celini govor Benjamina H. Freedmana koji je održan pred skupom
patriota 1961. godine u hotelu “Willard” u Vašingtonu u korist tadašnjih patriotskih
novina “Common Sense” čiji je vlasnik bio Conde McGinley.
Benjamin H. Freedman je bio jedna od najinteresantnijih, najzapanjujućih ličnosti 20
veka. Roñen je 1890. godine i bio je uspešni jevrejski bizmismen iz Njujorka. Živeo je u
bogatstvu od najmanje 2.500.000 dolara i dobar deo života posvetio otkrivanju zavere
koja se odvijala u SAD.
U govoru koji prenosimo, on nam otkriva jednu sasvim drugačiju sliku o Prvom i
Drugom svetskom ratu.
Ovde u SAD-u, Cionisti imaju potpunu kontrolu nad našom vladom. Iz mnogo razloga,
isuviše komplikovano je bilo ući u nju, u to vreme, jer su Cionisti upravljali Sjedinjenim
državama , kao apsolutni vladari ove zemlje. Vi ćete sada reći da je ova tvrdnja tačna, ali
dozvolite mi da vam ispričam šta se dešavalo dok smo mi spavali.
Šta se desilo?
Prvi svetski rat je objavljen leta 1914. Još uvek ima par ljudi mojih godina koji se toga sećaju.
Taj rat se vodio izmeñu Velike Britanije, Francuske i Rusije na jednoj strani i Nemačke,
Austro-ugarske i Turske na drugoj. Nakon dve godine rata, Nemačka je dobijala rat, ne samo
da je bila bolja nego je i zaista pobeñivala. Nemačke podmornice su iznenadile svet i
Nemačka je sve svoje konvoje prebacila sa Atlanskog okeana. Velika Britanija je mirovala
bez municije za svoje vojnike sa rezervama hrane za jednu sedmicu i posle toga ih je
očekivalo gladovanje. U to vreme Francuska vojska se pobunila. Oni su imali gubitke od oko
600.000 najboljih francuskih mladića zarad odbrane Verduna na Somi. Ruska armija je bila
obmanjena pa su pokupili svoje igračke i otišli kući, jer više nisu hteli da se igraju rata - oni
nisu voleli cara; i Italijanska vojska je doživela neuspeh.
Nijedan metak nije ispaljen na Nemačkoj teritoriji. Nijedan neprijateljski vojnik nije prešao
Nemačku granicu, pa ipak je Nemačka ponudila Engleskoj mirovni sporazum. Oni su ponudili
Engleskoj mirovne pregovore, tipa quo ante basis, kako kažu advokati. To znači: “Zaustavimo
rat i pustimo sve da bude kao što je bilo pre nego je rat počeo”. Engleska, u leto 1916 je to
ozbiljno shvatila, jer nisu imali izbora. Bilo je pitanje da li da se prihvate mirovni pregovori
koje je njima Nemačka velikodušno ponudila ili u suprotnom da se rat nastavi i da Engleska
doživi potpuni poraz.
U meñuvremenu, dok se to dešavalo Cionisti u Nemačkoj, koji su predstavljali Cioniste iz
Istočne Evrope, su otišli do Britanskog kabineta rata - i sam sam bio zbunjen - to je duga
priča, ipak imam sve potrebne dokumente koji dokazuju svaku moju izjavu - rekli su:
“Gledajte! Još uvek možete pobediti u ovom ratu. Ne morate se predati. Ne morate da
prihvatite mirovne pregovore koje vam sad nudi Nemačka. Možete pobediti u ovom ratu, ako
Sjedinjene države uñu u rat kao vaš saveznik”. U to vreme, Sjedinjene države još nisu bile u
ratu. Bili smo sveži, mladi, bogati i moćni. Oni su rekli Engleskoj: “Garantujemo da ćemo
uvesti Sjedinjene države u rat kao vašeg saveznika, da se bore na vašoj strani, ako nam
zauzvrat obećate Palestinu posle vaše pobede u ovom ratu”.
Drukčije rečeno, oni su postigli dogovor: “Mi ćemo uvesti SAD u ovaj rat kao vašeg
saveznika. Zauzvrat, nakon vaše pobede i poraza Nemačke, Austrougarske i Turske, morate nam dati Palestinu”. Engleska je imala isto toliko pravo da nekome obeća Palestinu koliko i SAD da Japan obećaju Irskoj. To je potpuno besmisleno da Velika Britanija, koja nije imala niti kakve veze niti interesa niti prava, na ono što je poznato kao Palestina, ponudi Palestinu kao sredstvo za trgovinu sa Cionistima za uvoñenje SAD u rat.
Kako god bilo, oni su oktobra 1916. to i obećali. Malo nakon toga su, ne znam koliko se vas toga seća, SAD, koje su pretežno bile naklonjene Nemačkoj, ušle u rat kao saveznici Velike Britanije.
Ja sam rekao da su SAD bile veoma naklonjene Nemačkoj, jer su ovdašnje novine kontrolisali Cionisti, banke su bile u njihovim rukama, sva sredstva javnog informisanja, sve su kontrolisali Cionisti, a Cionisti su bili veoma naklonjeni SAD. Jevreji su bili naklonjeni Nemačkoj, jer su mnogi od njih došli iz Nemačke, a i pored toga želeli su da Nemačka obori cara. Oni nisu voleli cara, i nisu želeli da Rusija pobedi u ovom ratu. Ovi nemački judeobankari kao što su Kuhn Loeb i druge velike bankarske firme po SAD-u, nisu hteli da daju ni jedan jedini dolar, ni Francuskoj, ni Engleskoj. Oni su stali u stranu i rekli: “Dokle god su Engleska i Francuska u saradnji sa Rusijom nećemo dati nijednog centa”. Ali oni su uložili novac u Nemačku, zajedno sa Nemačkom su se borili protiv Rusije, pokušavajući da obore carski režim.
Dakle, ti isti ljudi, kada su videli mogućnost da prisvoje Palestinu, su otišli u Englesku i
postigli taj dogovor. Tada se odjednom sve promenilo, kao kad se svetlo na semaforu sa
crvenog promeni na zeleno. Novine koje su do tada bile izuzetno naklonjene Nemačkoj su
govorile o poteškoćama koje ima Nemačka u ekonomskoj borbi protiv Velike Britanije, i na
drugim poljima je sve odjednom bilo protiv Nemačke.
Oni su bili nitkovi. Oni su bili Huni. Ubijali su i medecinske sestre iz Crvenog krsta. Bebama su odsecali ruke. Oni nisu donosili ništa dobro.
Malo nakon toga, gospodin Wilson je objavio rat Nemačkoj.
Londonski Cionisti su poslali telegram SAD-u, sudiji Brandeis, govoreći: “Idi i završi posao
sa predsednikom Vilsonom. Dobili smo od Engleske ono što smo tražili. Sada idi kod
predsednika i uvuci SAD u rat.” Tako su SAD ušle u rat. Mi više nismo imali interesa za to,
mi više nismo imali prava da budemo u tome, pre smo trebali da budemo na Mesecu nego u tome. Nije bilo nikakvog razloga da Prvi svetski rat bude naš rat. Mi smo se uvukli unutra
samo da bi meñunarodni Cionisti dobili Palestinu. To je nešto što ljudima iz SAD nikada nije rečeno. Oni nikada nisu saznali zašto smo mi ušli u Prvi svetski rat.
Pošto smo ušli u rat, Cionisti su otišli u Veliku Britaniju i rekli: “Dobro, mi smo ispunili naš
deo dogovora. Mogli biste sada da napravite neki pisani dokumenat koji će garantovati da ćete održati vaš deo dogovora i da ćete nam predati Palestinu kada budete dobili rat”. Oni nisu znali da li će taj rat trajati još godinu ili narednih deset godina. Stoga su oni počeli da rade i preko dogovora. Potvrda je uzela oblik pisma, koje je bilo ispisano vrlo tajnim jezikom tako da ostali svet nije znao o čemu se radi. To je nazvano Balfourska deklaracija.
Ova deklaracija je bila samo obećanje Velike Britanije da će se odužiti Cionistima u skladu sa dogovorom, kao nagradu za uvoñenje SAD u rat. Dakle, ta deklaracija o kojoj se toliko priča, je samo jedna obična prevara kao što je to i novčanica od tri dolara. Ne znam mogu li ovo bolje naglasiti nego ovako.
Tada su sve nevolje počele. SAD su ušle u rat i slomile Nemačku. I sami znate šta se tada desilo. Kada se 1919. rat završio, Nemačka je otišla u Pariz na mirovnu konferenciju gde je bilo 117 Jevreja kao delegacija koja je predstavljala same Jevreje i koju je vodio Bernard
Baruch. Ja sam bio tamo, morao sam znati. Dakle, šta se tada desilo?
Cionisti su na toj konferenciji rasparčali Nemačku i skroz rasparčali Evropu svim onim
nacijama koje su dobile pravo na odreñene delove evropske teritorije, i napokon rekli: “Kako
bi bilo da mi sada dobijemo Palestinu?”
I tada su oni, po prvi put na znanje Nemaca, sproveli Balfoursku deklaraciju. Tek tada su
Nemci shvatili: “Oh, u tome je bila poenta! Zbog toga su Sjedinjene države ušle u rat.”
Nemci su tada shvatili da su oni poraženi zato što su Cionisti zahtevali Palestinu i bili spremni na sve da bi je dobili.
To nas dovodi do jednog drugog veoma zanimljivog dela. Kada su Nemci ovo shvatili, oni su to, naravno, odbili. Do tada, Jevrejima nije nigde bilo bolje nego što im je bilo u Nemačkoj. Tu je bio gospodin Rathenau, koji je bio možda 100 puta značajniji industrijski i finansijski stručnjak nego što je to bio Bernard Baruch u ovoj zemlji. Tu je bio gospodin Balin koji je posedovao dve velike parobrodske linije, severnonemački “Lioyd” i “Hamburg - American lines” . Tu je bio i Bleichroder koji je bio bankar za porodice Hohenzollern. Tu je bio i “Warburgc” u Hamburgu, koji je bio veliki bankar - trgovac, najveći u svetu. Njima je veoma dobro išlo u Nemačkoj. Tu nema zbora. Nemci su se razočarali: “Pa, to je bila potpuna
izdaja”.
To je bila izdaja koja bi se mogla hipotetički uporediti sa sledećom situacijom: pretpostavimo
da su SAD bile u ratu sa SSSR-om. I SAD su pobeñivale. I SAD su rekle Sovjetima: “Pa,
hajde da prekinemo. Mi vam nudimo mirovne uslove. Dajte da zaboravimo celu stvar”. I
iznenada komunistička Kina ulazi u rat kao saveznik Sovjetima. I njihov ulazak u rat nama
donosi poraz. Strašan poraz sa rasparčavanjima koja čovek ne može ni zamisliti.
Zatim zamislite, posle poraza, ako bi samo saznali da su nas Kinezi, koji žive u našoj zemlji,naši kineski grañani, za koje smo sve vreme mislili da su odani grañani koji su bili na našojstrani, prodali SSSR-u i da je zbog njih komunistička Kina ušla u rat protiv nas. Šta bismo mi u SAD, tada osećali prema Kinezima? Mislim da se niko od njih ne bi usudio da promoli nos na nekom javnom mestu. Ne bi bilo dovoljno zgodnih uličnih svetiljki za njih. Zamislite kako
bismo se mi osećali.