- Poruka
- 280
Tako barem misle nasi vrsni ekonomsiti i finansijski konsultanti. Da Srbiji zbog promasene neoliberalne, oslonjene na MMF ekonomske politike Srbiji preti totalni i neizbezni ekonomski kolaps . Tacnije oni smatraju da ce Srbija zavrsiti kao Argentina.
Нова дужничка хипотеза
Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит
Спољни дуг Србије достигао је у децембру 19,6 милијарди долара. Само током 2006. године дуг је повећан за више од четири милијарде долара (нето). То је спектакуларан раст. Србија је ван сваке сумње високозадужена земља и никаква реторичка, или финансијска еквилибристика не може променити ту чињеницу.
Ако је судити по новинским коментарима, многи економисти су више изненађени него забринути снажним растом спољног дуга. Изненађује изненађење српских економиста. Србија је уџбенички пример државе која затворених очију срља у финансијску кризу.
Како би сузбила инфлацију, Србија већ шест година води политику ефективно фиксног девизног курса. У борби против инфлације фиксирање курса нигде није помогло, па ни у Србији. Домаће цене настављају да расту много брже од цена у конкурентским државама. Од 2000. године до данас, цене у Србији су кумулативно порасле за око 270 одсто. У истом периоду цене су у САД порасле 17 процената, док се у евро зони пораст креће између 10 и 15 одсто.
Политика курса динара игнорише ову ценовну експлозију, па је динар у односу на евро у последњих шест година ослабио за само 35 одсто, а у односу на долар је и ојачао за пет процената. Оваква политика девизног курса чини увозну робу јефтином и конкурентном на српском тржишту. Истовремено, све што се у Србији производи скупо је и неконкурентно и на светском и на домаћем тржишту. Србија зато има огроман и растући дефицит трговинског и платног биланса.
Ефекти политике курса динара се јасно могу видети када се српски извоз упореди са другим транзиционим државама. Србија извози два пута мање од Бугарске, три пута мање од Словеније, пет пута мање од Румуније, преко десет пута мање од Мађарске и петнаест пута мање од Чешке. Прича о успеху српског извоза у 2006. години је фарса.
Србија из године у годину троши много више девиза него што их ствара. Тај јаз не могу покрити ни дознаке емиграната, ни донације, ни продаја државне имовине. Ова разлика се мора финансирати само новим задуживањем у иностранству. Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит. Овакво финансирање трајаће све до тренутка када страх од девалвације и финансијске кризе не превлада каматну алавост.
Добар део домаће економске јавности као да није превише забринут порастом спољног дуга. Упориште за оптимизам они налазе у чињеници да дуг државе релативно опада, а оно што расте „само” су дугови банака, привреде и грађана. Како пише „Политика” (8. фебруар), „економисти сматрају да су девизни дугови појединаца, предузећа и банака – само њихова брига”. Овај цитат би се за потребе овог чланка могао назвати нпр. „нова дужничка хипотеза”.
Не знамo ко су економисти који овако гледају на ствари, али држимо да их новинар није могао измислити. Хипотеза је занимљива, а приступ дужничком проблему оригиналан и превазилази оквире Србије. Међутим, док се концепт не уобличи и не постане широко признат, ваља се држати прихваћених економских постулата.
Финансијска стабилност Србије почива искључиво на прецењеном курсу, а курс базира на сталном приливу девиза по основу задуживања и/или продаји државне имовине. Ако прилив девиза престане, или се озбиљније успори, динар ће морати да девалвира. Дугови привреде и грађана индексирани валутном клаузулом, биће увећани за износ девалвације. Велики број предузећа и грађана неће бити у стању да враћа дугове, па ће привреда и банке ући у зону неликвидности, а огроман број предузећа у стечај.
У великим финансијским кризама, ни хипотеке не пружају довољну заштиту банкама. Ако банке одлуче да станове које су кредитирале присилно продају реализујући хипотеке, тржиште некретнина ће бити преплављено становима које нема ко да купи. Ако се станови и буду продавали, то ће бити у бесцење и испод вредности неотплаћених кредита.
Грађани који су депоновали новац у банке, а нису се задуживали, неће моћи своје улоге да подигну. Још горе, многи ће због стечаја својих предузећа изгубити посао, без обзира на то да ли су се задуживали, или не. Дугови појединаца, предузећа и банaка тако постају свачија брига, а понајвише брига државе. У финансијским кризама сви гледају у државу и на тој страни траже спас.
„Нова дужничка хипотеза” води олаком потцењивању проблема са којима је суочена српска економија. Она пружа алиби настављању погубне курсне политике. Ова хипотеза не прави разлику између неликвидности као индивидуалног проблема присутног увек и свуда, и глобалне неликвидности изазване валутном кризом. У амбијенту индексираних кредита, валутна криза прераста у дужничку кризу и погађа свакога – не само дужнике.
финансијски консултант
Небојша Катић
Нова дужничка хипотеза
Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит
Спољни дуг Србије достигао је у децембру 19,6 милијарди долара. Само током 2006. године дуг је повећан за више од четири милијарде долара (нето). То је спектакуларан раст. Србија је ван сваке сумње високозадужена земља и никаква реторичка, или финансијска еквилибристика не може променити ту чињеницу.
Ако је судити по новинским коментарима, многи економисти су више изненађени него забринути снажним растом спољног дуга. Изненађује изненађење српских економиста. Србија је уџбенички пример државе која затворених очију срља у финансијску кризу.
Како би сузбила инфлацију, Србија већ шест година води политику ефективно фиксног девизног курса. У борби против инфлације фиксирање курса нигде није помогло, па ни у Србији. Домаће цене настављају да расту много брже од цена у конкурентским државама. Од 2000. године до данас, цене у Србији су кумулативно порасле за око 270 одсто. У истом периоду цене су у САД порасле 17 процената, док се у евро зони пораст креће између 10 и 15 одсто.
Политика курса динара игнорише ову ценовну експлозију, па је динар у односу на евро у последњих шест година ослабио за само 35 одсто, а у односу на долар је и ојачао за пет процената. Оваква политика девизног курса чини увозну робу јефтином и конкурентном на српском тржишту. Истовремено, све што се у Србији производи скупо је и неконкурентно и на светском и на домаћем тржишту. Србија зато има огроман и растући дефицит трговинског и платног биланса.
Ефекти политике курса динара се јасно могу видети када се српски извоз упореди са другим транзиционим државама. Србија извози два пута мање од Бугарске, три пута мање од Словеније, пет пута мање од Румуније, преко десет пута мање од Мађарске и петнаест пута мање од Чешке. Прича о успеху српског извоза у 2006. години је фарса.
Србија из године у годину троши много више девиза него што их ствара. Тај јаз не могу покрити ни дознаке емиграната, ни донације, ни продаја државне имовине. Ова разлика се мора финансирати само новим задуживањем у иностранству. Страни кредитори привучени огромним каматама у Србији, радо финансирају српски дефицит. Овакво финансирање трајаће све до тренутка када страх од девалвације и финансијске кризе не превлада каматну алавост.
Добар део домаће економске јавности као да није превише забринут порастом спољног дуга. Упориште за оптимизам они налазе у чињеници да дуг државе релативно опада, а оно што расте „само” су дугови банака, привреде и грађана. Како пише „Политика” (8. фебруар), „економисти сматрају да су девизни дугови појединаца, предузећа и банака – само њихова брига”. Овај цитат би се за потребе овог чланка могао назвати нпр. „нова дужничка хипотеза”.
Не знамo ко су економисти који овако гледају на ствари, али држимо да их новинар није могао измислити. Хипотеза је занимљива, а приступ дужничком проблему оригиналан и превазилази оквире Србије. Међутим, док се концепт не уобличи и не постане широко признат, ваља се држати прихваћених економских постулата.
Финансијска стабилност Србије почива искључиво на прецењеном курсу, а курс базира на сталном приливу девиза по основу задуживања и/или продаји државне имовине. Ако прилив девиза престане, или се озбиљније успори, динар ће морати да девалвира. Дугови привреде и грађана индексирани валутном клаузулом, биће увећани за износ девалвације. Велики број предузећа и грађана неће бити у стању да враћа дугове, па ће привреда и банке ући у зону неликвидности, а огроман број предузећа у стечај.
У великим финансијским кризама, ни хипотеке не пружају довољну заштиту банкама. Ако банке одлуче да станове које су кредитирале присилно продају реализујући хипотеке, тржиште некретнина ће бити преплављено становима које нема ко да купи. Ако се станови и буду продавали, то ће бити у бесцење и испод вредности неотплаћених кредита.
Грађани који су депоновали новац у банке, а нису се задуживали, неће моћи своје улоге да подигну. Још горе, многи ће због стечаја својих предузећа изгубити посао, без обзира на то да ли су се задуживали, или не. Дугови појединаца, предузећа и банaка тако постају свачија брига, а понајвише брига државе. У финансијским кризама сви гледају у државу и на тој страни траже спас.
„Нова дужничка хипотеза” води олаком потцењивању проблема са којима је суочена српска економија. Она пружа алиби настављању погубне курсне политике. Ова хипотеза не прави разлику између неликвидности као индивидуалног проблема присутног увек и свуда, и глобалне неликвидности изазване валутном кризом. У амбијенту индексираних кредита, валутна криза прераста у дужничку кризу и погађа свакога – не само дужнике.
финансијски консултант
Небојша Катић
