zadovoljni kupac
Iskusan
- Poruka
- 5.643
Идолопоклоници Зорана Ђинћића морају да се одлуче: или су следбеници његових идеја или нека нас обавесте шта у том корпусу идеја није препоручљиво за читање и од чега се ограђују.
Разумљиво је да је некоме у интересу да се последња три месеца Ђинђићевог живота избришу као „националистичка скретања“. Али то је њихов проблем на који нећемо престати да указујемо.
„Вечерње новости“, 6. март 2003, 6 дана пре убиства
Одељак из интервјуа са Зораном Ђинђићем:
„Реакције које су до мене дошле биле су заиста прилично нервозне. Али, имам утисак и да сам понекога ухватио усред неких „радњи“. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Треба их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да пали светло. И говори: „Станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље“. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова.
Бојим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: „слаба Србија – јака Југославија“.
Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе шта неки други мисле да је наш национални интерес. Као човек који размишља о својој деци и унуцима, забринут сам због демографске ситуације, дебаланса између албанског и српског нараштаја становништва. Толико да озбиљно размишљам о будућности српске државе у којој би живело милион и по Албанаца који би имали право да купују некретнине на Теразијама, да купују предузећа на приватизацијама новцем од трговине дрогом који се мери десетинама милијарди долара. Због тренутног стања ствари озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо својој деци и унуцима.
Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући узводно. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немамо право, поготово сада кад се на дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености које је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Дубоко сам уверен да ми морамо да имамо коначну заокружену државу пошто она само тако може да брани свој национални интерес. Нас више не сме задовољавати да имамо суверенитет споља, док нас изнутра изједа неки „осми путник“. Нама у државном гнезду не треба кукавичије јаје. Не бих волео да учествујем у нечему због чега би неко кроз педесет година имао разлог да за мене каже: „Онај Ђинђић је био наиван, правио је државу за неког другог“.
Акција нама у овом тренутку не може да шкоди. Нико не ради за нас, а постоје они који раде против нас. Зато само својом акцијом можемо да парирамо таквом стању ствари“.
Разумљиво је да је некоме у интересу да се последња три месеца Ђинђићевог живота избришу као „националистичка скретања“. Али то је њихов проблем на који нећемо престати да указујемо.
„Вечерње новости“, 6. март 2003, 6 дана пре убиства
Одељак из интервјуа са Зораном Ђинђићем:
„Реакције које су до мене дошле биле су заиста прилично нервозне. Али, имам утисак и да сам понекога ухватио усред неких „радњи“. Чини ми се да некима реметимо концепцију за Балкан и Косово и Метохију. Треба их и разумети. Таман су били направили свој концепт, а онда неки Ђинђић почиње да пали светло. И говори: „Станите, не може више тако, да видимо шта је досад урађено и куда даље“. Мени је ова реакција била доказ да, у суштини, постоји неки прећутни план да се 2004. или 2005. године заокружи независност Косова.
Бојим се да се неке ствари нису битно промениле од тренутка када сам пре седам-осам година, на једном предавању у Америци, рекао да ми тадашња америчка политика личи на Титово: „слаба Србија – јака Југославија“.
Не смемо више дозвољавати да свој национални интерес дефинишемо према томе шта неки други мисле да је наш национални интерес. Као човек који размишља о својој деци и унуцима, забринут сам због демографске ситуације, дебаланса између албанског и српског нараштаја становништва. Толико да озбиљно размишљам о будућности српске државе у којој би живело милион и по Албанаца који би имали право да купују некретнине на Теразијама, да купују предузећа на приватизацијама новцем од трговине дрогом који се мери десетинама милијарди долара. Због тренутног стања ствари озбиљно сам забринут за Србију коју остављамо својој деци и унуцима.
Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући узводно. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немамо право, поготово сада кад се на дневном реду историје нашло кључно питање српске државности. Питање без чијег решавања нећемо моћи да планирамо ни своју будућност, нити да решимо проблем српске етничке угрожености које је у доброј мери и последица нејасног статуса српске државе којој прети опасност да постане предмет туђих етничких апетита. Дубоко сам уверен да ми морамо да имамо коначну заокружену државу пошто она само тако може да брани свој национални интерес. Нас више не сме задовољавати да имамо суверенитет споља, док нас изнутра изједа неки „осми путник“. Нама у државном гнезду не треба кукавичије јаје. Не бих волео да учествујем у нечему због чега би неко кроз педесет година имао разлог да за мене каже: „Онај Ђинђић је био наиван, правио је државу за неког другог“.
Акција нама у овом тренутку не може да шкоди. Нико не ради за нас, а постоје они који раде против нас. Зато само својом акцијом можемо да парирамо таквом стању ствари“.
