Svaki primer vokalne ili vokalno-instrumentalne muzike predstavlja jedinstven spoj muzike i reči sa određenom porukom u okviru određenog konteksta, bilo da se radi o srednjevekovnoj crkvenoj muzici, renesansnim madrigalima, romantičarskim operama ili današnjim radijskim hitovima.
Postoje takođe i muzička dela bez vokalnih deonica koja su inspirisana književnim delima, tipa simfonijske poeme. U tom slučaju je muzika ta koja treba da „ispriča“ određenu priču, bez i jedne izgovorene reči.
MAGIJSKA SIMBIOZA
Dilan je najbolji primer spone književnosti i muzike jer je uspeo da dođe do različitih ljudi svojim pesmama sa i bez muzike i da pronađe svoje mesto i u književnom i muzičkom svetu
Brojna književna dela oslanjaju se na muziku, dok se u nekima pak ona eksplicitno spominje kao glavna muza za nastanak dela. Isto je i sa uticajem književnosti na muziku te je poznato da su brojni muzičari inspiraciju za reči ili melodiju tražili upravo u najbitnijim literarnim delima. Još od antičkog perioda postoji jaka veza između književnosti, pretežno poezije, i muzike. Ipak, ova veza iz tog perioda značajno je drugačija od onoga na šta se ova simbioza danas odnosi. Povezanost ove dve umetnosti je od davnina u religioznim narativima kojima su narodi odavali počast bogovima ili održavali tradicionalna okupljanja. Filozofi su svoja razmišljanja iznosili uz pratnju muzike, pružajući svojim rečima vid svojevrsnog performansa koji je zahtevao spajanje više elemenata u jednu celinu. Pored toga, trubaduri su još jedna veza između muzike i književnosti koja najbolje pokazuje od kog perioda ova simbioza datira. Ove viševekovne tradicije pokazuju da spajanje dve umetnosti ne predstavlja nikakvu inovativnost, već samo njihovu evoluciju i unapređivanje, čineći ih bližim vremenu u kom se odvijaju. Otkako postoji ova veza, postoji i konstantno ispitivanje međusobnog uticaja i traženje inspiracije van krugova sopstvene inspiracije i okretanje pisca, tj. muzičara ka drugom svetu, ka nekom drugom prostoru stvaranja.
Uticaj na čoveka
Čitanje određenog književnog dela uz propratnu muziku još jače deluje na čoveka i njegovo prihvatanje onoga što čuje. Takođe, muzika nam pomaže da jače i emotivnije doživimo određeno delo i vodi nas u drugu dimenziju od one koju nam pruža čitanje bez muzičke podloge. Emotivni doživljaj teksta dolazi do vrhunca pri simbiozi muzike i književnosti gde se u našem mozgu odvijaju dve paralelne radnje percepcije koje, ukoliko su melodija i reči usklađeni, mogu da koegzistiraju bez problema. Tekst se upravo zbog ovoga različito doživljava ukoliko se menja intonacija, a još više ukoliko je praćen i određenom melodijom (veliki raspon melodije i tonova uticaće na drugačije slušanje i razumevanje teksta). Najbolji primer za ovaj spoj i reakciju jesu razna čitanja koja autori organizuju uz pomoć muzike. Kako bi ispunili praznine između reči, pa čak i slova, autori biraju muzičku podlogu koja odgovara motivu njihovog dela i time ga dodatno upotpunjuju. Glavni odabir je uglavnom džez muzika koja zbog svog laganog ritma stvara odličnu podlogu za literarni tekst. Autori idu i korak dalje, te biraju muzičku podlogu koja se nalazi sa njima na sceni i koja može, zajedno sa njima, da improvizuje na osnovu njihovog čitanja i reakcije publike. Ovo pruža i jači emotivni naboj te autori ovo svesno koriste želeći da naglase određene delove teksta. Naglašavanje se ogleda u pojačanoj emotivnosti pri čitanju delova koji nose određeni element komedije ili tragedije, ili autori pak samo žele da naglase određena dešavanja. Ovo im daje mogućnost da prodube značaj svog teksta, pokažu publici kako su oni zamislili da taj tekst postoji u svetu, i približe im delove koje je potrebno istaći.
Prijemčivost poezije
Uglavnom zbog svoje podobne zvučnosti, poezija je prilagodljiva raznim vrstama izvođenja. Takođe, zbog svoje ritmičnosti i mogućnosti da se izvodi na više načina, ona je oduvek bila privlačna muzičarima ili pesnicima koji su svoje čitanje hteli da podignu na viši nivo. Ova veza je zasnovana prvenstveno na sličnosti poezije i teksta muzičke numere, koji mogu da postoje kao dve odvojene celine. Povezanost se ogleda i u tome da se i poezija i muzika zasnivaju na slušanju i činjenici da određena promena u ritmu može da stvori drugačiji utisak kod slušaoca. Motivi su često isti, kao i proces ponavljanja, ne samo refrena, nego i određenih stihova kako bi se oni naglasili. Upravo ova ritmičnost i melodičnost koju nosi poezija predstavlja glavnu tačku simbioze sa muzikom i dopušta autorima i muzičarima da eksperimentišu i prelaze iz jednog pravca u drugi. Sve ovo čini ove dve vrste izražavanja pogodnim da se prepliću i traže inspiraciju jedna u drugoj u nadi da će podići svoj izraz i iskazati emocije u novom okruženju. Postoji nešto u sposobnosti da se jednostavne reči u spoju sa muzikom prenesu na slušaoce u nekom novom svetlu i da se svaki stih posebno naglasi drugačijim ritmom, još jednom podvlačeći jedan od glavnih spojeva ova dva umetnička izraza. Upravo je to razlog zašto su mnoge pesme, ili stihovi, našli svoje mesto u poeziji ili muzici. Jedan od novijih primera ovog spoja jeste i grupa Arctic Monkeys sa svojom pesmom „I Wanna Be Yours“, koja je zapravo pesma britanskog pesnika Džona Kupera Klarka. Ono što je u ove dve izvedbe drugačije jeste prepravljanje pesme kako bi ona bila pogodna za muzičko izvođenje.
Pisanje pod uticajem
Pitanje inspiracije, kao i to gde je autori bilo koje vrste umetnosti traže, uvek je diskutabilna tema, i pitanje koje vodi u više smerova. Međutim, jedan odgovor se uvek nađe u vrhu i to je upravo traženje inspiracije u
muzici, kada su u pitanju pisci, ili pak u
književnosti, kada se radi o muzičarima. Razlika u procesu stvaranja ova dva teksta je novina koja autorima unosi svežinu u kreativni rad, i upravo zato je i odlična podloga za inspiraciju. Kako se obe umetnosti bave pretežno istim motivima i žele da postignu isti efekat kod svojih slušalaca, tj. čitalaca, pisanje pod uticajem one druge umetnosti autorima daje mogućnost da istraže iste situacije u novoj i nepoznatoj sredini. Od više muzičkih pravaca, klasična muzika se uvek izdvajala kao najveća inspiracija upravo zbog svoje raznovrsnosti u melodiji, ali i u instrumentalnom obliku koji kao da prosto traži reči kako bi se zaokružila jedna celina. Tako su brojna klasična dela inspirisala nastanak novih, pružajući slušaocima priliku da osete tu povezanost i razloge zašto je određeno delo inspirisalo novi pravac. Može se reći da je jedan od razloga popularnosti klasične muzike to što pre nekoliko stotina godina nije postojalo toliko muzičkih pravaca kao danas, a ova popularnost se ponavlja i danas, sa autorima koji traže vezu ne samo sa delima iz prošlog vremena, nego i autorima, nadovezujući se na njihovu potragu za inspiracijom u želji da pronađu svoju. Kako je klasična muzika bila najveća inspiracija nekim od najpoznatijih autora, ne čudi dublje istraživanje i ove vrste muzike, i dela koja su nastala pod njenim uticajem. Ovo je iznedrilo neka sasvim nova viđenja klasika i autora te je tako moguće povezati dela na osnovu sličnosti po inspiraciji, ali isto tako i na različitim iskustvima do kojih su ona dovela. Tako možemo tražiti vezu između autora koji su u svojim uzorima tražili inspiraciju za nastavak novog dela, i istovremeno tražili put kojim su njihovi uzori išli kako bi došli do pravog mesta nastanka jednog klasičnog dela.
Uticaj muzike na književnost
Kako ove dve umetnosti funkcionišu u konstantoj relaciji, nije čudo da se javio veliki broj muzičara koji su inspiraciju za svoje najpoznatije hitove pronašli upravo u svojim omiljenim knjigama. Bitlsi, Led Cepelin, Erik Klepton i mnogi drugi su poznati po tome da su neki od njihovih najvećih hitova nastali upravo pod uticajem knjiga koje su čitali. Treba napomenuti da su neki od ovih muzičara bili opsednuti delima i svetovima koje su omiljeni im autori kreirali, te su pokušavali da napišu nastavke njihovih priča, ubace sebe kao glavne ili sporedne junake, ili da promene tok priče onako kako su oni zamislili da je pisac trebao da uradi. Jedan od najpopularnijih žanrova koji mnogi muzičari navode kao najveću inspiraciju je magijski realizam koji autore vodi u neku novu dimenziju i omogućava im da stvore svet koji je drugačiji od onog u kom žive. Povezano sa tim, epska fantastika, pogotovo Tolkinov svet junaka, popularan je ne samo zbog svoje rasprostranjenosti, nego i zbog granica do kojih ovaj autor dovodi svoje čitaoce. Možda je upravo i to bežanje od realnosti i sveta u kom su živeli bilo ono što ih je privlačilo, budući da su pesme nastale pod ovim uticajem imale dozu nerealnosti i imaginativnosti koja se savršeno uklapala sa muzičarima koji su te numere izvodili. Već izgrađen svet, prepun novih junaka i događaja, omogućio je muzičarima da upravo tu pronađu svoju inspiraciju gde su neki od njih čak i izabrali neke od glavnih tema i usvojili ih kao svoje tokom procesa stvaranja muzičkog pravca grupe ili pojedinačnog izvođača. Poznato je da muzičari često pominju beg od realnosti i potragu za novim iskustvima, te je književnost postala jedna od najboljih dimenzija koja im sve to pruža. Razni pravci u koje autori vode svoje likove daju mogućnost da se te priče ispričaju u nekom novom ključu, ili da se one jednostavno završe nekim novim alternativnim krajevima, usput spominjući ono što je autor želeo da prikaže.
Kako i muzičari i autori traže balans između autobiografskih činjenica i nerealnih situacija, začuđujuće je koliko i jedni i drugi, trudeći se da sakriju što više u svoj tekst, zapravo otkrivaju ceo svoj svet sa svim vrlinama i manama. Ova krucijalna povezanost omogućava autorima da približe slušaocima svoje numere, pogotovo onima koji su upoznati sa delima na osnovu kojih su one nastale. To i jednima i drugima pomaže kada žele da prikažu poistovećivanje sa junacima ili situacijama u kojima su se našli, ne dajući slušaocima sve odjednom, nego uvodeći ih u priču preko drugog medijuma koji im je takođe blizak. Ova prećutna emotivna nabijenost u tekstu može dodatno da obogati i pisane reči i one izgovorene uz pratnju muzike, dajući im novu dimenziju i ostavljajući praznine tačno tolike da ih elementi iz druge umetnosti dočaraju. Upravo ovo popunjavanje pokazuje pravu vrednost pretapanja elemenata i sublimacije svega što činioci ove dve umetnosti ubacuju prožimajući ova dva sveta nekom magijskom vezom koja funkcioniše čak i u komplikovanom sistemu.
Veza sa domaćom književnošću
David Albahari i Žarko Radaković najbolji su primer spajanja savremene domaće scene sa muzikom u knjizi nazvanoj prilično jednostavno
Knjiga o muzici. Oni koji poznaju rad ova dva autora su već pri vesti o objavljivanju te knjige mogli da naslute da će ovo biti jedino štivo koje na ovaj način spaja ove dve umetnosti. Način na koji su ova dva autora pristupila slušanju muzike, njenom „iščitavanju“ i zapisivanju, pokazao je da zaista postoji neka magijska veza koja čini da zapis o muzici postane nešto više, da postane novo književno delo. Pored ova dva autora, značajna je i knjiga Pece Popovića i Mihajla Pantića
Biti rokenrol, kao svojevrsni omaž jednom muzičkom pravcu i nadovezivanje ova dva autora na tekstove o srpskom rokenrolu. Sublimacija rokenrol muzike i književnosti vodi čitaoce kroz istoriju domaće muzike koja ne nudi samo podatke, već bogati svoj tekst literarnim dodacima koji povezuju činjenice, pa ova knjiga postaje pokazatelj kako dve odvojene umetnosti mogu da postanu jedna, uokvirena u jednu knjigu koja je mnogo više od toga.
Možda najveća veza sa muzikom ogleda se u pojedinim knjigama autora koji slušaju rokenrol muziku i odlučuju da ona postane nešto više od propratne muzike tokom nastajanja rukopisa. Vladislav Bajac je u svom najnovijem romanu
Hronika sumnje, beležeći odrastanje jedne generacije, usput beležio i njen zvuk. Upravo ovaj način spontanog ubacivanja koncerata, albuma i grupa koje su bile zvuk celog naraštaja, učinio je da autor zabeleži muzički ukus svog perioda i prikaže kako izgleda graditi isti. Vremenski tok romana se može pratiti po muzičkim događajima, čineći ostale vremenske odrednice kao usputna obeležja. Uz to, Dragan Bošković u zbirci pesama
The Clash, koja je takođe i nazvana po jednoj od najpopularnijih rokenrol grupa, kao da spaja reči svojih pesama sa najpopularnijim hitovima. Na neki čudan način ovo funkcioniše upravo zbog autorovog poznavanja materije koju spaja sa svojim stihovima, ne čineći ovu simbiozu prenatrpanu, ni suvišnu. Treba napomenuti da ni u jednom od navedenih slučajeva ovo spajanje ne dovodi do gomilanja ili pukog spominjanja određenih muzičkih pojmova, nego do autentičnog integrisanja dva sveta koji imaju dodirnu tačku u stvaranju – bilo da su u pitanju slova ili note.
Dilema oko Nobela
Vest da je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost nisu svi dočekali oduševljeno, ponajviše jer se nisu mogli odlučiti da li je ovaj autor za njih književnik ili muzičar. Ukoliko pođemo od pretpostavke da je književnost umetnost koja, kao i sve ostale, treba da dođe do što većeg broja recipijenata, onda ono što je njemu pošlo za rukom zapravo i jeste pravi cilj stvaralaštva. U više navrata, autor je pričao o inspiraciji koju je pronalazio u nekim klasičnim književnim delima ne bi li usavršio svoje pisanje. Doduše, to je bilo za potreba muzike, ali je nakon toga obišao ceo krug, vraćajući se ponovo na književnost i stvaranje pod uticajem svoje muzike koja je sakupljena od klasika. Upravo je ova sinteza razlog zašto se Dilan osetio prijatno u stvaranju na dva fronta i dao sebi mogućnost da proširi svoje muzičke vidike. Ono što se najviše zamera njegovoj Nobelovoj nagradi jeste to što mnogi smatraju da je za njegove pesme potrebna muzička podloga jer ih je nemoguće iščitavati bez muzike na koju nas je autor navikao. Ono čime su ga mnogi branili jeste da je uneo svežinu i novi ritam u američku poeziju, što nije imalo pozitivan ishod kod stručnjaka koji se bave versifikacijom.
Dilan je jedan od autora koji su, pretežno svojom muzikom, došli do generacija ljudi koji ga smatraju jednim od najvećih umetnika ikada. Nije suvišno spomenuti da su se mnogi zainteresovali za književni opus ovog autora tek nakon ovog priznanja, ostavljajući njegove pesme u senci. Ovo je najbolji primer spone ove dve umetnosti jer je jedan autor nagrađen u obe oblasti, uspevajući da dođe do različitih ljudi svojim pesmama sa i bez muzike, i da pronađe svoje mesto i u književnom i muzičkom svetu. Na pojedincu je da razluči note i reči, ali je neosporna činjenica da su ovakvi autori sasvim očekivan izbor u narednim godinama, ne samo za Nobelovu nagradu, nego i za veću popularnost kod čitalaca.
Ovaj proces međusobnog prožimanja je nešto što će u narednom periodu samo dobiti svoje nove oblike i autore koji će se priključiti tom pokretu. Pravi zadatak umetnosti je uticaj na čoveka i pomeranje granica koje su prethodno postavljene. Upravo ovakvim vidovima traženja inspiracije i novih vidova istraživanja, autori i muzičari obogaćuju svoj izraz i čine ga istančanijim i unikatnijim. Intertekstualnost ove vrste čini mnogo više od korelacije i pronalaženja veza u jednom tekstu: tiče se i stanja u kom se nalazio autor kada je na njega neko drugo delo uticalo prilikom stvaranja svog jedinstvanog dela prožetog nečim već poznatim.
Vladislav Bajac je u svom najnovijem romanu Hronika sumnje, beležeći odrastanje jedne generacije, usput beležio i njen zvuk. Upravo ovaj način spontanog ubacivanja muzike učinio je da autor zabeleži ukus svog perioda
Jedan od novijih primera ovog spoja jeste i grupa Arctic Monkeys sa svojom pesmom „I Wanna Be Yours“, koja je zapravo pesma britanskog pesnika Džona Kupera Klarka. Ono što je u ove dve izvedbe drugačije jeste prepravljanje pesme kako bi ona bila pogodna za muzičko izvođenje
