SUDAR BAHATOSTI I SMISLA U SRBIJI
Prikazujem rezultate 1 do 3 od 3

Tema: SUDAR BAHATOSTI I SMISLA U SRBIJI

  1. #1
    Iskusan
    Učlanjen
    07.03.2008.
    Lokacija
    LCF TEMPLE
    Poruke
    6.673
    Reputaciona moć
    0

    Lightbulb SUDAR BAHATOSTI I SMISLA U SRBIJI

    Piše: Momčilo Đorgović

    Šta na duši građana Srbije, i onih rasutih po planeti, ostavlja dublji trag - televizija Pink ili Biblija?

    Ima cinika koji tvrde da bi Srbi pre ugasili Srpsku akademiju nauka nego ovu masovno omiljenu televiziju. Neki idu i dalje pa utvrđuju da su Sloveni došli na Balkan, preživeli šta su preživeli, i Turke i Nemce, da je sva njihova dosadašnja istorija bila zapravo priprema, a imala za cilj da Željko Mitrović kreira programe u kojima je srpska duša našla blaženstvo, smirenje i utočište posle dugih lutanja po bespućima svoje hude sudbine. Duša je pronašla sebe i postala svesna sebe, a sve što je bilo u srpskom umu našlo se realizovano u ružičastim studijima kao u Hegelovom Apsolutnom duhu. Sa malim preterivanjem moglo bi se reći da su montaža i atrakcija ove televizije - Apsolutna Logika apsolutno srpskog duha. Ili da je, štaviše, molitva pred kojom pobožni Srbin i Srpkinja, sa pridruženim nacijama i nacionalnostima, bogobojažljivo kleče konzumirajući kroz njene slike i hleb i vino, i krv i telo Onog koji je Gospodar nad svima nama, jer inače je sve ostalo pričin.

    Dakle, ima onih koji bi na gore postavljeno pitanje bez dvoumljenja odgovorili da je Pink već zariven u srpsku dušu dublje nego što je krst časni sa jerusalimskim raspećem Hrista Spasioca. I da srpsku svest i nesvest prožima kao Gospod. I ne samo da pred njim kleči ubogi svet duboko savijen pod sedam teških smrtnih grehova, nego evo i odličnika, narodnih prvaka, čak i onih s jevropejskim transparentima koji u vreme izbora šakom i kapom daruju ovog medijskog magnata (uprkos tome što ga srpski evropejci smatraju antievropskim trešom) nadajući se da će on svojim elektronskim jerihonskim trubama otposlati na sve strane dobar glas koji će se pretvoriti u izborni glas za njih, pa da onda mogu bezgrešno da obljube vlast.

    Ali, šta je onda sa Biblijom u Srba? Razgovarali smo sa sveštenicima koji su bili gorko rasrđeni nad elementarnim neznanjima svog stada koje glumi religiju a da ne poznaje njenu suštinu. Veruje praznoverno i grešno, tvrde ovi pastiri. Čuli smo i profesore teologije koji su primetili da Srbi, među hrišćanskim narodima, najmanje čitaju Bibliju. A opet, imali smo prilike da pre neki dan na drugoj gradskoj televiziji gledamo popularnog sveštenika, koji je pre nego da postane pastir bio umetnik, kako tvrdi da je zapravo pravoslavlje autentično hrišćanstvo i najbliže njegovim izvorima, bliže negoli judaizam, protestantizam ili katolicizam. Pričao je to narodu koji u ogromnoj većini nije ni čitao, niti će čitati Bibliju, i koji ne zna šta predstavlja oltar pred kojim se moli. Ali ga je ubeđivao da je najbolji na planeti.

    I generacije su učene da biti Srbin znači biti pravoslavac, i da biti pravoslavac znači biti Srbin. Jednostavno kažeš - Ja sam pravoslavac, i automatski si Srbin. Ili kažeš - Ja sam Srbin, i automatski si pravoslavac. To je tako lako, ne zahteva nikakav napor: obrćeš te dve reči i u njihovoj praznini, pošto nema znanja o njima, iscrpljuje se identitet nacije i identitet vere. Napor stvaranja države, društva i kulture po zakonima i napor poimanja vere su isključeni.

    Bez obzira što su posle pada komunizma u Srbiji izgrađene mnoge crkve, bez obzira što su se posete tim crkvama višestruko umnožile, i što su mnogi komunisti preko noći bacili partijske knjižice i prihvatili se sveća, pa su na zidove stanova stavili ikone oko kojih su zaigrali i pevali, jeli i pili sve u ime sveca - nije to bilo dovoljno da se religija stvarno vrati u narod. Kada su lideri stranaka počeli javno da se krste i slave partijske slave (mada je slava porodični običaj) to je samo označavalo njihovu drsku demagogiju, ne pobožnost, a ponajmanje da će se članovi njihovih stranaka ili simpatizeri kloniti verbalnog nasilja, beskrupuloznih medijskih obračuna ili svih grešnih izazova vlasti. Lakše je crkvama da otvore svoje dveri masi koja veruje „da ima Nešto”, nego da mase otvore dveri svojih saznajnih moći i pojme celi sistem nasleđene vere u tehnološkim izazovima trećeg milenijuma.

    To tumaranje povezano je i sa nesnalažanjem crkve i sveštenstva u vremenima koja su se naglo promenila, koja se ubrzavaju i u kojima čovek dobija zastrašujuće mogućnosti i stvaranja i uništavanja. Komunizam je nestao kao mehur od sapunice. Sveštenici koji su trenirani da budu antikomunisti sada propovedaju u prazno i nemaju reči za novo doba i nove društvene odnose. Gde je sada satana? U američkom totalitarizmu, kako tvrde levičari i latinoamerički protestanti, ili u procesu sekularizacije društva i ličnosti pod činodejstvovanjem masovne kulture?

    Naši sveštenici su se sa antikomunističkih tirada prebacili na kosovske prilagođavajući se političkom mainstreamu. U toj epopejskoj temi nalazi se, uostalom, omiljeni narativni topos za sve crkve i sva religiozna učenja: o nacionalnom spasu, o svetim mestima, o obećanoj zemlji i o bespoštednoj odbrambenoj borbi protiv militantnog islama. Fundamentalistička odbrana nacije, civilizacije i fundamentalistička odbrana vere su u duhu vremena. Do pre samo desetak godina smatralo se u evropskim političkim i univerzitetskim krugovima da je Crkva kao institucija prevaziđena, a da je hrišćanstvo kao učenje anahrono.

    Srpski sveštenici stoje pred Kosovom kao pred zidom plača ne pokušavajući da progovore o drugim aktuelnim dimenzijama naše egzistencije. Ustručavaju se da od Hrista i jevanđelja naprave dobru utešnu vest za siromašne uprkos ogromnim socijalnim razlikama koje su se naglo otvorile među „srpskom braćom”. Ne dižu svoj glas protiv kriminala i nerada, ne šire po narodu svest o nužnosti poštovanja zakona što je osnov opstanka države, niti se javljaju na temu korupcije, ili zaštite ličnosti i nevinosti svakog dok se ne ustanovi da je kriv. Nedovoljno ili nespremno izlaze u susret potrebama ljudi u ovim surovim vremenima u kojima srpskim društvom vladaju haos, bezidejnost, mešetari, idoli i bahatost.

    Možda je zapravo najveća unutrašnja borba koju bi pravoslavna crkva mogla da zapodene u sopstvenom narodu borba protiv - bahatosti, jedne strašne sile koja obesmišljava svaki napor da se stvori nešto dobro, korisno i lepo.



  2. #2
    Ističe se
    Učlanjen
    10.12.2007.
    Lokacija
    Bec (Austrija)
    Poruke
    2.873
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: SUDAR BAHATOSTI I SMISLA U SRBIJI

    Masonima smeta crkva pa me ovo ni necudi.
    Televizija je slobodan izbor gradjana,sta zele da gledaju.
    Glede TV-a na zapadu(ta teznja zuta ),ima toliko smeca da je PINK malo dete demagogije u poredjenju sa tim stanicama.Kao sto rekoh slobodan izbor.

  3. #3
    Elita
    Učlanjen
    07.10.2005.
    Pol
    muški
    Lokacija
    U Aleksincu
    Poruke
    17.590
    Tekstova u blogu
    4
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: SUDAR BAHATOSTI I SMISLA U SRBIJI

    Citat Original postavio WEISHAUPT Pogledaj poruku
    Piše: Momčilo Đorgović

    Šta na duši građana Srbije, i onih rasutih po planeti, ostavlja dublji trag - televizija Pink ili Biblija?

    Ima cinika koji tvrde da bi Srbi pre ugasili Srpsku akademiju nauka nego ovu masovno omiljenu televiziju. Neki idu i dalje pa utvrđuju da su Sloveni došli na Balkan, preživeli šta su preživeli, i Turke i Nemce, da je sva njihova dosadašnja istorija bila zapravo priprema, a imala za cilj da Željko Mitrović kreira programe u kojima je srpska duša našla blaženstvo, smirenje i utočište posle dugih lutanja po bespućima svoje hude sudbine. Duša je pronašla sebe i postala svesna sebe, a sve što je bilo u srpskom umu našlo se realizovano u ružičastim studijima kao u Hegelovom Apsolutnom duhu. Sa malim preterivanjem moglo bi se reći da su montaža i atrakcija ove televizije - Apsolutna Logika apsolutno srpskog duha. Ili da je, štaviše, molitva pred kojom pobožni Srbin i Srpkinja, sa pridruženim nacijama i nacionalnostima, bogobojažljivo kleče konzumirajući kroz njene slike i hleb i vino, i krv i telo Onog koji je Gospodar nad svima nama, jer inače je sve ostalo pričin.

    Dakle, ima onih koji bi na gore postavljeno pitanje bez dvoumljenja odgovorili da je Pink već zariven u srpsku dušu dublje nego što je krst časni sa jerusalimskim raspećem Hrista Spasioca. I da srpsku svest i nesvest prožima kao Gospod. I ne samo da pred njim kleči ubogi svet duboko savijen pod sedam teških smrtnih grehova, nego evo i odličnika, narodnih prvaka, čak i onih s jevropejskim transparentima koji u vreme izbora šakom i kapom daruju ovog medijskog magnata (uprkos tome što ga srpski evropejci smatraju antievropskim trešom) nadajući se da će on svojim elektronskim jerihonskim trubama otposlati na sve strane dobar glas koji će se pretvoriti u izborni glas za njih, pa da onda mogu bezgrešno da obljube vlast.

    Ali, šta je onda sa Biblijom u Srba? Razgovarali smo sa sveštenicima koji su bili gorko rasrđeni nad elementarnim neznanjima svog stada koje glumi religiju a da ne poznaje njenu suštinu. Veruje praznoverno i grešno, tvrde ovi pastiri. Čuli smo i profesore teologije koji su primetili da Srbi, među hrišćanskim narodima, najmanje čitaju Bibliju. A opet, imali smo prilike da pre neki dan na drugoj gradskoj televiziji gledamo popularnog sveštenika, koji je pre nego da postane pastir bio umetnik, kako tvrdi da je zapravo pravoslavlje autentično hrišćanstvo i najbliže njegovim izvorima, bliže negoli judaizam, protestantizam ili katolicizam. Pričao je to narodu koji u ogromnoj većini nije ni čitao, niti će čitati Bibliju, i koji ne zna šta predstavlja oltar pred kojim se moli. Ali ga je ubeđivao da je najbolji na planeti.

    I generacije su učene da biti Srbin znači biti pravoslavac, i da biti pravoslavac znači biti Srbin. Jednostavno kažeš - Ja sam pravoslavac, i automatski si Srbin. Ili kažeš - Ja sam Srbin, i automatski si pravoslavac. To je tako lako, ne zahteva nikakav napor: obrćeš te dve reči i u njihovoj praznini, pošto nema znanja o njima, iscrpljuje se identitet nacije i identitet vere. Napor stvaranja države, društva i kulture po zakonima i napor poimanja vere su isključeni.

    Bez obzira što su posle pada komunizma u Srbiji izgrađene mnoge crkve, bez obzira što su se posete tim crkvama višestruko umnožile, i što su mnogi komunisti preko noći bacili partijske knjižice i prihvatili se sveća, pa su na zidove stanova stavili ikone oko kojih su zaigrali i pevali, jeli i pili sve u ime sveca - nije to bilo dovoljno da se religija stvarno vrati u narod. Kada su lideri stranaka počeli javno da se krste i slave partijske slave (mada je slava porodični običaj) to je samo označavalo njihovu drsku demagogiju, ne pobožnost, a ponajmanje da će se članovi njihovih stranaka ili simpatizeri kloniti verbalnog nasilja, beskrupuloznih medijskih obračuna ili svih grešnih izazova vlasti. Lakše je crkvama da otvore svoje dveri masi koja veruje „da ima Nešto”, nego da mase otvore dveri svojih saznajnih moći i pojme celi sistem nasleđene vere u tehnološkim izazovima trećeg milenijuma.

    To tumaranje povezano je i sa nesnalažanjem crkve i sveštenstva u vremenima koja su se naglo promenila, koja se ubrzavaju i u kojima čovek dobija zastrašujuće mogućnosti i stvaranja i uništavanja. Komunizam je nestao kao mehur od sapunice. Sveštenici koji su trenirani da budu antikomunisti sada propovedaju u prazno i nemaju reči za novo doba i nove društvene odnose. Gde je sada satana? U američkom totalitarizmu, kako tvrde levičari i latinoamerički protestanti, ili u procesu sekularizacije društva i ličnosti pod činodejstvovanjem masovne kulture?

    Naši sveštenici su se sa antikomunističkih tirada prebacili na kosovske prilagođavajući se političkom mainstreamu. U toj epopejskoj temi nalazi se, uostalom, omiljeni narativni topos za sve crkve i sva religiozna učenja: o nacionalnom spasu, o svetim mestima, o obećanoj zemlji i o bespoštednoj odbrambenoj borbi protiv militantnog islama. Fundamentalistička odbrana nacije, civilizacije i fundamentalistička odbrana vere su u duhu vremena. Do pre samo desetak godina smatralo se u evropskim političkim i univerzitetskim krugovima da je Crkva kao institucija prevaziđena, a da je hrišćanstvo kao učenje anahrono.

    Srpski sveštenici stoje pred Kosovom kao pred zidom plača ne pokušavajući da progovore o drugim aktuelnim dimenzijama naše egzistencije. Ustručavaju se da od Hrista i jevanđelja naprave dobru utešnu vest za siromašne uprkos ogromnim socijalnim razlikama koje su se naglo otvorile među „srpskom braćom”. Ne dižu svoj glas protiv kriminala i nerada, ne šire po narodu svest o nužnosti poštovanja zakona što je osnov opstanka države, niti se javljaju na temu korupcije, ili zaštite ličnosti i nevinosti svakog dok se ne ustanovi da je kriv. Nedovoljno ili nespremno izlaze u susret potrebama ljudi u ovim surovim vremenima u kojima srpskim društvom vladaju haos, bezidejnost, mešetari, idoli i bahatost.

    Možda je zapravo najveća unutrašnja borba koju bi pravoslavna crkva mogla da zapodene u sopstvenom narodu borba protiv - bahatosti, jedne strašne sile koja obesmišljava svaki napor da se stvori nešto dobro, korisno i lepo.
    Prvo, rech ,,bahatost" u Srbiji niko nije koristio u proteklih nekoliko decenija i za rehabilitaciju iste se ovom prilikom javno zahvaljujem Ivanu Ljubi, pobedniku prvog serijala Velikog brata.

    Shto se tiche G-dina Djorgovica, nije on nishta specijalniji od svih drugih ovdashnjih evropejskih palamuda koji bi da moderni varvarizam i zakon sile uviju u oblandu chetvrte dimenzije za koju nam josh nisu podelili specijalne naochare da bismo je videli.

    Shto se tiche korupcije, kriminala i pretpostavke nevinosti, obratio se je na pogreshnu adresu. Ne treba o tome da brine Srpska pravoslavna crkva, vec domace pravosudje.

    Shteta shto SPC nije sklona verskoj indoktrinaciji, nasilnom pokrshtavanju i zombificiranju svojih vernika.

    S obzirom za izvanredan smisao za politizovanje pravoslavlja i holivudsku verziju srpskog prezimena, izuzetno me zanima veroispovest dotichnog gospodina.

    Mislim da bi Njegova Svetost, Patrijarh Pavle, trebalo da usvoji neke ideje ovog gospodina i radikalizuje Srpsku pravoslavnu crkvu u vidu pravoslavne inkvizicije, koja bi se lichno pozabavila svim drushtvenim devijacijama.

Slične teme

  1. prvi sudar
    Autor infidel u forumu Tinejdžeri
    Odgovora: 43
    Poslednja poruka: 26.07.2010., 17:10
  2. sudar...
    Autor rile_laki_oblak u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 9
    Poslednja poruka: 14.01.2009., 20:42
  3. Sudar...
    Autor Dijenek u forumu Ljubav i seks
    Odgovora: 68
    Poslednja poruka: 14.01.2009., 01:29
  4. ballard - sudar
    Autor shinanai u forumu Književnost
    Odgovora: 22
    Poslednja poruka: 11.08.2006., 23:29
  5. Sudar sa bivsim
    Autor passenger u forumu Žene
    Odgovora: 39
    Poslednja poruka: 18.02.2005., 13:21

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •