Šta reći

Priča o Siniši
Na dobrotvornoj gala-večeri, na kojoj su se prikupljala sredstva za školu
za decu sa posebnim potrebama, otac jednog od učenika podelio je sa
prisutnima priču koju neće zaboraviti niko ko je tada prisustvovao tom
događaju.
Pošto je zahvalio školi i njenom predanom osoblju, postavio je sledeće
pitanje:
"Ako nije ometena spoljašnjim uticajima, sve što priroda stvori je savršeno
kreirano.
Ali moj sin Siniša ne može da nauči sve one stvari koje mogu druga deca.
Nije u stanju da razume i uradi sve ono što i
njegovi vršnjaci. Gde je tu prirodni poredak stvari, kada se radi o mom
sinu?
Publika je utihnula posle tog pitanja. Otac je nastavio: "Verujem da se,
kada telesno i umno invalidno dete, poput mog Siniše, dođe na svet,
prilika za iskazivanje istinske ljudske prirode sama javi i pokaže, i to u
vidu načina na koji drugi ljudi tretiraju to dete".
Potom produži: Siniša i njegov otac šetali su pored parka, gde su neki
dečaci, koje je Siniša inače poznavao, na terenu igrali fudbal.
Siniša je upitao oca: "Šta misliš, tata, da li bi me pustili da igram sa
njima?"
Sinisin otac je znao da većina dečaka ne bi želela da neko kao Siniša igra u
njihovoj ekipi, ali je isto tako vrlo dobro znao koliko bi njegovom sinu
značilo da mu dozvole da zaigra, i koliko bi mu to samo dalo toliko potrebni
osećaj pripadnosti i samopouzdanja, uverenje da od društva biva prihvaćen
uprkos svom invaliditetu. Sinišin otac je prišao jednom od dečaka
pored aut-linije i upitao (ne očekujući previše) da li bi i Siniša mogao da
zaigra sa njima. Momčić se u neverici okrenuo prema igralištu i rekao:
"Znate šta, gospodine, mi gubimo sa 4 : 1, a bliži se i kraj drugog
poluvremena.
Pa,..., može da igra za našu ekipu, pokušaćemo da ga postavimo na poziciju
levog beka".
Siniša se malo namučio hodajući do ekipe, ali je sa širokim osmehom
obukao dres svog tima. Otac ga je ozaren gledao sa majušnom suzom u oku i
osećajem
narastajuće topline u grudima. Dečaci su mogli jasno da vide i osete sreću
ovog čoveka, ganutog oca koji radosno gleda kako njegov sin biva
priman u njihov tim. Pri kraju utakmice Sinišina ekipa je dala gol iz jedne
brze kontre, ali je još uvek gubila sa dva gola razlike. Siniša je pokrivao
levu
stranu polovine terena. Iako nikakve akcije tuda nisu išle, on je očito bio
u euforičnom raspoloženju jer je dobio priliku DA BUDE u igri, na
travnatom tepihu; razvukao je osmeh od uva do uva, dok mu je otac mahao sa
tribine.
U samoj završnici Sinišina ekipa je opet postigla gol, dakle, gubila je samo
sa 4 : 3! Sada, sa jednim golom u minusu, smešila im se prilika za
eventualno izjednačenje u zaustavnom vremenu od 5 minuta. I zaista,
dosudjen je penal za Sinišin tim i dečaci su stali da se pogadjaju ko će ga
izvesti.
Pade ideja da puca Siniša, ali uz veliki rizik da izgube utakmicu!?
Na opšte iznenađenje - Siniši je ipak data lopta! Svi su znali da je to
bila nemoguća misija, jer Siniša nije ni umeo pravilno da šutira,
a kamo li da pogodi okvir gola i da prevari golmana. Ipak, kad je Siniša
stao iza lopte, protivnički golman je, shvativši da Sinišina ekipa
svesno reskira poraz radi tog jednog jedinstvenog trenutka u Sinišinom
životu, odlučio da se baci u pogrešnu stranu kako bi lopta ipak ušla u
mrežu.
Siniša je uzeo zalet, zamahnuo i... traljavo zakačio loptu, koja je polako
krenula ka suprotnoj stativi. Utakmica bi u ovom trenutku bila praktično
rešena,
jer je lopta bila spora i većina protivničkih igrača bi je mogla sustići.
Medjutim, i oni su se kretali sasvim lagano, pa svi gledaoci povikaše:
"Siniša, Siniša, trči za njom, Siniša, trči, stigni je, stigni!
Trči, trči, i ćušni je u mrežu! Nikada pre u svom životu Siniša nije toliko
brzo trčao, uspeo je, na jedvite jade, da stigne do nje pre nego što je
završila u gol-autu.
Doteturao se i širom otvorenih očiju, zadihan, upitnog pogleda, zastao da
vidi šta će dalje.Svi graknuše: "Šutni je, šutni je u gol!
Uhvativši dah, Siniša je vidno potresen, naprežući zadnje snage, kao u
nekom delirijumu, magnovenju, nekako umirio loptu, zahvatio je
unutrašnjom stranom stopala i... i smestio je u mrežu! Muk,... , a onda
provala... prasak svi skočiše: "Siniša, Siniša, bravo, Siniša!" Zajapurenom
i
preneraženom Siniši priskočiše svi saigrači, grleći ga, ljubeći ga i
slaveći ga kao heroja koji je spasao svoj tim od poraza. "Tog dana...",
okončavajući svoju
priču s drhtajem u glasu potreseni otac, dok su mu se suze kotrljale niz
lice, "... dečaci obeju ekipa doneli su komadić prave ljubavi i humanosti u
ovaj svet".

Siniša nije preživeo do sledećeg leta. Umro je još iste zime,
nikada ne zaboravivši da je bio heroj, da je zbog toga njegov otac bio
presrećan i pamteći kako je svog malog heroja dočekala oduševljena majka,
grlivši ga i plačući od sreće!

Dodatak priči:
Svi šaljemo i prosledjujemo stotine viceva, smešnih poruka, gegova i
spotova putem e-maila, onako rutinski, bez razmišljanja, a kada dođe do
toga
da pošaljemo poruke o životnim izborima, tu oklevamo... Nasilje,
vulgarnosti, bizarnostii i česte opscesnosti slobodno prolaze i
kolaju internetom, ali javna rasprava o uljudnosti najčešće i ne stiže u
naše škole, ni na naša radna mesta. Šteta.
Ako sada razmišljate o tome da li da prosledite ovu poruku, Vi,
najverovatnije, birete ljude u svom adresaru koji su "prikladni" za
to, dakle, one koji su "podesni" za ovu vrstu pošte.
Ali osoba koja Vam je ovo poslala veruje da svi mi možemo uticati
na to da se stvari promene. Svi imamo na desetine prilika svakog dana da
pomognemo da se ostvari taj "prirodni poredak stvari".
Tako mnogo, naizgled beznačajnih, susreta između dvoje ljudi
stavlja nas pred izbor: Preneti malu iskru ljubavi i humanosti na drugog
ili izbeći datu priliku, ostavivši tako svet još malo hladnijim?

Plakati sa osmehom na licu, ili se nasmešiti sa suzama u očima.

A reći - KAKO SMO SREĆNI

...uh, zaista sta reci....

rasplakala sam se....
Jadan Sinisha,zivot je bas ispao da ne kazem sta prema njemu

Da dirljiva prica...znam da mm i njegovih par prijatelja veoma poshtuju i vole jednog "Sinisu",koji otezano prica,a kao mali nije mogao hodati...upornost,zelja,nada ucinili su da danas hoda veoma dobro,zavrsio je fakultet i ima dobro radno mjesto....Odusevljava me nacin na koji svi komuniciraju sa njim...apsolutno na normalan nacin,i sala,i izlasci...Kao mali dozivljavao je podsmjevanje,ignorisanje....a mm i njegovo drustvo su ga jednostavno takvog prihvatili i ponasali se prema njemu kao da je isti sa njima...danas kada je neko i nesto svi ga poshtuju,a vjerujem da je puno onih koji se i te kako stide svojih nekadasnjih postupaka ili rijeci....

radim u PC igraonici i uvek ima puno klinaca.Juce je bio jedan koji ima neke tikove i teshko prica,ali je inteligentan i normalan potpuno ako se izuzme taj govor i tikovi.Ostali klinci,jedan pogotovo ga je prozivao i zezao kako je lud i kako je glup i kako nije normalan,dok su se ostali smejali i sjajno zabavljali.Taj klinac se rastuzio i uvredio i otisao je istog sekunda iako je imao jos pola sata vremena uplacenog za igru. Toliko sam se iznervirala.Odrzala sam jako dugachku lekciju klincima i zapretila im da ce od sada biti izbacivani oni koji prozivaju i vredjaju bilo koga a pogotovo decu sa manama i rome...sto je mnogo mnogo,klinci zaista nemaju meru,umeju da budu tako surovi da je to strashno.

Zaista divna prica, da nas podseti na neke prave ljutske vrednosti, da pogledamo svet neikvarenim pogledom...da ne zaboravimo od silnih obaveza i svakodnevnice da smo ljudi i sta je ljutski uraditi...ovo sve deluje konfuzno ali su mi uvek falile reci kada treba da opisem svoja osecanja

micaigoxy, deca stvarno znaju da budu surova.

Jel se cela ova situacija iz price zaista desila ili je samo prepricana neka limnadica od (americkog) filma koja treba da podstakne ljude na humanost?
Nekako ne mogu da se unesem u price koje mi deluju totalno nerealno.

Ljudi koji od Boga dobiju mnogo u životu (zdravlje,uslovi,porodica) dužni su mnogo više dobrote i pažnje posvetiti drugima ,posebno onima koji su iz nekog razloga rodjeni bez najosnovnijih stvari...
Ne smemo to nikad zaboraviti!

Mackic:

Jel se cela ova situacija iz price zaista desila ili je samo prepricana neka limnadica od (americkog) filma koja treba da podstakne ljude na humanost?
Nekako ne mogu da se unesem u price koje mi deluju totalno nerealno.

Kliknite za proširenje...

И мени тако личи...
Мада, прича је корисна макар и као подстицај на хуманост.

Ја сам радила и радим са доста таквих ''синиша'', понекад је тешко са њима, понекад је тешко са околином, али оно што из искуства знам то је да је најважнији однос родитеља. Наиме, ако родитељ прихвати дете такво какво је и односи се према њему на прави начин, онда ће и најближа околина то прихватити.
На жалост, има много родитеља који не желе да прихвате ограничења своје деце, и то ствара јако велике проблеме тој деци, отежава њихово сналажење у друштву, па самим тим и прихватање од стране других.
Родитељи их тада или одбацују, или угуше својом бригом и презаштићивањем, или од њих очекују да буду у свему исти као друга деца...а онда ни они сами себе не умеју да прихвате на прави начин.

Упс, мало сам одлутала од основне идеје ове теме....Извињавам се.

Hellen:

На жалост, има много родитеља који не желе да прихвате ограничења своје деце, и то ствара јако велике проблеме тој деци, отежава њихово сналажење у друштву, па самим тим и прихватање од стране других.

Kliknite za proširenje...

O da!
I ovo je opasna kategorija. Sa mnom u OS je islo jedno hiper agresivno bice. Roditelji su smatrali da on tu pripada i dali su razrednom dozvolu da ga tuce kad treba :shock:
Tog demona je jednostavno trebalo stalno tuci jer nije pripadao tu...tuci ne zbog toga sto mu nije mesto tu, nego da bi se druga deca ZASTITILA.
Dete je ZNALO da je posebno po mnogo cemu, bilo u potpunosti svesno da se moze izvuci doktorskim kartonom iz mnogo cega i radilo neopisive stvari: polomilo nos devojcici u 6om razredu (ne slucajno gadjajuci je, nego cigla u jednoj ruci glava u drugoj), polomilo nogu decaku u 5om tako sto je srusio neku metalnu konstrukciju NA njega (dete ostalo ispod)... roditelji su samo povecavali sumu novca i verovatno batine kuci posto je on do kraja skole bio neopisivo agresivan.
Ubio je posle jednu osobu pre punoletstva :rolleyes:

jao... off topic... izvinite

Mackic:

Jel se cela ova situacija iz price zaista desila ili je samo prepricana neka limnadica od (americkog) filma koja treba da podstakne ljude na humanost?
Nekako ne mogu da se unesem u price koje mi deluju totalno nerealno.

Kliknite za proširenje...

Ako je ovo za tebe "limunadica", onda si suviše daleko i od stvarnosti i od humanosti, a i gledaš previše (američkih) filmova u kojima je većinom glavna poruka da se "zlo" ne može pobediti. (valjda treba gledaoci da se pomire sa tim i da prihvate bez opiranja svako zlo koje ih zadesi) A mnogima od nas baš takve priče iz pravog života daju pravo na optimizam u pogledu vere u ljude.Uostalom, život je mnogo lepši i interesantniji od bilo kakvog scenarija ili romana. Treba malo više verovati u ljude i u sebe. šta možemo, svako sudi po sebi i svom iskustvu.

puno sam radila sa decom sa Down-sindromom, ona su tako specijalna...dali su mi toliko ljubavi, pažnje, koju sam ja bezrezervno uzimala...nema veze što su ograničene, oni su super..imaju neiskvarenu maštu, rade prelepe stvari..baš su spretni sa rukama, ostala sam bez daha kada sam videla njihove radove...oni su isto dar kao i sva ostala deca, samo smo mi odrasli toliko ograničeni, da samo mislimo na to šta će okolina misliti, reći...mislimo na sebe, a ne na tu deca...mi smo jadni, a ne oni...naravno čast izuzecima...

ja verujem u ovakve priče, i to je život a ne neki tamo američki film...i znam slične priče iz svoje okoline...moje komšije su imale ograničeno dete, ali je to dete ipak bilo predivno i inteligentno na svoj način, u svom zatvorenom svetu...

taote:

Ako je ovo za tebe "limunadica", onda si suviše daleko i od stvarnosti i od humanosti, a i gledaš previše (američkih) filmova u kojima je većinom glavna poruka da se "zlo" ne može pobediti. (valjda treba gledaoci da se pomire sa tim i da prihvate bez opiranja svako zlo koje ih zadesi) A mnogima od nas baš takve priče iz pravog života daju pravo na optimizam u pogledu vere u ljude.Uostalom, život je mnogo lepši i interesantniji od bilo kakvog scenarija ili romana. Treba malo više verovati u ljude i u sebe. šta možemo, svako sudi po sebi i svom iskustvu.

Kliknite za proširenje...

Kao sto rekoh ne padam na izmisljene price, zato ovakva prica kod mene ne moze da podstakne zelju da budem humana. Btw meni ni ne trebaju ovakve price da budem svesna toga kroz sta sve ljudi moraju da prodju, narocito ako su izmisljene i totalno nerealne, kao sto mi se vrlo cini da ova jeste.
I cini mi se da nisi bas shvatio/la sta sam htela da kazem. To sto sam uporedila sa filmom je zbog toga sto njima na ekranu vecito cveta cvece i upravo je to poenta, jer zivot uopste nije toliko jednostavan i "divan i mio" kako ga oni predstavljaju.

mislim da i nije toliko vazno da li je izmisljena ili ne i to ni bi trebalo da bude tema za raspravu,svi dozivljavamo stvari razlicito.
Moj muz drzi jedan sportski klub ,i pre par gidina doslo mu je dete sa posebnim potrebama sa mamom i neverovatnom zeljom da trenira,dok je njegova majka pricala kako nisu hteli da ih prime ni u jedan klub gde su pokusali, deckic se molio sa strane da ga mm primi.Ja ne mogu da vam opisem taj presrecni izraz njegovog lica kad je cuo da moze.Roditelji su mu se razveli ,jer otac nije hteo takvog da ga prihvati,mnoga deca u klubu su ga na nagovor svojih roditelja u pocetku izbegavala,ali kako je vreme prolazilo,polako su poceli i da ga posmatraju na drugaciji nacin,mali je bio neverovatno nacitan,znao gomilu viceva i svi su polako krenuli da zanemaruju njegove fizicke nedotatke.Po meni, najlepse u celoj prici je to da je i otac kad je shvatio da ne treba da se stidi svog deteta ,jer ga i drugi prihvataju a kako ne on ,pa je poceo i on da ga dovodi i odvodi, ...i vrhunac je bio kad smo ga jednom pitali za vreme treninga gde su njegovi a on kaze "otisli su da se ljube" .Ljudi su se naime pomirili ,i posle jedno godinu dana otisli u inostransvo.svo troje , i mnogo mi je drago zbog njih

možda sam ja idealista ali se uvek raznežim od ovakvih priča..i verujem u njih...opet su mi krenule suze...ne daj bože da moj sin ima ovaj problem, i ja bih želela da on bude prihvaćen, i da se sa njim ponašaju normalno...

Mackic:

Kao sto rekoh ne padam na izmisljene price, zato ovakva prica kod mene ne moze da podstakne zelju da budem humana. Btw meni ni ne trebaju ovakve price da budem svesna toga kroz sta sve ljudi moraju da prodju, narocito ako su izmisljene i totalno nerealne, kao sto mi se vrlo cini da ova jeste.
I cini mi se da nisi bas shvatio/la sta sam htela da kazem. To sto sam uporedila sa filmom je zbog toga sto njima na ekranu vecito cveta cvece i upravo je to poenta, jer zivot uopste nije toliko jednostavan i "divan i mio" kako ga oni predstavljaju.

Kliknite za proširenje...

Kako znaš da su izmišljene? Vidovitost? I da li je uopšte bitno da li je baš ova priča izmišljena ili nije? A ja znam razne druge iz života, nema scenariste koji može tako "da ga skroji" kao što može život. Malo ti je iskustvo, ili moć zapažanja stvari koje se dešavaju drugima. Ovakve stvari, kada se ispričaju, zaista mogu nekome da izgledaju nerealne, ali to je uglavnom zato, što je ispričana samo poenta, a sve ono teško što je predhodilo, svedeno je na kratko objašnjenje, pa neko stekne utisak da je sve to "med i mleko", prosto što suze nisu opisane u tekstu.