KSENIJA RADOTIĆ-HADŽI MANIĆ - ZVEZDANI ŽAL

dr Ksenija Radotić - Hadži Manić

Rođena u Sremskoj Mitrovici.
Doktor molekularne biologije i fiziologije.
Docent i viši naučni saradnik Univerziteta u Beogradu.
Objavila zbirke pesama Zvezdani žal, u izdanju Sfairosa, 2000. god. i Traganja, 2007. i zbirku pripovedaka „Bašta u luninoj školjci“, Vedes, Beograd, 2005.

Pesme iz zbirke "Zvezdani žal"


PITANJA

Pokušavam u Sunce da gledam,
ljubav da doživim,
da slikam, pevam i slušam ljude
Samoj sebi nisam dovoljna da bih sve spoznala
u istom trenu,
treba da se sjedinim sa Prirodom i ljubavlju
Sta je mislio Onaj koji je stvorio Veliki
prasak,
možda ga i naša svest i postojanje doživljava?
U šta će sve Ovo da se sažme?
Ako nas posle Toga ne bude
gde će Prasak našu svest odneti
i kakva će Priroda iz njega da se izlegne?

LJUBAVNA PESMA

Kako miriše tvoja reka
u proleće kada na površini želje se iskre
volela bih
da osetim
da upijam
kada se plima nagih misli uz obalu skuplja
i požuda plovi ka mome žalu.

Kakve je boje tvoja obala
postelja pokrivena tvojom puti u smiraj dana
volela bih
da posmatram
da prelamam
kada tvoji koraci prave crvenu brazdu u plavom
i ti prilaziš u krugu tek izašle mesečine.

Kakvi su obrisi tvojih izvora
skriveni pod tkanjem reči i pokreta
volela bih
da dodirnem
da trajem
kada sve zanemi i reka tiho teče uz obalu
a poneki talas se praćaka pred dolazeću oluju
dok se mirisi naših reka mešaju.

REKA

Reka smo što prolazi
ostavljamo zgarišta i svetlosti
iza sebe
ali
miris jorgovana u kosi
raspuknut vatromet boja u oku
prelivaju
moju dušu osetljivo ptiče
u večni talas ljubavi.

Reke se povlače obala obnažena
ostavljen pesak da svetluca
čekajući ponovni zagrljaj
sa rekom
ali
miriše jorgovan iskre zenice
večni talas ljubavi nosi nas
od žala do žala kroz vreme.

VEČERNJA ROMANSA

Na pesku
ostaše stope mesečevih akorda
Oči
mi se u talase pretvoriše,
zenica u bezdan
U njoj,
mreži za leptire,
tvoj pogled se utopi i
nestade
Samo
se prah žutih okaca prosu
po talasima
i iscrta na njima jedno
malo sunce.

IGRA OČIJU

Treptaji mog srca,
lepršanje ptičijih krila
ispod mirne površine grudi,
dotiču tvoje oči.
Nit provučna kroz tvoje i moje oči
treperi
sa odsjajem ka srcu
Tvoje duboke mirne oči
smiraj su na mirnoj površini mora.

POKUŠAJ BEKSTVA

Osetim te uvek kada cveta
nebo
različkom.
Pažljivo
silaziš u zaborav
i spase te uvek magnetska vrućina
ovdašnja
Kada se zričci udruže sa žetvom
sunca na nebu
sa okrnjenim mesecom se javljaš
i daješ poslednji smiraj prirodi
likom
svojim.
U maglenim jutrima osmisliš
nebo
zaledjeno oblacima
i prsti sunca ukočeni i
raspeti
izmedju sivih svitanja
povedu neme poglede tragom tvog
nestanka.
Osetim te uvek kada listaju
krošnje
svetlošću.
Okreneš se
na ulazu u zasenčeni deo sećanja
i spase te uvek srž telesna srasla
sa tobom.
Osetim te uvek kada pogledam
otkucaje noći ispod grudi neba
zakopčanih mesecom
i razgolićeno jutarnje sunce
krvavo
od svitanja.
Kada podjem stazom od boja ka tvom
obrisu
nacrtanom u vazduhu
setim se
da sam te
nesvesno
u mirisu opranog dana
osetila
opet.

PRIČA

Male železničke pruge se ukrštaju
u praznini izmedju vidjenja.
Hodnici se ulivaju u tvoje ruke
kada se udaljavaš za svagda.
Ulice se istežu poput žvakaće gume
i granje se spušta do poljupca sa zemljom
Nebo je spušteno,
visi
zavesa u pozorištu.
Zakrpe su plave, zvonjava je za suncem.
Somot je siv,
oblaci imaju oblik tvog pogleda,
prsti na nebu dotiču tvoje obrise,
vode u nevidljivi vrisak.
U zvonjavu iza zavese.
Male železničke pruge na nebu
i adagio sećanja
u praznini
nadolazećoj.

***

Neke ljubavi odlaze i vraćaju se,
neke su trajale samo jednom;
u trenu se setim
i misao, božanski leptir, odleprša
(i čežnja)
al’ ne ponovi ljude i njihovu blizinu
u mome trajanju;
neki ljudi odlaze i ne ponavljaju se.

STRAH

Ne znam te u ovom novom dobu
nekoga drugog ostavih ovde
- izgubljen lik šapat i vreme.
U okretu nadjoh prazninu
izmedju dva neba i dve vode.
Ne znam te ovde
- nova koža
od sunca vreo novi kamen.
Ako se sapletem izgubiću i ovo vreme.
Plašim se strepnje da nekog stranca
nekoga drugog ostavih ovde.

KLJUČ

Došao je po Sve
ali ključ sam već davno izgubila.
Iako ostade zaključana samo praznina
mislio je da je Sve ostalo.
Još smo deca
i igre ne ostaju iza nas.
Ova je ljubav samo prašina
što nestaje.
Vreme odmotava prugu
dolaze novi vekovi i ljudi
ova je ljubav samo prašina
što se ponovo radja.
Došao je po Sve
ali ključ će biti nadjen u drugom vremenu.
Ti ljudi nećemo biti mi
već drugi u krugu.
Sada
ostade zaključana samo praznina.
Ova je ljubav samo prašina
što nestaje i ponovo se radja
od ljudi do ljudi.

RADJANJE LJUBAVI

Ognjena loptasta munja
niz tamnu padinu se kotrlja
ka meni
rasipa plamene iskre ognjene strelice
u modroj mirnoj pozadini
u tihoj pritajenosti noći.
Osećam dolazeću vrelinu vihorni
nemir
komešanje u mislima muzika sve jača
zvuk po zvuk izvire ispunjava sve prostore
strujanja se granaju uvijaju obuzimaju.

Upijam
tamo gde se rodio oganj
tamo je klica džinovskog drveta
padaju ognjeni plodovi
kotrljaju se niz tamnu padinu
ka meni
rasejavaju ognjeno seme u svakom delu bića
vreže se rascvetavaju
kroz svaki zvuk moje duše.

PROCEP

Srećemo se u najmračnijim jazbinama misli
gde nam se ni zvezdana neba ne dodiruju
a ruke i usne su svetovima daleko mada
u istom smo svetu i istom krugu.
Zakasnelog nekog trenutka jedno od nas stiže.
U vremenskom pomaku živimo jedno prema drugom
dva bića što gore u mračnom zanosu.
Dovoljan on je svojoj jazbini svome nebu.
Vatra tu se u pepeo ne pretvara
već ra|a samu sebe
seje sve veći plamen u ovom zemaljskom telu.

VRISAK

Čežnja je vatreni konopac što steže
razgorelim slovima ispisuje reči
trag preko usana
zapaljen peščani sat
začarani zamak u plamenu
crveno na nebu i u duši
crvenim odbljeskuje buđenje
u krvi dotičućeg dana.

TRENUTAK U SVEMIRU

Sa njom je ka svemiru krenuo,
Mlečni put i Alfa Labuda
kao da su na dohvat ruke
u njegovom džepu, pa pruži ruku
i pregršt zvezda izvadi,
da se zarivaju sjajnim okcima
u njene vrele oči u kojima
sav sadašnji trenutak izgoreo je,
ostao samo zvezdani
pepeo od njega.

SLUTNJA

Postojiš negde i nekada u ovom čovečanstvu
moji koraci su odavno ostavili tragove
izmešane sa tvojim
damari tvog vihornog polja
ostavili su tragove u mome bilu u mom krugu
zvezdanog neba.
Možda u ovom krugu neću saznati
tvoje izvore
ali će moje biće - osetljiva ptica u letu
upiti talase zvuke i miris tvojih obrisa
iz nekog budućeg trena.
Tada ću znati
da sam celog života bila vihorni talas
koji teče ka sutra da se ulije u tvoju zoru.

NEOBIČNA LJUBAVNA PESMA

Ako me usvojiš (u reakciji) ući ćeš
u igru sa mojim
elektronima
u čaroliju pretakanja energije iz zenice u
zenicu.
Mogli bismo da živimo u zajedničkoj
energetskoj oblozi
sa zajedničkim elektromagnetnim poljem i
strujnim štitom.
Nećeš proći kroz fazu spajanja sa svojom
prirodom
ako me ne usvojiš kroz uzajamni protok
elektrona
i
nećes spoznati vezu izmedju sebe mene i ljudi
ako
se ne zavrtiš
u energetskim virovima naših boja i pokreta.

Ti i ja
čoveče sa mojom energijom
mogli bismo biti tvorci novog čovečanstva
jer
kao što je tvoja energija u meni
mogao bi to biti začetak novog sveta
sa rasutom energijom našeg magičnog spoja.

TALAS SVETLOSTI

Pojavila se u vratima njegovog sveta
kao talas svetlosti,
talas neba iz njenih očiju uplovio je
Shvatio je da nikada nije doživeo istinu
da je istina na granici njegovih vrata
ulazi sa talasom kao spoznaja
i presek dva sveta se desi
presek bivstva i varke
mogućnost koja je sve ili ništa
Udaljila se sa praga njegovog sveta
kao talas svetlosti,
posivela su okna ponebljena od njenih očiju
Ostalo je bivstvo i ništa,
varka i Sve, otišlo je
kao večna oseka.

DVE POEZIJE

U pesmama (obrisima duše)
razdoblja jednog čoveka su otisnuta,
vizije njegove umećem reči naslikane.

Pokreti prirode (obrisi neprekidnosti)
poeziju jednog dubljeg uma iscrtavaju,
vizije njegove slike stvarnosti postaju.

Dve poezije - čoveka i prirode
u čudesnom stvaranju se prepliću
lepotom se bore protiv drugog lica čoveka,
druge ličnosti,
druge duše
U borbama njihovim igra se radja,
drhtaj vremena
kroz širenja i sažimanja,
pomama novog trenutka
podiže se iz noćne puti
Sve u okrilju prirode -
- neuništive majke
sa znamenom lepote neprekidne.

REČ PESNIKA

Moje pesme su brojevi
po kojima se re|aju i raspoznaju
osećanja
nizovi reči - simboli duše.

Moje pesme - nauka srca
struje od vremena do vremena
i uče ljude ljubavi svevremenskoj.

Moje strofe su krugovi
po kojima se niže ljudska suština
svevremenska.

PESMA NAUČNIKA

Da li ću stići ne zna ovo vreme
mnoge ljubavi i čežnje me čekaju.
Ja odgovaram za spas čovečanstva
pred prirodom i sobom.
Klica vatre u precima se zače
rasplamsa u meni.
Osećam po boji mirisu budućnosti
da me neki energetski oblik čeka
zato
me
ne čekaj čoveče
jer
ne zadržavam se ja na lokalnom raskršću
u lokalnom satu.

RUDARSKA PESMA

Život je rudnik
ulaziš u njega i koračaš
sa uzvikom “sretno”
pod nogama vlaga
gore stropovi sa kojih kaplje;
ti si provodnik
izmedju trenutka i večnosti
put od kapi do stalaktita
kroz vreme
grananje iskre od prvog ognja do
večnosti
put ljubavi od prvog daha života
do mene i tebe.

Život je rudnik
ulaziš u njega i koračaš
sa uzvikom “sretno”
iz tvojih stopa
- otiska vaseljenskog crteža
kovitlaci i munje se granaju
preobražuju tvoj tren
u našem zvezdanom krugu
u razgarajuće svetlosti dah
u duši vaseljene.

JAZOVI

Moja je tuga vanljudska i vanživotna.
Vremena se nižu u prostoru
ostavljaju reči i slike
... bljeskaju elektroni u uspomeni
paraju srce strujni tragovi
razgranati iz pogleda na
dimna zgarišta.

Tamo je
(sećanju se još ne gube tragovi)
nekada bilo jedno vreme
- jednoga dana ono će postati željeno
... u plesu postojanja uvek je neko vreme
željeno u nekom budućem
ali kasno
jer izmedju ta dva vremena
leže zgarišta i mrtvi
seni uspomena
... bljeskaju elektroni
vanljudske vanživotne tuge.

PROPUSTI

Živimo sa zadrškom
jer dugo traju snovi koji su uvod
u život.
Volimo sa zadrškom
jer naše rasute ljubavi dugo se
u pravoj ljubavi skupljaju.
Kasno nalazimo bogove
jer kasno shvatamo da su nam potrebni
i da su oni uvek bili prisutni
al’ naša čula nisu ih kao bogove
osećala.
Kasno shvatamo da smo grešili
jer smo živeli u oblogama simbola
i uzdizali znamenja do visina
stvarnih vrednosti
Ali naša lepota
- kruna prirode - dovoljna je
da iskrči nove puteve životu
od izvora gde kamen diše
i otkud
izbijaju vreže iz Oganj-Bezdani.

JUČE DANAS UVEK

Od našeg danas do juče
može se samo ljubavlju
mržnja sivilo ljudsko dno
su izmedju
tvoje
i
moje
današnje duše.
Ne možeš me mrzeti danas
i ako su neistine
o prošlosti i čoveku izrečene
i rušeni
mostovi
i
staze
od tebe do mene.
Istina je u poljupcima
kada moja duša poleti kao ptica
ka tvojoj i sama nadje stazu
kroz prostor
vreme
i
mržnju
od juče ka danas.
Istina se radja u jačini sećanja
na ruke prepletene sa drvoredima
na korake duž reke u sumrake
ti i ja smo
čovek
i
čovek
juče danas uvek.

LIK ČOVEKA

Suština čoveka
mora da postoji
samo kao um i duša
kao biće bez lika i glasa
lik njegov je lik prirode
ptica i granja i jezera
glas njegov je dah prirode
provlačenje vetra kroz granje
govor ptica i stena.