ПАРК “ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА”
(22. 02. 1991. Наша Реч, Лесковац)
Наставили смо ка парку “Девет Југовића”. Лагано смо се успињали сивим, прљавим и безличним степеницама што су ме подсећале на живу, ружну рану у здравом ткиву зеленог брда.
Чим смо стигли у парк пријатељ пусти руку свог сина и овај одјури асфалтном стазом парка.
-Хмм... Асфалт у парку?- промумлах.- Мени то делује ружно.
-Зашто?- упита ме пријатељ.
-Па, видиш, целим путем довде под ногама нам је био асфалт и сада, кад очекујем да ми под ногама закрцка шљунак, да се деси промена, оно – опет асфалт! Чему онда доћи овде!?Да бих опет гледао ту сиву, безличну, тупу површину и ходао по њој!? Зашто бар овде, на овом месту, не могу да заварам своје биће и поверујем да сам, бар на трен, отишао из града, да сам на неком другом, бољем, месту!?
Пријатељ ме потапша по рамену и благонаклоно ми се насмеши као каквом детету или душевном болеснику.
-Превише тражиш, пријатељу.
Можда сам, стварно, превише тражио, али ове клупе се, једноставно, нису уклапале у крајолик, штрчале су као трн у оку. Светиљке су биле превисоке, безличне, а на врху су им биле велике, ружне, беле кугле. Ноћу је њихова светлост пробадала очи и изазивала нелагодност. Можда сам овај парк доживљавао тако само зато што сам се сећао оног старог парка посутог шљунком, оних негдашњих пријатних и лепих клупа, оних ниских рељефних светиљки и њихове топле жуте светлости? Можда? Или сам, можда, тај парк само сањао!?
-Еј, где си!?- трже ме из размишљања пријатељ.
-А? Ту сам, ту сам. Размишљам о овој празнини у центру парка, о овом великом празном простору.
-Сад је празно, но лети је пуно цвећа, зар не?
-Како да не, само и тада ми делује празно. Ту у центру нешто недостаје, нешто велико, лепо, нешто што ће на леп начин нарушити монотонију предела. Некада, пре рата, ту је био велики мермерни споменик краља Александра. Срушили га комунисти.
-Шта је, да нећеш да опет подигну споменик краљу!?
-Ма не! Желим само да кажем да не би било лоше када би ту било постављено нешто у том стилу. Чак не бих волео, ни у ком случају, да ту буде споменик неком човеку, нити палим жртвама, већ неко уметничко дело с универзалном поруком, као: младост, љубав, лепота, хуманост... Нешто... рецимо нека лепа фонтана, али урађена маштовито, рељефно...
-Еј, да знаш да ти и није лоша идеја с фонтаном, јер овде нема чак ни обичне чесме за воду!
С.Р. Тадашња жеља ми је остварена сада у парку имамо и фонтану и дечије игралиште!!!
Sigurno nisi iz Leskovac ili barem juznjak da bi razumeo nesto pa se samo smejes.
ваљда и по лесковаЧки
)
tkacio: e kad kazes da nisi iz sela nego bas iz grada i da si stari leskovcanin onda ti kao ne veruju jer danas i ovi sto su iz nekih sela udaljenih boga pitaj koliko od le ali su idalje leskovacka opstina govore kako su iz le... nije mi jasno zasto je sramota reci da si iz sela ako jesi...??!!!
