode koji je postepeno obuzimao njenu dušu, ostavljajući trag u budućem vremenu. Ravelov “ Bolero ” je pretočio, kroz sećanje, tu noć u mnoge noći u Teinom kasnijem životu. U vetru i njihanju biljaka bi prepoznala vijugave zvuke oboe, a kroz njih i onu noć. Tada je saznala da je mrtav. Odveden i ubijen. Pred očima su joj se smenjivale slike - njegova tajanstvenost, odlasci i dolasci, ljudi koje je spominjao... Bila je to noć kada je stvarnost promenila boje i suštinu, kao što slikari menjaju stil slikanja.
Možda u jednom drugom vremenu, u drugim ljudima...

ŽIVI PESAK


"demoni i divote
vetrovi i oseke"
Žak Prever


Nije ništa osećala sem praznine, kada je ukočenim rukama otvorila maminu tašnu, istresla iz nje kutijice u kojima je čuvala porodični nakit, otvorila ih... sve su bile prazne! Videla je zid ispred, zid iza sebe, osećala da propada,... upada u nešto sićušno, neku rupu u kojoj je zarobljena, i sva se svela na tu majušnost. Ta tamna rupa je bilo dno koje se zvalo “gubitak poverenja u ljude”. Makoliko dobro i dugo poznaješ nekoga, ne možeš mu dovoljno duboko sagledati dušu.

Porodica

Sarina soba bila je ispunjena fotografijama. Njena majka, otac i baka su je pratili sa zidova, a njena omiljena mačka i pas-lutka iz detinjstva su dremali naslonjeni na knjige u polici. Sarina majka, poreklom iz visoke oficirke porodice, provodila je mladost opkoljena pažnjom i negom; osetljive duše kao leptir, sa prefinjenim smislom za muziku, veliki deo svog bića predala je sviranju violine i baletu. Na nastupima je ostavljala publiku opčinjenu svojom nežno-romantičnom pojavom, obučena u penaste kostime koji su vijorili oko nje ostavljajući dah njene leptiraste lepote, ili u gospodske bojarske nošnje koje su isticale njenu božanski-damsku prirodu. Neki od tih pokreta zaustavljeni su na fotografijama, koje je Sara često gledala na zidu svoje sobe.
Sarin otac, čiji je otac bio iz visoko-intelektualne porodice, a majka iz bogate plemićke, posvetio je život svojim idealima: pravnoj nauci kojom se bavio, i duhovnom iscelenju ljudi. Ovo drugo je spontano izlazilo iz njega, iz njegove sposobnosti smirivanja atmosfere i medjuljudskih naboja. Mogao je da izađe iz sebe kada razmišlja o događajima i ljudima, i tako otkloni suvišan uticaj emocija. Čovek koji nije nikada odstupio od svojih principa, makar po cenu da izgubi ljude i posao, pod jednim uslovom: da su ti principi pravedni i pravični. Nisam upoznala čoveka koji je više od njega zastupao pravednost, humanost, blagost i razum, i živeo u skladu sa tim pravilima. Sve što je radio, radio je sa pravom merom. Niko se ne bi bolje od njega složio sa emotivnom, osetljivom Sarinom majkom. Sa slike na zidu je, ozbiljan, gledao Saru, sa naočarima i u svečanom odelu posle proslave velike mature. Jedan deo njegovog duha je bio boemski. To ga je dovodilo u interesantna društva i situacije. U takvom jednom društvu na slici se smeje široko otvorenih usta, sa velikim brkovima, na plaži.
U porodici Sarine bake, očeve majke, negovali su se tradicionalni principi vaspitanja. Bila je smerna, pobožna, ali razumna. Srednju školu je završila u samostanu, pod nadzorom veoma obrazovanih opatica, kao većina devojaka njenog porekla u to vreme. Tada se smatralo da devojke treba da se udaju za imućnog, dobrog i poštenog čoveka, i da im je to osnovni cilj u životu. Na osnovi takvog shvatanja su i organizovani sadržaji u samostanskim školama. Devojka je izlazila iz njih obrazovana u onim oblastima koje su se smatrale primerenim ženi (da govori jezike, ima opšte znanje), usmerena da se bavi lepim ženskim veštinama (da slika, pravi ručne radove)... i pre i važnije od svega - da bude smerno ptiče. Sa slika na zidu stidljivo je gledala u fotoaparat - lepa, otmeno obučena mlada žena, u društvu prijatelja na jednoj slici i sama, elegantno naslonjena na naslon fotelje na drugoj. Na obe slike dugačke, prefinjeno urađene minđuše su se spuštale ispod kratke, uvijene kose, privlačeći pažnju svakog oka svojim reskim sjajem. Bile su zlatarsko umetničko delo: sa kružne osnove sa urezanom šestokrakom zvezdom se spuštala rozeta sa koje se njihao romboid sa utisnutim dragim kamenjem. Na unutrašnjoj strani svake mindjuše bio je utisnut znak zlatarskog esnafa gde su napravljene. Baka je dobila mindjuše od svoje majke. Bile su porodični predmet koji se prenosio sa generacije na generaciju. Tako su imale zlatarsku, porodičnu i starosnu vrednost. Sarina majka je čuvala minđuše sa ostalim vrednim starim nakitom, ali i novim koji su ona i Sara dobijale kao poklon od porodice i bliskih prijatelja. Tu su bili i vredni ukrasi koje je Sara dobila kada se rodila, kao i pedeset dukata koje je dobila od imućnih rođaka. Sara je nastavila, po tradiciji, da čuva ove predmete, koji su za nju bili manje vrednost, a više uspomena na majku, na porodičnu starinu i neki od njih retkost. Poštovala ih je kao jedinu porodičnu baštinu.

Divote

“Neke ljubavi odlaze i vraćaju se, neke su trajale samo jednom. Neki ljudi odlaze i ne ponavljaju se”.
Ovaj detalj iz Sarinog dnevnika sažeto prikazuje protok emocionalnih vihora kroz njen um i dušu u toku prve dve decenije života. Prva ljubav je donela i odnela prvu buru koja je dugo trajala i kasnije ostavila slabe, ali jasne tragove u telesnim tokovima. U toku i posle nje je bilo prolaznih strujanja različite žestine i trajanja. Sva su ona sačinila jedan mozaik u kome je svaka kockica bila jedna priča, a sve zajedno takođe jedna priča - taj hologram je bio njeno srce. Ninko je bio drug iz škole, stalni tihi pratilac kroz njen život. Bio je drug za povremena večernja druženja dok je druge volela ljubavlju žene. Iznenada ga je primetila kao muškarca. Posmatrao je i prišao joj na taj način u trenutku kada je bila sama, posle više kratkih prolaznih veza, a sa još uvek izrazitim tragovima prve ljubavi prema čoveku koji je nije želeo. Ninko nije bio lep, ali je u tim trenucima delovao kao sunđer na nju, smiren, sa uvek staloženim emocijama. Tada joj se činilo da joj je takav čovek potreban, kao upijač koji može da skuplja sve njene ludosti, depresije, euforije, ćudljivosti... Postajao je, kako je vreme njihove veze odmicalo, sve neophodniji deo njenog života, bar one njegove razumnije, smirenije strane. Ova veza je bila luka za njenu psihu. Bila je ono bez čega ne bi mogla opstajati: ognjište, jedna vrsta svetilišta, gde čovek ostavlja sva zagadjenja bujice života, pročišćava se i kreće dalje oplođen novim snagama.

Demoni

Njene studije su se završile, on je zaostajao za njom. Ona je počela da radi, on je polako studirao. Došao je da živi kod nje. Njena porodica ga je primila sa poverenjem i prijateljstvom. Činilo im se da mogu očekivati da im pomogne ako im to bude potrebno. Sara je odlazila na posao, vraćala se, pravila planove za budućnost... Svakog dana Ninko je takođe negde odlazio i vraćao se. Završavao je fakultet neko vreme, zatim diplomirao, pa počeo da volontira na klinici. Po njegovom pričanju bio je uspešan lekar na početku karijere, počeo je da radi i u jednoj privatnoj ordinaciji...