Meni se bash desi da kazem hocu da se vratim u ono vreme kad sam bila mala.Ponekad
me uhvati strah od odrastanja.Ne zelim da odrastem.Zelim da zauvek ostanem dete.Uffff
Jao,ovako je i kod mene.Kada pogledam svoj zivot unazad nekoliko godina...TADA sam bila tinejdzerka,a sad sam dete!Ne znam,kad se detetu dese neke stvari odjednom,valjda postane teen.
A i pre,bila sam totalno drugacija osoba.Promenila sam se nabolje,ali kao da mi neki delic nedostaje.A mozda i osoba,mada niko meni poseban nije otisao na neki nacin iz mog zivota.
Znate ono,pre sam bila preosetljiva,previse naivna,stidljiva,nedovoljno komunikativna,nezadovoljna svojim izgledom,mislila kako mi svi zele lose i dr..
Strasno!A nisam ni shvatala koliko zelim da se promenim...I desilo se,i drago mi je zbog toga,ali mi pomalo nedostaje dosada (ono,kada ne treba nigde da jurcam,kad samo sedim u kuci i gledam tv,jes' da malo jadno zvuci).
Ma,moj problem je sto se previse lako naviknem a tesko odviknem.:|
Al',sta da radim...
Najvise me nervira to sto se previse brinem za buducnost.Mozda se bojim da cu propasti,ne znam.Mada,znam da necu,u dubini duse.
I mnogo mi nedostaje sve to sto sam pre imala.Previse sam razmisljala o svakoj stvarcici,nisam se brinula za skolu,mrzelo me je da upoznajem ljude,bila sam neki mrgud,koji nije da nije imao prijatelje,vec je jednostavno bio lencuga za takve stvari.
Brze promene raspolozenja mi takodje teze padaju.Prema roditeljima se nekad ponasam super,grlim ih,ljubim,a nekad im odgovaram taaako sarkasticno!!
Ne znam,pokusavam to da smanjim (nije da se desava cesto,ali kada mi se to i jedanput desi,prekoravam sebe).
porodica-aaaa
drustvo-hmm..1normalna osoba...i to je to....a ne, ne izgleda meni sve tako lose, vec stvarno je tako!!!:shock:
ops:.A sada party master!
