Naši su svi zaista fini ljudi. Živimo u kućama pa ne čujemo baš sve što komšije pričaju i da li vuku stolice noću, ali nema ni svađe ni zadrtog sveta. Ne družimo se mnogo međusobno, ali se uvek javljamo jedni drugima i bez problema pozajmljujemo ako nekome nešto treba. Imali smo samo jednu nezgodnu familiju, ali je komšija koji je privatnik otkupio i njihovu kuću, srušio je, i sad smo mirni. Taj privatnik ima dve kuće sa radnjama i to na dve strane ulice, obe kapije su stalno otvorene, velika džukela (vučjak) stalno šeta gore-dole, ali i ona je lepo vaspitana: niti laje niti koga dira, jedino ne da mačkama na svoju teritoriju.
I tako; jednog dana moraćemo prodati ovu kuću, a mene duša boli samo zbog ovog mirnog i pristojnog sveta...
Kuća moje mame je na drugom kraju grada u jednoj maloj uličici gde se baš svi poznaju. Nema šanse videti komšiju ispred kuće a da s njim ne popričaš, onda čuju i drugi pa i oni izađu "na divan", ako se nešto veliko radi, ko god može - pomogne, ako neko umre (skoro svi su stariji ljudi) svi idemo na sahranu. Donedavno je tu živeo i jedan čistokrvni nemac, žena mu je iz te ulice pa ga je ubedila da otkupe kuću njenih roditelja, sagrade novu i tu žive kada se penzionišu. On je kod nas zaista uživao, obožavao je da sa svakim popriča iako nije govorio srpski (sporazumevali smo se srpski, nemački, mimikom, rukama i nogama, pantomimom...) ali je bio srećan ko kuče u liftu.
Kod nas je valjda takva kultura da je komšija najbliži rod, pa ne mogu da razumem ljude koji ne poštuju komšiluk.
