- Poruka
- 6.825
U vreme kada je Francisko Pisaro osvojio Peru Inke su govorile da su za Tihuanako oduvek znali samo kao za razrušeni grad. Ajumare, najstariji narod u Andima, tvrdili su da je to bio grad prvih ljudi na Zemlji i da ga je stvorio bog Vira Kroče, čak mnogo pre rođenja Sunca i Meseca. Međutim, mnogo pre otkrića Tihuanaka, radoznali duhovi su naslućivali istinu o ostvarenjima naših predaka i naglašavali neobičnu prirodu izvesnih stvari o kojima su postojali izveštaji stari nekoliko vekova.
Postoji dosta arheoloških nalaza i zapisa koji ukazuju da su proizvodnja i upotreba električne energije bile moguće i pre nekoliko hiljada godina. U četvrtom veku naše ere, Sveti Avgustin je pisao o "čudesnoj lampi u drevnom egipatskom hramu boginje Izis, koju nisu mogli da ugase ni vetar ni voda."
Grčki putopisac Lukijan iz Samosate (120-180. g.) pominje da je u sirijskom gradu Hijeropolisu video "blistavi dragulj na čelu boginje Here, koji je noću osvetljavao ceo hram." U hramu Jupitera u Balbeku, Lukijan je zapazio i "sijajuće kamenje'.
0 tehnološkim dostignućima starih naroda nije lako suditi ni na osnovu arheoloških nalaza. Navedimo samo jedan primer. U Bagdadskom muzeju čuva se petnaestak centimetara visoka posuda od pečene ilovače. Potiče iz perioda od 227. do 126. godine pre naše ere, a pronađena je u blizini Kujut Rabua u Iraku.
Arheolozi tvrde da se takve posude nisu nikada koristile u domaćinstvima Mesopotamije. U posudi se nalazi bakarna cev dužine 26 mm, sa obe strane zaptivena smolom. U sredini cevi se nalazi gvozdeni štapić, na vrhu prekriven olovom. Za neupućene, ovo je klasični opis jednostavne baterije i da bi funkcionisala potrebno je samo u posudu sipati svež elektrolit. Vilard Grej, istraživač američke kompanije Dženeral elektrik, napravio je kopiju drevne vavilonske baterije i napunio je rastvorom plavog kamena. Tako napravljena, baterija je davala napon od jednog volta. Postavlja se pitanje da li je to zaista prva baterija u istoriji civilizacije napravljena ljudskom rukom.
Međutim, na istom području na kome je pronađena ova "posuda", otkriveni su i brojni predmeti sa zlatnim i srebrnim prevlakama, što je mnoge laike, ali i pojedine stručnjake, navelo da poveruju kako su ovi nalazi zapravo konačan dokaz o upotrebi struje za elektroplatiniranje i galvanizaciju a pre dve hiljade godina.
Sanskritski tekst Agestja Samhita opisuje kako se proizvodi električna energija:
"Stavi jednu dobro očišćenu bakarnu ploču u glinenu posudu. Sipaj u nju plavi kamen, a zatim vlažnu strugotinu. Zatim na tu strugotinu stavi ploču od cinka prekrivenu živom. Kontakt će proizvesti silu koja se naziva dvostrukim nazivom Mitra-Varu. Voda će se tada razložiti na Pranavaju i Udanavaju. Kažu da povezani lanac od stotinu takvih posuda daje veoma snažnu silu".
"Zapanjujuće je" - pisao je fizičar Laplas - "da Egipćani nisu bili voljni da na nas prenesu svoja astronomska posmatranja i znanja. Pa ipak mi znamo za reputaciju njihovih sveštenika koji su učili Talesa, Pitagoru i Platona. Upućeni su dobro čuvali svoje tajne i otkrivali su samo ono što je bilo društveno korisno, ili ono što su mogli da shvate neupućeni naučnici.
Egipatski sveštenici su bil optuživani da su ponekad koristili magnete, elektricitet, parne mašine i razne druge uređaje da bi pravili lažna čuda u cilju zasenjivanja ljudi božanskim moćima."
U svakom slučaju, ostaje činjenica da su sveštenici znali za parnu mašinu i elektricitet, što ukazuje na postojanje nauke koja je bila gotovo neverovatna za ono vreme. Ipak, sveštenici su poverili neka od svojih znanja, opisana u tajnim knjigama, dvojici naučnika - Ktesibijusu i Heronu iz Aleksandrije, pod uslovom da svoj rad koriste samo za dobrobit hramova.
Valter Kiaulen opisuje čuda Heronovih uređaja: "svojim parnim mašinama, hramove je pretvorio u mesta misterija. Kada su se na oltaru palile svete vatre, kamena truba je odsvirala signal za vernike da uđu. Videli su velika vrata koja se sama otvaraju, a kada su ulazili u svetilište okrećući bronzane točkove koji su bili u ulaznom holu, padala bi fina kiša namirisane vodice, metalne ptice su otvarale kljunove i iz njihovih grla izlazio je natprirodni poj."
Ljudi su ostajali bez reči pred metalnim likovima bogova koji su se lagano dizali prema tavanici, statuama koje su, teške nekoliko tona, jednostavno visile u vazduhu, teškim bronzanim vratima koja su se otvarala i zatvarala na zapovest i sveštenicima koji levitiraju.
"Po njihovoj volji" - piše Elifas Levi - "hram je bio obavijen oblacima ili osvetljen nadljudskom svetlošću. Ponekad bi mrak pao usred dana, a ponekad bi noć sijala, lampe se same palile, bogovi zračili, čula se tutnjava groma i teško bi bilo bezbožnima koji bi na sebe navukli kletve iniciranih." Pre više hiljada godina, sveštenici su poznavali i nauku i religiju: bili su hemičari, fizičari, biolozi… Bili su inicirani u znanja koja se nisu odnosila samo na metafiziku. Pa ipak dozvolili su da Heron iz Aleksandrije napravi nekoliko uređaja za laike: parnu mašinu poznatu kao aeolipil - koja funkcioniše na principu potiska mlazom; motornu pumpu; klepsidru -čudesnu vrstu časovnika; i metar za merenje pređene razdaljine. Biblija, tačnije Stari zavet, pun je opisa čudesnih mašina koje su korišćene za "komunikaciju s Bogom". Mnogi opisi neodoljivo podsećaju na razne električne mašine koje su danas poznate. Jesu li, možda, u doba Avraama, ljudi znali za elektricitet, čijim se otkrićem tako ponosi zapadna nauka? Sve govori u prilog teoriji da je u biblijsko vreme elektricitet vrlo stručno korišćen, ali i da je takvo znanje povereno na čuvanje izabranom broju sveštenika koji su od prikazivanja "svojih moći" sasvim udobno živeli.
Postoji dosta arheoloških nalaza i zapisa koji ukazuju da su proizvodnja i upotreba električne energije bile moguće i pre nekoliko hiljada godina. U četvrtom veku naše ere, Sveti Avgustin je pisao o "čudesnoj lampi u drevnom egipatskom hramu boginje Izis, koju nisu mogli da ugase ni vetar ni voda."
Grčki putopisac Lukijan iz Samosate (120-180. g.) pominje da je u sirijskom gradu Hijeropolisu video "blistavi dragulj na čelu boginje Here, koji je noću osvetljavao ceo hram." U hramu Jupitera u Balbeku, Lukijan je zapazio i "sijajuće kamenje'.
0 tehnološkim dostignućima starih naroda nije lako suditi ni na osnovu arheoloških nalaza. Navedimo samo jedan primer. U Bagdadskom muzeju čuva se petnaestak centimetara visoka posuda od pečene ilovače. Potiče iz perioda od 227. do 126. godine pre naše ere, a pronađena je u blizini Kujut Rabua u Iraku.
Arheolozi tvrde da se takve posude nisu nikada koristile u domaćinstvima Mesopotamije. U posudi se nalazi bakarna cev dužine 26 mm, sa obe strane zaptivena smolom. U sredini cevi se nalazi gvozdeni štapić, na vrhu prekriven olovom. Za neupućene, ovo je klasični opis jednostavne baterije i da bi funkcionisala potrebno je samo u posudu sipati svež elektrolit. Vilard Grej, istraživač američke kompanije Dženeral elektrik, napravio je kopiju drevne vavilonske baterije i napunio je rastvorom plavog kamena. Tako napravljena, baterija je davala napon od jednog volta. Postavlja se pitanje da li je to zaista prva baterija u istoriji civilizacije napravljena ljudskom rukom.
Međutim, na istom području na kome je pronađena ova "posuda", otkriveni su i brojni predmeti sa zlatnim i srebrnim prevlakama, što je mnoge laike, ali i pojedine stručnjake, navelo da poveruju kako su ovi nalazi zapravo konačan dokaz o upotrebi struje za elektroplatiniranje i galvanizaciju a pre dve hiljade godina.
Sanskritski tekst Agestja Samhita opisuje kako se proizvodi električna energija:
"Stavi jednu dobro očišćenu bakarnu ploču u glinenu posudu. Sipaj u nju plavi kamen, a zatim vlažnu strugotinu. Zatim na tu strugotinu stavi ploču od cinka prekrivenu živom. Kontakt će proizvesti silu koja se naziva dvostrukim nazivom Mitra-Varu. Voda će se tada razložiti na Pranavaju i Udanavaju. Kažu da povezani lanac od stotinu takvih posuda daje veoma snažnu silu".
"Zapanjujuće je" - pisao je fizičar Laplas - "da Egipćani nisu bili voljni da na nas prenesu svoja astronomska posmatranja i znanja. Pa ipak mi znamo za reputaciju njihovih sveštenika koji su učili Talesa, Pitagoru i Platona. Upućeni su dobro čuvali svoje tajne i otkrivali su samo ono što je bilo društveno korisno, ili ono što su mogli da shvate neupućeni naučnici.
Egipatski sveštenici su bil optuživani da su ponekad koristili magnete, elektricitet, parne mašine i razne druge uređaje da bi pravili lažna čuda u cilju zasenjivanja ljudi božanskim moćima."
U svakom slučaju, ostaje činjenica da su sveštenici znali za parnu mašinu i elektricitet, što ukazuje na postojanje nauke koja je bila gotovo neverovatna za ono vreme. Ipak, sveštenici su poverili neka od svojih znanja, opisana u tajnim knjigama, dvojici naučnika - Ktesibijusu i Heronu iz Aleksandrije, pod uslovom da svoj rad koriste samo za dobrobit hramova.
Valter Kiaulen opisuje čuda Heronovih uređaja: "svojim parnim mašinama, hramove je pretvorio u mesta misterija. Kada su se na oltaru palile svete vatre, kamena truba je odsvirala signal za vernike da uđu. Videli su velika vrata koja se sama otvaraju, a kada su ulazili u svetilište okrećući bronzane točkove koji su bili u ulaznom holu, padala bi fina kiša namirisane vodice, metalne ptice su otvarale kljunove i iz njihovih grla izlazio je natprirodni poj."
Ljudi su ostajali bez reči pred metalnim likovima bogova koji su se lagano dizali prema tavanici, statuama koje su, teške nekoliko tona, jednostavno visile u vazduhu, teškim bronzanim vratima koja su se otvarala i zatvarala na zapovest i sveštenicima koji levitiraju.
"Po njihovoj volji" - piše Elifas Levi - "hram je bio obavijen oblacima ili osvetljen nadljudskom svetlošću. Ponekad bi mrak pao usred dana, a ponekad bi noć sijala, lampe se same palile, bogovi zračili, čula se tutnjava groma i teško bi bilo bezbožnima koji bi na sebe navukli kletve iniciranih." Pre više hiljada godina, sveštenici su poznavali i nauku i religiju: bili su hemičari, fizičari, biolozi… Bili su inicirani u znanja koja se nisu odnosila samo na metafiziku. Pa ipak dozvolili su da Heron iz Aleksandrije napravi nekoliko uređaja za laike: parnu mašinu poznatu kao aeolipil - koja funkcioniše na principu potiska mlazom; motornu pumpu; klepsidru -čudesnu vrstu časovnika; i metar za merenje pređene razdaljine. Biblija, tačnije Stari zavet, pun je opisa čudesnih mašina koje su korišćene za "komunikaciju s Bogom". Mnogi opisi neodoljivo podsećaju na razne električne mašine koje su danas poznate. Jesu li, možda, u doba Avraama, ljudi znali za elektricitet, čijim se otkrićem tako ponosi zapadna nauka? Sve govori u prilog teoriji da je u biblijsko vreme elektricitet vrlo stručno korišćen, ali i da je takvo znanje povereno na čuvanje izabranom broju sveštenika koji su od prikazivanja "svojih moći" sasvim udobno živeli.
