Ljubavni stihovi ili pisma koje sami sastavljate...

Dakle,verujem da medju ljudim koji posecuju ovaj podforum ima mnogo onih koji sami smisljaju i pisu ljubavne stihove....
Napisite ih,podelite ih sa svima.... )

Dio jednog mog pisma.

Kad pogledaš oko sebe i spoznaš tko si, kad znaš vidjeti ljude kakvima jesu i znaš da ti ne trebaju tek da bi društvo imala. kad znaš darivati, ali i misliti na druge koliko i na sebe. Kad osjećaš koliko i misliš, a kad su čežnje i želje i stra sti koje imaš poticaj ljubavi

I kada osetis
da su mi oci
hladne,
prazne i neme,
koracaj ka meni
rasirenih ruku
i pevaj mi
pesmu o ljubavi,
pevaj mi nasu pesmu,
onau koja nije
ni postojala.
Oci ce mi zasijati,
to nije laz,
ovoga puta
bice bolje.
Samo me drzi za ruku
kada osetis
da su mi oci
hladne i neme.

Da li znas koliko te volim?

Zamisli,jutro je
i poljupcem ti umivam lice.
Prstima ti pisem po celu
rec:"Ljubav..."

Zamisli da vreme ne postoji
da hodamo po crti beskonacnosti
i dok nam sunce para grudi
mi ostajemo sami u dolini pogleda.

Znas li,da znam
svaku liniju sa tvog dlana
svaku vlas tvoje kose
niz koju klize moji prsti?

Znas li,da se u jedan pogled tvog oka
uliju sve moje ceznje,odjednom?

I svaka tvoja rec
nadima mi grudi
samo bih da te ljubim
da li znas koliko te volim?

Tragove, koje su za sobom ostavili ....
vijesto ce skrivati sunce,sijenkama drugih bica.
Do dolaska prvih kisa.... koje ce ih prekriti i
odnjeti, rijekama svojih kapi.

Istog tla, ubrzo ce neki novi tragovi postati dijeo .
Zivjet ce, zivjet ce.....
i,na jednom nestati.
Kao da nikada postojali nisu .

Pisao
Aleksandar S.V.P

Ponekad se setim tebe,
pa te pozelim kraj sebe,
ponekad se setim tvojih usana,
i tovg divnog zagrljaja,
ponekad u meni tuga zavlada.

Ponekad u meni tuga vlada,
zashto nisi kraj mene sada?
Zashto sad drugu ljubish?
zashto joj sebe nudis?

Ponekad se setim one noci
kad sklopih svoje oci
i ugledah tebe u snu...
pa zauvek pozeleh da si tu....

Ponekad se pitam zashto te vishe nemam?
Ponekad zaboravim na nju... I pozelim da si tu...[/B][/B]

(.. mali off .. ali uvek me je kopkalo pa bih da pitam ..

.. šta znači da je neka poezija ljubavna ..?
.. kojim je to osećajima potaknuto ..?

.. i drugo ..
.. ako je potaknuto ljubavlju .. kakvog smisla ima javno objavljivanje takvog nečeg ..?)

Ruža Arsenović Helać

NAS NIKAD NIJE NI BILO


Ti hoćeš da veruješ u san
Da sve bude lepo kao u priči
Mi nemamo svoju noć i dan
Sve mi ovo na nešto drugo liči.


Probudi se i nestaće sjaja
Otvori širom te tvoje lepe oči
Mi nismo iskreni do kraja
Uvek nas nešto sprečava i koči.


Nikad nismo na istoj strani
Samo se dozivamo kroz samoću
Od tebe me tvoj strah brani
A ja te ljubiti ne mogu i da hoću.


Mi nismo jedno za drugo
Možda ti se samo učinilo
Moja radosti i moja tugo
Nas nikad nije ni bilo!


















Ruža Arsenović Helać



ŠAKA SNOVA




Nemoj da se čudiš
Između snova i jave
Tamo gde se ti budiš
Srce čisto, ulice prljave


Vuku te slatki snovi
Velike želje i male tajne
Srce ti ludo daljinama plovi
Dani mračni, noći sjajne


Naravno da je tebi lako
Ne treba ti moć, ni lova
Drukčiji si, to ne može svako
Daješ sve za šaku snova


U tebi se neka ludost krije
Koju sniva ludo srce tvoje
Ti bi na dug put do Indije
Po drugi život i druge boje.















Ruža Arsenović Helać


STRANAC U GRADU


Barovi me vuku na sve strane
Grad je hladan za stranca noću
Gde uopšte čovek da stane
A ti ne možeš u ovu samoću.

Svetla mi ne obećavaju ništa
Kao što mi ne znače ni ova lica
Ja sam izgubljen mornar na kopnu
Ja sam na pučini izgubljena ptica.


Ja sam stranac u ovom gradu
Mene za noć
Mene za dan pokradu
Ja sam stranac u ovom gradu
Tražila sam sreću
A izgubila nadu!























Ruža Arsenović Helać



AKO NOĆAS MISLIŠ NA ME



Kad te nove strasti omame
Pa poželiš i zavoliš drugu
Opraštam ti svoju tugu
Ako noćas misliš na me.


Ako ti se nude same
Lažna ljubav zaneti te ne sme
Opraštam ti svoje pesme
Ako noćas misliš na me.


Kad ti sećanja potamne
Pa me se i ne sećaš više
Oprostiću ti našu jesen i kiše
Ako noćas misliš na me.


Druge ruke – tvoje rame
Ljubiš iskreno ili lažno
Opraštam ti – nije važno
Ako noćas misliš na me.














Ruža Arsenović Helać




JA NE PLAČEM TO KIŠA PADA



Do juče nisam znala za te
I neću te sresti nikad više
Moje te tužne oči prate
Ja ne plačem, to padaju kiše!

Volela bih da ni tebi teško nije
Da ljubav odlaskom presečeš kao mačem
Sutra će drugo sunce da nas grije
To kiša pada, ja nikad ne plačem.

Koliko smo noćas mi blizu
Toliko su daleko dva naša grada
Niz lice padaju biseri u nizu
Ja ne plačem t kiša pada.


Šta su tri dana i tri noći
šta je život, naš život celi
šta je ono što nas spaja
šta je ono što nas deli
šta je ono što nas rastužuje
šta je ono što nas veseli?














v Ruža Arsenović Helać





NE VERUJ PESMAMA MOJIM


Kad se iz daljine čuje struna
Učiniću sve da te osvojim
Zanese me noć, duša mi prepuna
Ali ne veruj pesmama mojim.

Ponese me tajna letnja, noćna
Učiniću ti se lepa i moćna
A ja možda i ne postojim
Zato ne veruj pesmama mojim.

Možda nespojivo hoću da spojim
Sve je moguće kad se noć zgusne
Poželeću tvoje ruke, oči, usne
Ali ne veruj pesmama mojim.

A kad se jutro zabeli
Zaboraviću da smo se voleli
Slabosti svoje ne pamtim, ne brojim
Zato ne veruj pesmama mojim.




















Ruža Arsenović Helać





OVOM GRADU JE SVEJEDNO ZA MENE


Ovom gradu je svejedno za mene
Uvek postoje oni koji su bolji
Oni koji će da nas zamene
Ovom gradu je svejedno za mene.

Ulicama ostavljam tugu svoju
Na krovovima zaustavljam poglede
Njegovi tragovi večno traju
Moji blede
Moji se izgube
Njegovi su uvek na broju
Ulicama mu ostavljam tugu svoju.


Ovom gradu je svejedno za mene
I kad ga biju vetrovi severni
I kad se s jesen drvoredi zarumene
Volim te grade moj neverni!

















Ruža Arsenović Helać





LJUBAVI KOJU NIKAD VIŠE NEĆU SRESTI


Ponekad me neko likom seti na tebe
I zaboli me daljina između nas
Ponekad me neko smehom seti na tebe
I poželim da si srećan ovaj čas.

Ponekad lutam u nadi da ću te sresti
I boli me nerečana reč svaka
i prepoznajem te
U mutirajućim glasovima dečaka

Ponekad u gradu očekujem da se pojaviš
Pa se uplašim svojih misli i slika
Jer prepoznajem te
U tužnim pogledima vojnika


Kad sam tužna i usamljena baš
Na nekom putu, na nekoj cesti
Ostavljam te na mestima za koja ne znaš
Ljubavi koju nikad više neću sresti.



















Ruža Arsenović Helać




DAME BIRAJU


Gledao me da mi se mutilo u glavi
A oči sjajne kao stakla
Pogled se gubi i plavi
Tako bih rado jega dotakla
Ali on je birao druge...



Pričao je mogla sam da ga čujem
Da se ubijem, da se otrujem
Da mu bacam poglede duge
On je birao druge......


Onda stade muzika
I pamet mi stade
Ali čuh na kraju
Dame biraju!

Mogao je da se baci s mosta u Savu
Da se kaje, da gubi glavu
Da umre...umre od tuge
Ja sam birala druge!










Ruža Arsenović Helać








TAJANSTVENA


Nekad sam nežnija od Prevera
A nekad u nedrima zmija
Čas sam vetar sa severa
Čas sam topla Indija.


U meni se strast i razum bore
Umirem između snova i tela
Čas sam beskrajno more
Čas sam Afrika vrela.



Znam da te nije briga
Što sam iz drugog sveta
Kad mene voliš
telo žene i dušu deteta.


Ja sam s neke druge planete
Iz vremena drugog nekog
Čas sam od ljubomore i osvete
Čas sam poput jastuka mekog.











Ruža Arsenović Helać









PREVARIĆU TE




Duša mi nemirna
Krv mi vrela
Prevariću te
Iako ne bih htela!

Ponese me pesma
Ponese me mašta
Kad te nema
Uradiću svašta!

Oči mi govore
Iako usne ćute
Ne veruj mi
Prevariću te!

Narav mi takva
Sve bih da kušam
Srce mi razum
Ne može da sluša!


Oči moje, ruke moje
Uvek slatke nemire slute
Ne veruj mi, ne veruj mi
Nisam verna, prevariću te!







Ruža Arsenović Helać









PREVARI ME



Ćuti jer ne postoji niša
Što bih htela da čujem
Dosta mi je stvarnosti
Istinom se trujem!



Ako baš ništa ne znaš
Ništa što bi imalo draž
Hajde budu dobar i reci mi
Reci jednu lepu laž!



Hajde jednom prevari me
Povedi me u polje, u raž
Ama daj jednom prevari me
I reci mi jednu lepu laž!









Ruža Arsenović Helać












IZGUBLJENI


Osmeh ti je isti
Ali je vreme drugo
Sada nismo idealisti
A bili smo, bili dugo.

Stali su sati
A onda vremena potekla
Moja me kob svuda prati
Mnogo ti mnogo nisam rekla.


Stade u vazduhu misao
Razbi nas tišina mukla
Nisi mi nisi pisao
Između nas je nit čarobna pukla.


Šta se može reći sad
I šta ima da se kaže
Izgubljeni se naći neće nikad
Oni se samo večno traže!











Ruža Arsenović Helać











OPROSTI, TEŠKO MI JE



Noćas te dozivala nisam
Šta su reči što noć ih krije
Ako si me sanjao a nisi hteo
Oprosti, teško mi je!


Možda postoji neka snaga
Neki način da se u snove skrije
Ako ti je noćas loš san bio
Oprosti, teško mi je!

Sve je samo moja tuga
I ništa drugo nije
Ako noćas misliš na me
Oprosti, teško mi je!


Ljubav ne može
prostor i vreme da se premosti
ako si noćas sam i tužan
molim te oprosti!









Ruža Arsenović Helać










MOŽDA



Ti si velika tajna
Veo bih s tebe da skinem rado
A ne o tebi mit da stvaram
Možda je moja ljubav beznačajna
Možda te previše volim i izgaram.


Plašim se da sve ovo zabluda nije
Da te bez razloga u zvezde kujem
Da se isuviše zanosim i zamlaćujem
I mišlju o tebi tujem.


Izluđuje me tvoja mirnoća
Tvoj način da ignorišeš ljude
I moja želja da za mene
u tvom srcu mesta bude.



Ponekad te sretnem s pogledom očajnika
Kao da su ti potonule sve lađe
Kao kad neko nešto traži
A ne želi da ga nađe.






Ruža Arsenović Helać












POVRATNA DO SPLITA




Pakujem stvari, odlazim istog časa
Svega mi je dosta i svega sam sita
U redu za karte gnjavi me masa –
- Molim jednu povratnu do Splita!


-Lepo, vi baš imate sreće.
A kad se vraćate? - blagajnik pita.
-Ma, uopšte neću da idem
Ali ipak dajte jednu povratnu do Splita!



Ja sam ona kojoj prošli dani znače
Ma, ja sam obična budala pripita
Dok pored mene jedan jednu ˝“cmače“
U džepu me žulja povratna do Splita!

Davno je sreca mene zaobišla
Ni zbogom mi nije htjela reći
Onog dana kad si s’njim otišla
Mene su pekle paklene peći

Molio sam Boga da mi tebe vrati
I vrati te meni kao dar sa neba
Al’ sudbina tvoja ne krsti se mojom
Vec iska od Boga pr’o pogače ’leba

Narav tvoja bjese k’o vjetar kad duva
Ne mogaše imat’ samo ljubav jednu
Tražeći za sebe nekog da je čuva
Bacila je mene, moju vječnu ljubav

A bila je meni dah vječnog života
I puteve naše zajedno smo snili
Al’ nije mogla ostati mi vjerna
Već odbaci život i sve sto smo bili

Sad se eto kaje što mi boli stvori
Što ne htjede meni saputnica biti
Kaje se i zato što mi ljubav slomi
Što nikada više neću suze liti

Voljet’ je ne može, niko k’o ja nekad
Andjeoska krila nikom imat neće
Al’ sudbe se naše krstiti ne mogu
Jer sam dao riječ i sebi i Bogu

Ja ću cjeli život psovat sudbu kletu
Psovati i život što mi tebe dade
Ali nikad neću zaboravit’ ljubav
Nikad neću zaboraviti tebe

Dragi moj prijatelju


Da musko-zenska prijateljstva ne postoje, odavno sam se uverila. Ljubav je izmisljena da bi unistavala takve odnose. Ostavljali su me momci, ostavljali su me I prijatelji, ali tvoj odlazak, to je sigurno, necu preboleti u skorije vreme.
Poruke u telefonu sam izbrisala, jer se uporno vracam da ih citam, a svaki put kada ih procitam bude mi sve teze I teze. Pogotovo u onoj u kojoj si se nasao uvredjen I resio da vise nikada ne progovoris sa mnom. Rekao si da sam ti davala lazne nade, da sam bila nekorektna prema tebi I da sam te povredila. A da li znas da je to poslednja stvar koju sam htela da uradim? Da li znas da zbog toga nisam prihvatila nijedan tvoj poziv na pice, sladoled ili kafu?
I sada kada bih vratila vreme, opet bih uradila isto. Prekinula bih ovu farsu I povredila te ponovo. Mozda je I tako bolje nego da ti dajem, kako I sam kazes laznu nadu. A bilo nam je tako lepo. Ne kaze Miroslav Ilic uzalud: ,,Bili smo drugovi, pa ljubav probali, a sad ni jedno ni drugo…``
Volela bih kada bi smo bar jos jednom popricali. Da ti kazem da si mi jos uvek drag, druze moj, da bih radije spasila tebe nego decka koji mi se svidja, I da mi se srce cepa kada prodjes pored mene a ne javis mi se. Juce dok si porlazio pored moga stola, ponadala sam se da ces opet prici I poljubiti me socno u obraz, da pukne I da se cuje preko celog dvorista, ali samo si me hladno zaobisao I produzio napolje. Tada postadoh svesna osecaja koji osecam svako jutro - u pocetku prodje jedan bezbrizni minut, dok ne shvatim sta me je snaslo, a onda mi se sve srusi. Moja dusa je sada poput Skadra – preko noci sanjam nas dvoje srecne I pomirene, gradim sebi bar malo pozitivnog osecaja, a ujutru mi se sve srusi kada shvatim da je sve bio samo san.
Imam par drugarica kojima mogu da se poverim, I svaki put kada nekoj pricam o tebi vodopad suza krene niz obraze. Bar mi bude lakse. One su u pravu, I ja sama znam da nisam kriva, ali opet tvoje razocarenje me jako boli, pa mi prosto namece krivicu.
U nadi da ces mi dati bar jednu sansu I da cemo odnos vratiti bar na ,,zdravo – zdravo``, voli te



Tvoja drugarica

"Op, mala bosonoga,
kako živiš bez onoga,
bez onoga, lole garavoga"

U SNU

Vidim te u snu
kako se drzimo za ruku
kako se setamo po parku.
Cujem ti glas u snu
kako mi kazes
I LOVE YOU.

TVOJE OKO NEBO JE

Želim da ukradem blagost tvoga oka
Pa da sa njom krotim podivljale zveri
Ta dva nežna krika, dva mora duboka
Koja otvaraju zaključane dveri

Tvoje oko nebo je
U njemu ljjubav samuje

Želim da ukradem ustreptalu zoru
Jutarnje sunce u kosi od zlata
I osmeh nežni, rosu na izvoru
Koji otvaraju zaključana vrata

Tvoje oko nebo je
U njemu ljubav samuje

Odavno ne razmišljam o tebi
Mada si nekako uvek tu
Na sigurnom
Vezana ganglijama i zakopana duboko u brazde
U zabačenoj sobici kineske četvrti
Sa lošim kopijama barbika i upaljačima koji za dinar gore

Zauvek ćeš ostati
Kao mudra knjiga na polici
Na kojoj nikada ne stigne da se nahvata prašina
Knjiga sa kratkim pasusima
Bez opisnih prideva
Sa slovima koja od čitanja blede
Knjiga koja mi dušu hrani
Ja tek te sada iskreno volim

Zauvek ćeš ostati tu
Da bih cenio više
Dva litra vina što razvlačim celu noć
I vreme kada razmišljam
O sazvežđima
I dišem, dah svojih predaka
Vreme dok hodam
Kad stojim tu

Puštam podsvest da se tobom bavi po mračnoj kući strave
I ježi mi dlake svaki put kada te prepozna u
Svesti koju sam odveo
Na šećernu vunu
I američke krofnice
U kuću krivih ogledala
Na ringišpil
I na enterprajz
Pa nije ni čudo što mi se ponekad
Ceo život smuči

Kad te vidim zamišljenog
crv u meni povileni
ko je uzrok toj bori na čelu
radi li se o drugoj ženi?

A ti kažeš da sam luda
da si star već za te trice
u srcu žara nema više
OBIČNE brige ti more lice.

A to meni mnogo znači
srce moje još je vrelo
pola briga ti oduzmem,
i lake su mi kao pero.

staro pismo koje nikad nije poslano...
Nije bilo potrebe



"Nemam hrabrosti da ti priznam kako boli tvoja odsutnost, koliko mi nedostaješ.

Ne samo ti, nego I ja sama sebi nedostajem, jer mi fali onaj deo

mene koji si pronašao u meni, izvukao ga na površinu , osvetlio I pokazao mi

da on postoji.

Da, vidim da me ima, da postojim, I te kako.

Ali, kad odeš I kad ne znam gde smo stali I da li ćemo koračati zajedno,

kad nestrpljivo čekam sutra da se opet vidimo, saterana uza zid shvatim

da si me promenio, da nikad više neću biti ista, da ne želim biti ista.

I da želim da si uvek tu.

A ti ćeš biti sa mnom ili nećeš. Ti si rana I melem, u isto vreme.

Osećam kakav talas tuge će doći ako nastavim dalje sama.


Možda zato tek sad, prvi put razmišljam o braku…"

Može na ovu temu, jer drugo ime za ženu jeste LJUBAV.


ŽENA U FABRICI

Kad je napokon dobila posao, radost je jedva prigušila u sebi zasukavši rukave u nameri da se pokaže u naredna dva meseca probnog rada. Raspoređena je u smene, direktno u proizvodnji, na kraju jedne linije gde je pakovala proizvode.
Treća smena je bila naporna, ali ona se nikom nije žalila. pa godinama je čekala BILO KAKAV posao! Radila je savesno, najbolje što može i prema drugim ženama bila ljubazna A bilo ih je raznih. One najmlađe, još neudate i bez porodičnih obaveza i kredita za vratom su stalno dolazile i odlazile. Tempo nisu mogle izdržati. Motiv nije bilo dovoljno snažan da iz njih izvuče maksimum.
Većinu su činile one druge, od jedne do deset godina pred penziju, i one su bile motor, pokretač i garancija da će proizvodnja biti ostvarena. One su je dočekale ljubazno, ali sa rezervom. Za njih je, poput mora drugih, bila "nova na testu" i pitale su se koliko će dugo izdržati. Poštovala ih je i istovremeno strahovala od njih. Jer, kad ne bi uspevala da postigne normu tj kad bi joj prsti, kao tuđi, usporili pri pakovanju , pritiskala bi dugme za zaustavljanje linije. Dok je žurila da popakuje zaostatak, one sa vrhe linije su joj dobacivale ružne reči, često i psovke.

Pritiskala je dugme za pokretanje trake, gušeći teskobu. Razumela ih je, jer je i njihovu normu dovodila u pitanje, a time i vrednost na platnom listiću, koja je ionako bila niska.
S druge strane, nije ih razumela. Ona, u početku prijatna lica, su joj sad izgledala kao izobličene grimase koje su ispuštale zvukove koje nije želela da sluša.
Izdržala je šest meseci. Izdržala bi još. Ali, nije htela.
" Htela sam da vidim gde su moje granice", bila je njena rečenica.


ŽENA U KUHINJI

Komšinica. Mnogo je draga. Srce mi peva kad je vidim. Još uvek je lepa, vedra i pričljiva. Vredna je i u sve se razume. Od nje mogu dobiti savet za starinsko jelo, moderni ketering, izolaciju kuće i, uopšteno, za skoro sve što mi padne na pamet. Više cenim njen iskusni savet nego nečiji muški, po pitanju nekih "prirodno muških" poslova.
Podigla je četvoro divne dece, sačuvala brak i , čini se, baš sve stizala, ali je uvek imala vremena za kafu i lepu reč.
Ne ustručava se zatražiti, ali ni ponuditi pomoć. Pouzdana je. Surovo iskrena, ali joj je stalo. Dok nekad komentariše nečiji život, ne naslađuje se tuđim bolom. Ona bi to samo protresla i na zdrave noge postavila. Da može.
"Ne znaju ove današnje žene šta je brak i šta je život. Žena MORA biti pametna.", često sam mogla čuti od nje.

ŽENA U KOMPANIJI

Dok je mlada, bori se za svoje mesto "pod suncem". Inteligentna, brzo hvata končiće i ocenjuje svačiju moć. Najčešće je hladna, često prođe bez pozdrava (kao da mora svakog dana da kaže "Dobar dan" ). Onda se uda i dobije decu. Mašinerija kreće da je melje - vrtić, posao, mlad i zahtevan muž koji, često, želi nastaviti život momka i imati vreme za sve što mu je pričinjavalo zadovoljstvo pre nje. Pokušava da ga prati. Vikende provode zajedno, deca su kod njegovih ili njenih roditelja. . Podrška povremeno kuka, nesvesna bogatstva ponovo pronađenog smisla postojanja.
Ona je konačno zadovoljna, snažna i sveža
"Još smo na klackalici da li da idemo u EU ili da ostanemo.", tromesečno se dvoume, neprekidno se usvaršavajući.
xxx
Tu je i njena koleginica, na pragu klimaksa. Sve joj je dosadilo. Najreadije bi sve poslala u Honduras. Kičma joj puca, mozak još više. Svakodnevno joj padaju na pamet razne varijante bega. Na šest meseci: u šumu, u planinu, na more, u SPA centar. Negde gde će isključiti mobilni telefon i internet i biti sama sa sobom. Dobro, i sa njim, dozirano (ako je ostao uz nju i nije u napadu druge mladosti potrčao za mlađim nogama).

" Da toliko toga ne zavisi od mene, najradije bih postala nevidljiva", to je ona.
xxx
I, lafice pred penzijom. Još uvek podižu kredite i pozajmice, pokušavaju zaposliti decu, staložene su i samo ponekad planu - jer NIKO ne ceni njihov minuli rad. Ne žure više s poslom, usporile su i , ako ih zdavlje dobro služi, samo uglovima usana, ironično, komentarišu sve oko sebe.
"Više sam nade imala ranije, sad mislim da gore ne može biti".

ŽENA UZ KREVET

Neguje bolesnog muža deset godina. Bolesti se smenjuju i kače se za njegov narušeni imunitet kao magnet.
Ljubav pokazuje svoje najbolje lice, na oboma. On se žali retko i samo on ZAISTA zna kroz šta prolazi.Gleda u nju kao u boginju. Kao prvog dana. Nose teret bolesti, pa dece na fakultetu i još uvek se često smeju. Zove je nadimkom, posebno smišljenim.
Jedne noći je otišla u komšiluk da potraži tabletu protiv bolova, jer su apoteke bile zatvorene. Komšinica je otvorila vrata i dok je čekala, njen muž ju je pozdravio iz dnevene sobe. Na stolu su bile karte i dve čaše vina. "Ovako izgleda normalan život", pomislila je uz stid, zbog navale zavisti koju je prvi put osetila.
Kad je otišao, prerano, tugu je zatrpala turskim serijama i kolačima koje je pravila deci i unucima.
Na lepom licu je ostao osmeh, jači od svega, pa i od nje same. Drukčiji. Živi spomenik na pravu ljubav, kakva se retko sreće.
Deceniju posle, sa rukom na njegovoj strani kreveta tone u san. I vidi ga u raznim slikama. U jednoj od njih, dok mu donosi doručak, on joj nežno dodiruje ruku i govori ."Sedi malo. Donesi cigaretu i zapali."
" Njegova dobrota, sve ono što bi mi rekao...Jači je mrtav od ovih živih", izusti tek ponekad, kroz stegnute suze.


ŽENA NA SELU

Rano je ostala udovica, sin je uz nju, nije se oženio. Rade od jutra do mraka. Koža joj je popucala, bore oko očiju duboko urezane. Stegnuta snaga koja ne govori mnogo.
Ali će te uvek zovnuti da nabereš sočnih trešanja u njenom dvorištu.
Komšija udovac , dobrog srca i sa finom penzijom, joj je nudio da je oženi, samo na papiru, da joj ostane penzija.
Nije htela.
"Šta će selo reći.", bilo je sve što je rekla. Komšija je svakako umro.

ŽENA U BOLNICI

Odsekli su joj dojku, prolazi kroz mučan proces hemoterapije i zračenja.
Kosa joj je opala. Tu je još toplo srce i poneka skrivena suza koje je podsećaju da je i dalje žena.
Više od straha joj utrobu paraju brige na voljenim licima. Svela bi ona lako račune, ali još toliko toga treba da uradi.
Toliko toga je bilo pogrešno.
" Ako mi Bog da još jednu šansu, sve ću drukčije...", razmišlja u periodima kad prođe odvratna mučnina.
xxx
Kroz hodnik trči medicinska sestra. Jedva se probija kroz masu ljudi do ambulante. Nakon par minuta izlazi i proziva pacijente. Smiruje strasti, pravda doktora, upućuje na druge odele. Prisedne joj skoro svaki zamotuljak kafe koji joj tutnu , uz čokoladu. Odabrala je to, to voli. Ali niko je nije naučio kako da proguta toliku bol i tugu koju gleda svakodnevno i kako da izdrži do penzije govoreći im da na odelu imaju samo jedan toplomer. O drugim stvarima naročito. Ni svoj topli obrok kojeg nema nikome više ne spominje. Nisu je to naučili. Morala je sama.
" A šta ću vam ja. Nije ni moj život pesma", odreaguje kad je na ivici.
xxx
U porodilištu jedna žena lagano donese na svet naslednicu. Drugo dete, kao da je sama došla, bez muke. Krupna, zrela, lepa beba.
Mama je blaženo srećna. Ali, odjednom je obuzima drhtavica. Tiho moli sestru da joj donese još jedno ćebe. Babica, u prolazu i žureći, nabaci ćebe na nju. Svi odoše. Ona i dalje drhti. Nema snage da se pomeri, ali od nogu kroz ćebe hladnoća nadire i sad joj i zubi nekontrolisano cvokoću. Nekim poslom ulazi glavna sestra. Pogleda je pitanjem :"Hladno ti je?" . Prilazi joj, odlučno podvlači krajeve ćebeta pod njene noge, ušuškava je. Konačno je lepo.
"Hvala vam. Vi ste poput majke".
"Odmori sad, majko", reče i uz osmeh odlazi.
xxx
Na kraju hodnika, na spratu ispod, je druga žena, u sobi sa par drugih "kosmički odabranih". Prekid trudnoće, na polovini. Klasičan abortus više nije izvodiv. Ubrizgaće u nju injekciju i čekati. Dete se ne razvija kako treba i prognoze su najgore. Prvo dete. Zbunjena je, nesrećna i neupućena. Na tom odelu je sve drukčije. Tu ne dolazi radost. Samo smrt. I tuga. Kasapnica bez milosti.
Uzalud očekuje pomoć ili lepu reč. Na tom odelu toga nema.
Šokantna spoznaja kroz koju će morati da prođe. Sama. Jer, podrška je ostala vani, zaštićena.
Intuitivno reguje i u nadolazećem bolu kroz zube cedi sestri:
"Učini nešto. Ili nek idem i ja sa ovim detetom."
Konačno neko reaguje.

ŽENA U ŠKOLI

Ona je lepa žena, učiteljica, blagog lica i pametnih, krupnih očiju. Dodelili su joj još jedno odelenje, pred penziju.
Jedan dečak štrči. Ima problem da se prilagodi. Par meseci traje zajednička borba , uz pomoć roditelja.
Dete je zdravo, samo mu treba vremena. Priliku koriste iz "specijalne" škole da popune fond I žele da ga odvedu. Kao lavica, učiteljica se bori i garantuje za njega.
Uspela je. Nakon dve godine, dete konačno dolazi u školu poput druge dece. I napreduje solidno. Prosečan je, poput većine.

" Neću im ga dati". I nije ga dala. Ali je njemu dala ono što joj je i posao. Šansu.

Svaka sličnost prikazanog uzorka sa stvarnim likovima i osmim martom je slučajna... .

Svim ženama...

U svojoj zudnji za kontinuiranim 'pobedjivanjem' i vecitom 'superiornoscu' odbijao sam da naucim podneti poraz. Za promene u svom ponasanju sam krivio lose okolnosti (poraze) i davao sebi za pravo da budem los prema drugima, a i prema sebi. Podsvesno uplasen od napustanja, promena, odrastanja i odgovornosti koje ono nosi, i novih okruzenja/situacija reagovao sam potpuno suprotno onome sto bi odgovaralo mojim osecanjima. Imitirajuci hrabrost radim sve sto me plasi, napustam komfornu zonu naglo i neprirodno.

Imitirajuci hrabrost napustao sam osobu koje me voli bezuslovno i spremna je da deluje u skladu sa tim. Pojavila se u najtezem periodu mog zivota. Mislio sam da zasluzujem sve sto je ta osoba spremna da uradi da me ponovo ima. Mislio sam da je dovoljno to sto sam posle mnogo vremena ponovo postao ranjiv i prepustio se najjacem osecanju koje sam do tada osetio i to bez skrivanja, mislio sam da to nista ne moze pokvariti. Nije mi mnogo trebalo da pocnem odgurivati tu osobu od sebe. Kada sam tako ranjiv ne prastam greske, svaka sitnica je neoprostiva izdaja i svaki detalj je vredan opsesivnog analiziranja, laz je smrtni greh cak i ako je bezazlena, svako kratko distanciranje je zauvek zbogom, a svaku svoju ludost umem da opravdam cak i samom sebi. I tako, ranjivi ja, bezuspesno odgurujem doticnu osobu od sebe, trazim svaki dan nove razloge da ugusim pozitivna osecanja. Prestajem da budem ono sto volim biti, ne dopustam sebi dobra dela u konstantnoj zelji da osecanja nestanu, najvise strahujuci od ponizenja i napustanja. Tako 'hrabar' ne zelim da rizikujem, da ne bih slucajno ispao budala- bio dobar prema mozda pogresnoj osobi koja ce me razocarati. I stvarno smo se voleli, ljubav moze pobediti sve ludosti. Svako vece kada se 'stvarni svet' ugasi i legnemo u nas krevet zvani 'beg od realnosti' nista vise nije vazno. Svu netrepeljivost koju donosi svetlost dana menja cista, prijatna i netaknuta emocija. Emocija vredna svih muka, u tom trenutku se zaboravljaju stvarni i izmisljeni problemi koji te tiste. Tada shvatis da je ta osoba postala deo tebe. Ni ne secas se kad ti je postala vaznija od tebe, osecas kao da je oduvek tako i bilo. Nekontrolisano gubis sebe, ne znas bez nje i uvek biras tenziju sa tom osobom u moru drugih, manje teskih opcija.
Nastavljam da je guram od sebe, previse samouvereno, naviknut na njenu upornost. Dok nije odustala. Delovalo je naglo i ishitreno, ali mozda sam mislio da zasluzujem previse i zaboravio da citam znakove, zaboravio da postoji ta mogucnost. Ostavljen sam kao da nikad nisam ni postojao, odlucila je da nije ni ljuta na mene, nije joj se dalo ni da se posvadja, ni da objasni. Znao sam da nisam zasluzio takav kraj, nisam mogao da se pomirim sa tim. Zeleo sam da se naljutim ali nisam uspevao. Nedostajanje ne prestaje, ne znas ko si bez nje. I dalje znam da sam samo hteo najbolje za nju, i u najgorim trenucima. Zamerao sam to sto sam mislio da me je prihvatila takvog kakav jesam, poverovao sam da ce uvek buti tu.
Osecao sam neku, za mene tada nesvakidasnju, potrebu da opet budem istinski hrabar. Da radim kako osecam, da se radujem sitnicama, da ne razmisljam mnogo i ponovo budem pobednik. A pobednik je onaj kojem je i poraz pobeda. Ne zelim se bojati ranjivosti, zelim biti duhovit kao nekada, otvorenog uma i bez sujete. I dalje sam tu srecu zamisljao samo sa njom pored sebe, ali sam znao da necu nikad preci preko napustanja. To je valjda nesto cega se oduvek bojim i nikome ne prastam.
Posle nekog vremena vratila se u moj zivot, postepeno i strpljivo, ali i uporno kao sto to ona najbolje zna. Opirao sam se koliko sam mogao, ali stvari su se polako vracale na staro, previse je volim. Odbijao sam da ozvanicim ono sto imamo, lagao samog sebe da se necu vratiti na staro. Nisam mogao da se opustim i verujem, ali isto tako nisam mogao da zamislim dan bez njene poruke, ne u ovim teskim vremenima. I dalje nisam ono sto jesam, i dalje ne pruzam ono sto zelim da pruzim. I dalje ne dozvoljavam sebi da budem srecan, mozda mislim da to ne zasluzujem, zato sve uvek pokvarim.
Blizi se Nova Godina, zelim napokon da ugrabim srecu, odlucio sam da je zasluzujem. Mislim da mogu i nju da usrecim ako ponovo postanem pobednik. Necu se promeniti preko noci, svestan sam toga, ali ona me naucila da budem uporan. Jedva cekam da napokon upozna hrabrog coveka, coveka koji se prepusta emocijama i cini dobre stvari bez straha da ce patiti. Jedva cekam da me upozna!