Teizam i ateizam/dva pola antropoloskog

Dakle ovako.Tema je zaista zahtevna i postavljena briljantno,pa se s toga nadam da nece biti upleteni Dekart-Kant-Hegelovi ontoloski dokazi postojanja Boga koji su nadam se svima poznati,vec su koliko sam shvatio u pitanju teizam i ateizam kao modusi antrpoloskog upravljanja,definiranja i uzdizanja coveka,pre svega drustvenog coveka.Zapravo ja bih govorio o teizmu i ateizmu kao kulturnim modelima u istorijskom rasponu,odnosno o kodovima i njihovom prepoznavanju,dakle na koji nacin je dominirajuci model transponovan kroz stvarno prisustvo u zivotu pojedinca,odnosno o strukturi necega sto je religijski odnos prema objektu spoznaje u razlicitim kulturnim epohama.U tom svetlu je umesno postavljanje pitanja o totemizmu i magijskom prisustvu u drustvu,tako da svakako treba izbeci ogranicenja distinkcije termina prema njihovoj onto-teoloskoj postavci.Jer pre svega mislim da je za detekciju savremenog drustvenog politeizma(vec izvodim zakljucak)pojam verovanja mnogo blizi rasvetljavanju ovih fenomena od pojmova religije i ateizma.Zelim dakle govoriti o veri i kultu kao rasprostranjenim i danasnjem pojedincu imanentnim
znakovima koji reperkuiraju na citav realitet i odnose u drustvu.Za pocetak zeleo bih ukazati na sam problem razgranicenja religije i ateizma u teorijskom diskursu,a sami primeri dace mi za pravo da ustvrdim da je komplementarnost pojmova itekako vec prisutna i da je njihov dodir u traganju za odgovorima po kojim to obrascima danas zivimo svakako nuzan a sam apel za ujedinjenjem teoloskog i modernog drustvenog vec sam po sebi besmislen
Sama tema,a i moj pokusaj upliva u nju,cini se mozda pretenciozan i zahteva poznavanje literature,filozofskog i socioloskog pojma religije,psihoanalize,mozda etnologije...ali ipak pokusajmo.
Dakle prvo o mesanju i teskoci same definicije.U tom smislu pozivam se na citat Robera Legra iz dela "Ideja humanosti".Ideja formulisana tokom 18.veka po kojoj covek nije nista,tj neprihvatanje koncepta ljudske prirode usmerava misljenje prema dva dijametralno suprotna pravca:
1)Covek nije nista po prirodi,a njegova humanost je njegov sopstveni proizvod.Svaka naturalizacija(pristajanje da se bude odredjen nekim idealnim modelom(religija?-op.K.)ili culnim sklonostima,tj da se ostane zatvoren unutar neke posebne humanosti-tradicije,drustvene forme)je otudjenje(dehumanizacija),pa shodno tome otrgnuce od naturalizacije otkriva istinsko ljudsko,odnosno cinjenicu da po prirodi nismo nista.Individualna autonomija je najvisa forma,a tu nezavisnost pokrece teznja ka univerzalnom(prosvetiteljstvo).
2)Covek po prirodi nije nista-ne poseduje nista sto je ljudsko-van svoje pripadnosti posebnoj humanosti.Covekova humanost lezi u naturalizaciji koje je konstituent covekove humanosti,ona je izvorna i ne predstavlja pad.Shodno tometrgnuce od naturalizacije-oslobadjanje od svake posebne humanosti-jeste otudjenje(dehumanizacija).Ukorenjivanje je najvisa forma,univerzalni covek je pusta apstrakcija(romantizam).
Na kraju Legro postavlja pitanje:U kom smislu bi otrgnuce bilo sastavni deo istinski ljudskog,ako je tacno da je covekova humanost istorijski i politicki utemeljena?
Ovo su dakle dileme coveka sekularizacije,radja li se covek dobar ili zao,sta je Rusoov Drustveni ugovor i sl.?A zasto sam naznacio da je momenat naturalizacije kao idealni model mozda moguce definisati religijom.Pa zato sto smatram da humanisticki aspekt nije oslobodjen ustrojenosti svojih posebnosti u smislu mitologema epoha,covekove diferencijacije i sl.U ovoj teorijskoj postavci vidimo da je pojam naturalizacije oprecan prosvetiteljstvu,sto bi znacilo da coveku nije potrebna transcendentna definicija sopstvene osobenosti,sto sve govori da je teisticko predestinirajuce"ukorenjivanje"njegova sustina.Medjutim grcki zahtev za univerzalnoscu(coveka kao zoon politikon,ali i stoickog coveka askeze),u svom politeizmu koji ima ishodiste u hriscanstvu(nadam se da je ovo izvodjenje platonistickog dobra u razvoj Hrista kao logosa neupitno)jasno je teisticki koncept i zato je ovde naturalizacija jasno izvedena(u primeru 1)kao zatvorenost unutar tradicije i drustvene forme(sto bi svoj oslonac moglo naci u magijskom),ali i idealnim modelom.Dakle sta je ovo idealno,ako ne vera u objekte,kodove,koji simbolisu covekov opstanak.A dali su ovi znaci animizam i totemizam(prilagodjavanje,autoritarnost,konformizam)o tome vredi diskutovati.Moja postavka je da su vera i kult(odaberite teizam ili naturalizacija)sveprozimajuca sila coveka u suocavanju sa sopstvenim nesvesnim,atavizmom,agresijom,snaznim tanatoloskim kao bazicnom sustinom ljudskog(suvise ljudskog).I da odgovorim Legru: humanizam kao istorijsko i politicko utemeljenje je mlada kategorija,a istrgnuce iz modela naturalizacije svevremenski zahtev,sansa sumnjivog dosega.
Dakle zeleo sam ukazati na pojmovnu zbrku i nekako razobliciti pojmove teistickog i humanistickog sa nekoliko momenata psihologiziranja strukturalnog.Teizam i naturalizacija su u gornjem izvodjenju jasno jedan pojam,jer nijena religija coveka ne svodi na prirodno nista.O modernom mnogobostvu,protestantizmu kao izlasku iz religije i drugom,sledecom prilikom.Pozdrav

O smisaonoj srodnosti kapitalistickog duha i protestantske etike navise svedoci naravno Maks Veber.Sama reformacija(kalvinizam i luteranstvo)izrazito aktivistickim shvatanjem poboznosti,isticanjem zahteva da se Bozije carstvo ostvari na zemlji,izlazi na taj nacin iz subjektivistickog vertikalnog shvatanja religije kao licnog odnosa pojedinca prema logosu i njegovim etickim nacelima.Opsta duznost rada kao sredstvo spasenja za sve,osnovna je nit veze protestantizma i nastanka kapitalistickih drustvenih odnosa.No,citajmo Vebera i stavimo na stranu pretpostavku da je ovakav protestantski zahtev uopste religiozan,kako sam i naglasio,tj utvrdimo zasto u potonjem razvoju kapitalizma ovi momenti poniru iz svake transcedencije i zadatog hriscanskog morala u nesto sto je u osnovi "pagansko",predcivilizacijsko verovanje i kult.Zapravo zelim pitati da li je protestantski iskorak u prakticno-koren ovakvog sleda napustanja zelje za etickim idealom?
Sa druge strane,prosvetiteljski ideal slobode,jednakosti i bratstva,drugi je pol moguce obeskorenjenosti coveka moderne.Izdvajanje humanistickog ideala na najvisi stepen,covek otrgnut iz prirodnog(filogenetickog?,evolutivnog?)postavljen je na pijedestal determiniranja sopstvene sudbine,sto je sve zavrsilo u materijalistickim doktrinama,tlapnjama o moci,posasti rasizma,varvarstvu nepoznatom generacijama predjasnjim.Hriscanski moral askeze podviznistva(sa korenom u stoicizmu)naglo je preokrenut u zahtev za sticanjem imovine,u sve oblike racionalisticko-humanistickog izlazenja iz sebe,u podvrgavanje prirode i svih objekata i izuma u covekove potrebe.Na kraju ne zaboravimo,sama definicija magije jeste-verovanje u sopstvene snage.Ideja sekularizacije ishodiste nalazi u modernim ekumenskim pretenzijama,nametanju obicajnosti i potcinjavanju svih-oslobodjenoj sili covekovog izlaza u spoljasnjost.Situacija mnogoljudnosti i tehnolosko-informacijske revolucije nuzno je uslovila moduse globalizacije,restauraciju rimske pretenzije za univerzalnim.

I skromno postavljam kategorije teistickog naturalizma moderne:
-Kult hipertrofirane ambicije za licnim bogacenjem.
-Vera u simbolicke znake robe kao subjekta ponude i potraznje.
-Svodjenje religijskog na ritualno(nedeljni odlazak u crkvu).
-Autoritarna zudnja za informacijom kao simulacija ucestvovanja u politickom.
-Obozavanje tela i testiranje njegovih dostignuca(sport)kao simbolicna druga renesansa=ostvarenje ideala poznog helenizma.
-Kult preraspodele dobara kroz novcane transakcije kao najvisu apstrakciju(berzanske spekulacije)=bankarstvo kao mit dominacije.
-Potiskivanje licne smrti(a time i besmrtnosti kroz ovu negaciju)njenim iznosenjem na pozornicu teroristickog.
-Dogma o podeli vlasti kao prozirnost i paravan institucionalnog.
-Magijski odnos spram tehnickih objekata kao komunikacijskih spona

Zasto religija nije izvedena iz pojma totemizma?
Ociscenje mitoloskog i religijskog u smislu svodjenja na naturalisticko tumacenje,primordijalne momente sukoba coveka i prirode,tj njegovo izdvajanje iz prirode(kao u jevrejskom kultu straha od prirode=potop0,jeste i brisanje filozofske biti kao kvintesencije mita,i religije posebno.Ateizam religiju pokusava svesti na predmet koji se obozava(u sta se kasnije razvija apstraktni bog),gde su koreni i psihoanalitickog izvora religije u totemizmu.Zasto se porice spekulativni karakter jevandjelja kao najizvrsnijih biblijskih spisa?Ovde apstrahujem pitanje o preklu spisa i spoljasnjem vidu nastanka hriscanskih dogmi.Takodje,zeleo bih proizvesti,i dokazati,duhovnu vezu grcke filozofije i judejsko-hriscanske misli,pri tome izbegavajuci hegelijanski istoricizam,kroz definiciju izlaska grcke supstancijalnosti u hriscansku subjektivisticku vertikalu trojstva,kroz odnos coveka,boga i logosa.Namera je skromna i svodi se na primere analogije grckog poimanja vere i pojma dobra(kroz politeizam i filozofiju)i hriscanskog etickog zahteva za podvigom ljudskosti.A razlog i opravdanje svakako je snazan=gotovo dvomilenijumski pokusaj pomirenja platonistickog dobra i aristotelovske mere sa pokretackom snagom svetog trojstva(od Plotina,zakljucno sa Hegelom).
Antropoloski iskorak u racionalizam(sa posledicom u materijalizmu),postavljanje subjekta u centar spoznaje(Dekart,Kant i mozda paradoksalno Hegel),nuznost drustvenog ugovora(kroz prosvetiteljski zahtev humanistickog),i ostala bitna obelezja ateizma,svoje ishodiste imaju i u socioloskom pojmu religije.Naime,sama sociologija,progresivistickom teznjom postavljanja prareligijskog iliti animistickog,kao prvobitnog,izvornog,neceg sto se dalje razvija u pramonoteizam,a kasnije u modernu religiju,odstranjuje filozofsku podlogu svetih spisa,obracajuci pogled na spoljasnju vezu,ne sluteci iskonski revolucionarni karakter necega sto Berdjajev naziva mistickim prevratom covecanstva,tektonske poremecaje unutrasnjeg dozivljaja Boga.Spekulativna filozofija,pak,teizam i ateizam stavlja izvan spoznaje misljenog bica,ali pri tome inkorporira celokupan hriscanski eticki ideal u sopstveni sistem.Religija se svodi na ekstaticnost psihickog zivota pojedinca(poput zapadnog tumacenja budizma),a citav korpu religijskih ideja o uzdrzanosti,introvertnosti,projektuje se u filozofsko-pravni zahtev za drustvom uredjenim prema zakonima pravde i pretenziji njenog ospoljenja u zemaljskom raju.Valjda se nece dovesti u pitanje koreni starozavetnog morala u modernim definicijama humanosti,i u prosvetitewljskom revolucionarnom cak.Pitanjea li je oslobodjeni razum moderne univerzalniji pristup antrpoloskom odredjenju od arhetipa Bogocoveka-logosa-Hrista,iliti:sta je tu integralnije i coveku vise imanentno?
Ali kljuc je u traganju za izvorom.Zapravo u preinacenoj formi azijskog i egipatskog porekla grckog antropomorfnog politeizma,velikom preokretu osobenog poimanja bozanstava i njihovoj drustvenoj i psiholoskoj primeni.Nije li protivrecni kult Apolona,isceliteljska vera,vaspitanje i oblikovanje ljudskog karaktera,praizvor Hristove mesijanske ljubavi i zrtve?Grcko je mnogobostvo svakako nepresusni izvor u traganju za svim oslobadjanjima zapadnog coveka kroz istoriju,ukljucujuci moderne mitologeme koji rasterecuju pojedinca preteskog bremena odgovornosti pred naletima iskoraka iz drustvenog zivota,stalnih pretnji zla i ponistavanja ljudskog.Sa druge strane,Hristovo iskupljenje,vecni je primer sublimacije raspolucenog covekovog bica,sa svom karakteralnom skrajnutoscu,raspojasanim nagonskim i zeljama za moci.Pokusaj sinteze duse i duha,ili dvaju pomenutih arhetipa kroz eticko,civilizacijski je univerzalni,iskonski pra-zahtev za humanim.Sad,sto je namesto Bogocoveka na delu logisticki Covekobog,to nije problem drevnog covecanstva,vec obeskorenjene danasnjice.