Stoga se ni na kakav nacin grad ne moze napasti minama, niti nabacivanjem zemlje. U nase vreme ne bi mogao da odoli zestokim udarcima gvozdenih kugla, nego bi se brzo srusio. Ali mu se jurisem ne moze ni na koji nacin pribliziti jer lezi na kljunu vrletnog brezuljka, a sa ostale tri strane opasan je rekom Djetinjom... Kad bismo pri opsadi ovoga grada gradske zidine tukli iz topa, njegovi bi se stanovnici povukli u tvrde kamene pecine, te puscanom vatrom ne bi dali da se priblizi gradu. Na onom mestu kuda tece Djetinja, neimar je podigao visoku i veliku kulu i spustio sa grada u Djetinju osamdeset hvati duga uzeta namotavsi ih na cekrk tako da neprijatelj ne moze da primeti kad se iz Djetinje izvlaci voda...”
Raspevani Evlija je bas preterao kad je rec o broju kula, posto ih tada - opet za svedoka pozivamo arheologiju - nije bilo vise od pet do sest. Nije bilo ni toliko grudobrana, niti su zidine bile toliko visoke, zidan je u obliku trougla i nije bio veci od dve hiljade kvadratnih metara. Sve ostalo je, medjutim, tacno, posebno sud o strateskim osobenostima polozaja grada, odnosno mogucnosti odbrane.
Turski popis iz 1560. godine prvi je svedok o broju i sastavu gradske posade koja je tada brojala 37 mustahfiza-posadnika. Medju njima nalazili su se dizdar (zapovednik tvrdjave), cehaja (zamenik zapovednika), dvojica serbuljaka (desetara), kao i tri verska sluzbenika koji potvrdjuju da se u tvrdjavi nalazila i dzamija. o odrzavanju grada brinuli su, pak, hriscani iz varosi koja je polako rasla uz zidine. Grad na bregu prvenstveno je sluzio za odrzavanje reda i mira u samoj varosi i okolini i nije se preterano vodilo racuna o daljem utvrdjivanju. Sve dok zapadne granice Turske nisu pocele da se, pred naletima austrijskih trupa, pomeraju natrag. Tada je Uzice ponovo dobilo na znacaju.
Uzicki grad, crtez s prikazom opsade iz 1737. godine nalazi se u Ratnom arhivu u Becu.
Obnavljaju se glavna kula, citadela, uredjuju se bedemi, ojacava kapija, gradi se Vodena kula, jedinstvena medju utvrdama na nasem tlu. Visoka oko 43 metra, s osam spratova koje je povezivalo 168 stepenika, ona se spustala u korito reke da bi kroz nju na cekrk mogla da se izvlaci voda, ali tako da to neprijatelj prilikom opsade ne moze da vidi. Unutar zidina grade se i zgrade za smestaj posade, skladiste municije i stovariste hrane.
U uslovima ratovanja hladnim oruzjem bila je to prakticno neosvojiva tvrdjava. Uz dovoljno hrane i vode izvlacene iz reke, mogla je dugo da odoleva. Medjutim, muke nastaju kad se na bojistu pojave opsadni topovi cijim gvozdenim kuglama bedemi grada ne mogu da odole. Takva je, uostalom, bila i sudbina vecine ne samo nasih srednjovekovnih gradova.
Velikim turskim porazom kod Beca 1683. godine krenulo je oslobadjanje pokorenih hriscanskih naroda. Jedan za drugim padaju mnogi utvrdjeni gradovi a opasnost se priblizava i Uzicu koje pocetkom 18. veka postaje glavno vojno uporiste na jugozapadu Beogradskog pasaluka. Ovde je, zbog posebnog polozaja, bilo nemoguce utvrditi grad novim bastionima, pa Turci odlucuju da izgrade takozvano spoljno utvrdjenje ne bi li time onemogucili neprijatelju da posedne uzvisenja najbliza gradu i na njih postavi svoju opsadnu artiljeriju.
Uzalud. Kako je vec receno na pocetku ovog teksta, grad je potpisao predaju 2. oktobra 1737. godine. O gubicima turske posade nema sacuvanih podataka, dok je austrijska vojska imala 220 poginulih ili ranjenih vojnika, medju kojima je bilo i oko 30 Srba. U grad je smestena posada od 200 vojnika, uglavnom Nemaca i nesto Srba.
Zakratko. Jer, osvajanje Uzica bilo je poslednji uspeh Austrijanaca u ovom ratu. Vec 1. marta naredne godine grad je sa 6000 vojnika opseo zvornicki Mehmed kapetan. Tek nakon tronedeljnih borbi Turci su iz Zvornika dovukli dva velika opsadna topa koji su odlucujuce uticali na dalji tok borbe. Naime, vec prvog dana grad je doziveo velika razaranja i braniocima je jedino preostalo da se, uz koliko-toliko casne uslove, predaju i povuku.
Uzicki tvrdi grad sad je malo nalikovao sebi jer su bedemi i kule tesko postradali. Valjalo je obnoviti i dodatno, za neke nove bitke, utvrditi grad. Ni nakon obimnih arheoloskih istrazivanja uradjenih osamdesetih godina upravo minulog veka, ne zna se pouzdano koliko su trajali ti radovi i sta je sve tokom tog 18. veka, kad gradska utvrda dobija svoj konacni izgled, uradjeno. U svakom slucaju, odbrana Uzica je ojacana, ali ce vreme i dogadjaji koji su usledili pokazati da ni to nije dovoljno, da je doba tako gradjenih utvrda nepovratno proslo.
Ali, zato raste varos uz utvrdu i sredinom 18. veka Uzice ima polozaj sehera, velikog muslimanskog grada, s 21 mahalom, 488 domova i, po svemu sudeci, 14 dzamija. Na srecu mestana, grad je mimoisao austro-turski rat iz 1788-1791. godine.
Ovako danas izgledaju ostaci nekad mocne utvrde.
Tek sto su odjedrili vetrovi tog sukoba, buknuo je Prvi srpski ustanak, a 30. jula 1805. godine ustanici su svom silinom napali uzicku varos i zapalili je sa svih strana tako da, kako su svedocili ocevici, nijedna kuca nije ostala cela. Preziveli su spas potrazili iza kamenih bedema, gde se vec nalazilo i mnostvo zatocenih Srba.
Ubrzo su se, u znak predaje, na vrhovima bedema zabelele zastave. Postignut je sporazum da se iz grada isteraju dahije, da Turci starosedeoci ostanu i u tvrdjavi i u varosi ali da se ne mesaju u srpske poslove, a da u ime odstete ustanicima plate 5000 dukata „tek da vide kako se danak placa” i da daju 80 konja koji ce biti razdeljeni staresinama i vojsci.
Ovo svojevrsno dvovlasce nije, naravno, bilo bez mnostva nesuglasica, cak otvorenih zestokih okrsaja u kojima je tesko ranjen i Milos Obrenovic. I Karadjordje je mesec dana ucestvovao u opsadi grada i onda produzio dalje, novim izazovima. U opsednutom gradu, s mnostvom izbeglica, Turci su, izmoreni gladju, poceli da jedu i konje. Nista im nije pomoglo i sredinom jula 1807. godine su se predali. Tako je za ustanicku Srbiju oslobodjeno Uzice postalo glavno vojno uporiste u daljim ratnim poduhvatima prema gornjem Podrinju i Bosni i tu se ponekad nalazilo nekoliko hiljada vojnika.
Valjalo je, pak, pred predstojece dogadjaje obnoviti i utvrditi bedeme, ali to je iz vise razloga bilo gotovo nemoguce. Zato je ruski inzenjerski major Vasilije Antonovic Gramberg, zaduzen da ucini sve sto moze na poboljsanju sistema odbrane u ustanickoj Srbiji, predlozio da se na susednom brdu Karaula podigne spoljno utvrdjenje koje ce stititi i utvrdu i varos. Uz to, grad je opremljen dodatnom municijom i naoruzanjem a u magacine je, pocetkom juna 1812. godine, dopremljeno 50 tona zita. Za komandanta grada ponovo je postavljen vojvoda Milos Obrenovic. Zanimljivo je da je to vreme kad se, upravo ovde, cine prvi pokusaji da se u Srbiji uvede stajaca vojska.
Po slomu ustanka 1813. godine, Uzice je ponovo u rukama Turaka. Grad to ostaje i nakon Druge srpske bune, kad su u citavoj Srbiji Turci u utvrdama a domace stanovnistvo ispod ili oko njih. Posto su sukobi skoro svakodnevni, Turci obnavljaju bedeme i kule i to su poslednji radovi na utvrdjivanju Uzickog grada.
Krajem septembra 1862. godine u Uzice je stigla komisija za iseljavanje Turaka iz Srbije dogovoreno nekoliko dana ranije na konferenciji velikih sila u Kanlidzi. I ne samo to. Po tom dogovoru bilo je predvidjeno i da se, zajedno s obliznjim gradom Soko, porusi i utvrda nad Djetinjom. U izvestaju od oktobra 1862. godine Ilija Garasanin ovako je obavestio pretpostavljene: „Uzice je ocisceno od Turaka i Grad ovdasnji razrusen!” Izgleda, medjutim, da je grad bio samo delimicno onesposobljen za upotrebu jer je tek krajem zime naredne godine, u prisustvu engleskog i turskog komesara, Uzicki grad razoren i onesposobljen kao vojno uporiste.
Danas je to omiljeno izletiste hrabrijih mestana, ali i onih koji vole da na vrhu ovog brega, bar nakratko, otplove u proslost uvereni da ce onda lakse odgonetnuti buducnost.
Petar Milatovic, POLITIKIN ZABAVNIK
Izvor:
http://illyria.proboards19.com/index.cgi?board=yugohellenism&action=display&thread=1198302285
Uzice je partizanski grad hehe.
. Чим се мало пролепша време, идем на Врутке да кампујем, па ће бити и која слика.
