Pozdrav iz crne rupe - drugo izdanje!
Strana 1 od 3 123 PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 1 do 25 od 71

Tema: Pozdrav iz crne rupe - drugo izdanje!

  1. #1
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Pozdrav iz crne rupe - drugo izdanje!

    Roman Nede Kovačević "Pozdrav iz crne rupe"




    Svima koji su se poslednjih nekoliko godina interesovali za izdanje u obliku klasične knjige, kao i ostalim zainteresovanim:

    Konačno je izišlo drugo izdanje, pod brižnim pokroviteljstvom izdavačke kuće „Mali Nemo“

    Može se naručiti preko sajta:
    http://www.malinemo.co.yu/ad_libitum.html , ili na telefon 013/370-313

    Za sad ga ima i u knjižari “Belić” (kod “Kolarca”), a uskoro će biti i u mnogim drugim knjižarama u Beograd i Srbiji, o čemu ćete biti obavešteni.


    Iz recenzije dr Milana Mladenovića:

    “…Originalna kompozicija, aktuelna tema, uverljiva karakterizacija likova, priča koja drži napetu pažnju od prve do poslednje strane, čini da ovaj roman čitamo u jednom dahu.

    Komplikovani odnos oca i sina, suparništvo dva brata, prepleteni katastrofičnim zbivanjima u poslednjih desetak godina naše Crne Rupe. Pustošne posledice ratova u dušama i telima ljudi. Pitanje odgovornosti i krivice za sve što nam se dogodilo...

    Lakoća pripovedanja, pitkost, na momente čak koketiranje s tzv. “petparačkom pričom”, ovde uopšte ne znače površnost. Jednostavnost izlaganja, svojom nenametljivom snagom, upravo omogućava spisateljici da u svoje delo sugestivno utka svu kompleksnost pitanja koje pokreću pomenute teme.

    Koreni dobra i zla u nama, mogućnost pokajanja, oproštaja i iskupljenja. Čovek kao stranac samom sebi i drugima i svoj najveći neprijatelj. Kako pomiriti zlo u svetu s Božjim postojanjem?

    Neprestano krećući se tankom, često nevidljivom, linijom između jave i sna, Pozdrav iz crne rupe pokazuje nam svu relativnost, suštinsku neuhvatljivost onoga što nazivamo ´stvarnim´…”
    Poslednji put ažurirao/la Милунка Савић : 19.04.2008. u 20:19



  2. #2
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Početak romana


    Stojim na Bulevaru, kod tramvajskog depoa. Prodajem cigarete. Odjednom, glasovi: “ide murija”. Talas navratnanosnog skupljanja robe, beg po haustorima, dvorištima, i ulici, samo da je u suprotnom pravcu od policijske patrole. U grupi, po inerciji u beg krećem i ja. Ali ubrzo, na svojoj jakni po leđima i kragni osećam dodir, i hvatanje. I čujem glas: Stoj! Ne mrdaj! Ja slušam naredbu. Ne samo zato što me te ruke zaustavljaju čvrstim stiskom za mišicu, već i zato što ne želim da bežim. Odjednom je iz mene istekao sav poriv za begom. Mirno puštam da mi otmu boksove “Winstona” i “LM-a”.
    Ali kad policajac, koji me spopada s prednje strane, kaže: daj isprave, ličnu kartu, brzo, u meni se odjednom rađa nekakav prkos, i meni samom čudnovati otpor, te oštro, bez imalo straha, odvraćam, nemam! I da imam, ne bih ti dao, da znaš!. Pokušavam da se otmem. Policajcu je to kao crvena marama biku, čvršće me steže, promuva me, vuče napred, potežući pendrek, i udarajući me, tim žešće što se više opirem. Uzvraćam policajcu, i ovom, i onom drugom, koji pokušava s leđa da me gura. No u sledećem času, ja, okrepljen nekom čudnovatom snagom, uspevam da se oslobodim obojice policajaca, odgurnem ih. S osmehom smešanim od trijumfa, prezira i podrugljivosti, zavlačim ruku u jaknu. Policajca vodi dobro naučeni, nezaustavljivi refleks, on otkopčava futrolu, dohvata pištolj, pre no uspem izvući ruku iz jakne. Puca u mene.
    Ne osećam nikakav bol. Samo udar u grudi i vrućinu u njima koja se širi. Padam, polako, kao u slow-motion sceni. I nisam ni malo zapanjen. Naprotiv, osmehujem se. Možda bih se zatim i grohotom smejao, da imam za to vremena i snage. Jedino još, u trenu kada mi se telo susretne s asfaltom, uspevam konačno da izvučem ruku iz jakne.
    Moja šaka se otvara. Iz nje na pločnik, lagano, uz tihi zveket, ispada mala Davidova zvezda.
    On odjekuje arijom Hora Jevreja iz Nabucca: Va pensiero, sull’ ali dorate.

    Tonem u gustu, sveobuzimajuću tamu. Lako, kao u san.

  3. #3
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Nekoliko odlomaka

    Luka mi priča brzo, pomalo nesređeno, sav još pod utiskom.
    Penje se ka stanu. Kad stigne do donjeg odmorišta pre našeg ulaza naglo zastaje jer ugleda dvojicu uniformisanih pred vratima.
    Pritajuje se na tren, da ga ne primete, ali potom, shvativši da će se oni uskoro spustiti ka njemu, najpre polako, potom sve brže silazi. Oni za njim. Gone ga, a da to i ne znaju još. Ali onda jedan kao da shvati, hej, koraci, možda je on, da proverimo, idemo brže. Luka se još hitrije sjuruje niz stepenište, do parkinga. Čistina šta sad, promiče mu kroz glavu, bolni strah pod rebrima, gotovo, hvataju me.
    Ona dvojica silaze u trku. Ali nema onoga mladića koji je sigurno traženi. Kako je brz, gde li je nestao.
    Osvrću se okolo, pregledaju kutke parkinga. Ma, verovatno je stigao na ulicu, a tamo nam ne može umaći, požurimo
    A šta to vi radite, molim vas, preseca ih glas. Osvrću se i ugledaju čoveka koji upravo izlazi iz svoje lade samare, pravo ispred njih.
    Tražimo obveznika, umače nam maločas, vi mora da ste ga videli.
    Čovek je ozbiljan, okleva nekoliko trenutaka odmeravajući ih. Onda odgovara, naravno, otrčao je onamo, desno, baš sam se pitao zašto toliko žuri.
    Hvala, idemo, stići ćemo ga.
    Kad su sasvim zamakli, čovek polako prilazi svom prtljažniku i otvara ga uz reči:
    U redu je, otišli su, Luka, sad možeš slobodno.
    Uzbuđen, ali s ogromnim olakšanjem izvlači se Luka iz prtljažnika. Kad stane na noge, ne nalazi odmah reč. Nemo gleda u čoveka koji mu je otvorio vrata i sačekao dok iziđe. I koji srpljivo čeka da Luka dođe do prvih reči. Čovek je crnomanjast, visok, mršav, očiju krupnih, tamnih. Te oči su nasmešene, blagonaklono, ali nekako setno.
    Ja... ne znam kako da vam... Mnogo hvala. Onda se malo bolje zagleda i priseti.
    Hej, ta niste li vi...? Ono smo vas pre nedelju dana useljavali...?
    Da, momak, tako je, David Alkalaj, da se još jednom upoznamo.
    Luka se priseća, je li Isak vaš sin? Već smo se upoznali, i igrali nekoliko puta basket. U, moćan je, moram priznati.
    Jeste atleta, svaka mu čast, odista dobar, nije što sam otac… Setne oči obasjava ponosni osmeh. Ali bi mogao, dodaje, malo vrednije trenirati, nije dosta talenat. Kaže to bez prekora, s ljubavlju za sina. Onda se prisetim još, kaže Luka, a hvala vam i što ste nam ovaj koš pred zgradom popravili. David odmahuje rukom, nema na čemu.
    I na kraju ga zamolim, dovrši Luka, da nikako ne kaže ćaletu. Kevi može.

    Da li je zbog toga otac zatim rezervisan prema novim komšijama, iako se svi mi ostali s njima zbližavamo? David poštuje Lukinu molbu, čuva tajnu, ali otac mora da oseća njegov suprotan stav. Oseća, jer ovaj ništa s njim na tu temu ne govori. Upravo, svesno izbegava, iako otac pokušava da ga navede.
    Ipak, u drugim temama, otac i David uspevaju naći jedan drugog. David je profesor muzike, gitare. Filolog- amater, kako sam kaže, apsolvent španskog i italijanskog. Iudeo-espańol, ladino. Naročito proučava i svira muziku sefardskih Jevreja.

  4. #4
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Toga prepodneva, prethodno pažljivo proverivši da li je na vratima zaista poštar, majka prima pismo iz Rima i sva radosna odmah obaveštava o tome telefonom Luku, koji je prethodnu noć prespavao kod devojke. Zatim isto javlja i meni. Iako ne bih mogao reći da sam posebno obradovan, odmah odlazim do kuće roditelja, Shvatam da me na to tera želja da prisustvujem trijumfu - spram oca.
    Brzo stižem, ne stanujemo daleko. Zatičem majku u neskrivenoj radosti, i oca ćutljivog, obavijenog svojom večitom težnjom da ne ispolji osećanja. Premda se trudi da bude krajnje ozbiljan, oči mu odaju zadovoljstvo, ponos što je Luka dobio poziv za Rim.
    Prožima me čudnovata mešavina osećanja. Ima tu i one poznate netrpeljivosti, prema ocu, ljubomore na brata. Ali ono što me zbunjuje je izvesno zadovoljstvo, a ono nije samo plod rečenog osećanja trijumfa
    A onda shvatam. Otac je sada prvi put za Luku stegnut u iskazivanju osećanja.
    Zatim majka (namerno više meni nego ocu), nakon prvobitne radosti, zabrinuto kaže, Luka nije poslušao savet da ne dođe i verovatno je već krenuo. Time otac kao da dobija priliku potisnuti svoje unutarnje borbe, novim prelaskom na mehanizam “napad-odbrana” i govori po ko zna koji put, i dalje se neodgovorno igrate s ovom državom. To je krivično delo. A ja ga izazivam, onda sam prijavi sina, ionako on uskoro stiže ovamo.
    I opet u meni smešane misli i osećanja, prema ocu, bratu. I zašto da izigravam mirotvorca, isterujem besmislene pobede nad “točkom istorije”, kad pobede nad njim zapravo ne može biti? Neka ga pokupe, kao što su, uostalom, tolike druge. Zašto bi baš on trebalo da izbegne tu, izgleda, opštu sudbinu...?
    Ove misli prekida zvono na vratima.
    Pomisao da brat još nije mogao stići iz Zemuna, gde mu živi devojka, a zatim i nova, nepristojno duga zvonjava, širi u meni, mimo volje, po čitavom telu, hladnu jezu.
    Ne stižem da sebi postavim pitanje otkud ona, jer ja sam krećem ka vratima, da ih otvorim. Krećem, uprkos molbi u majčinim očima da to ne činim, nego da se opet pravimo kako u stanu nema nikog.
    Idem, i otac me gleda iznenađeno. Ne znam tačno zbog čega. Je li i on isto nameravao, ili samo zato što sam to baš ja.
    Idem. A zapravo ne znam zašto nisam ostao. Možda bi kao mnogo puta pre, odustali. Ali opet neminovno mislim na brata. Možda je bolje da uđu što pre, dok Luka još nije tu, i odu pre nego on stigne. Računam da još nije blizu zgrade, gde bi mogli da posumnjaju ako ga na ulazu ili u hodniku sretnu. U sebi molim majku da me razume, iako zapravo nisam siguran šta bi bilo bolje. Ne znam. Možda bi slično bilo da se pravimo da nema nikog. S istom nelagodnošću shvatam da zapravo sve zavisi od toga gde se Luka trenutno nalazi. U tome času se opet ljutim na njega. Stvarno, zašto se nije strpeo?
    Hoćemo li pustiti sada ove, u stvari je svejedno, kažem najzad sebi, navodno razrešivši unutarnju borbu. I, konačno stigavši do vrata, polako ih otvaram.
    Na njima su dvojica maskirnih gavrana s belim uprtačima. Jedan visok, crn, krupan, sitan drugi i plav, kost i koža. Prvi, mojih godina, drugi sasvim mlad. I baš taj mali plavi prvi uzima reč. Trudi se da bude sušta ozbiljnost, ali mi izgleda groteskno, jer ne uspeva potpuno obuzdati mladost i živac. Kao da se neugodno oseća što su ga uglavili u uniformu. Pa mi ga je u momentu nekako žao. Vadeći papir iz velike kožne fascikle, izgovara:
    Konstantinović Luka. Poziv za vojnu vežbu... Pošto situacija iziskuje, odmah treba da pođe s nama.
    Ćutim nekoliko trenutaka, gledajući u njegovu ruku s pozivom, pa u onog drugog, onda opet u poziv, zatim na upravo pristigle roditelje, pa opet na onog s fasciklom. Sve polako. Ti trenuci, čini mi se, traju kao stoleća.
    A onda čujem sopstveni glas. Koji, začudo, ni malo ne podrhtava:
    Eto... Najzad me uloviste... , čak se i osmehujem usiljeno. Gde treba da potpišem?
    On mi pokaže. U magnovenju lovim mu izraz neke vrste trijumfa. Ali i olakšanja. Razmenjuje ga s onim drugim. Nemaju nameru da me legitimišu, najvažnije im je da sa svoga spiska mogu da skinu još jedno ime. Potpisujem brzo, “Luka Konstantinović”.
    Daveći bol od prizora majčinih očiju punih patnje i nade, gledam je tako da ona odmah zna šta sam pomislio. I sama je dobro svesna: “neko od nas dvojice mora”. Prilazim joj, i ona me prihvata u kratak ali čvrst, topal zagrljaj. Osećam ogromnu zahvalnost što me razume, i neku vrstu olakšanja. Šapnem joj, zovi posle Đurđu. I poljubi Saru u moje ime.
    Na trenutak raznežen, prilazim i ocu u sličnoj nameri. Ali, on odbija i ruku da mi pruži. U njegovom izrazu mešavina je zauzdane ljutnje, nezadovoljstva, skrivene boli, razočaranja, i nekakvog prezira, osećanja da je izdan. Ali posebno nervoznim čini ga što u sledećem času mora da pregrmi napad kašlja. Posle njega izgleda vrlo mrzak sam sebi. Po principu našeg zlog začaranog kruga, zlurado se podsmehnem, tako ti i treba.
    Uputivši još jedan izvinjavajući, topli pogled majci, ubrzavam korak ka vratima, i skoro hrlim onoj dvojici.
    Silazim polako niz stepenice sa njima, gotovo - razdragano.
    Na kapiji zgrade pravo na nas nailazi - Luka.
    U prvom trenu srce mi zamire.Ali potom mi kroz glavu munjevito bljesne odluka: bez zaustavljanja nastavljam napred, pravim sebi prostor lako odgurnuvši brata u stranu, sklanjam pogled, ne govorim ništa. Ukratko, pravim se da ga ne poznajem. Još malo ubrzavam korak i nastavljam ulicom, ne osvrćući se. Ova dvojica ništa od svega toga ne primećuju. Valjda to pripisuju mojoj nervozi. A ja tada već osećam strahovito olakšanje, jer mi do svesti dopire saznanje da je efekat postignut. Ne čujem iza sebe pozive Lukine, niti pritrčava da upita o čemu se to radi. Od silnog iznenađenja nije u stanju slovo da izusti. Bar za neko vreme. Ali ono je dovoljno da odmaknem s onom dvojicom i uđem u vojni kombi, koji se nalazi iza ćoška. Obliva me neka čudnovata radost. Radost boje trijumfa i nekog neobičnog prkosa. Odjednom sam tako lak, i sve mi je divno, a da ni sam zapravo ne znam zašto je tako. Tako mi je sve lepo, da bih se izljubio i izgrlio s ovom dvojicom, i ostalim momcima, kojih je već nekoliko u sivomaslinastom kombiju. Nemam nikakvih misli. Jedino mi negde u grudima tiho odjekuje: “Luka može u Rim”.

  5. #5
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    U rovu, nas šestorica..
    Neprijatelj puca, nadleću avioni, i bombarduju. Naši avioni.
    Iznenada, naredba - juriš. Petorica kraj mene kreću. I ja bih krenuo, ali u tome času ispada mi kontaktno sočivo. Ono sa -10.
    U prvi mah sam totalno zbunjen, dezorijentisan. Na to oko skoro ništa ne vidim. To je neka pihtijasta, jedva prozirna, sverasplinjavajuća masa. Čini izvrsnu smesu sa okolišnom zapadnosremskom sivom izmaglicom.
    Instinktivno posežem rukama dole, a zatim se i celo moje telo stavlja u službu traženja sočiva. Uronjavam obema rukama u blato. Jedina mi je misao: “gde li je, moram ga naći?”.
    Tražim ga, tražim, brljam po blatu... Kako vreme odmiče a ne nalazim ga, sve sam grozničaviji. Kao narkoman u krizi. Tražim, i dalje s istom upornošću, kojoj, ne znam zašto, ne umem da se otmem, iako sam svestan njene uzaludnosti.
    Konačno, nezadovoljan, iznerviran, nevoljno odustajem od traženja. Pokušavajući da se priviknem na ćoravo gledanje, polako krećem gore.
    I tek što stignem do nivoa zemlje, u ono oko sa sočivom zaurla prizor: ispred, nekih 80 metara, ne umem dobro da procenim, moji drugovi padaju, pokošeni kao snoplje, avionskim mecima. Zatim ih veliki oblak prašine potpuno zaklanja, a moje uši zaglušuje eksplozija. Jedna. Dve. Tri... Ne brojim ih više.
    Nevericu odguruje instinkt, i ja sklizim opet dole u rov, osluškujući čvrsto sklopljenih očiju.
    Dok ležim, čvrsto grleći zemlju, još neko vreme čuje se brujanje aviona i odjekuje paljba iz njih, i nekih drugih oruđa.
    A onda - tišina. Mrtva, zaleđena tišina, kakvu nikada pre nisam doživeo. Kao da je s drugog sveta. Ledi mi krv i misao. Mene celog.
    Potpuno sam nesposoban da se pomerim. Možda ni ne dišem. Ni svoje srce više ne čujem. Ni odjek svesti. Jedini bljesak njen je: ja ne postojim.
    Ne znam koliko vremena prolazi. A onda se najzad, polako otkravljujem. I odmahujem glavom, ne verujući još.
    Odlepljujem se polako od zemlje, i izranjam lagano iz rova, kao nekada dok sam izronjavao iz dubokog mora. Poluzamagljeni pogled zgromljen slikom:
    Sva petorica... ono što je od njih ostalo, leži razasuto u bezbroj komada po zapadnosremskom blatu.
    Dok se lagano spuštam natrag ka dubini rova, suze mi klize. Najpre polako, pa sve jače, sustižu jedna drugu niz obraze.

    Preliva me odjednom strahoviti stid.

  6. #6
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Na platformi “Zvezde Smrti”.
    U odori Dartha Wadera - moj otac. Ja - Luke Skywalker.
    Borimo se besomučno laserskim mačevima. Dugo se već mačujemo, ali niko ne posustaje. On se, uporan kakav je, trudi da mi zada što više udaraca. Nosi ga žar kakav nikada pre nisam u njega video. Ali ja uzvraćam istom merom. Osećanja su mi kao i uvek spram oca smešana. Želim baš da se pokažem pred njim dobrim sinom. Tako što ću ga pobediti, biti bolji od njega. Istovremeno, jedan deo mene silno bi hteo da pobegne. Ne zato što se bojim borbe, već zgrožen mogućnošću da povredim oca, svoga oca, koji me - ubeđujem sebe - ipak voli, i koga, uprkos svemu, otrovno i gorko, ipak volim, čeznem za njegovom ljubavlju.
    Ali, ne prepoznavši u njemu ništa od borbe kakva je u meni, što se vidi i iz njegovog nesmanjenog nastojanja da me povredi, ja, ponesen po ko zna koji put zlim mehanizmom začaranog kruga, trudim se svim silama da ocu nanesem što žešći udarac, da ga pobedim.
    Borba je i dalje ravnopravna i ništa ne gubi na žestini. Ali onda, ni sam ne znam kako, moj mač uspeva da pronađe put kroz grudi očeve. Do samoga njegovog srca. U milisekundi bljesne mi kroz glavu nekakvo mučno, samoironično zadovoljstvo: eto, konačno sam i to uspeo. Došao do očevog srca.
    Oklevam još nekoliko trenutaka, ipak se pitajući: hoću li ja to, mogu li. Ili sam zapravo već odavno to učinio.
    Zato u sledećem času sjurujem mač pravo u očevo srce.
    Narednim pokretom po nezadrživoj inerciji izvlačim mač, i na vrhu njegovom nataknuto očevo srce.
    U prvom trenutku trijumfalno ga dižem visoko. Oblika kao pravo ljudsko srce. Ali, kad ga bolje zagledam, shvatim da je ono u stvari jedna savršena mehaničko-kompjuterska tvorevina. Kompleks žica i čipova.
    Uprkos tome što mu je izvađeno srce moj otac ne pada. Naprotiv, smejući se prezirno, metalinim basom Dartha Wadera, kreće ka meni, u nameri da nastavi borbu. Udara moj visoko podignuti mač, i zbacuje s njega svoje srce. Od siline udarca, ono odleće daleko u drugi kraj prostorije. Pada uz tresak, ali ostaje neoštećeno.
    Ali u tom času otac se krkljajući hvata za grudi. Pada na kolena, i dalje gnječeći grudi, vrat, besan na njih što ga ne slušaju, očajnički pokušava da utera u njih što više vazduha.
    Ne mičući se s mesta, ja sve to nemo posmatram. Stojim, paralisan, ne samo od iznenađenja. Nego me okivaju i osećanja prema ocu. I da hoću, ne bih mu prišao. Jer vidim kako se, sem boli i smrti, žestoko opire sopstvenom porivu da pruži ruku k meni i zatraži pomoć.
    Onda, konačno, stropoštava se na pod. Iz njega ističe i poslednji uzdah života.
    Ja još uvek stojim sleđen. Sleđen od sopstvene bezosećajnosti, i od neverice da je otac, evo, ipak...
    Ne znam koliko vremena prolazi.
    Onda ipak polako prilazim. Neka tamna, mučna slutnja preliva mi grlo i steže ga dok sam sve bliže očevom beživotnom telu. Lagano, drhtavih prstiju, skidam njegovu masku.
    Lik koji otkrivam pod njom nije moga oca. To je David Alkalaj.
    No nemam dugo vreme za iznenađenje i mučninu. Do ušiju mi sve jasnije dopire zvuk. Zvuk otkucaja srca.
    Okrećem se u pravcu mesta gde je bilo odletelo očevo srce, vidim ga. Ali otkucaj sada više nije u ritmu srca, već: tik-tak-tik-tak... Ravnomerno i brzo.
    Sveraznoseća eksplozija rasprskava me, i sve oko mene. Rasut sam u milijardu komadića, ali svaki od njih leti istim poslednjim osećanjem: samomržnjom. Ali nema kajanja. Nema oproštaja.

  7. #7
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Valjda Isak toliko peva, veseo je, katkad preterano bezbrižan, i da razbije nesigurnost. Kao kad sam u šumi pevuši. Odrastao bez majčinske ljubavi. Prividna lakoća, je li takođe oklop? Da li zato toliko vremena provodi s mojom majkom? Vidi u njoj naknadu majčinske ljubavi?
    Nikad ne govori na tu temu. Nema fotografije majke u svojoj sobi. Nego M.Callas, nekoliko. Da li i obožavanje Dive donekle predstavlja kompenzaciju za majku? Da li njegova nemarnost prema radu, lepršavost, iz toga vuče korene? Zato nema devojku? Je li patio što se otac nikad nije ponovo oženio, onemogućio mu da kroz neku drugu ženu nadoknadi majčinu ljubav? Da li je zamerao ocu zbog toga? Ona je za njega samo slika. Legendarna heroina. Od strane oca uspostavljen nedodirljivi kult. Svetinja koju poštuje, jer ga je rodila. Ali ne može da je voli, jer je ne pamti. Treba mu živa i topla majka.
    Naslutim to ponekad, ali više od Davida nego od Isaka. Možda je trebalo, kaže David, ali ja naprosto nikad nisam mogao, posle moje Rebeke. Dok to govori, seta mu u očima raste. Pogled beži u ćutnju. I ništa više o tome.

  8. #8
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Đurđa mi je dozvoljavala da viđam kćer tačno koliko je sud odredio, ni sekunda duže.
    Bolela su me Sarina pitanja, zašto smo se rastali mama i ja. Nisam znao šta da odgovorim, izmišljao sam, okolišio. Ali detinja oštroumnost to nije prihvatala, pa sam, i pored sve ljubavi za kćer, počeo da se osećam nelagodno s njom.
    Ta nelagodnost se pojačala kad sam shvatio kako se dete počelo udaljavati od mene. Dosađivati se sa mnom. Brzo se zasićivala društvenim igrama. Starmala. Zamerala mi da sam neuredan i lenj. U svemu je ona najbolje znala kako treba. Prava kći svoje majke. Sve češće sam hvatao sebe u stanjima iz vremena neposredno po Sarinom rođenju.
    Zašto ne kažem otvoreno? Hvatao sam sebe u novoj netrpeljivosti prema rođenoj kćeri. U mržnji.
    Jesam li ja uopšte ikada stvarno zavoleo svoju kćer, ili je to zapravo uvek bila i ostala samo prerušena griža savesti što sam je mrzeo kad se rodila?

  9. #9
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Majka priča zabrinuto. Al..ka..laj ... Alkalaj Isak… jedva uspe da pročita ... Hm, mali Jevrej, kaže više za sebe, osmehujući se, s izrazom, lake zluradosti, je li tu stanuje? Zvonim, niko se ne odaziva. Šta ste vi, komšinica, bi li ste vi to potpisali, ionako je samo formalnost.. A otadžbinu braniti je dužnost i čast!. Da, ali koju to, mislim u sebi. Ne bih, kažem ledeno, nedodirnuta njegovim patriotskim izlivom u tuđe ime, a mislim, njima je odvođenje naše dece u vojsku bez zemlje formalnost. Osmotri me kao da mi to s lica čita, pa kaže, suženih kapaka, ušiljenog pogleda, kao da se seti, a da nije možda unutra, samo neće da se javi, i to smo imali. Ne znam gde je, kažem. Ako ste zvonili, a niko se ne odaziva, to je za mene, i po svakom bon tonu znak da nema nikog. Ljutiti pogled, ali uzdržava se. Dobro, ali, biće on tu kad tad. Strogo, trijumfalno, i ode, bez doviđenja. Deco moja, bože, šta vam čine…
    Isak kad čuje, u prvi mah kao da ne zna šta bi rekao, gleda je dugo. Oči opet lutaju. Hvala, g-đo Natalija, kaže najzad, i spusti glavu, kao da traži nekakvo izvinjenje. Detinje se osmehne, i ponovi, hvala, kurtoazni dodatak, nije trebalo. Nema na čemu, uvek bih to uradila, kao za svoga sina što sam. Da, ali, drugo je Luka... kaže Isak. No, naglo o tome prekine, i osmeh mu se razlije licem. Nego, da li bismo mogli opet malo. Majka to shvata. A valjda je i njoj slično. Da, evo možemo odmah, ako hoćeš. Baš sam i mislila nešto da proradim... La donna e mobile, odjekuje po kući. Oaza.
    Jedan od razloga što su se preselili, da ih ne bi stigao poziv, priznaje David. Neko je od komšija prijavio, sigurno, inače ne znam kako bi saznali kuda smo se odselili. Ogorčeno kaže David, iako se trudi da ogorčenost skrije, i ne osudi previše. Majka spominje izeku o komšijinoj crknutoj kravi. Neko ovde uživa da potkazuje. Pogotovu one s imenima poput Alkalaj David i Isak.

  10. #10
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Dogovor za sledeći put u kafiću Zlatni rog.
    Nerviram se, prevoza nigde, trebalo je da sam već tamo uveliko, ljutim se, na gsp… evo ga najzad.. gnev mi prelazi na putnike što preko mene, koji sam na vratima, na pola noge, navalili da uđu. Kondukter, krajiškog naglaska, viče skinite se, kamo ste navrli, zar ne vidite da je prepuno, a vi gore, malo prema sredini, pomerite se, pobogu… tko me sastavi s vama ovdje. A ko ti je kriv što si verovao nekima da će te braniti, zbog vas dođoša nam je ovako. Da sam moga drukče, ne bi nikad niti doša, u ovu balkansku kasabu. Idi natrag ako je tamo civiliziranije. Bar civiliziranije ubijaju, no ovi ovdje ... Iznenada, jedan glas iz dubine autobusa, sve bliži sredini, nemoj da vam ja sad bacim kašikaru, pa će bit dovoljno mjesta u autobusu. Majstore, zaustavi, ovaj se ne šali... Krupna prilika u maskirci probija sebi prostor na platformi, uzdignute ruke u kojoj je - šipak načinjen prstom. Mukla tišina, nagli prasak maskirnog smeha prelazi u dugotrajni grohot. Od kojeg mi neka mučnina raste u želucu. Gde je već moja stanica, mislim, jedva čekam napolje. Ostali putnici i kondukter se zgledaju nemo, a samo vozač tera dalje kao da se ništa ne dešava.. Onda stanica, grmalj naglo prekine smeh, mrtav uozbiljen, prođe ledenim pogledom po svima, proguravši se do izlaza, pre nekih koji bi takođe da iziđu. Kaže takav, e, nemate vi pojma ni o čemu… I silazi.
    Nastavljamo zgužvano, truckavo putovanje. Misli mi se vraćaju na glavnu brigu, što kasnim. Na sledećoj stanici novo nerviranje kad shvatim da sam promašio i trebalo da iziđem na prethodnoj, kad i “maskirac”.
    Konačno, posle svih muka i sa sat i po zakašnjenja stižem pred dogovoreno mesto. Ali zapanjeno zurim u prizor ispred sebe. Ograđen prtostor, plavi se od policijskih kola i beli od ambulantnih, povici dopiru do mene odbij, udalji se. Do nosa stiže miris paljevine. Demoliran kafić, odvaljena vrata, srča svuda, shvatam da je i gazim, jauci, tihe kletve, komentari neizbežnih znatiželjnika koje ni neproboj policijske zapreke ne može sprečiti da zadovolji nesnosni poriv radoznalosti. Glasovi komentara. Ušao je lagano, seo za bar, poručio lozu, i kad je zavukao ruku u unutrašnji džep maskirke umesto novčanika izvadio kašikaru, zubima osigurač, rekao, nemate vi pojma i...

  11. #11
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    David mi jednog od sledećih dana kaže: našao sam ti posao. Jeste noćni, u jednom kiosku. Ali ti si ionako noćna ptica. Dobro je plaćen, a ima i socijalno. Da se više ne preopterećuješ rizičnim poslovima. Mislim, možeš ti i da nastaviš ovim tempom, ali ako ja smem reći... mislim da je ipak dosta bilo. Dovoljno si se iskupio, i pokazao kao dobar sin i bolji brat. Bio si spreman da podmetneš svoj život za njegov. I to se jedino računa, a ne neki nejasni motivi, za koje ne znaš da li zapravo i postoje, komplikovani odnosi, pranje krivice, i slično. Luka je živ i zdrav, i to je najvažnije. I piši, javi se bratu…
    Pogleda me s osmehom, značajnim, pronicljivo. Da, te tamne sefardske oči proziru me skroz. Tako jednostavno, diskretno. I s puno ljubavi, razumevanja. Gledam ga, dugo nemoćan za reči. Tiho divljenje. Istovremeno i lako negodovanje. Otkud njemu pravo da se meša? Ali Davidov izraz razoružao me potpuno, odvratio prvobitnu nameru da reagujem kao nezrelo dete.

  12. #12
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Isaku jednako spominjem pasoš, tako bih voleo da ga uzme. Koleba se, ali na kraju uvek kaže ne.

    Znaš, Stahu, da je ovde sve normalno, možda bih baš tada više izbegavao. Nekako mi se čini da baš sada treba otići. Zapanjio me. Molim? Baš sad? Kako bre, Isače, baš sad, kada... Ne znam, tja... Ali, imam osećaj da treba. Sleže ramenima nehajno, opet njegov dobro znani način, s osmehom. Nije štos bežati. Kako nije, kad bi svi da pobegnu. Hm, pa možda baš zato, što svi. Opet sleže ramenima.
    Ne, odista ga ne hvatam. Da li je i to nešto kao avantura, poput onoga prenoćivanja u policijskoj stanici? Je li to njegov način za borbu protiv mraka nad nama i u nama? Ne filozofski, ne smišljeni, nego izvorni.

    Trudi se da izgleda bezbrižno, i zrelo, ali osećam ispod dete. Bojazan. I samoubeđivanje da će sve biti u redu, da rat neće dalje, po sistemu fitilja. Ali, ako ima strah, zašto onda odbija da mu nabavim lažni pasoš, kad i David kaže, sine, zašto ne bi probao. Molećivo i zabrinuto, ali bojažljivo, kao da se plaši da mu to predloži. Ne zbog straha od mogućeg hvatanja i kazne, već od činjenja nečeg lošeg, nepoštenog.

    Nema “sudbine”, kaže majka, svako je odgovoran za svoj život.
    Kažem joj, zašto ga ti ne ubediš. Tebe bi najpre poslušao. Ne mogu, odgovara, niti iko. Jer ne znači da ja, iako u svoje čvrsto ubeđena, držim ključeve istine. Ako on ne oseća to kao svoje, ne vredi. Ne smeš ga izlagati ako se plaši. Dok sam ne poželi, ne možemo ništa.

  13. #13
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Isak došao na Bulevar da me vidi i pita koliko ću još biti tu, da posle odigramo basket. Priča mi zaneseno o najnovijoj pobedi Lakersa nad New Yorkom. Iznenada, komešanje, huk, širi se vest, patrola, opšte davanje u beg. Iz daljine se razaznaju sve bliži policajci. Isak gleda okolo nekolio trenutaka, razmišlja, onda zgrabi od mene boksove cigara pre no mogu da reagujem. Beži, Stahu, odgurne me ka sporednoj ulici. Zbunjen sam. Ali, Isače... Beži, prekine me, samo što nisu, beži, bolje je... I pogleda me tako da znam da ću poslušati.
    Policajac ga dohvata, udara po leđima, zavrće ruku, otima boksove cigareta, psuje, gura, hajde, polazi, majku li ti... Pokupe njega i još četvoricu. Odvode ih sve u maricu. Iz prikrajka nemo gledam, grčevito hvatajući vazduh, hladan me znoj obliva. I tek sad zapravo postajem svestan šta se desilo. Premećem po glavi. Moram kući, da vidim s majkom i Davidom šta…
    Ispričam im. Zaprepašćeni. David grize donju usnicu do krvi. Isak moj, bolnim šapatom istisne. Idem odmah do stanice. Ali u to telefon, David se sjuruje na slušalicu. Isak zove, kaže dobro je. Bio kod sudije za prekršaje, proći će samo novčano, ali ga moraju zadržati do sutra.
    Sutradan se vraća kući. Nema tragova udaraca , ni umora, čak je, rekao bih, veseo, onaj večiti Isak, kao da je bio u dečjoj pustolovini, a ne u policiji cele noći. Otac ga prihvata s olakšanjem. Hvala Bogu, dobro si… A Isak će, drugo nije moglo, onda bi Staha ulovili, a posle možda, frka, kad prokuže da je s ratišta, ko zna kakve komplikacije. A meni, ništa, samo treba novčana kazna da se plati. Isače, pobogu, pa šta je bilo, jesu li te tukli, pita sad i moja majka. Isak s večitim nehajnim osmehom, kao dete neku zanimljivu igru, kaže, malo, ali ne jako. A kad sam počeo da pevam, onda više nisu. Možda im je to bilo prevelika tortura, obešenjački se nasmeši. Bože, pitam se, je li odista on to sve shvata kao igru, ili mu je to način da ubije svoj strah, nikad ga neću uhvatiti. Da, nastavlja, pevao sam im. Isledniku me odveli. A, ti si Jevrej, jel’ da?... (eh, što volim kako uvek zapletu jezik mojim imenom), pa me odmeri pomno. To nije antisemitiski pogled, nego izraz čuđenja nad neobičnošću imena. Pogled iz susreta s nekim ko “nije od njegovih”. U suštini dobronameran. Navikao je valjda da su “njegovi” samo oni sa “ić”. Neki fin čovek, ljubazan, a voli i muziku, samo, pita, znaš li bre, nešto naše, pusti više te žabare, možeš li mi Ječam žnjela, ili Moj golube. Naravno, kažem, i zapevam. A on stao, sluša, ne pomera se, a onda i sam malo za mnom. Kaže svaka ti čast, momak, šta bre, tebi trebaju ovakve gluposti, šverc, ti bi trebalo muzikom da se baviš, tome se posveti, kad ti Bog dao… A onda se uozbilji. Znaš, za ovo je i do godine dana. I više, ako se ustanovi da si recimo, dilovao devize, što nije isključeno. I zamisli, sad te ja pošaljem u kpd, i lepo ti utrem put za pravog kriminalca. A ti, vidim, nikad kažnjavan nisi bio, niti si za ovo, iskreno rečeno, a valjda te slučajno snašlo, od nevolje, ne zabave. Nego da se mi lepo dogovorimo. Ovoga puta, nek bude samo novčana kazna. I da mi obećaš da ti više nikad neće pasti na pamet da ovo radiš. Čak iako si bez para, eto, možeš da zaradiš svirajući i pevajući, na ulici, u kafani... Nemoj da ti nedostatak para bude izgovor za nepoštene radnje. Znaš, kažu, naterala ga nevolja. Ne. Nema nevolje, sam odlučuješ kojim ćeš putem ići. Kaže, a ja mislim, vidi, kao da slušam vas, tetka Natalija, kad kažete ono o mogućnosti izbora koji svi imamo, bez obzira na “okolnosti”... Ne znam da li blago ironiše na reči moje majke, ili samoironiše. Ali i dalje je to isti neuhvatljivi, dragi dečak.
    Isak, kao junak Šagalovih slika.

  14. #14
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Šta su poslednje misli, osećanja, očajnički otrgnute od boli i užasa smrtnoga ropca? Da li, sem neizbežnog iznenađenja, gnev na sebe, što ovog puta ne može da pobedi telo? Koja je zadnja slika u tim očima? Visoka zgrada Opštine Vračar? Krovovi pijačnih tezgi sa Kalenića? Biblioteka “Petar Kočić”? Ili nebo iznad njih? U očima, čije boje više ne mogu da se setim? Ako sam je ikada znao.
    Gorčina, ljutnja, razočaranje? Sobom, iz nekih, ni njemu samom dokučivih razloga? Ili neispunjenim ambicijama, naročito u pogledu svoga starijeg sina? Zabrinutost za Nataliju Konstantinović, kako će podneti nagli odlazak? Ili ceo život preživljen iznova u jednoj sekundi? Postoji li uopšte zapravo išta od toga u času rastanka sa životom? Ili sve drugo guta iskonski strah od smrti, grčevita borba da se otme nezadrživo nadirućoj, sveosvajajućoj tami?

  15. #15
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Bratovljevo pismo iz Rima.
    Kao i uvek do tad, adresirano na majku. I u njemu novac. Ali novost. Premda obraćajući se majci, Luka zove mene, da za stalno dođem kod njega u Rim.
    Majci sam uznemireno, ljutito, rekao da odbijam. Jer me Luka zove ne zbog naprasnog napada ljubavi, već osećanja obaveze što sam ga spasao pred mobilizacijom. I rekao, ne želim ni njegove pare, sposoban sam za sebe da zaradim. I majci više para donesem, no što on šalje.

  16. #16
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Isak putuje. Pakuje se ćutke. Polako, kao da namerno okleva. Zapeva povremeno, kao uvek. I nasmejan je. Ali gledajući ga pažljivije shvatam da u tome glasu postoji drhtaj više. U osmehu odsev tamne seni. U sebi ga grdim, zašto ne pristade na pasoš, Isače, ludo dete naše. Ali još nije kasno, mogao bi i sada... Kao da želim da to čujem od njega. Osećam kako mi se grudva rađa pod grlom. Kao posle prebrzog gutljaja. Trudim se da je progutam, govorim sebi ono što je Isak nama, da nema razloga za brigu. Rat se neće proširiti na Bosnu, ljudi tamo su svesni... Majka. Iako se i ona trudi da izgleda uobičajeno, ozbiljnija je, ćutljivija no ikad. I David. Pošto se Isak spakuje, izgleda to opet onaj stari, kad se osmehne majci mojoj i kaže, hajde, tetka Natalija, da im priredimo jedan pravi recital! Sada neće moći da me slušaju duže vreme. I započnu. Muzika čini besmislenim sve strepnje. Možda smo posle svega previše paranoični. Sve će biti u najboljem redu. Kad se vrati, ili možda i pre, na nekom vikendu ili odsustvu, Isak će snimiti CD.
    Na železničkoj stanici, pozdravljamo se, dugo nam je svima u čvrstom zagrljaju. Otac ga dugo drži. Kao da ga nikad ne bi pustio. Opet u meni šapuće: Isače, još nije kasno da se predomisliš, samo kaži ne idem, da probamo ipak to s pasošem... u poslednji čas. Kao na filmu. Ali Isak to ne čini. Samo se još jednom s prozora pozdravi, nehajnog osmeha onog njegovog, i zapeva, va, pensiero, dok voz polako kreće. Mašemo mu, Isak nama. Udaljuje se, utapa u žagor, i bruj motora voza, zvuk glasa. Polako gubi iz oka, dok nam još uvek Isak maše.

    On je meni ovo namerno uradio, kaže David odjednom. Iznenađeno ga pogledam. Ali, ne dobijam odgovor. Njegov na momenat ozbiljan, sapete ljutnje pogled, pekriva usiljeni smešak. Ma, ništa. Zaboravi da sam to rekao…
    Trudim se da zaboravim. Ali mi neumitno dolazi pitanje: Da li ipak među njima dvojicom tinja neki nevidljivi sukob? Je li sin zamerio ocu što mu je uskratio nadoknadu majčinske ljubavi? Može li ta čežnja imati razumevanja za očevu bol i poštovanje uspomene?

    Zakletva. Sarajevo, naizgled mirno, ali pažljiviji pogled odaje ravnotežu straha. Napetost u vazduhu. I uveravanja s nadležnih mesta da se ovde neće desiti što je u Hrvatskoj. I samouveravanja.
    Isak je miran, nekako čudnovato spokojan. Ponosan što ispunjava svoju dužnost. David mi tiho kaže, našao je čime će pokazivati odgovornost. No, volim ja njega i nehajnog, neozbiljnog. Samo nek je živ i zdrav...
    Zanesem se katkad, eh, zašto mi otac nije bio ovakav... I odmah se postidim tih misli. Griža savesti...Opet.

    Isak u uniformi. Maskirnoj. Sapet opasačem, utegnut u čizme. Nelagodnost se trudi da prekrije nehaj-hinećim osmehom, zvanim “sam-u- šumi”. Sapeta razbacanost. Neuhvatljive oči, zatočene gorkim sivomaslinastim pogledom. Uniforma mu kao da je broj veća. Deluje krupniji no što jeste. Ali, ne nespretan. I tako, konačni utisak, na neki čudnovat način: stoji mu dobro. Setih se onoga što mi je kazao, da možda baš i treba sve ovako da bude. Ponovo se pitam: viša pomirenost, ili pomirenost ovčice?

    Iz pisama Isakovih: Odlučio sam da zapisujem. Nešto kao dnevnik, ali bez datuma. Šta ionako znače datumi?

    Iz dnevnika
    Sviram u vojnom orkestru, i pevam. Premda je ovde svakim danom sve manje razloga za pesmu.
    Provokacije, dobacivanje vojnicima, gađanje papirićima, a bogami i novčićima, ogriscima jabuke, trulim krompirom...

    Vojniče Kabiljo, počne oficir meni, a ja kažem, gdine kapetane, dozvolite da se obratim, ja nisam Kabiljo, ja sam Alkalaj. On u prvi mah zbunjen. Kako… ta nemoj mi tu… Zagleda se bolje i razmisli. Onda kaže, a jes, vala. Ali, ličite, bogamu… Našali se. Uostalom, šta mijenja stvar, Jevrej ti, Jevrej on… Poćuti, pa uz uzdah, zabrinuto, više za sebe, protne, a ako ovi ovdje nastave ovako, bogme ćemo svi iz ove kasarne bit Jevreji. Onda se s mukom nasmeje, kao da bi hteo oduzeti težinu izrečenom, ubeđujući i sebe i mene da će sve ostati samo na šali.
    Zakopka me jako. Čim uhvatim priliku potražim toga Kabilja.
    Gledamo se bez reči neko vreme, iznenađeni oba. Slične crte lica, plava kosa. Iste visine, stasa… Onda se istovremeno obojica bacimo u smeh. Vojniče Alkalaj, kažem ja njemu, blago karikirajući kapetana. Vojniče Kabiljo, on meni. Baš nam zabavno. A još više, kad ubrzo ustanovimo da sličnost nije samo fizička. Raul, to mu je ime, takođe obožava operu, sefardske pesme, košarku i pse. Nosi Davidovu zvezdu oko vrata.
    I zamolimo odmah da nas rasporede u istu sobu. Molba nam je, za divno čudo, uslišena.
    Raul je rodom iz Sarajeva. Završio trgovačku školu i već se zaposlio. Da pomogne majci, kaže. Ne zna za oca. Majka mu o njemu rekla samo: “nije te dostojan”. Znaš, kaže, mučan je to osjećaj, čitavog života, hvatat sebe u misli: svaki od ovih sredovječnih ljudi koje sretnem mogao bi bit moj otac. Ili je negdje daleko. I nikad ga neću upoznat. Jesi li pokušao da ga nađeš, izvučeš nešto od majke, pitam. Klima glavom setno. O, da, itekako… Al bez uspjeha. Nemam nikakav trag. A majka - neprobojni zid. Al i razumijem je. Sigurno se ponio neoprostivo loše prema njoj. I biće da mene nije ni htio. No, i pored toga, silno bi volio upoznat toga …Kakav god bio, otac mi je… Barem da ga pitam, zašto… Ako uopće i zna za me…
    Ispričam svoj slučaj. A ti, eto, kaže Raul, majke osta željan. Al tu što se moglo, viša sila…Poćuti, zamišljen. Potom, gotovo sa zavišću, čežnjivo doda, eh, blago tebi, s takvim ocem.

    Iz pisama
    Rano ustajanje je sjajna stvar.
    Divnih pasa ovde toliko. Većinom šarplaninci. Ali najbolji jedan nemački ovčar, Max. Niko nije smeo da mu priđe. Pravi gestapovac. A ja sam malo po malo, svojim strpljenjem, ljubavlju, uspeo. Druge cepa ko novinu, sa mnom se mazi kao štene, uši mu zavrćem. Nedavno se ovde oštenila keruša nemačkog ovčara, Lajka. Srećni otac je Max. Naš kapetan voli košarku, mislim da će mi uspeti da dobijem jedno štene za poneti kući. I pre kraja vojske.

  17. #17
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Iz tame polako izviru moji poginuli drugovi, još iz zapadno-sremske ravnice, i pitaju zašto sam ih izdao, zašto sam ostao. Proklinju kontakt-sočivo, i plaču. I ja sad, evo, najzad, zaboravljajući na sočivo, krećem za njima. Istrčim iz rova. Ali odjednom shvatim da tamo napred nema nikoga, ni jednog jedinog tela. Svuda tišina. Jedna užasna, nepodnošljiva tišina. I nigde nikog, ni ljudi, ni tela, ni kuća, razrušenih, ili u plamenu. Ničeg. Samo pusta ledina. Ja sam inače pogođen, izrešetan. Ne znam kako i otkad, ali krv iz mene ističe iz stotinu rupa, kao voda iz kante s rupicama za zalivanje cveća. Ali ja i dalje stojim onako. Stojim, i kad krv sva isteče.
    A onda shvatam da sam zapravo - kamen. Da sam spomenik, i da ću zauvek ovde stajati.
    Osećam se loše, hladno mi je, sve hladnije.
    Molim se u sebi, jer glasa nemam, da dođu, bilo ko, i sruše me, kao mnoge druge spomenike što su, poslednjih godina “osvešćivanja” i “raskrsta sa prošlošću”.
    Pitam se čega sam to spomenik.
    Izdajstvu, griži savesti, neodgovornosti, mržnji, patnji...? A možda - oceubistvu? Bratoubistvu?

  18. #18
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Iz dnevnika

    A ko zna, možda je trebalo da prihvatim pasoš… ma, neće se to proširiti na Bosnu. Neko mora stati na fitilj, inače, ode sve dođavola. Jeste napeto, ali ljudi su svesni šta bi bilo, pa se neće usuditi. A i spolja ovi neće dopustiti.

    Dvojicu mi drugara pretukli. Eno ih u vojnoj bolnici. Uh, bogme je sve čupavije. Ali, valjda neće dalje, neko će to morati zaustaviti... Sve češće ne izlazimo nikud najbezbednije ispade u kasarni. Ili nam dozvoljavaju civil kad idemo u grad, puste nas, premda, vidim, sve neradije. A prvo su kažnjavali za civil. Imao sam 7 dana ribanja WC u početku. A sad, ništa...
    Neki muslimani otiišli sami. Nisu se vratili od izlaska u grad. Jedan, s kojim sam baš dobar, samo se presvukao u WC-u kafane. Jesi li lud, šta to radiš, pitam ga, on kaže, ma ćuti, bolan, idem kući, zar ne vidiš da će ovdje... Molim te, nemoj me prijavit, nisi me uopće vidio... Ma hajde, nemoj, jel hoćeš da te kazne? Neće, oni sigurno više neće. Bit može samo gore ako ostanem, a i tebi bolan, gledaj se kako izvlačit... Posle ovog sam, bogme, malo zabrinut, ali ipak mu ponovim da ostane, a on uporan u svome, vidim ne vredi, nek ide, svako nek radi kako misli da treba...
    Ostavi me samog, ode hitro, i osetim se pomalo nelagodno u kafani, kad shvatim da sam opkoljen ne mnogo prijateljskim pogledima
    Napolje okupatori, osvane nam na kasarni.
    Bože, zar je moguće da me u Sarajevu naših putovanja na more, sirnica, pečenih kukuruza i baba-tetke Estere sada doživljavaju kao uljeza, ili nedajbože okupatora. Agresorske srpske vojske. Ja, Jevrej Isak Alkalaj, okupator i agresor. Kao da je ovo Golan, a ne srce moje jedine otadžbine Jugoslavije.
    Vazduh je sve napetiji kao kotao pod parom.

  19. #19
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Knjiga se sad može naći i u knjižarama:
    "Krug" (Makedonska 5 "Staklenac"), "Inicijal" (K. Mihailova 35-37), "Zepter" (K. Mihailova), SKZ (kralja milana), "Mamut" (, "Papirus" (Terazije)...

  20. #20
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Iz pisma Isakovog
    Divno je proleće. I ovde ih sve redom šijem u basketu. Maxov sin raste, biće vučina, donosim ga kad dođem, sređeno je.

    Iz dnevnika
    U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
    Jednom mi jedan priđe. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jače gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin američki krimić, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta će u kavani, i uopće ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, preneće tamo. A ovaj mene još jače steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim očima, da ti sad sunem ovo, u oči te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka čudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta će sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo... sklapam oči…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oči i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadača, povlači me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u četvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeći polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajući. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeći ga za ramena, konačno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit ćemo, bolan…

    Govorka se o kolektivnom povlačenju odavde, iako i suprotno, da treba braniti domovinu. O, mia patria, si bella e perduta, na niske si grane spala ako ćemo te mi, gušteri braniti... ali ništa još zvanično.
    Ostaju nam bar napolitanke i pivo.

  21. #21
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Unosi nam ugalj David, namerno ne da meni. Često ostane na večeri, do kasno, uz razgovor, pesme sefardske na gitari. Brine se za Isaka. Trudi se, i mi, ali negde duboko, kao da ne možemo da se potpuno opustimo. Nada, samouveravanje, ne može tamo ništa biti, otapa kamen pod grlom, on se polako opet stvori, i sve tako naizmenično, kako stigne koja vest. Na majci se ne primećuju unutarnje borbe, trudi se da unese raspoložrnje kao i uvek, ali ponekad ostane zamišljena, naročito posle vesti. Sad je i ona počela da ih sluša pomnije no ikad.
    David je inače uvek kroz sve provlačio ton melanholije. A sad je ona za nijansu tamnija, gorča. Slabo jede oduvek, sad još slabije. Baca se na razne poslove da bi što manje mislio, da ne bi slušao vesti koje su iz dana u dan sve nepovoljnije.

    Na cedulji, nalik konceptu za pismo, među stranicama dnevnika precrtano
    Oprosti, tata, hteo sam samo u vojsku, ne rat. Ovo nije moj rat, neću ga! U stvari, nijedan rat nije moj. Ja bih samo da protnem loptu kroz mrežicu pevajući. Nemoj se ljutiti, niti me grditi kad se vratim tata.
    Pitam se, nije li trebalo ipak da probam s tim pasošem... Oprosti tata što sam te u brigu bacio...
    Sirena za uzbunu, šta je ovo, pokret. Pucnji, tutnjava u daljini. Nešto se dešava. Moram da prekinem

    Za pismo ostalo samo
    Ovde je sve u redu, ništa ne brinite. Ne može nama ovde u vojsci niko ništa, čak i da nešto započne, kao što neće… Ma, neće, ne može dalje. Razum će nadvladati, neće dopustiti, svesni su...
    Pozdrav, do novog crossovera , uz, Va, pensiero, sull´ali dorate

  22. #22
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Bol lišenosti. Patnja. Nedostaje mi, o da, nedostaje. Nisam ni znao da toliko... Steže me u grudima. Kakva čudna teskoba. Pitanje: zašto si nas ostavio? Zar si morao? Razumem tvoju bol i bes, Davide Alkalaju, ali ipak, zar ti mi baš ništa nismo značili? O, da jesi, ite kako si sebičan, ako si mogao tako da odeš. Izložiš nas patnji. Zar nam nije svima dosta ona od gubitka Isaka? Bože zar opet? Isto kao... Izdan ostavljen, i od tebe, za koga sam mislio da si mi otac bolji od oca? Je li to moja kazna za greh, što sam pomislio tako? O, Bože, imam li pravo da se ovako osećam?

    Davide Alkalaju, kukavice sebična, bezdušna, čifutska, izdajniče, mrzim te, mrzim, ponavljam kroz suze, besa, razočaranja, napuštenosti, mrzim te, mrzim. I volim. Beznadno. Kao svoga oca.

    Razumi ga, kaže majka. Naš Isak... Suze je pobede na tren. Sve, sve, ali naša deca...
    Mislim da bura u meni jenjava. Ostaje samo ljubav i sućut. I bol nedostatka. Ali shvatam i drugo. Moram za njim. Da ga nađem i budem uz njega. Možda je tačno što kaže majka, da ne vredi, da je otišao s Isakom, i ne možemo ga vratiti. Ali ja ipak hoću da pokušam.
    Idem u veštičji bosanski lonac, da nađem Davida Alkalaja. Isaka?
    Majka dočekuje to čvrsto na nogama, kao i uvek.
    Znao sam da se brine, ali ničim to nije otvoreno pokazala. Nije rekla nijedno ostani, ni patetično zašto me ostavljaš?. Bio je to neki tihi, ali prkosni bol.

    Otišao sam.
    Raspitivao se, tražio, od jedinice do jedinice, često rizikujući život. Ali uporno nastavljao, kroz sve uzavreliji bosanski lonac.
    Ko vam je to, zatiče me prvi put. Ćutim, oklevam. Konačno, izgovorim. Otac. Peku me usne, peče savest. Po ko zna koji put.

  23. #23
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Nakon izvesnog vremena, prebačen sam iz šok-sobe na redovno odelenje bolnice.
    Opet me obuzima totalna bezvoljnost. Ležao bih, prikovan za krevet, i da ne moram. Majka jedva uspeva poneku reč da mi iščupa.
    Pošto odbijam da jedem, daju mi infuziju.
    Majka je zabrinuta, ali znajući da ne bi vredelo, ne govori mi ništa. No donosi mi uporno svaki dan hranu. A kad vidi da je ja neću, podeli je drugim ranjenicima u mojoj sobi.


    Na krevet do moga dolazi novi ranjenik. Mlad čovek, dvadeset i nešto godina, takođe bez noge, ali nema drugih povreda. Zato je aktivan, koristi štake kad god može, šeta po sobi, i čitavoj bolnici. Mladić, crne kratke jež-frizure. I vragolastih, a istovremeno dubokih, po njima me podseća na Isaka, zelenih, vedrih očiju, kakav je i sav, bez obzira na gubitak noge. Prva četiri dana me gleda bez reči, samo mi se osmehuje. Očito je zainteresovan, to ne može, i ne želi da sakrije. Ali iz pristojnosti mi se ne obraća.
    Petoga dana, on izabira jednu od jabuka, koje mu je prethodnog dana dala moja majka, jer sam ja odbio da ih uzmem, i polako je seče na kriške. Zatim pojede jednu, dohvata štake onako sa sve kriškama jabuke u ruci, silazi sa kreveta, ostavlja nož na stočić pored, i polako prilazi mome krevetu. Posmatra me netremice kratko vreme. Onda lagano, ali bez oklevanja, prinosi krišku jabuke mojim ustima, i gura je unutra. Od iznenađenja, i refleksa, ne mogu da odbijem. Prihvatam krišku, i pojedem je polako. Mladić, vrlo zadovoljan, kao da je neki važan posao uradio, široko se osmehne, i kaže:
    Tako!
    Kratko poćuti, pa uozbiljeniji, i s puno suosećanja (ne i sažaljenja), dodaje, ma, ne tuguj zbog noge, glavno da si živ.
    Taj otvoren i topao pogled, i ozbiljno-vedri ton, isprva sputavaju sve reči koje su mi odjednom nadošle kao poriv za odbranom i još jačim povlačenjem u sebe. Ali onda shvatam da me zapravo teraju na potpunu iskrenost. I ja spontano, a istovremeno sebi čudnovat koliko otvoren, najzad izgovaram:
    Ne tugujem ja zbog gubitka noge... Naprotiv... Već što mi je - ostalo živo sve drugo... Ostalo meni, a njih nema...
    Suza u grlu davi reč.On gleda nemo, i pažljivo, kao da me studira.
    Ali čita se u njegovom izrazu neko čudnovato dobro razumevanje, i već pomenuto suosećanje

    Bio je to moj prvi kontakt s Ivanom Poljanskim, dobrovoljcem iz Beograda.

  24. #24
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Ivan kao da je bio ponosan na gubitak noge. Govorio: ja sam bio spreman za srpstvo život da dam, šta je onda jedna noga?
    Moj brat je, kao i hiljade drugih, na svim stranama, zaveden, zloupotrebljen, govorila Ivanova sestra Jelisaveta. Nema “pravednog rata”, sve priče o borbi za slobodu, odbrani, služe samo da zalude narod.
    Znam ja. Znam dobro, odgovara Ivan. Svestan sam svega što Jelisaveta kaže. Ali ipak, nije mi žao. Ja volim taj svoj jadni, napaćeni narod, svoju Srbiju. Na to gledam i drugačije. Vođe, režimi su prolazni. Srbija je iznad toga. A teritorija i granice jesu zapravo najmanje bitne. Najvažnija je duhovna otadžbina, zajednička za sve one koji se osećaju pripadnicima toga naroda.

  25. #25
    Buduća legenda Милунка Савић (avatar)
    Učlanjen
    26.02.2008.
    Pol
    ženski
    Poruke
    35.932
    Tekstova u blogu
    14
    Reputaciona moć
    1009

    Podrazumevano Re: POZDRAV IZ CRNE RUPE - IZIŠLO DRUGO IZDANJE !

    Začuđen sobom, primećujem da mi je potrebnija kada nije blizu. A kad smo zajedno, opet postajem havarisana mehanička naprava.
    I onda se ponovo pitam zašto. Zašto mogu da satima sa Jelisavetom pričam, o filmu, klasičnoj muzici, mačkama i košarci. O sebi, osećanju neutemeljenosti, i čemera, svojim promašajima u životu dugo i predano da govorim. A da za sve to vreme ni jednog jedinog trenutka ne poželim da je prekinem kada mi govori kako sam za sve što mi se dešavalo, istina, najviše sam kriv, ali da se baš zato, i jer mi je duša dobra, još uvek dosta može ispraviti. Da treba da pišem bratu, i posetim ga, i da zovem kći, posetim i nju. Da je u stvari volim, samo me povređenost zaslepljuje. I sve u sličnom tonu. I kad mi govori o sebi, pogreškama i lutanjima, kako smatra da je prevelikim posvećivanjem poslu doprinela raspadu svog braka. Zašto ne mogu da je prekinem, onim što bi više od čitavog tog razgovora želela. Dugim, predanim poljupcem. Zašto ne mogu, ne umem da joj kažem: evo, tvoj sam, tvoj potpuno?

Slične teme

  1. NAJBOLJE RESENJE ( drugo izdanje )
    Autor IDI_DADA_AMIN u forumu Politika
    Odgovora: 104
    Poslednja poruka: 12.07.2008., 22:52
  2. SECANJE NA SRBIJU ( drugo izdanje )
    Autor IDI_DADA_AMIN u forumu Politika
    Odgovora: 47
    Poslednja poruka: 12.07.2008., 19:50
  3. Sta mislite sta su ystvari Crne Rupe?
    Autor P_R_E_D_A_T_O_R u forumu Književnost
    Odgovora: 113
    Poslednja poruka: 05.11.2006., 16:36
  4. Crne Rupe
    Autor fosilvaso u forumu Prirodne nauke
    Odgovora: 53
    Poslednja poruka: 13.09.2004., 21:01
  5. Crne rupe
    Autor la la la la u forumu Prirodne nauke
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 17.04.2004., 01:28

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •