Ponekad
Ponekad u oblake bi uzletela
Ljubav moja tužna, uznemirena
I tu gore se zapitala
Dal sam volela il’ mrzela
To srce crno, te ruke bele
Dok još nisu, nesrećne, na nebo odletele ?!
Ponekad smo bile k’o pas i mačka
I tad često bi poželela da svoju ljubav nikad nikom drugom nisam dala
Već sebično {al’ pametno} za sebe samo zadržala.
Pa, na kraju opet bi ti presto sagradila
I poklon srcu od srca dala
I ko andjeo bi ponovo istu pesmu zapevala
Pa i da me to odvede u večno prokletstvo
Jer na ovom svetu više ne nalazim za sebe mesto.
I tad, srce moje, rasparčano
Otrovnom strelom probodeno
Strelom bola i ljubavi
Poslaću Tebi na nebo.
Besni Anđeo
Puna sam mržnje i odvratnosti prema svemu što ovaj život donosi.
Pa, zar ne bi onda bilo lakše jednim potezom okončati sve
Nego tražiti utehu u piću i svemu što je bilo pre?!
Tako je tužno to što tražim odgovore uvek na pogrešnom mestu
Rešenja za probleme uvek nađem u prokletstvu
O, Viša Silo, reci mi, da li je rešenje u bekstvu ?!?
Ali, ludost je ovo, jer znam da nemam koga da krivim
Da sam sama, i odgovor nemam od koga da primim
Pa da li imam razloga, bar jednog, da uopšte živim?!
Reci mi, ne znam šta ću
Ako misliš da je najbolje i Paklu svoj život daću,
Svoju dušu Demonima podariću,
Ali srce moje, crno za sve sem tebe
Samo im može doneti nesreću.
Poslednja Zvezda
Odlazim daleko, jer ovde više nema mesta za mene
Nema uspomena, vreme ne postoji,
Izvor moga plača polako presušuje
Moja izmučena duša mora pronaći večnost
Skrivenu daleko među zvezdama.
-Moja nekada tako sjajna zvezdo, oprosti mi moju slabost, moj jedini greh!
Odlazim daleko, jer za mene više nema sjaja tvojih očiju
Nema ljubavi, prošlost se samo ponavlja
Staza mog života polako se privodi kraju,
Više nema tvojih poljubaca, nema tvojih reči
Među zvezdama osetiću tvoj miris.
Vatra
Tvoje telo je kao zapaljena baklja, iznutra tinja tvoja ljubav
I iznad vetrova i oluja i izvan ništavila i sujete.
Moje telo je kao zapaljena lomača, u njemu je i ljubav i mržnja
Zadovoljstvo i tuga i pre smrti i posle života.
- Zar ne vidiš da naša tela gore istom strašću zbog istog bola?
Crni Vrhovi Smrti
O, svirepo biće, zašto si moju ljubav izdala
Da te moj duh sada pa i posle smrti proganja.
Veliko je ovo delo koje sam svojim rukama učinila
Kad god ga se setiš videćeš kako svaka moja reč novu ranu u tvom srcu otvara.
Videćeš moj duh kako nemirno spava u magli tvog usplahirenog uma
I baš kada pomisliš da sam mrtva, uzdićiću se do najviših visina...
Na tim crnim vrhovima ti nikada nisi bila, jer to su vrhovi smrti i ničeg više...
A iza smrti ne postoji nada, da s ovog sveta nisam otišla možda bih i verovala...
Nema Bekstva iz Stvarnosti
Imala sam viziju noći koja se gubila među zvezdama, viziju kraja
Ali nisam želela pobeći.
Videla sam zlo kako pokušava da me odvuče i zarobi u kuću smrti
I tek tada sam shvatila koliko je moj život mizeran i krt.
Kao žrtva okolnosti, nesposobna da se odluči
Moj život se morao okončati.
I tada....
Ugledala sam svetlost i tebe kako se probijaš kroz nju
Ko maleni đavolčić, vizije koje me ubijaju.
Ali, ne! Neću dozvoliti da se ova priča tragično završi
Jer koliko sam te volela to samo bog zna,
A zauzvrat sva tvoja obećanja postala su laž besramna.
Ne možeš me ponovo prevariti tvojim besmislenim pričama jer više ne verujem u raj,
Ali ipak neću dozvoliti da ljubavi našoj dođe kraj.
San Proklete Noći
Želim da umrem mlada, jer moj pust život više nema čemu da se nada
Kad toliko sam slaba da ne mogu bez osobe koja mi je jedina bila draga.
Pa, reci mi zašto i dalje vidim tvoje lice, te tvoje duge, zlatne trepavice
Osećam tvoj hladan dodir i tvoje vrele poljubce?
Zašto i dalje čujem tvoje korake kako lupkaju pred mojim pragom
Zašto i dalje osećam tvoje prisustvo i nazivam te mojom dragom?
Kada znam, mrtva si, i moj bolesni um se samo poigrava sa mnom.
Ali, sanjala sam te, te poslednje proklete noći
Kako si zatvorila oči i zamolila me da te pustim da odeš i uživaš u mraku i samoći
I tada sve je nestalo, sve je otišlo s tobom, izgubljeno zauvek u ovoj mističnoj noći.
Drevni Svet Čarolija
Želim da odem do mesta na kome žive zloćudne sirene
Da ih krišom posmatram kako mirno na stenama leže, isčekujući prosvetljenje
Želim da čujem tu ekstatičnu muziku okrutnih talasa
Daleko van ovog sveta prepunog užasa.
Želim da osetim tu svetlosnu oluju drevnog haosa
Da me opčini lepota tog izvora smrtonosnog imena
Da pronađem tajanstveni deo lepote ulivene u srce moje,
Kao noćne senke za kojima bi moja duša odletela i u sam pakao za čitavu večnost.
I tu nije kraj! To je božanstvo iznad svih bogova,
Boja njihove divljine, večna žudnja za čudesima!
Želim da pročistim ovu pesmu verom u takvo mesto
Šetajući se mračnim poljima, vodeći razgovore sa planinama i potocima
Prikupljajući reči za predivnu bajku, mistične ljubavi između prirode i čoveka.
Uđi u najmračnije dubine mojih očiju i ugledaj ne opisivu želju za misterijama
Pronađi u njima ogledalo vukova među rasparčanim svetovima i izgubljenim gradovima
Pođi sa mnom u drevni svet čarolija!
Zauvek ću biti tvoja žrtva
Svi moji snovi bili su izvor greške
Nepostojani, lomljivi i na kraju slomljeni.
Sada se bez njih osećam tako prazno
Dok unutrašnja tišina rascepljuje mi um,
Osećaj za kajanje izgubljen u rukama sudbine
Sada znaš – uspela si od uma da me odvojiš.
Prošlost, u kojoj je ostalo mnogo rana
Jako malo srećnih, lepih dana
Izgleda da sam osuđena da u životu ostanem sama.
I kao što sunce zalazi u magli oblaka, kao neka tiha zagonetka
Znam da je vreme da se izrazi poslednja želja
-da se na mom grobu zasadi crna orhideja.
Polako tonem u dubine nemilosrdnih želja
Zaboravljene su moje nade, sudbina je mrtva
Sada sam sigurna da je tvoja želja bila
Da do kraja života budem tvoja žrtva.
I koliko sam se trudila da prošlost izmenim
Neke reči koje sam rekla da iz korena promenim
Ali, sada kasno je - predpostavljam da je ovo moje poslednje zbogom.
Ležim pod zemljom očekujući presudu, očiju sklopljenih jer ne očekujem nagradu
Znam da sa mnom srećna nisi bila, zbog toga ostajem ovde zauvek
U carstvu gde je zemlja suva, hladna i gnjila.
Iskrena Pesma (inspiracija Bodler)
Sklopila si svoje umorne oči okrenuvši se tami
Prevukla svoje lepe usne velom tišine što ne priliči jednoj dami
Pustila si svoju dušu da je ohola smrt namami
I moj duh kaznila da u mraku, sam, mukotrpno čami.
Zarobila si svoje misli i osećanja
O, kako mi nedostaju tvoje slatke reči
Svi ti užasi i kajanja što slomila su moja nadanja
Nijedan bog to ne može da spreči, moje ranjeno srce od silne tuge ne može da se izleči.
Probudi se, zasijaj ponovo svojim životom
Tom zanosnom, ljupkom lepotom
Dozvoli da zaboravim sve ono što moje oči ne mogoše podneti
Zaslepljene tom smrtonosnom zlobom.
Ali, kad sve to prođe i sva moja dela stope se sa tamom
Kada stanem na liticu života i zapitam se da li je sve ovo bilo stvarno
Shvatiću da je samo ludilo u mom umu kao uspomena na sve te trenutke provedene s tobom, ostalo.
Pa, opet bi ti i sada pevala tu pesmu ljubavnu, čak i da si lomača meni dosuđena
Moja nesreća, prokletstvo od najranijih dana
Ženo očajna, moje koplje, moje slabosti tajno!
Možda su moja osećanja jadna, jer konfuzna su i zbunjuju me tako
Da ja ne znam da'l su ona lažna ili prava, dal' ljubav il' užas u njima krijem
Ili su i za mene samu ona tajna?!
Al' sve jedno, srećna sam,
Kad te vidim kako im se ponizno pokoravaš i zaboravljaš sve naše prepirke i jade
Kada se mojim rečima potpuno predaš, ne tražeći nikakve dokaze,
Pa onda, krišom, pustiš crvenu suzu da ti klizne niz bele obraze.
A, moj duh, prizorom potrešen tada, kada se u njega spusti poslednja ljubavi nada
Kaže, a kazao bi i sada: ''Volela sam, volim i voleću te sve do samog kraja''.
Osećaj koji budi praznina
Hladna je moja duša jer ne oseća žaljenje
Hladna je jer mrzi
Hladno je moje srce jer se oseća izdanim
Hladno je jer više ne može da voli.
Ubij me, bol neću osetiti
jer moja osećanja su hladna
Ubij me, pomozi mi
jer ja ne podnosim tu hladnoću.
Gluva Smrt
Hladne su moje kosti
Čekajući da se pokopaju u maleni raj
Smrti, ne znam šta smeraš
Ali ja se neću pokajati ni kad dođe kraj.
Slomljena su moja osećanja
Dozvoli im da umru, pa ih oživi
Bez ljubavi moja duša ne želi da živi
Telo se pod prašinom raspada, od hladnoće krivi.
Čuješ li me, osećaš li moje rane, dušu potrešenu i ruke hladne
Shvataš li mržnju, izdaju – moje jade
Hoćeš li se konačno smilovati i osloboditi me ove muke jadne ?!
