ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.221
Sloveni su verovali da je duša pozvana posle smrti na jedan drugi život; ovo nije hipoteza nego tvrdnja koju dokazuju mnogobrojni stari tekstovi. /L. Niederle: op. cit. pg. 132./ Spaljivanje pokojnika, žrtvovanje žena, robova, konja, pasa, stavljanje hrane u grobu pokojniku u starije vreme; razne pak daće na kojima se katkada specijalno za mrtve mese i naročiti kolači, pa slava, žrtvovanje domaćem čuvaru i pretku.
Duša pokojnika posle smrti odlazi u nav ili raj. Etimologija reči "raj" još je uvek nerešena, ali je on svakako bio poznat Slovenima, pre nego što su primili hrišćanstvo. Ovaj raj, bio je mesto pravednih i dobrih duša, a mesto kuda odlaze zle duše označeno je rečju p'kl´´ (pakao).
U svim slučajevima sahrane, Sloveni su kraj pokojnika stavljali sve njegove najmilije stvari. Oružje, konja i razne ponude redovno su sa pokojnikom zajedno sahranjivali, a katkad se žena svojevoljno ubijala i zajedno je sa mužem bila sahranjivana. Ibn Foslan priča da je i on prisustvovao sahrani jednog Slovena. Krek iznosi ceo taj dugi opis Foslanov, u kojem se opisuje sva ceremonija pri pogrebu Slovena. Ovaj bi opis rezimiran glasno: Sloveni su najpre nad odrom pokojnika stavljali neki krov, koji je nad njim stojao sve dotle dok se odelo za pokojnika ne sašije. Pokojnika stavljaju u čamac; ako je bogat imanje mu podele na tri dela: jedan deo pripada familiji, sa drugim kupe za pokojnika mrtvačko odelo, a za treći deo nabave piće za ovu svečanost. U ovim zgodama se oni opijaju do besvesti, a po neki na ovim svečanostima od pića i umru.
Na sam dan kad će se pokojnik spaliti zajedno sa devojčicom, izvuku čamac, u kome će biti pokojnik spaljen, na obalu, pa ga zatim dignu na lomaču, a svet ide oko lomače i sve nešto govori.
Jedna žena, koju zovu anđeo smrti, stara se o odelu pokojnika kao i o svemu drugom, šta je potrebno za ceremonijal ovog pogreba; Ibn Foslan veli da je ta žena bila pravi đavo: ružna, podmukla pakosna izgleda. Kada je sve ovo gotovo tek onda vade mrtvaca iz groba, u kom je pod onom nastrešnicom ležao, i oblače ga, zatim ga metnu u čamac, a kraj njega stavljaju ponude; položivši ga u čamac, bacaju u nj jedno pseto koje su prethodno na dvoje presekli, zatim dovode dva konja i teraju ih dok se ne zapene, pa ih onda njegovom sabljom ubiju, a meso im opet u čamac bacaju; sa dva vola, koja odmah posle konja dovode, isto učine.
Zapale lomaču i svaki od prisutnih dodaje na lomaču po jedno upaljeno drvo; čamac zaplamti i za nepun sat sve se ovo pretvorilo u pepeo. Na mestu, gde su čamac izvukli naprave humku podignu spomenik od bukova drveta, beležeći ime pokojnikovo kraj careva.
Sem ovoga načina sahranjivanja tj. spaljivanja, Sloveni su svoje mrtve, sahranjivali i oko ognjišta ili pod kućnim pragom, u zemlju, po poljima i šumama, jer određena meta – groblja – nisu imali, a mesto gde su nekoga sahranili označavali su ili nekom batinom, ili pak visokom humkom zemlje.
O toj humci veli Nestor: "I zapovedi Olga ljudima svojim da načine veliku mogilu". Ove su mogile Rusi posle zvali "kurgan", koje postalo od starog "kragan ili krug". "Kad ko od Radimića umre, oni slave triznu oko leša; zatim naprave veliku lomaču, nameste leš na nju, i nalože vatru. Potom pokupe kosti metnu ih u jedan sudić, koji nameste na jedan stub kraj puta. Tako i danas čine Vjatići" – veli Nestor. /Dr V. Čajkanović: St. iz Rel. i Folk./ U ovom stavku se kraj još jednog načina sahrane spominje i trizna.
Triznu spominje Nestor još jedanput, kad veli da je Olga bila naredila da joj se posle smrti ne priređuje trizna. Trizna nije ništa drugo nego obredna gozba u čast predaka, koja nam se u vrlo mnogo oblika i pod raznim imenima do danas očuvala. Pored trizne, još nam se jedna reč sačuvala koja označava slavljenje gozbe u čast pokojnika, a to je strava. Preci i pokojnici imaju i specijalna svoja jela; tu su orasi, pa zatim pasulj i med, koji je omilela hrana duše pokojnika kod svih Indoevropljana.
Ne znam zašto bismo se stideli naših predaka... Predlažem, dakle, da progovorimo o običajima, usput da popijemo po nešto... i ne mora ovo da bude ni kafić ni kafana...
Neka bude mesto za obrede u čast predaka...
Duša pokojnika posle smrti odlazi u nav ili raj. Etimologija reči "raj" još je uvek nerešena, ali je on svakako bio poznat Slovenima, pre nego što su primili hrišćanstvo. Ovaj raj, bio je mesto pravednih i dobrih duša, a mesto kuda odlaze zle duše označeno je rečju p'kl´´ (pakao).
U svim slučajevima sahrane, Sloveni su kraj pokojnika stavljali sve njegove najmilije stvari. Oružje, konja i razne ponude redovno su sa pokojnikom zajedno sahranjivali, a katkad se žena svojevoljno ubijala i zajedno je sa mužem bila sahranjivana. Ibn Foslan priča da je i on prisustvovao sahrani jednog Slovena. Krek iznosi ceo taj dugi opis Foslanov, u kojem se opisuje sva ceremonija pri pogrebu Slovena. Ovaj bi opis rezimiran glasno: Sloveni su najpre nad odrom pokojnika stavljali neki krov, koji je nad njim stojao sve dotle dok se odelo za pokojnika ne sašije. Pokojnika stavljaju u čamac; ako je bogat imanje mu podele na tri dela: jedan deo pripada familiji, sa drugim kupe za pokojnika mrtvačko odelo, a za treći deo nabave piće za ovu svečanost. U ovim zgodama se oni opijaju do besvesti, a po neki na ovim svečanostima od pića i umru.
Na sam dan kad će se pokojnik spaliti zajedno sa devojčicom, izvuku čamac, u kome će biti pokojnik spaljen, na obalu, pa ga zatim dignu na lomaču, a svet ide oko lomače i sve nešto govori.
Jedna žena, koju zovu anđeo smrti, stara se o odelu pokojnika kao i o svemu drugom, šta je potrebno za ceremonijal ovog pogreba; Ibn Foslan veli da je ta žena bila pravi đavo: ružna, podmukla pakosna izgleda. Kada je sve ovo gotovo tek onda vade mrtvaca iz groba, u kom je pod onom nastrešnicom ležao, i oblače ga, zatim ga metnu u čamac, a kraj njega stavljaju ponude; položivši ga u čamac, bacaju u nj jedno pseto koje su prethodno na dvoje presekli, zatim dovode dva konja i teraju ih dok se ne zapene, pa ih onda njegovom sabljom ubiju, a meso im opet u čamac bacaju; sa dva vola, koja odmah posle konja dovode, isto učine.
Zapale lomaču i svaki od prisutnih dodaje na lomaču po jedno upaljeno drvo; čamac zaplamti i za nepun sat sve se ovo pretvorilo u pepeo. Na mestu, gde su čamac izvukli naprave humku podignu spomenik od bukova drveta, beležeći ime pokojnikovo kraj careva.
Sem ovoga načina sahranjivanja tj. spaljivanja, Sloveni su svoje mrtve, sahranjivali i oko ognjišta ili pod kućnim pragom, u zemlju, po poljima i šumama, jer određena meta – groblja – nisu imali, a mesto gde su nekoga sahranili označavali su ili nekom batinom, ili pak visokom humkom zemlje.
O toj humci veli Nestor: "I zapovedi Olga ljudima svojim da načine veliku mogilu". Ove su mogile Rusi posle zvali "kurgan", koje postalo od starog "kragan ili krug". "Kad ko od Radimića umre, oni slave triznu oko leša; zatim naprave veliku lomaču, nameste leš na nju, i nalože vatru. Potom pokupe kosti metnu ih u jedan sudić, koji nameste na jedan stub kraj puta. Tako i danas čine Vjatići" – veli Nestor. /Dr V. Čajkanović: St. iz Rel. i Folk./ U ovom stavku se kraj još jednog načina sahrane spominje i trizna.
Triznu spominje Nestor još jedanput, kad veli da je Olga bila naredila da joj se posle smrti ne priređuje trizna. Trizna nije ništa drugo nego obredna gozba u čast predaka, koja nam se u vrlo mnogo oblika i pod raznim imenima do danas očuvala. Pored trizne, još nam se jedna reč sačuvala koja označava slavljenje gozbe u čast pokojnika, a to je strava. Preci i pokojnici imaju i specijalna svoja jela; tu su orasi, pa zatim pasulj i med, koji je omilela hrana duše pokojnika kod svih Indoevropljana.
Ne znam zašto bismo se stideli naših predaka... Predlažem, dakle, da progovorimo o običajima, usput da popijemo po nešto... i ne mora ovo da bude ni kafić ni kafana...
Neka bude mesto za obrede u čast predaka...