Hvala, Taska.
Evo još malo na tu temu:
Pa
ko se ljubavi (savršene u svom nesavršenstvu)
krije, bolje da ga nije.
U ljubavi ima puno toga što čovek, u ludilu i zaslepljenosti, ne prepoznaje – propušteni trenutak da se nešto kaže (npr. to famozno “volim te”) ili učini; u ljubavi su srce i razum u poremećenoj ravnoteži a posle nje se polako sve vraća na svoje mesto i, taman kad se vrati,
dođe nova ljubav.
Ah, te
beskonačne spirale, "osmice" i lavirinti, u kojima, kako god da krenemo, uvek dolazimo na isto mesto - nove početke i nove svršetke.
Patnja postoji i dok traje obostrana ljubav, jer se setimo da je sve prolazno pa nam u glavi bljesne i da će ljubav, možda trajati koliko i život vilinog konjica, ili zato što nam se učini da je u nekom trenutku posustala… Patnja je neophodan začin ljubavi kao što je i strast; ako je strast cimet, patnja je slačica koja nas ispuni gorčinom i natera suze na oči.
Ko prihvati patnju kao sastojak ljubavi, on će se, vremenom, navići na njen ukus … i postati otporniji, kao da je sebi svakodnevno ubrizgavao po malo gorkog otrova. Kad ljubav umre, njegovo srce je već razvilo sebi svojstven serum protiv očaja. Da nije tako, odavno bi svako od nas izvršio samoubistvo, emotivno ili fizičko. Ne bismo postojali. A eto nas ovde, i pričamo o kraju ljubavi i patnji - još uvek živi i delimično pokrpljeni.
После тога следи смрт. 
