Vinetu
Zainteresovan član
- Poruka
- 450
Dr. Zoran Djindjić:
"Ja sam mogao da dignem ruke i da kažem - u redu, obavio sam jedan istorijski posao, meni je savest mirna. Moja misija je bila da smenim Miloševića. 6. oktobra ili već, kada je otišao u zatvor, mogao sam da kažem - srpski narode, ja sam svoje uradio, 10 najboljih godina života sam žrtvovao da bismo jedno zlo sklonili jer ionako su ljudi rekli - to što on hoće, to nam je sumnjivo, kakva ta Jevropa, šta će nama Jevropa, imamo mi našu Aziju, lepo je nama. To je bilo tako u januaru, februaru, martu 2001. Ja kakav sam, ja sam rekao - ne, nateraćemo da većina podrži to protiv čega je.
Iskreno rečeno jednom prosečnom građaninu nedostaje slika celine. Gde se to kreće naša zemlja , šta se to događa sa nama? Nekako je sve kao jedno razbijeno ogledalo, stalno su neke afere , stalno su neki događaji, incidenti, stalno neke pojedinačne činjenice kao neko drveće koje skriva šumu.
Ja mislim da to ne odgovara onoj suštinskoj realnosti. Vi imate jednu čudnu situaciju da najveći svetski eksperti tvde da reforme koje mi sprovodimo, da su one među najuspešnijima od svih bivših istočnih evropskih država a domaći eksperti kažu da to možda i nisu nikakve reforme i da mi možda i ne živimo u ovoj zemlji i da ne živimo na ovoj planeti i da u suštini to sve sporno i da to treba dokazati. Tako da imate jedan narod koji ima međunarodnu potvrdu da radi neke stvari ali sam sumnja u sebe.
Treba da sagledamo gde su prepreke u nama da brže idemo na tom putu koji je, po mom mišljenju, ispravan. Da li imamo prava da kočimo neke pokušaje reformi, da li imamo prava da se delimo, da se cepamo, da se klevećemo, da jedni drugima podmećemo?
Ako sada Srbija stane ma koliko sporo neko da procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula proći će 10 godina.
Moje upozorenje je da imamo ogromnu istorijsku šansu da uradimo nešto veliko i u ovoj zemlji i u ovom regionu ali moramo mnogo da se trudimo da izbegnemo rizike iskušenja. I to nikakva nije garantovana stvar da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To nije garantovana stvar, to je šansa koja može biti prokockana sutra i da padnemo nazad kao Rumunija i da 10 narednih godina se batrgamo i da posle tih 10 godina možda i mi imamo neku komičnu vladu koja će ponovo da kaže hoćemo u Evropu, posle izgubljenih 10 godina.
Ono što mene pomalo pogađa i boli, što ne osećam u našem društvu svest o tome. Što ne osećam svest o vanrednosti situacije, što ne osećam jedan pozitivan naboj gde ljudi kažu istorijska je šansa možemo da uspemo imamo veliki rizik da ne uspemo moramo da svu energiju uložimo. Ne pitam kolika mi je plata , ne pitam koliko ću da spavam, ne pitam da li ću tri puta dnevno da jedem, ako imam 30 godina mogu da radim 14 sati, mogu da spavam 4 sata i mogu 2 godine da poklonim svojoj zemlji. Nema toga u dovoljnoj meri.
Ako ste vi najveći potencijal ove zemlje a jeste jer u svakoj zemlji su ljudi najveći potencijal. Ima zemalja koje imaju i dijamante i zlato i energiju pa su siromašne. Zato što ljudi nisu sposobni da to koriste. Ima zemalja koje nemaju ništa pa su bogate, zato što su ljudi sposobni da se dobro organizuju. Znači, u principu je sve do ljudi ako je to tako onda ajde svi ljudi koji u našoj zemlji žive da razmisle o tome kako mogu oni prvo svoje potencijale koji su blokirani, svoje mogucnosti da identifikuju, da udruže sa drugima i da vide šta im je još potrebno da od toga stvore neki svoj razvojni plan da bi oni i njihove porodice imali koristi od toga.
Mi moramo da shvatimo da je ovo naša država i da ako je tretiramo kao neko strano telo, samo ono što je privatno da je naše, nećemo imati ni jedno ni drugo. Mi moramo zajednički da uspostavimo vladavinu institucija u ovoj zemlji, kredibilnost, autoritet tih institucija i da shvatimo da ako neko prođe kroz crveno svetlo, mada to se nas ne tiče, da on gazi Zakon zemlje u kojoj mi živimo. Ako neko daje ili prima korupciju, mada se to nas ne tiče, da on krši zakone u našoj zemlji i da on stvara bezakonje u našoj zemlji. I da svako kršenje zakona slabi svakog od nas pojedinačno i da se protiv toga borimo a da ne kažemo eno tamo se u komšijskom dvorištu to dešava ali to se dešava u našoj državi. Trenutno stvari ne izgledaju tako, trenutno ima jako mnogo cinizma , jako mnogo kriticizma, najlakše je negde se popeti i pijuckati na ostale.
Postoje određeni uslovi i određeni standardi u saradnji sa međunarodnim organizacijama koje moramo da poštujemo, kao što moramo da platimo putarinu na auto-putu. Ako nećemo možemo da se vozimo nekim kolskim putem. Jedan od tih uslova je i saradnja sa sudom u Hagu. Ne zato što neko voli taj sud, ne zato što je taj sud pravedan ili nije pravedan ili kakav je da je, nego zato što je to jedan od uslova, koje sve zemlje koje žele da budu deo toga kluba moraju to da ispune.
Ako nećemo to da ispunimo treba odmah da kažemo da nećemo a ne da se cenkamo i da danas hoćemo, sutra nećemo, jer onda izgledamo kao neozbiljan narod. Ja poštujem jednu izreku jednog starog indijanskog mudraca iz 19 veka koji je rekao: "Ako moraš da progutaš žabu nemoj mnogo da je gledaš progutaj je odmah". To znači ako imaš neki problem odmah mu priđi nemoj da čekaš da on dođe do tebe, nemoj da čekaš da ga rešavaš pod pritiskom. Ako imaš nekoliko problema prvo počni da rešavaš onaj najteži. Kaži ljudima istinu.
Nema spavanja, ne možete vi da budete svetski prvaci, a da spavate. Spavate 5-6 sati, šta više treba da spavate. Spavaćete kad budete u penziji.
Kad se probudite budite se veseli i recite - evo ga još jedan dan, imam šansu da uradim nešto. A ne kad se završi dan - hvala Bogu, još jedan se dan završio. Život je čudo jedno dato nama... Znate, sad ću nešto da vam kažem što nije za televiziju, mada prenosi, o čemu ja ponekad razmišljam. Jedno ljudsko biće je jedan od 40.000 spermatozoida, taj jedan je uspeo, 39.999 nisu uspeli, znači vi ste šampioni, svako ko se rodio on je već pobednik. On je već uspeo u odnosu na 40.000 drugih. I onda kažete - ma, šta mi je život, sad ću da uzmem drogu, sad ću da, ne znam, se napijam. Pa, stani, čoveče, tvoja odgovornost je i pred Bogom i pred sobom ogromna, ti si pobedio u najvažnijoj od svih utakmica, živ si, rodio si se i uradi nešto pozitivno sa svojim životom.
Samo to u našem narodu da se prelomi, to to što nam je ostalo od pustog turskog, da kažemo: Ma lako ćemo, ma sutra ću, ma ne može to, ma oni su protiv nas, ma svetska zavera, ma..... To su sve gluposti.
Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije. Nije tajna da ja nisam bio u većini i nije tajna da sam ja retko kad u ovoj zemlji bio u većini i nemojte da me krivite. Znači, da sam ja 5. ili 6. oktobra rekao - u redu, radićemo ono što hoće većina, to je, dame i gospodo, bio legalizam. Većina je htela legalizam, legalizam zna se šta znači, to znači zakoni i Ustav Slobodana Miloševića da se striktno primenjuje i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića. Sve drugo je nelegalizam. Ja sam rekao, u redu, hajde, negde između ćemo, malo ćemo da ga pošaljemo u Hag, malo ćemo da poštujemo njegove zakone i da bude 1:1, ali to većina ljudi nije podržavala. I nemojte da se zavaravamo, sada da napravimo anketu u Srbiji, oni bi rekli - mi hoćemo da se sve to raščisti, ali da mi legnemo uveče, a sutra ujutru da to bude završeno, a nemoj samo nas neko da poziva da mi to radimo, nemoj mi da prljamo ruke, neka to uradi Zoran Đinđić, posle ćemo da ga smenimo i da kažemo nije bio dobar, uradio je posao, odlično.
Ako ste fer pa pomislite kako je bilo pre godinu dana u našoj zemlji, pre dve godine teror preko televizije, agitacija, niste mogli da upalite televizor a da vas ne zastrašuju, niste mogli da izađete na ulicu a da vas ne zastrašuju, niste mogli da izađete preko granice a da vas ne preziru. To se sve promenilo. To što nije idealno, a kad je bilo idealno? U vreme Tita kad smo dobijali kredite zbog istok-zapad, pa smo dobijali kredite koje nismo zaslužili. Pa mi sada moramo da vraćamo.. Nije ni tad bilo idealno. Jer je bilo idealno u vreme kralja Aleksandra kad smo se sa Hrvatima i Slovencima tukli u skupštini, nije politike bilo u ovoj zemlji, ni tad nije bilo dobro. Nemojte sad da idealizujete, sad je loše a ima vremena kad je bilo dobro. Mi smo krenuli ka putu poboljšanja a nikad nam nije bilo dobro u istoriji.
Ako mi od Evrope ne naučimo, da mogu 24 nacije, protestanti i katolici koji su 300 godina ratovali, da žive zajedno, i da prave jedinstvenu Evropu, ako od njih to ne naučimo, onda nismo ni zaslužili da postojimo kao zemlja. Ja sam naučio, i budite sigurni, da ja nikada neću biti neko ko će igrati na razlikama, mada znam da se u ovoj zemlji najviše glasova dobije ako kažete ‘oni su nam krivi’. Bilo na koju stranu. Moj problem je što kad kažem ljudima, dajte da nešto uradimo, pitaju me ‘A protiv koga? Amerike? Rusije? Kine?’ Ja kažem: ‘Ne, ni protiv koga! Mi nemamo protivnike, mi imamo partnere!’ Onda oni meni kažu: ‘Mi to ne razumemo! Mi razumemo da nam kazeš brate ko je protiv nas, pa da mi vidimo šta da radimo.
To je naš problem da se mi lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe. ... I ja vam kažem, gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati vi i ja. Pošto ja imam nameru da još živim u budućnosti".
"Samo se budala sapliće na kamen iza sebe"
"Ja sam mogao da dignem ruke i da kažem - u redu, obavio sam jedan istorijski posao, meni je savest mirna. Moja misija je bila da smenim Miloševića. 6. oktobra ili već, kada je otišao u zatvor, mogao sam da kažem - srpski narode, ja sam svoje uradio, 10 najboljih godina života sam žrtvovao da bismo jedno zlo sklonili jer ionako su ljudi rekli - to što on hoće, to nam je sumnjivo, kakva ta Jevropa, šta će nama Jevropa, imamo mi našu Aziju, lepo je nama. To je bilo tako u januaru, februaru, martu 2001. Ja kakav sam, ja sam rekao - ne, nateraćemo da većina podrži to protiv čega je.
Iskreno rečeno jednom prosečnom građaninu nedostaje slika celine. Gde se to kreće naša zemlja , šta se to događa sa nama? Nekako je sve kao jedno razbijeno ogledalo, stalno su neke afere , stalno su neki događaji, incidenti, stalno neke pojedinačne činjenice kao neko drveće koje skriva šumu.
Ja mislim da to ne odgovara onoj suštinskoj realnosti. Vi imate jednu čudnu situaciju da najveći svetski eksperti tvde da reforme koje mi sprovodimo, da su one među najuspešnijima od svih bivših istočnih evropskih država a domaći eksperti kažu da to možda i nisu nikakve reforme i da mi možda i ne živimo u ovoj zemlji i da ne živimo na ovoj planeti i da u suštini to sve sporno i da to treba dokazati. Tako da imate jedan narod koji ima međunarodnu potvrdu da radi neke stvari ali sam sumnja u sebe.
Treba da sagledamo gde su prepreke u nama da brže idemo na tom putu koji je, po mom mišljenju, ispravan. Da li imamo prava da kočimo neke pokušaje reformi, da li imamo prava da se delimo, da se cepamo, da se klevećemo, da jedni drugima podmećemo?
Ako sada Srbija stane ma koliko sporo neko da procenjuje da ide, da bi se ponovo pokrenula proći će 10 godina.
Moje upozorenje je da imamo ogromnu istorijsku šansu da uradimo nešto veliko i u ovoj zemlji i u ovom regionu ali moramo mnogo da se trudimo da izbegnemo rizike iskušenja. I to nikakva nije garantovana stvar da smo mi osvojili demokratiju, da idemo u ekonomske reforme, da idemo prema Evropi. To nije garantovana stvar, to je šansa koja može biti prokockana sutra i da padnemo nazad kao Rumunija i da 10 narednih godina se batrgamo i da posle tih 10 godina možda i mi imamo neku komičnu vladu koja će ponovo da kaže hoćemo u Evropu, posle izgubljenih 10 godina.
Ono što mene pomalo pogađa i boli, što ne osećam u našem društvu svest o tome. Što ne osećam svest o vanrednosti situacije, što ne osećam jedan pozitivan naboj gde ljudi kažu istorijska je šansa možemo da uspemo imamo veliki rizik da ne uspemo moramo da svu energiju uložimo. Ne pitam kolika mi je plata , ne pitam koliko ću da spavam, ne pitam da li ću tri puta dnevno da jedem, ako imam 30 godina mogu da radim 14 sati, mogu da spavam 4 sata i mogu 2 godine da poklonim svojoj zemlji. Nema toga u dovoljnoj meri.
Ako ste vi najveći potencijal ove zemlje a jeste jer u svakoj zemlji su ljudi najveći potencijal. Ima zemalja koje imaju i dijamante i zlato i energiju pa su siromašne. Zato što ljudi nisu sposobni da to koriste. Ima zemalja koje nemaju ništa pa su bogate, zato što su ljudi sposobni da se dobro organizuju. Znači, u principu je sve do ljudi ako je to tako onda ajde svi ljudi koji u našoj zemlji žive da razmisle o tome kako mogu oni prvo svoje potencijale koji su blokirani, svoje mogucnosti da identifikuju, da udruže sa drugima i da vide šta im je još potrebno da od toga stvore neki svoj razvojni plan da bi oni i njihove porodice imali koristi od toga.
Mi moramo da shvatimo da je ovo naša država i da ako je tretiramo kao neko strano telo, samo ono što je privatno da je naše, nećemo imati ni jedno ni drugo. Mi moramo zajednički da uspostavimo vladavinu institucija u ovoj zemlji, kredibilnost, autoritet tih institucija i da shvatimo da ako neko prođe kroz crveno svetlo, mada to se nas ne tiče, da on gazi Zakon zemlje u kojoj mi živimo. Ako neko daje ili prima korupciju, mada se to nas ne tiče, da on krši zakone u našoj zemlji i da on stvara bezakonje u našoj zemlji. I da svako kršenje zakona slabi svakog od nas pojedinačno i da se protiv toga borimo a da ne kažemo eno tamo se u komšijskom dvorištu to dešava ali to se dešava u našoj državi. Trenutno stvari ne izgledaju tako, trenutno ima jako mnogo cinizma , jako mnogo kriticizma, najlakše je negde se popeti i pijuckati na ostale.
Postoje određeni uslovi i određeni standardi u saradnji sa međunarodnim organizacijama koje moramo da poštujemo, kao što moramo da platimo putarinu na auto-putu. Ako nećemo možemo da se vozimo nekim kolskim putem. Jedan od tih uslova je i saradnja sa sudom u Hagu. Ne zato što neko voli taj sud, ne zato što je taj sud pravedan ili nije pravedan ili kakav je da je, nego zato što je to jedan od uslova, koje sve zemlje koje žele da budu deo toga kluba moraju to da ispune.
Ako nećemo to da ispunimo treba odmah da kažemo da nećemo a ne da se cenkamo i da danas hoćemo, sutra nećemo, jer onda izgledamo kao neozbiljan narod. Ja poštujem jednu izreku jednog starog indijanskog mudraca iz 19 veka koji je rekao: "Ako moraš da progutaš žabu nemoj mnogo da je gledaš progutaj je odmah". To znači ako imaš neki problem odmah mu priđi nemoj da čekaš da on dođe do tebe, nemoj da čekaš da ga rešavaš pod pritiskom. Ako imaš nekoliko problema prvo počni da rešavaš onaj najteži. Kaži ljudima istinu.
Nema spavanja, ne možete vi da budete svetski prvaci, a da spavate. Spavate 5-6 sati, šta više treba da spavate. Spavaćete kad budete u penziji.
Kad se probudite budite se veseli i recite - evo ga još jedan dan, imam šansu da uradim nešto. A ne kad se završi dan - hvala Bogu, još jedan se dan završio. Život je čudo jedno dato nama... Znate, sad ću nešto da vam kažem što nije za televiziju, mada prenosi, o čemu ja ponekad razmišljam. Jedno ljudsko biće je jedan od 40.000 spermatozoida, taj jedan je uspeo, 39.999 nisu uspeli, znači vi ste šampioni, svako ko se rodio on je već pobednik. On je već uspeo u odnosu na 40.000 drugih. I onda kažete - ma, šta mi je život, sad ću da uzmem drogu, sad ću da, ne znam, se napijam. Pa, stani, čoveče, tvoja odgovornost je i pred Bogom i pred sobom ogromna, ti si pobedio u najvažnijoj od svih utakmica, živ si, rodio si se i uradi nešto pozitivno sa svojim životom.
Samo to u našem narodu da se prelomi, to to što nam je ostalo od pustog turskog, da kažemo: Ma lako ćemo, ma sutra ću, ma ne može to, ma oni su protiv nas, ma svetska zavera, ma..... To su sve gluposti.
Ja sam 6. oktobra bio za to da se otpuste sve sudije, da se otpuste svi novinari RTS-a, da se otpuste svi iz policije. Nije tajna da ja nisam bio u većini i nije tajna da sam ja retko kad u ovoj zemlji bio u većini i nemojte da me krivite. Znači, da sam ja 5. ili 6. oktobra rekao - u redu, radićemo ono što hoće većina, to je, dame i gospodo, bio legalizam. Većina je htela legalizam, legalizam zna se šta znači, to znači zakoni i Ustav Slobodana Miloševića da se striktno primenjuje i to da ih primenjuju ljudi Slobodana Miloševića. Sve drugo je nelegalizam. Ja sam rekao, u redu, hajde, negde između ćemo, malo ćemo da ga pošaljemo u Hag, malo ćemo da poštujemo njegove zakone i da bude 1:1, ali to većina ljudi nije podržavala. I nemojte da se zavaravamo, sada da napravimo anketu u Srbiji, oni bi rekli - mi hoćemo da se sve to raščisti, ali da mi legnemo uveče, a sutra ujutru da to bude završeno, a nemoj samo nas neko da poziva da mi to radimo, nemoj mi da prljamo ruke, neka to uradi Zoran Đinđić, posle ćemo da ga smenimo i da kažemo nije bio dobar, uradio je posao, odlično.
Ako ste fer pa pomislite kako je bilo pre godinu dana u našoj zemlji, pre dve godine teror preko televizije, agitacija, niste mogli da upalite televizor a da vas ne zastrašuju, niste mogli da izađete na ulicu a da vas ne zastrašuju, niste mogli da izađete preko granice a da vas ne preziru. To se sve promenilo. To što nije idealno, a kad je bilo idealno? U vreme Tita kad smo dobijali kredite zbog istok-zapad, pa smo dobijali kredite koje nismo zaslužili. Pa mi sada moramo da vraćamo.. Nije ni tad bilo idealno. Jer je bilo idealno u vreme kralja Aleksandra kad smo se sa Hrvatima i Slovencima tukli u skupštini, nije politike bilo u ovoj zemlji, ni tad nije bilo dobro. Nemojte sad da idealizujete, sad je loše a ima vremena kad je bilo dobro. Mi smo krenuli ka putu poboljšanja a nikad nam nije bilo dobro u istoriji.
Ako mi od Evrope ne naučimo, da mogu 24 nacije, protestanti i katolici koji su 300 godina ratovali, da žive zajedno, i da prave jedinstvenu Evropu, ako od njih to ne naučimo, onda nismo ni zaslužili da postojimo kao zemlja. Ja sam naučio, i budite sigurni, da ja nikada neću biti neko ko će igrati na razlikama, mada znam da se u ovoj zemlji najviše glasova dobije ako kažete ‘oni su nam krivi’. Bilo na koju stranu. Moj problem je što kad kažem ljudima, dajte da nešto uradimo, pitaju me ‘A protiv koga? Amerike? Rusije? Kine?’ Ja kažem: ‘Ne, ni protiv koga! Mi nemamo protivnike, mi imamo partnere!’ Onda oni meni kažu: ‘Mi to ne razumemo! Mi razumemo da nam kazeš brate ko je protiv nas, pa da mi vidimo šta da radimo.
To je naš problem da se mi lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe. ... I ja vam kažem, gledajte u budućnost, gledajte u budućnost i tamo ćemo se sastati vi i ja. Pošto ja imam nameru da još živim u budućnosti".
"Samo se budala sapliće na kamen iza sebe"
