Sve o porodici Fuler - Milovan Stanković
Prikazujem rezultate 1 do 5 od 5

Tema: Sve o porodici Fuler - Milovan Stanković

  1. #1
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Sve o porodici Fuler - Milovan Stanković

    KRATAK SADRŽAJ ROMANA

    Radnja romana Sve o porodici Fuler, odigrava se u Njujorku, tridesetih godina prošlog veka. Roman je koncipiran u 87 poglavlja koja se izlažu na oko tri stotine strana. U svakom od njih aktuelizuje se po jedan od likova, on je tu u centru zbivanja, i tu možemo pratiti neku od priča koja će naglašavati njegov karakter, njegov odnos sa drugim ljudima, ali i njegovu sudbinu. Svi ti likovi su povezani. Nekada su to rodbinske veze, nekada su to one najfinije ljubavne niti, a nekada su to sudbinski vrtlozi koji donose bol i patnju. Tok pripovedanja nije linearan, akcenat je stavljen na unutrašnja previranja ličnosti, tako da ovaj roman veoma podseća na romane toka svesti, odnosno na onaj način koji su upražnjavali Džems Džojs, Virdžinija Vulf i ostali autori tog načina pisanja. Iako govori o tridesetim godinama prošloga veka, roman je veoma aktuelan. U romanu se može pratiti odnos muškog i ženskog elementa, ta igra je veoma zanimljiva, i interesantno je videti da je i dezintegracija isto toliko deo ljubavi, kao i nežnost, bunt ili prkos. Odn Lajbovic je jedan od junaka priče. Možda u nekim trenucima po svom buntu podseća na junaka Selindžerovog romana Lovac u žitu, ali njegov bunt je ipak drugačiji, možda konstruktivniji, jer on je ipak pisac i iza sebe ostavlja delo koje će ljudi čitati. Njegov odnos sa Meri je veoma interesantan, zanimljivo je pratiti tu njihovu igru rečima, sve to može podsetiti na večiti rat u ljubavi, ali i večiti rat koji istinski umetnici koji se identifikuju kao tragaoci za istinom, vode i protiv društva i ogromne licemernosti.
    Roman govori o neprestanoj borbi, o potrazi za identitetom svih likova. Govori o tome šta je potrebno da se prepozna ljubav, da se istina uhvati čvrsto sa obe ruke, a da pri tome ne promakne suština. Sam roman se može čitati na više načina. Može se pratiti priča svakog lika ponaosob, može se pratiti čitavo društvo kao jedan širi sociološki entitet, ali i svaki čovek se može posmatrati kao univerzalna čestica, koja se može naći bilo gde, i u Americi, ali potpuno isto i u bilo kom drugom kraju sveta. Roman govori o duši za koju ne važe granice, čija je jedina geografija bol, tuga, sreća, radost, nada... Ovaj roman se može doživeti kao jedna velika potraga, kao jedna avantura koja podrazumeva pažnju čitaoca, njegovu spremnost da učestvuje u ovoj pustolovini. Pisan je kao jedna poetska građevina koja sadrži bezbroj detalja i onih minijatura koje mogu izazvati pažnju. Roman baca svetlo na ona najtananija ljudska osećanja, njih poseduju svi ljudi i to je ono po čemu su baš i najsličniji.
    Svi slojevi društva ovde su dodirnuti, i oni najviši i oni od kojih se najradije okreće glava. Ali sve je to deo jedne celine koja ne bi bila to što jeste da ne postoje ti kontrasti. Možda je baš ishodište ovog romana duhovna avantura i na kraju isceljenje. Proći kroz plamen života a ne sagoreti velika je stvar. Ovo je roman o tom plamenu u koji su bačeni svi ti likovi da bi se očistili, i da bi možda uspeli da opovrgnu moto romana (stih Pola Klodela: "Nijedan pravac želju mi ne pogađa."), a isto tako da bi razgradili reči koje Pen (Odnova majka) u trenutku potpune rezigniranosti izgovara: "Svi su ljudi Fuleri", (misleći pri tom na njihovu beskrupuloznost i tvrdo srce).



  2. #2
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: SVE O PORODICI FULER - MILOVAN STANKOVIĆ

    ODABRANA POGLAVLJA

    I


    Noć je postala hladna. Odn je ležao na leđima. Posmatrao je dve senke kako se bore na tavanici. Učinilo mu se da čuje korake. Vetar je nekoliko puta pokrenuo zastore na prozorima. Duboko je udahnuo vazduh. Dobro je, pomislio je, idemo iz početka. Dva nejasna kruga klizila su niz zid. Leva ruka mu je sasvim utrnula, nije mogao da je pomeri. Desnom je potražio tačku u stomaku koja je postala bolna. Mali zubi dobro su obavljali posao, nevidljiva životinja pomešala se sa sećanjem. Jutro je bilo blizu. Tada se setio. "Odn" - zvala je majka. Potpuno odsutan, nije čuo majčin glas. Dva dečaka su ga divlje udarala. Jedan ga je vukao za kosu, onaj drugi penušavim glasom šaputao mu je - "devojčice, popišuljo". Nije plakao, čak nije ni pokušao da se brani. Gledao je u vrhove drveća koje se nalazilo u dvorištu. Onda mu je pogled pao na kockasti pločnik. Ona dva dečaka su još uvek bila tu, nešto su mu radili. Osećao je nekakvo peckanje u ustima. Grlo mu se steglo, vrtelo mu se u glavi. Onda su otišli. Izgledali su potpuno nezadovoljno. Odn je još nekoliko trenutaka stajao u mestu, nepomičan. Potom je pogledao ruke. Nije bio nezadovoljan, nije se branio.


    Sada ga je stomak ponovo boleo. Javio se stari prijatelj, opet je ostao bez novca, pomislio je Odn. Pronašao ga je. Prvo će ga ispitivati mnoge detalje koje je svakako morao znati, a onda će ga upitati za pozajmicu. Obično je to bila ista suma bola, međutim sada se pojačala. Tražio je više, bol je bio snažniji. Nije mu bilo jasno kakvi su konci mogli vezivati taj događaj iz detinjstva i taj dosadni, hrapavi bol. Pa zaboga, imao je tada svega osam godina. Vrlo brzo uopšte nije mislio na taj događaj. Dozvolio je da voda brzo ispari. Grejala se na vatri koja se tiho, sasvim podmuklo uvukla u njegov skriveni, potisnuti lik.


    Meri je otišla, vrlo brzo se izvukla. Nešto je rekla, nešto je pričala te večeri. Odn je nije čuo, nije uspevao da shvati značenje reči. Izgledale su mu kao nečujne lasice koje su dolazile, uzimale to što su želele, a onda isto tako nečujno odlazile. Dve senke pretile su sa tavanice. Međusobno su se jurile, prodirale jedna u drugu, igrale neshvatljive igre tišine. Opet je ostao sam. Ovo se već dugo vremena ponavljalo. Ta Meri. Dovoljno je samo da kažeš Meri. Imala je draž gline koja se može oblikovati pod prstima. Uvek je moglo da se dobije nešto neočekivano. Pa čak i da se uplašiš, bilo je lako napraviti običnu lopticu. Bila je to Meri. Meri glina. Sada je otišla.


    Bol je polako nestajao. Jaki tegleći konji izvlačili su kola iz blata. Ponovo se moglo disati. Opipao je grudi, bile su vrele. Krenuo je rukom na dole, nije bio zadovoljan. Osećao je veliku prazninu. Pomislio je da se nalazi u utrobi velike školjke. Sve je bilo prazno i lepljivo. Ta praznina kao da ga je oduvek pratila. Mnogo pre događaja iz osme godine pamtio je razne događaje. Sakupljao je kamičke tog sećanja. Odlagao ih je u velike staklene tegle. Bili su tu gušteri sa otkinutim repovima, presovane zelene žabe, sovine kandže, krila slepog miša, cvetovi maslačka. Bili su tu i mnogi razgovori koje je čuo. Pratio ih je miris alkohola. Samoća, alkohol i tišina. Tako je oduvek bilo. Prvi događaj koji je mogao napipati u jednoj od tegli bio je kada je imao osam meseci. Još se nije rodio. Bio je to predmet bezgranične težine, nikako nije mogao da ga izvuče. Kao da se sva težina sveta skupila u tom obliku. Neka jaka sila, mnogo jača od gravitacione prvo je odbijala ruku, a ako bi uspeo da priđe, možda slučajno ili nekom prevarom, oblik je nestajao. Ostajala je tišina slična vodi koja se cedi sa mokrog lišća posle kiše. Osećao se alkohol. Bila je tu i praznina.


    Meri je otišla. Ove noći bila je konjić od gline. Lako je pobegla. Odn je upalio svetlo. Soba je dobila na prostranstvu. Tri svetleće mačke veoma brzo su rasterale miševe. Senke su pobegle u svoje rupe. Bilo mu je lakše. Svetlost je pojela prazninu, mada je i dalje osećao blago peckanje.

  3. #3
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: SVE O PORODICI FULER - MILOVAN STANKOVIĆ

    II

    O nekim stvarima je najbolje ne pričati. Ipak, silina događaja koja obično usledi, natera čoveka da pokida konce kojim su ušivena usta. Pen ima strašnu potrebu da se na nekoga osloni, da nekome pošalje papirni avion koji će izručiti sve njene suze i muku. Prošlost je sva u gnojnim ranama. Trebalo bi je amputirati, zdrobiti i pomešati sa zemljom. Možda je to način da se krene dalje. Sa dvanaest godina vrlo malo zna, jedini put je prepustiti se unutrašnjem instinktu, dozvoliti mu da bude navigacioni uređaj u teškim vremenima koja dolaze. Potrebno je preživeti. Postoji način, Pen stoji pred ogledalom i posmatra svoje telo. I ranije je primetila da veoma privlači muškarce. Budila je u njihovim očima nekakvo svetlucanje, bila je to ona prepredena, skrivena požuda, koja je nalazila način da iskoči. Ovo telo pripada samo meni, radije ću gladovati i mirno sačekati smrt, jedina sazrela misao pala je na zemlju.


    U drvenoj kutiji od mahagonija, koju je neki od mnogobrojnih posetilaca poklonio njenoj majci, pronašla je izvesnu sumu novca. Nije to nikakvo bogatstvo, biće dovoljno za nedelju dana, a onda... neka bude šta mora, kaiš ima dovoljno rupa, stezaću ga dok ne dođem do poslednje. Tako su se utrkivale njene misli, bila je to mrtva trka dva osmerca, dve posade koje je život nosio u nepoznatom pravcu.


    San je bio ona kiša koju je žedna zemlja nestrpljivo iščekivala. I odjednom bez ikakve najave, sručila se na zemlju i nastao je pravi potop. Pen je spavala, nepoznate prilike šunjale su se oko nje. Videla je dva vilenjaka kako nešto raspravljaju. Bilo je neobično što su pričali jezikom, koji je uspevala da razume. Na njihovim leđima videla je zavežljaje iz kojih su vadili nekakve pehare, tanjire i još mnoge druge stvari koje prvi put sada vidi. Zemlja je nekako uspevala da primi svu tu količinu vode, reke su počele da rastu, čulo se krčanje njihovih gladnih stomaka, ali već vrlo brzo postojala je opasnost da se sve prelije, da voda zagospodari zemljom. Pen je spavala, bio je to pravi san, osetila je blagi vetar kako joj prelazi preko čela, miris paljevine dolazio je sa tim vetrom, Pen se uporno okretala, tražila je plamen koji nije mogla da vidi.


    Idućeg dana bila je odmorna, osećala je kao da je jedan deo tuge zauvek nestao, slamnata strašila su spaljena, više se ničega neće plašiti, prihvatiće borbu prsa u prsa, s tim što više nije znala ko će joj biti protivnik, da li život ili možda smrt.


    Život dece koja ostanu bez roditelja jako je težak. Nikada ne znaš da li je to samo košmar ili je to podla stvarnost koja na svakom koraku pokušava da te saplete. Pen je ranije imala priliku da upozna takvu decu. Bila su smeštena u nekakve institucije, to joj se tada nije činilo privlačnim i sve te priče slušala je samo jednim uhom. Sada je i sama mogla da postane deo tih priča, pretila je opasnost da pohabanost i tuga koje su nosila ta deca, spotakne i njenu nogu. Grozničavo je razmišljala šta da radi. Sa određenom količinom novca lako bi to rešila, ljudi koji rade u socijalnom, samo su ljudi, postoji način da se izbegnu zakonske mere, opet, novac nije lako zaraditi, ali ona sa svojih dvanaest godina izgleda prilično zrelo.


    Ulica je imala svoj uobičajeni ritam. Ljudi su obavljali svakodnevne poslove, mnogi su izgledali prilično umorno, u ostalom bilo je to teško vreme, potrebno je preživeti, ishraniti porodicu, provući nit koja će povezati sve te jadne i siromašne dane. Na mnogim licima život je ostavio duboke tragove. Svako lice je mapa, sa kopnom i vodom, ko zna da ih tumači može da vidi veliku bol, a tu i tamo iskrsavalo je i poneko srećno ostrvo. I Pen je deo te ulice. Zakoračila je ona tom ulicom znatno ranije, i njeno lice poprimilo je neki izraz, bila je spremna da se bori, kompromis ne dolazi u obzir, ako osetiš svrab na leđima normalno je i da se počešaš. Nije to bio onaj uobičajeni refleks za samoodržanjem, u celoj toj njenoj borbi bilo je nečega poetičnog, zamišljala je kako se spušta niz brzu reku, život je ta reka, nalazi se na jednom drvenom, prilično ubogom splavu, i bori se, savladava sve teškoće, uspeva da izbegne stene kojih je zaista mnogo. Ali tokom putovanja, stalno je prisutan i jedan potmuli zvuk, koji ledi kosti i oblaže ih zebnjom, zvuk poniranja, neminovnog pada.


    Restoran Pan je prvi na njenom putu. Pen stiže u Pan, u svojoj glavi uspela je da sroči tu slatku rečenicu. Pen stiže u Pan, zvuči prilično dobro, ima neki osećaj da bi možda prva kap uspela da ugasi žeđ. Dve mlade kelnerice, sumnjičavo vrte glavom pokazujući rukom u pravcu jednog hodnika. Na vratima piše Norton Fuler, tako joj kažu te dve rospije koje su nekih par godina starije od nje. Kuca na vrata, ako tišina može da odgovori, onda je sigurno i odgovorila, ponovo kuca na vrata, a onda se čuje jedno otegnuto da. Pen je dodirnula hladnu mesinganu površinu, vrata su se otvorila, zakoračila je u zamračenu prostoriju, ima utisak da ulazi u pećinu u kojoj se uzgajaju gljive. Tišina je onda potrajala, njene oči su uspele da se priviknu na polumrak, pročistila je grlo i svojim lepim glasom počela je da obara jednu po jednu reč. "Gospodine...... ja.....tražim .......posao". "Ko si ti, i kakav ti posao uopšte tražiš? Zar ne znaš da nema posla!"-zagrmela je silueta zavaljena u fotelju i okrenuta leđima, tako da Pen nije mogla da vidi lice svoga sagovornika. Onda se čulo škripanje, Pen je u mraku nazirala da se gospodin Fuler obrće na svojoj fotelji, primetila je kako se nogama odbija od zemlje i koristi priličan napor da bi uradio tu prilično jednostavnu i bezazlenu stvar. Na fotelji je sedela okrugla grdosija, odvaljeni komad stene kojoj je neko kao u šali izdubio oči i usta, a uz to još prikačio uši i nos. "Da li me to ponovo proganjaju stare aveti, veliki džin je zatvoren u boci"-sasvim tiho prošaputala je Pen.


    Gospodin Fuler je bio prvi u nizu tih neljubaznih spodoba. Posle njega došao je sledeći gospodin Fuler, pa sledeći i na kraju je Pen došla do zaključka da na svetu živi jedna veoma brojna porodica Fuler. Svaki od njih je imao različito zanimanje, neki su bili pekari, neki trgovci, ostali su pokušali sreću sa ugostiteljstvom i uslugama, bilo je to veliko kolo u kome igraju sve sami Fuleri, njima su pripadale i gospođe Fuler koje nisu bile ništa bolje, a i njihovo potomstvo nosilo je sličan pečat, žig, veliki žig surove istine koju je Pen zagrizla.


    Nedelju dana trajala je potraga za poslom. Njene zalihe novca trajale su takođe nedelju dana, svet je pokazao zlobno lice, prvo joj je podario težak život, onda joj je uzeo majku, a još i ta poniženja kojima se nije video kraj. Pen se našla u tramvaju, nije bila svesna kuda ide i šta joj je cilj, vozila se se potpuno odsutno, obuzeta ništavilom u kome se našla. Sumrak se prilično iskezio, ali ona to nije mogla primetiti, njene misli imale su jedan hladan sjaj, počinjale su i završavale su se u istoj tački, bilo je to mesto gde se poraz izjednačavo sa pobedom, tačka u kojoj su brisane sve razlike, gde postoji samo razočarenje, duboko i daleko u nedogled.


    Kada je sišla iz tramvaja, kretala se nekom avenijom, brojevi više nisu bitni, kretala se nošena toplim strujama, samo je raširila svoja krila i pustila da je podižu i spuštaju, kotrljala se na tom vetru, bila je maleni žbun koji je vetar bacao i besno vitlao, ali bila je lagana, više nije imala nikakav teret, lakoća je bila u svim bojama, vazduh je bio prezasićen lakoćom, ona je tako osećala. Da li joj se učinilo, da li je to bila samo obmana, tek odjednom, ko zna odakle, čulo se čarapice. Neko je vikao, bilo je radosti u tom glasu, taj glas razgonio je mrak, upijao je mrak koji se prolio i sve nakvasio. Pen se osvrtala, zavrtela se i tražila tu prijateljsku munju koja je osvetlila nebo.

  4. #4
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: SVE O PORODICI FULER - MILOVAN STANKOVIĆ

    III

    Kada je te večeri došao kući, Odn je na noćnom nebu otkrio novo sazvežđe po imenu Meri. Njena mladost nije se oslanjala na neverovatnu zrelost koju je pokazala. Osećao je da je Meri kamičak koji je ustalasao njegovu mirnoću. Posle ovog događaja više ništa neće biti isto. Odn je celu noć presedeo u fotelji pokušavajući da događajima da neki smisao. Ali smisao kao i uvek nije postojao, sve je to bila igra skrivanja i traženja, zavaravanje koje je večito trajalo. Iluzije su klizavije od kore od banane, a opet ljudi se hvataju za njih i od toga stvaraju čitave konstrukcije za koje misle da su jake i neuništive. Ko je ta Meri? Kakve su te njene oči? Još uvek na sebi oseća njen pogled i od toga naizmenično oseća toplotu, pa hladnoću. Kao da se naizmenično ređaju talasi, od kojih ga jedan podiže a drugi skroz potapa, i tako cele noći. Njene oči, čini mu se da imaju dovoljno sunca da svi gušteri i uopšte svi reptili izađu i greju se na njima. Shvatio je da se i ona našla na njegovom putu, i da nikako neće moći da je zaobiđe. Noć se polako pretvarala u jutarnju svetlost, a on je još uvek bio budan i još uvek su ga zapljuskivali talasi te iznenadne groznice, koja je imala jedno jedino objašnjenje. Meri. Samo četiri slova njenog imena, M-moj; E-ego; R-rapidno; I-iznenađen, ili možda ovako M-milost; E-ekvivalentna; R-rikanju; I-irvasa. Još nekoliko takvih kombinacija Odn je preslagao u glavi, ali to je sve bila igra, za koju je pokušavao da nađe opravdanje. Kada se već skroz razdanilo skuvao je čaj od neke mešavine trava protiv iscrpljenosti. Ali bio je začuđen kako su sve iglice njegovog raspoloženja sveže, očekivao je da će ih posle takve nemirne noći sve pronaći otpale i sasušene. Promocija je završena, o tome nije puno mislio. Neki su toliko vikali kao da im vade unutrašnje organe bez anestezije. Sve je to pogađalo njihovu sujetu koja pošto nije imala odstupnicu, morala je da se pretvori u gunđanje i odbrambeni stav.


    Sledećih nekoliko dana bilo je ispunjeno tišinom u kojoj su i Odn i Meri mislili o onom koga su zatekli u svom tajnom vrtu. Jedno drugom su ostavili podsetnice sa adresom i brojem telefona, ali niko se nije odlučivao da prekine taj celibat tišine, plašeći se da bi se možda razbila magija. Oboje su bili skloniji da odustanu od svega nego da naruše harmoniju koju su prepoznali. Neke repatice se mogu videti samo jednom, dovoljan je samo jedan treptaj, one su tako brze i neuhvatljive, i više nisu tu, već su u nekom drugom sazvežđu. Tada su počeli da pišu pisma za koja nisu znali da li će ih ikada poslati. Odn je prvo započeo sa Draga M, a sva ostala bila su sve slobodnija i sve moćnija poput Samsonove kose. Pisma koja je Meri pisala, nekada su bila pesme, koje su svojim malenim stopalima uspevale da nađu tajne puteve do onoga kome su bile namenjene. Njihova nevidljiva prepiska trajala je čitavih mesec dana. Onda je giljotina presekla nekoliko vratova i potekla je krv, crvena i gusta kao u koridi. Dva srca našla su se u samom centru orkana i ponovo se odvijala scena na visovima sa zaljubljenim pogledima i vresom koji se talasao na vetru. Odn je osećao da ga je Hitklif odgurnuo u provaliju i da ga je zarazio tim svojim ukletim pogledom. Dešavalo mu se da čitavu noć probdi buncajući ime koje je samo njemu imalo smisla. Meri se borila da zadrži vlast nad senkama, sada je osećala da su one bile pobunjene i da nimalo nisu poštovale njenu naklonost, pa i više od toga, njenu ljubav prema onom kome se u jednom pismu obraća kao Mojsiju koji predvodi sve njene prste i svu njenu volju.


    "Draga M,

    ovo pismo je let noćne ptice nad poljanom. Na nebu je nekoliko zvezda koje izgledaju prilično pospano. Ako njihova dremljivost ne pređe na mene ja ću ti pisati, poigraću se sa tvojom kosom, tvojim očima, i tvojom slutnjom, koja je sada potpalila vatru u kaminu. Koliko je sada tišine između tebe i mene? To su vekovi naslagani u jedan sedimentni zagrljaj, to su prostori koji drhte od neverice i koji hodaju starački i nesigurno. Ali ja ti na jednom zavidim. To je tvoja svetlost koja će kao crv progristi moj mrak i mi ćemo se spojiti, bićemo pijani i hodaćemo na rukama, bez kape i rukavica. Moja upaljena koža traži bedro na kome će konačno pronaći mir. I sada čujem rog, taj zvuk zbog koga se osećam progonjenim. Živeo sam sa stenicama i za ta sićušna bića uvek ostavljao svoj poslednji zalogaj. Sada to čuvam za tebe, i nemoj da ponos sve pokvari. Vasiona ima zadah od koga se gadim, moje gnušanje traje sve do ovog trenutka, prezir je moja krivica i moja slabost. Ali ti si više od svega toga, pred tobom uzmičem i kao što sam rekao, rođen sam u slabosti da osetim kajanje i svakoga jutra u njega potapam ruke i kvasim svoje čelo. O. L."

    Meri nije pročitala ovo pismo ali osetila je trzanje udice za koju se zakačila riba za koju nije znala da li će biti dovoljno snažna da je izvuče. Da li je to ljubav? Da li se i ona koprca i kada vam se nađe u rukama jednostavno samo sklizne? Neku gorčinu osetila je pod jezikom i ljubavni žar odjednom se gasio, postajao je mala životinjica koja se uplašila od dolaska noći. Isplela je ruke i iz njih su odjednom počele da izrastaju ruže, boje krvi, ustreptale i pune sokova. Olovka se odjednom našla u njenoj ruci i zvezdano nebo se tek tako kroz nevidljivi levak strmoglavilo u nju. Meri se tresla, i njene senke su drhtale od zavisti. Svetlo u sobi postajalo je sve treperavije i sve više slično plaču eukaliptusa.

    "Da li si ti moj muž? Ako te tako nazovem, hoćeš li biti neveran, hoće li tvoja ljubav biti samo još jedno izdajstvo? Gnusne laži samo su paravani, koje probadaju ti oholi mačevi, samo su žlezde koje se prenemažu i mole za milost. Moj muž je večnost, i ako nemaš snage za to, sakrij se, ne, samo ispari, i nemoj da ostavljaš svoje tragove. Zaboravi taktičnost, odlomi okrajak svog života i baci ga ovde da nahraniš ovu gladnu pticu. Ja drhtim, zar ne vidiš? I već te proklinjem iako te volim. Čudno, zar ne, ali nije, upravo pada kiša i puževi su krenuli u šetnju. Budi pažljiv, koračaj polako, ako povrediš njih i ja ću nestati. Kako sam žedna. Osećam obamrlost i hladnoću. Ti si katapult za dresuru, magnet bez polova. Zbogom je reč na kojoj ću sutra ispržiti jaje. A sada se gubi, i ostavi me na miru, ponela sam šaku zemlje iz Rusije samo da bih tebi zapušila usta. Ipak ima jedan mali poljubac koji ti šaljem i zamisli ko će ti ga doneti, ne možeš ni da zamisliš, možda neko klempavo kljuse ili crni vitez-bubašvaba. Ja se ne šalim, prostor ne dozvoljava da se igraš sa šibicama kada je sve zapaljivo, kada se čuje plač ili priča sasvim tiho. Ali ja želim dete, i ono što ja poželim ja i dobijam. Kada mi ispadne novčić ja ga ne podižem, ostavljam ga za neke ruke kojima je potrebniji. Ali ima puno bitangi, i uvek se pitam zašto kasni jesen da to drvo dobro protrese. Čini mi se da si snažan, ali nisam sigurna, tvoji zubi i tvoje desni, jesu li dovoljno jaki da zagrizu smrt. Ovaj pramen čuvam za tebe, i pazi, svemirom trči jedan usamljeni nosorog koji na svom bodežu nosi venčić od poljskog cveća. Za O. od M."

  5. #5
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: SVE O PORODICI FULER - MILOVAN STANKOVIĆ

    IV

    "Zovem se Aram. Moj otac i moja majka nalaze se iza vrata koja se nikada neće otvoriti i oni nikada neće izaći zajedno zagrljeni. Koštice u grožđu koje se dodiruju, zajedno su do onog trenutka kada slast počinje da kipi i kada jedina stvarnost počinje propuštanjem svetlosti u život koji je bio smešten u tu unutrašnjost koja je bila i bliskost. Topla bliskost, bliskost čokolade na nepcima, bliskost ljubavnog meseca koji na tavanici opisuje krug. Moj otac i moja majka, dve ptice koje su se dozivale svojom pesmom, a koje su neki vetrovi nosili na različite strane i lomili im krila. Oca nikada nisam upoznao, ali shvatio sam da je to možda usud koji se provlači po muškoj liniji. Sada kada ovo pišem, u mom životu postoji žena koja provlači ruku nežnosti kroz moju kosu i od čijeg dodira ja drhtim. Ali isto drhtim i od straha da spoznam da je svet nedeljiva bliskost, istančana skala po kojoj Sizif kotrlja onaj svoj preteški kamen napunjen ljubavlju. Nekada pomišljam da to što je Zemlja iznutra topla, da ne kažem pohotna, da je to zbog čežnji koje svakog proleća ponovo cvetaju, a onda u leto prosipaju svoj prah i tako umiranje pretvaraju u zaborav. Ali kako otac može biti zaborav, i kako majka može biti čitav život? Ta žena u čijoj sam utrobi ja rastao, kako ona može biti čitav život? Imam pravo da vičem, hoću da prekinem taj konac nepravednosti, hoću da maska bude skinuta i da se razbiju sve ideologije. Ali život je smešan i smešna je moja namera da mu se suprotstavljam. Znam da se ništa neće promeniti. Kopno koje očekujem da vidim sastoji se od tvrdo nabijene prošlosti, ljubavnih slutnji i ljubavnih zagrljaja. I nikada ne znam čega ima više. Čini mi se da i ja u svojoj krvi nosim tu večitu uzaludnost, potrebu za bežanjem, potrebu zbog koje i ne znam svoga oca, i zbog koje njegove knjige predstavljaju moje detinjstvo, kao i majčine pesme. Da, i ja se bavim pisanjem, pokušavam da pronađem onu venu iz koje će isticati ono što ljude zaista čini ljudima. Ali kako reči pristižu, čini mi se da je toga sve manje i manje, čak mi se čini da su one samo pokorica na onoj užarenosti koja stvarno iznutra postoji. Veliki je napor savladati detinjstvo, ali eto, tu sam i sada pišem o tome. To je čitava mreža osećanja, barikada na kojima stalno padaju i dižu se novi junaci. Ali koliko zaista ima junaka, da li i junaci za svoj kraj čuvaju jedan metak koji će biti namenjen njima samima, a koji se može zvati i kajanje? Sve što pišem je traženje odgovora na jedno jedino pitanje, da li on zna da ja postojim, da li ta njegova sloboda dopušta da i ja ostvarim svoju slobodu, i da li između te dve slobode može da postoji prazan prostor u kome bi se dodirnuli naši prsti i naša srca?


    Kada te neko ne želi, čitava vasiona postaje besmislena, sve postaje igra u kojoj će neko biti povređen i u kojoj će suze zameniti smeh. Ne mogu da nađem opravdanje za takve stvari, možda je to zbog toga što mi je bog dao žensko srce i ženske suze. Pokušavam da prihvatim stvarnost, ali jedina stvarnost je subjektivna istina, ona zabluda koju nam Neptun po rođenju stavlja ispod jastuka. U svojim razmišljanjima više ne puštam krake koji idu u beskonačnost, pokušavam da stvorim svet koji će se sastojati od prisnosti, od malih stvari u kojima će plivati one velike. Ponekad razmišljam o pirinču, njegovoj jednostavnosti i belini, njegovom obliku koji podseća na oblačić ili kakav brodić, a možda i na Đotovo viđenje Hrista. I onda ga krckam pod zubima i čini mi se da čujem kako se neko ipak nečujno oko mene šunja i osećam da nisam sam. I to što sada pišem ove reči, koje prednjače kao lovački psi u lovu, i to je moja potraga, ono što se zove prevazići muški ponos. Čudni su neki bilansi i neka viđenja, imati slavnog oca i ne poznavati ga, ili možda uživati u knjigama tog istog čoveka ali kao neki strasni čitalac koji u svom srcu pokreće brodiće koji oplovljavaju dušu. I kada tako gledam, čini mi se da me odnosi plimski talas, da sam bačen u neprozirnost i sve što je otuđeno. Imati takvog oca isto je što i imati kuću, skupocene stvari, ogromno dvorište i pregršt igrački, ali uvek biti sam, bez ijednog glasa koji bi svojim mahanjem nagovestio promenu i razbijanje jednoličnosti. Ali ceo život je dosadno i jednolično žvakanje, samlevena kaša koja opterećuje razvoj. Nekada se pitam da li se on to uplašio ljubavi, da li je odustao od zajedničkog života sa majkom da bi ostvario neki svoj lični cilj?


    Ukus gorčine će me uvek pratiti. Ta gorčina odoleva vremenu i svim mojim naporima da se pravim da je sve u redu i da se ništa nije dogodilo. Sve što se dogodilo odavno je zapisano, i ovo je samo reprodukcija jednog klišea koji se neprekidno ponavlja. Ptica kada leti savija krila, a moj otac, kuda je on odleteo, kakva su to bila njegova krila i kakve su te njegove oči da on nikada nije spustio pogled na svoga sina? Osećam kako se u meni odvajaju različita osećanja, a ipak od svih prednjači melanholija, naprsla melanholija od mojih čežnji, zamrznutih strasti i sada već uvelih nada. Naučio sam da sebe posmatram kao nekog drugog, da više uopšte ne sažaljevam svoje srce i svoju mladost sa sudbinom Karijatide. Svi buntovnici su odavno napustili ovaj svet. I mrvica sažaljenja pod noktima ili u nekom od uglova duše, najpakosnija je od svih stvari. Kako poseći tiranina, kako u sebi ukrotiti neman, a da se posle toga živi bez kajanja i osećanja krivice? Eto, teret koji nosim, izazvan je ne mojim naporom, a opet sve stvari su povezane i sve krivice se kupaju u jednoj istoj vodi koja dodiruje sva tela i sve duše. Moj otac je kriv koliko i ja sam. Moja majka je kriva koliko i njen pogled koji u sebi ne sadrži ni trunku optuživanja. Sada kada ovo pišem, ona je stopljena sa svojim senkama, pridružila se carstvu o kome nikada nije govorila, ali o kome su brujale njene pesme. Čini mi se da kada god želim da pobegnem od prošlosti, ona se šunja iza mojih leđa i neprimetno me posmatra. Ali ja osećam taj pogled i u tome se ne varam. Kako raskinuti sa prošlošću a da se ne povredi sadašnjost i ne oskrnavi budućnost? Kako sažvakati taj zalogaj a da desni ne prokrvare i da svi zubi ostanu čitavi?


    Topim se u melanholiji, samo jedan njen šamar me je skroz ošamutio, i ne znam gde se nalazim. Svuda oko mene je prazan prostor, ispunjen praznim stvarima u kome lebde ljudi i životi. I medju tim praznim stvarima postojim i ja sa svojom melanholijom sa kojom pokušavam da iz delića sklopim razbijeni svet. Osećam istu pijanu otuđenost kao i Rembo kada je načinio poslednji potez olovkom i rekao gotovo je. Da, zauvek je gotovo, lepak koji drži sve stvari na okupu zove se melanholija. To nije ljubav ili kakvo drugo ime uzeto iz kosmičkog sazvežđa ili jedinstva. To je prokisla melanholija od svih suza, od svih stubova koji se upinju da izdrže teret..."

Slične teme

  1. Milovan Djilas
    Autor Altar u forumu Istorija
    Odgovora: 72
    Poslednja poruka: 07.12.2010., 23:54
  2. MILOVAN BRKIĆ POZIVA NA USTANAK
    Autor radnaskela u forumu Politika
    Odgovora: 21
    Poslednja poruka: 25.02.2009., 23:18
  3. MILOVAN STANKOVIĆ - SVE O PORODICI FULER
    Autor Милунка Савић u forumu Književnost
    Odgovora: 2
    Poslednja poruka: 23.04.2008., 18:46
  4. Milovan Drecun - Prorok?!!
    Autor Plutonium u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 18.02.2008., 20:51
  5. Milovan Glišić - Glava šećera
    Autor _Pipi_ u forumu Književnost
    Odgovora: 4
    Poslednja poruka: 04.06.2005., 01:15

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •