Na granicama realnosti vodimo razgovore moja psiha i ja
Prikazujem rezultate 1 do 7 od 7

Tema: Na granicama realnosti vodimo razgovore moja psiha i ja

  1. #1
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    28.04.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    115
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Na granicama realnosti vodimo razgovore moja psiha i ja

    Ne mogu više da držim sve u sebi.
    Davno sam pisala dok su me osećanja lomila
    Misli su se okrutno nagomilavale jedna na drugu
    Dok me nisu opile, mozak mi potpuno pretopile
    Mislim da je konačno vreme da ih podelim sa tobom.


    Igra Zvana Život

    Patnja u mom dahu
    Suze koje pijem kao vino u neobuzdanom strahu
    Strahu od tuge ispunjene patnjom.

    Ne želim više da učestvujem u igri zvanoj život
    U beskrajnim, teškim danima
    Jer ne mogu da pronađem sebe
    Jer ništa nema smisla bez tebe.

    Odbrojavam svoje korake
    Reci mi koliko daleko smem da odem
    A da ne izgleda tako patetično da se sada pitam
    Što sam ostala sama u magli nepoznatog
    Tako mizerno to što pokušavam da se zavaram pustim snovima

    O, Bože, da li je zaista sve tako jadno?!

    Zaborav je jedini spas
    Al`nada bledi pod zubima vremena
    Hladna kao kamen
    Maglom previjam svoj um
    Osećanja nikada izgubljena
    Našla su svoj put.

    Gledam očima zvezda
    Usijanim od muke i besa
    Pokušavam da progledam kroz večnost
    Ali sve što vidim je obmana –
    Ceo ovaj život i sav ovaj svet su samo želje za ispunjenjem snova
    I sve je postalo jedno – Beskrajan Izvor Ludila.

    (Smrt psihe me je dotakla
    hladna ruka je iščupala ranjeno srce
    više nema vremena, noći su postale duže od dana –
    duša je tiho otišla...)

    Ali poslednji dani uvek donose čar
    Sve što je bilo zabranjeno gubi svoj sjaj
    Vatrom spaljujem bujicu strahova i zaustavljam suza kiše
    Slomljena je moja vera kad nema ko za mnom da uzdiše.

    Toliko toga još imam da kažem
    Al`znam da neću stići
    Moje vreme brzo prolazi
    Reči će na nebo otići.

    Kao pali anđeo bežim
    Moje misli ostaju ne dovršene
    Te zveri koje skriveno čuvam
    Nikada me neće napustiti.

    (Ništa iza sebe nisam ostavila
    možda zato da nikoga ne bi povredila
    odlazim bez prijatelja, bez sahrane
    a i šta će mi molitve kada nema ko da ih čuje)
    Poslednji put ažurirao/la femallefreakozza : 01.05.2008. u 00:09



  2. #2
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    28.04.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    115
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: NA GRANICAMA REALNOSTI I SNA VODIMO RAZGOVORE MOJA PSIHA I JA

    Žrtva

    Samo u tami sveće mogu sijati
    Pokaži mi anđela večeras se neću plašiti.
    U tami, znam, ti si takođe mrtva
    Ko pali anđeo uvek blagoslovljen bolom, ja ću biti tvoja žrtva.

    Sada svaki budan trenutak šapuće mi o tihoj romansi
    Podarila sam ti svoju dušu u ovoj tragičnoj seansi
    Žrtvovale smo našu ljubav, ti otišla si, ostala je samo jedna žrtva
    A možda je to samo iluzija, jer i ja osećam kao da sam mrtva.

  3. #3
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    28.04.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    115
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: NA GRANICAMA REALNOSTI I SNA VODIMO RAZGOVORE MOJA PSIHA I JA

    Posebna u Grehu (prerada Charles Baudelaire)

    O, Boginjo, ljubavi moja, pred tvojim grobom bacila sam buket ruža
    Pitajući se da li ti to sada neku radost il` toplinu pruža.

    Posebna u grehu duša ti milo sanja
    O, da li će se probuditi kada ime tvoje nebeskim prostranstvom počne da odzvanja?!

    Sada stojim pod crnim oblacima izgovarajući tvoje ime
    Čekajući da mi se vratiš, vičem: ,,Ne zaboravi me!''


    Znam...

    Znam da više ne vidiš suze na licu mom
    Znam da više ne čuješ moj plač i ne osećaš mog srca lom
    Znam da više ne vidiš put do doma mog
    Al` raduj se jer ja znam put do groba tvog.

    Pogled Smrti

    Smrt je ponosna i veličanstvena
    Smrt ismejava ljudsku slabost
    Smrt je jedini bog i jedina naša radost.

    Kada lepota umre
    Smrt će uzdići svoje simbole
    Vera će pasti, nošena krvavim rukama greha.

    Smrt je simbol magije, dubine i bezdana
    Noć je spas u očima ljubavnice
    Krv na njenim rukama
    Nesveta briga mlade sveštenice.

    Da li išta sem ludila možeš naći u njenom pogledu?!

    Ispovest

    Šta da pričam tebi koja sve znaš
    Ti koja uvek svojim svemogućim okom sve posmatraš
    Šta da ti kažem izvoru mojih mračnih želja
    Što me dovede do samrtnih postelja.

    Ne vidim jasno svoju ulogu u tvom srceparajućem filmu
    Jer ne osećam vezu s tobom kao ni s ovim svetom
    Mada ne vidim ni svrhu mog života van njega.

    Što mi sada šapućeš o nebeskom prostranstvu
    Kad ja o tome ne želim ni reč da čujem
    Paklu ja služim i samo se njemu radujem.

    Polako se trujem mislima o nama
    I uništavam sve što me podseća na tebe
    Žalim te zbog toga koliko i samu sebe
    Ali ako kajanja tu ima to je samo deo moje duševne bede.

    I ne znam zašto ovo pišem
    Kad mi više nije stalo do tebe
    Možda je ovo samo moja molba duhovima
    Da skinu to prokletstvo sa mene.


    Sigurno je Srce iza Gvozdenih Rešetaka

    Ljudi bačeni u tamu, otvorite svoje oči
    Suočite se sa senkama smrti
    Ne dozvolite da vas mrak proguta.

    Bačeni u ponor vaš vrisak nema ko da čuje
    Hoćete li dozvoliti dušmanu da se raduje?!

    Otvorite kapije života - duša mora pronaći volju
    Ne dozvolite joj da luta i izgubi se na ovom mračnom polju.

    Duhovi mrtvi, otvorite kapije tame
    Neka to bude moja poslednja volja
    Da se u kule mraka moje srce za večnost zatvori.

  4. #4
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    28.04.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    115
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: NA GRANICAMA REALNOSTI I SNA VODIMO RAZGOVORE MOJA PSIHA I JA

    Ti što Večno Sanjaš

    O, Ti koja ni sjaj ni imena više nemaš
    Ti koja si zaspala one tužne noći
    Ovo je posvećeno Tebi
    Tebi što sad večno sanjaš.

    Sada za mene više nema zvezda na nebu
    Sada po prvi put osećam svoga duha bedu.

    O, kako žalim, to što nisam bila svesna koliko te volim
    Dok sam imala prilike to da ti kažem
    Pa se sada patnjom kažnjavam i mažem.

    Sada, za mene ti si samo nedostižan san koji mi se neprestano javlja
    I podmuklo otrov u moje srce stavlja.
    Ti više ne znaš za milost, za radost, što ih ljubav pruža
    Tako da si sada samo jedna u nizu prerano svelih ruža.


    Ostatak Palog Srca

    Kako sem samoubistvom da zamenim ovu groznu tamu tvojim prisustvom?!
    Pitam se od kakvih je to tananih vlakana bog izgradio duh moj
    Da se sada lomi, ne osećajući spokoj u duševnoj komi.

    U potoku krvi ja se sada kupam i na kapije podzemlja lupam.
    Šunjam se, režim, od smrti ja ne bežim
    Jer bolest moja smrti me mami, ne želeći da gledam
    Kako moj duh u mraku, mukotrpno čami.

    Tražim ključ.
    U rukama držim muziku i luč,
    Dozivajući srce palo da se spoji sa mojim
    Ili bar sa onim što je od njega ostalo.

    ''Počivaj u miru'', kažu sveci
    Ali kako kada oni nisu ti koji vladaju u mesečevoj senci.

    Sada padam na zemlju i sve što želim je da ti obezbedim obećani mir
    To će ispuniti moj poslednji hir
    A kada to obavim, polako agoniji smrti mogu i ja da se prepustim.


    Sada Te Prate Samo Senke (prerada Victor Hugo)

    Zaodenut tamom, polako se oblikuje tvoj lik.
    Misleći da njime možeš odvojiti Nebesa od Pakla,
    Mene od bola, moj pogled od tvog vela.

    Sad je pogled tvojih očiju nalik crnim rupama na nebu
    Tražila si prerano, tražila si nemoguće
    Noću te prate senke, a svetlost te razotkriva
    Razapetu negde između svetlosti i tame.

    Tvoja ne beše snažna volja,
    Pa pretvoriću se u san
    I postati tvoja prava nevolja.

    Bekstvo

    Otišla si daleko od mene pod izgovorom da ne želiš da mi stvaraš probleme.
    Ne, ne brinem se niti te žalim!
    Sada ti je sigurno lepo, bez mene, na krunisanom mesecu u koji si utopila sve svoje mane i slabosti.
    Strah...kajanje...samoća tebe tu više ne mogu dotaći.
    Imaš sve što ti je potrebno, sav nebeski mir, svu nebesku lepotu, anđeosku muziku...
    Ali, obe dobro znamo da tu nema ničeg stvarnog.
    Ja se još uvek ne mogu pomiriti sa činjenicom da si izabrala taj put.

    Vizije ljubavi i mržnje prekrivaju mi oči.
    Ostavštine vremena provedenog s tobom, eho našeg smeha i plača...
    Sve me to ubija, jer ne mogu da te zaboravim i izbrišem iz tog prokletog sećanja.

    Volela bih da te nikada nisam upoznala
    Da ti nikada ni jednu reč nisam uputila
    Nijedan moj problem s tobom podelila
    Da te nikada ovako nisam zavolela
    ....ali kako sam mogla znati....

    Sada svi ti fleš bekovi, sve te uspomene u kojima se pominje tvoje ime
    Svirepo me kažnjavaju, strpljivo čekajući da pred njima padnem i potonem u najmračnije dubine ludila.

    I ponekad se setim svih rana koje sam ti nanela
    I zapitam se šta sam sve mogla učiniti
    I setim se svih zlih namera
    I znam da sam htela...
    Ali, baš kada sam skupila dovoljno hrabrosti da ti kažem šta sam sve učinila i na šta sam sve bila spremna
    Ti, jednostavno si nestala, negde daleko u slomljenoj prošlosti

    Možda je sudbina ta koja će naći odgovor – snaga nikada izgubljena
    Ali znam da ne volim ovaj život u kome ti nisi prisutna i da želim pobeći
    Baš kao i ti one tužne noći...

    Anđeli su plakali u beskrajnoj žalosti
    Za najlepšim anđelom koji im se više nikada neće vratiti...



    Prokleto Srce

    Ono je prazno, bez kapi krvi, bezosećajno
    U njemu nema ljubavi, nema lepote
    U njemu vlada zlo umesto dobrote.
    To je misterija, crna rupa
    U čijem se otrovu ranjena duša kupa.
    Ono predstavlja bezdan, izvor staha
    U kome vlada tama mraka
    I svi koji tu, bar jednom upadnu
    Ostaju bez daha.
    Ali, u njemu su sve moje uspomene
    U njemu je sav moj svet.
    Oslobođeno bilo kakvih osećanja
    Ono nikada neće shvatiti svrhu života, postojanja.
    Ali, ti, ti si ga svojim bekstvom ranila i kaznila da večno pati
    I sada jadno urliče – moje srce svelo.


    Mračna Krv – Otrov Moga Srca

    Moja krv ubila bi me da prolivena nije,
    Taj otrov u kome se mržnja krije,
    O, kako se samo pohlepno lije
    Sve dok me potpuno ne opije.

    A, kada me opije i venama počne da struji
    Polako se gubim u toj svemoćnoj oluji.
    Razum mi se polako gubi, nešto mi kroz mozak bruji
    Da li krv tu prolivena, sada mrtva, stoji ?!

    Ne, moje srce se ničega ne boji
    Jer zna da iza te krvi prolivene smrt stoji
    I tako nabreklo ono svoje poslednje dane broji.

    Dah u bezdan propada, pada moja poslednja nada
    Moja konačna naslada – moje srce strada.


    Sakramenti RA

    Zdravo Ra kojeg barka nosi u Pećine Mraka!
    Daj mi znak Tišine i Otvorenog Oka
    I vidi me pred oltarom Tvojim
    Gde sa ponosom, čvrsto stojim.

    Udaram zvonom, palim plam
    Tajanstveno Ime izgovaram.
    Žrtvene mirise spaljujem
    Obožavanje Tvog Imena objavljujem.

    Pogledaj krvave grudi moje,
    Na njima rane Sakramenta Tvog stoje!


    Sada si samo Senka (inspiracija Victor Hugo, pisana kada sam na par dana otišla od kuće)

    Kada pomisliš da sve oko tebe je crno
    Kada pomisliš da te guta tama
    Kada shvatiš da si ostala potpuno sama
    Pa ti se ukaže očajnička nada
    Kada naglo osetiš toplinu,iako nemaš dom
    Pa na krilima snova nađeš sebe sa srećom svom.
    Ali, slomljena, ne znaš kuda da kreneš.
    Hladnoća te nosi, a ti ne umeš da joj pokažeš ni najmanje zahvaljenje.
    Ne smeš sudbini ni da pogledaš u oči, misleći da će te istina spržiti.
    Misleći da je kraj, odbijaš bilo kakvu pomoć.
    Moliš se bogu u koga i ne veruješ.
    Muče te, lome te, a ti nikako da poklekneš.
    Tvoje kretnje više su ispunjene bežanjem, nego lutanjem.
    - Besciljno hitaš ka skrivenom.

    Da se vratiš domu svom?
    - Što kada te tamo niko ne očekuje.

    Sada si samo prognanica.
    Naizgled jaka, izdržljiva
    Ali negde u dubini gde počiva istina
    Teče potok krvavih suza.

    Ali, ja velim to je moja kazna. Možda čak preslaba.
    Sada samo čekam da upadnem u tu rupu, tu duboku, crnu rupu
    I potonem u taj prokleti zaborav prijatelja kojih nikada nije ni bilo.

    Kako je bedno pisati ovim rečima o sebi
    O, kako te žalim, iskreno.
    Kada toliko odlutaš da i ne znaš u kom licu pišeš
    Jer zapravo ne znaš da li sebi
    Ili samo onom bednom ostatku što je od tebe ostao ovu pesmu posvećuješ.

    Sada si samo senka.
    Ostavljena da puzi i bledi, večito sama na ovoj prokletoj zemlji.
    Zima, strah, uzaludno kajanje....To je sve što ćeš osetiti i za sobom ostaviti.

    Voliš da voliš, voliš dom
    Al' dođavola s lepotom tom
    Kada za tebe to je ne dostižno.

  5. #5
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    28.04.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    115
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: NA GRANICAMA REALNOSTI I SNA VODIMO RAZGOVORE MOJA PSIHA I JA

    Sumnja

    Nikad nisam želela da te uvredim,
    Još manje da te ovako povredim
    Nikad nisam ni slutila
    ...ali kako bi znala...

    Izbora mi nikada nisi ostavljala
    u svemu sam te samo podržavala i pratila
    Nisam ni bila svesna koliko si patila,
    dok za ljubav svoju, nesebičnu, nisi svojim životom platila.

    Ni jednom u životu nisi zaplakala
    Nikada ni jedan svoj strah nisi pokazala
    Na svom licu uvek si nežan osmeh nosila
    ...kako sam mogla znati...

    O nesreći nikada nisi govorila
    Misli si svoje samo u belo farbala
    i bilo mi je sumnjivo
    jer znala sam da život nije bajka
    ...ali nikad te nisam istinu pitala...

    I sumnjala sam...
    da život moze biti tako osmišljen
    I sumnjala sam...
    da iko može biti tako savršen
    I sigurna sam bila
    da iako neko takav postoji
    sigurno ne postoji za mene.

    Ali, nisam želela da sumnjam u tebe
    jer nisam želela da pomisliš
    kako nemam poverenja ni u sebe
    i da me pogrešno shvatiš
    i odgurneš daleko od sebe.

    Ali tvoja pretvaranja nisu bila naivna
    teža su bila i od samih laži
    jer nisu uspela da nas sačuvaju
    od pakosti sveta i svih njegovih draži.

    Jer od pretvaranja ne ostaje ni jedna uspomena
    Kad ispadne da osobu koju sam volela
    ustvari i nisam poznavala.


    Svet Snova

    Samo u snovima mogu da te dotaknem
    I omirišem taj miris zanosnog sjaja
    Samo u smrti mogu da te osetim
    I pobegnem daleko od očaja.

    Moja duša crna je -
    Ko daleki put na nebo
    Moje srce mračno je -
    Ko daleko putovanje kroz galaksije.

    Vidi kako lebdim u noći
    Oseti želje kako gore
    U dubini duše moje
    Gde počivaju samo nevolje.

    Počni tu pesmu
    Još uvek nije kasno
    Da se otrgnemo od zaborava
    I na ovom tužnom svetu
    Nađemo za sebe mesto.


    Himna Ludosti

    I kao da opet stojim na granici
    Između života i snova
    Između straha i radosti
    Sećanja na dane iz mladosti
    Kao neprestani ciklus surovog života.

    Postoji li odgovor na pitanja
    tipa kakav je život iznutra
    Koje su njegove tajne
    i šta treba da očekuje
    Duša koja je na kraju svog puta?!

    Više se ne sećam svog života -
    Koraci koji su me držali, kliznuli su u tami
    Polako nestaje poslednji zračak svetlosti -
    Anđeo Ludosti uspeo je u svoju mrežu da me namami.

    Još uvek sam kolko tolko svesna
    da život i onako uopšte nije vredan
    Ludost koju olako prihvati
    Može me izbaviti od svega.

    Ali pakao bi bio da se duša potpuno preda
    Uzeću deo ludosti, samo onoliko koliko mi treba.


    Ludosti i Tugo

    Zalazak sunca polako bledi
    Iz oblaka crnih teče krv
    Ko malene kapljice željne topline
    Tama pronalazi u mojim očima put.

    Zagrli me i počivaj u meni
    Slatka tamo koja brišes sve,
    Kao hram za smrtnike u kome se tope suze.

    Ove noći sudbina će umreti
    Smrt koja dolazi, pustoši svet
    Nestaće gresi, nestaće strahovi
    Sva moja tuga i sav bol.

    Samoća je moj izbor
    Moj izbor bez ljubavi
    Na mestu, posvećena noći
    Duša će naći spas.

    Nit tihi šapat...nit zvuk
    U zagrljaju tišine, pronaćiću put.


    Plašim se da ne razumem

    Niko ne razume dušu izmorenu
    Koja želi u zaborav da padne
    Niko ne želi da pomogne
    Duši koja gori od patnje.

    Jer samoubistvo greh
    Kada od boga nismo želeli ništa,
    Jer greh iz samoodbrane
    Mučenje da se uskrati?!

    Niko nikoga ne pita
    Zašto je svet ovakav -
    Tako okrutan, ne milosrdan i zao
    Niko ništa ne preduzima
    Da svima nama bude bolje.

    Ne razumem ljude, zato ih i mrzim
    Ne razumem sebe, zato za život nemam volje.

    I da li posle smrti postoji nešto bolje
    Svet u kome nema nevolje
    Da li kada padnem i odmorim svoje misli
    Nadjem za sebe utehu u svetu koji su andjeli zamislili?!

  6. #6
    Primećen član panofanatik (avatar)
    Učlanjen
    02.01.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    somewhere in time
    Poruke
    523
    Reputaciona moć
    42

    Podrazumevano Re: NA GRANICAMA REALNOSTI I SNA VODIMO RAZGOVORE MOJA PSIHA I JA

    divno

  7. #7
    Zainteresovan član
    Učlanjen
    28.04.2008.
    Pol
    ženski
    Lokacija
    Beograd
    Poruke
    115
    Reputaciona moć
    37

    Podrazumevano Re: NA GRANICAMA REALNOSTI I SNA VODIMO RAZGOVORE MOJA PSIHA I JA

    Ponekad

    Ponekad u oblake bi uzletela
    Ljubav moja tužna, uznemirena
    I tu gore se zapitala
    Dal sam volela il’ mrzela
    To srce crno, te ruke bele
    Dok još nisu, nesrećne, na nebo odletele ?!

    Ponekad smo bile k’o pas i mačka
    I tad često bi poželela da svoju ljubav nikad nikom drugom nisam dala
    Već sebično {al’ pametno} za sebe samo zadržala.

    Pa, na kraju opet bi ti presto sagradila
    I poklon srcu od srca dala
    I ko andjeo bi ponovo istu pesmu zapevala
    Pa i da me to odvede u večno prokletstvo
    Jer na ovom svetu više ne nalazim za sebe mesto.

    I tad, srce moje, rasparčano
    Otrovnom strelom probodeno
    Strelom bola i ljubavi
    Poslaću Tebi na nebo.


    Besni Anđeo

    Puna sam mržnje i odvratnosti prema svemu što ovaj život donosi.
    Pa, zar ne bi onda bilo lakše jednim potezom okončati sve
    Nego tražiti utehu u piću i svemu što je bilo pre?!

    Tako je tužno to što tražim odgovore uvek na pogrešnom mestu
    Rešenja za probleme uvek nađem u prokletstvu
    O, Viša Silo, reci mi, da li je rešenje u bekstvu ?!?

    Ali, ludost je ovo, jer znam da nemam koga da krivim
    Da sam sama, i odgovor nemam od koga da primim
    Pa da li imam razloga, bar jednog, da uopšte živim?!

    Reci mi, ne znam šta ću
    Ako misliš da je najbolje i Paklu svoj život daću,
    Svoju dušu Demonima podariću,
    Ali srce moje, crno za sve sem tebe
    Samo im može doneti nesreću.


    Poslednja Zvezda

    Odlazim daleko, jer ovde više nema mesta za mene
    Nema uspomena, vreme ne postoji,
    Izvor moga plača polako presušuje
    Moja izmučena duša mora pronaći večnost
    Skrivenu daleko među zvezdama.

    -Moja nekada tako sjajna zvezdo, oprosti mi moju slabost, moj jedini greh!

    Odlazim daleko, jer za mene više nema sjaja tvojih očiju
    Nema ljubavi, prošlost se samo ponavlja
    Staza mog života polako se privodi kraju,
    Više nema tvojih poljubaca, nema tvojih reči
    Među zvezdama osetiću tvoj miris.

    Vatra

    Tvoje telo je kao zapaljena baklja, iznutra tinja tvoja ljubav
    I iznad vetrova i oluja i izvan ništavila i sujete.

    Moje telo je kao zapaljena lomača, u njemu je i ljubav i mržnja
    Zadovoljstvo i tuga i pre smrti i posle života.

    - Zar ne vidiš da naša tela gore istom strašću zbog istog bola?


    Crni Vrhovi Smrti

    O, svirepo biće, zašto si moju ljubav izdala
    Da te moj duh sada pa i posle smrti proganja.
    Veliko je ovo delo koje sam svojim rukama učinila
    Kad god ga se setiš videćeš kako svaka moja reč novu ranu u tvom srcu otvara.

    Videćeš moj duh kako nemirno spava u magli tvog usplahirenog uma
    I baš kada pomisliš da sam mrtva, uzdićiću se do najviših visina...
    Na tim crnim vrhovima ti nikada nisi bila, jer to su vrhovi smrti i ničeg više...
    A iza smrti ne postoji nada, da s ovog sveta nisam otišla možda bih i verovala...


    Nema Bekstva iz Stvarnosti

    Imala sam viziju noći koja se gubila među zvezdama, viziju kraja
    Ali nisam želela pobeći.
    Videla sam zlo kako pokušava da me odvuče i zarobi u kuću smrti
    I tek tada sam shvatila koliko je moj život mizeran i krt.

    Kao žrtva okolnosti, nesposobna da se odluči
    Moj život se morao okončati.
    I tada....
    Ugledala sam svetlost i tebe kako se probijaš kroz nju
    Ko maleni đavolčić, vizije koje me ubijaju.

    Ali, ne! Neću dozvoliti da se ova priča tragično završi
    Jer koliko sam te volela to samo bog zna,
    A zauzvrat sva tvoja obećanja postala su laž besramna.
    Ne možeš me ponovo prevariti tvojim besmislenim pričama jer više ne verujem u raj,
    Ali ipak neću dozvoliti da ljubavi našoj dođe kraj.


    San Proklete Noći

    Želim da umrem mlada, jer moj pust život više nema čemu da se nada
    Kad toliko sam slaba da ne mogu bez osobe koja mi je jedina bila draga.

    Pa, reci mi zašto i dalje vidim tvoje lice, te tvoje duge, zlatne trepavice
    Osećam tvoj hladan dodir i tvoje vrele poljubce?
    Zašto i dalje čujem tvoje korake kako lupkaju pred mojim pragom
    Zašto i dalje osećam tvoje prisustvo i nazivam te mojom dragom?
    Kada znam, mrtva si, i moj bolesni um se samo poigrava sa mnom.

    Ali, sanjala sam te, te poslednje proklete noći
    Kako si zatvorila oči i zamolila me da te pustim da odeš i uživaš u mraku i samoći
    I tada sve je nestalo, sve je otišlo s tobom, izgubljeno zauvek u ovoj mističnoj noći.


    Drevni Svet Čarolija

    Želim da odem do mesta na kome žive zloćudne sirene
    Da ih krišom posmatram kako mirno na stenama leže, isčekujući prosvetljenje
    Želim da čujem tu ekstatičnu muziku okrutnih talasa
    Daleko van ovog sveta prepunog užasa.
    Želim da osetim tu svetlosnu oluju drevnog haosa
    Da me opčini lepota tog izvora smrtonosnog imena
    Da pronađem tajanstveni deo lepote ulivene u srce moje,
    Kao noćne senke za kojima bi moja duša odletela i u sam pakao za čitavu večnost.

    I tu nije kraj! To je božanstvo iznad svih bogova,
    Boja njihove divljine, večna žudnja za čudesima!

    Želim da pročistim ovu pesmu verom u takvo mesto
    Šetajući se mračnim poljima, vodeći razgovore sa planinama i potocima
    Prikupljajući reči za predivnu bajku, mistične ljubavi između prirode i čoveka.

    Uđi u najmračnije dubine mojih očiju i ugledaj ne opisivu želju za misterijama
    Pronađi u njima ogledalo vukova među rasparčanim svetovima i izgubljenim gradovima
    Pođi sa mnom u drevni svet čarolija!

    Zauvek ću biti tvoja žrtva

    Svi moji snovi bili su izvor greške
    Nepostojani, lomljivi i na kraju slomljeni.

    Sada se bez njih osećam tako prazno
    Dok unutrašnja tišina rascepljuje mi um,
    Osećaj za kajanje izgubljen u rukama sudbine
    Sada znaš – uspela si od uma da me odvojiš.

    Prošlost, u kojoj je ostalo mnogo rana
    Jako malo srećnih, lepih dana
    Izgleda da sam osuđena da u životu ostanem sama.

    I kao što sunce zalazi u magli oblaka, kao neka tiha zagonetka
    Znam da je vreme da se izrazi poslednja želja
    -da se na mom grobu zasadi crna orhideja.

    Polako tonem u dubine nemilosrdnih želja
    Zaboravljene su moje nade, sudbina je mrtva
    Sada sam sigurna da je tvoja želja bila
    Da do kraja života budem tvoja žrtva.

    I koliko sam se trudila da prošlost izmenim
    Neke reči koje sam rekla da iz korena promenim
    Ali, sada kasno je - predpostavljam da je ovo moje poslednje zbogom.

    Ležim pod zemljom očekujući presudu, očiju sklopljenih jer ne očekujem nagradu
    Znam da sa mnom srećna nisi bila, zbog toga ostajem ovde zauvek
    U carstvu gde je zemlja suva, hladna i gnjila.


    Iskrena Pesma (inspiracija Bodler)

    Sklopila si svoje umorne oči okrenuvši se tami
    Prevukla svoje lepe usne velom tišine što ne priliči jednoj dami
    Pustila si svoju dušu da je ohola smrt namami
    I moj duh kaznila da u mraku, sam, mukotrpno čami.

    Zarobila si svoje misli i osećanja
    O, kako mi nedostaju tvoje slatke reči
    Svi ti užasi i kajanja što slomila su moja nadanja
    Nijedan bog to ne može da spreči, moje ranjeno srce od silne tuge ne može da se izleči.

    Probudi se, zasijaj ponovo svojim životom
    Tom zanosnom, ljupkom lepotom
    Dozvoli da zaboravim sve ono što moje oči ne mogoše podneti
    Zaslepljene tom smrtonosnom zlobom.

    Ali, kad sve to prođe i sva moja dela stope se sa tamom
    Kada stanem na liticu života i zapitam se da li je sve ovo bilo stvarno
    Shvatiću da je samo ludilo u mom umu kao uspomena na sve te trenutke provedene s tobom, ostalo.

    Pa, opet bi ti i sada pevala tu pesmu ljubavnu, čak i da si lomača meni dosuđena
    Moja nesreća, prokletstvo od najranijih dana
    Ženo očajna, moje koplje, moje slabosti tajno!

    Možda su moja osećanja jadna, jer konfuzna su i zbunjuju me tako
    Da ja ne znam da'l su ona lažna ili prava, dal' ljubav il' užas u njima krijem
    Ili su i za mene samu ona tajna?!

    Al' sve jedno, srećna sam,
    Kad te vidim kako im se ponizno pokoravaš i zaboravljaš sve naše prepirke i jade
    Kada se mojim rečima potpuno predaš, ne tražeći nikakve dokaze,
    Pa onda, krišom, pustiš crvenu suzu da ti klizne niz bele obraze.

    A, moj duh, prizorom potrešen tada, kada se u njega spusti poslednja ljubavi nada
    Kaže, a kazao bi i sada: ''Volela sam, volim i voleću te sve do samog kraja''.


    Osećaj koji budi praznina

    Hladna je moja duša jer ne oseća žaljenje
    Hladna je jer mrzi
    Hladno je moje srce jer se oseća izdanim
    Hladno je jer više ne može da voli.

    Ubij me, bol neću osetiti
    jer moja osećanja su hladna
    Ubij me, pomozi mi
    jer ja ne podnosim tu hladnoću.


    Gluva Smrt

    Hladne su moje kosti
    Čekajući da se pokopaju u maleni raj
    Smrti, ne znam šta smeraš
    Ali ja se neću pokajati ni kad dođe kraj.

    Slomljena su moja osećanja
    Dozvoli im da umru, pa ih oživi
    Bez ljubavi moja duša ne želi da živi
    Telo se pod prašinom raspada, od hladnoće krivi.

    Čuješ li me, osećaš li moje rane, dušu potrešenu i ruke hladne
    Shvataš li mržnju, izdaju – moje jade
    Hoćeš li se konačno smilovati i osloboditi me ove muke jadne ?!

Slične teme

  1. (neobicni) Fetisi (u granicama normale!!!!)
    Autor Aleksej_BASO u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 45
    Poslednja poruka: 12.03.2007., 17:20
  2. ko o cemu srbi opet o granicama
    Autor vispak u forumu Politika
    Odgovora: 1
    Poslednja poruka: 31.07.2005., 11:16
  3. Vodimo Ljubav a ne Rat! Making Love No War!
    Autor mile kuronjic u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 12
    Poslednja poruka: 30.04.2004., 20:14
  4. u kojim granicama...
    Autor ins u forumu Mobilna telefonija
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 15.12.2003., 16:43

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •