- Poruka
- 6.825
"Politika je najveća qurva koju još niko nije uspeo da povali“, izjavio je jednom prilikom Vinston Čerčil i opstao i kao čovek i kao političar. I bio je i ostao jedan od najvećih političara prošlog veka.
Od braće Kaina i Avelja, pa sve do naših dana, svi ljudi koji su se bavili politikom dobro su poznavali ovu činjenicu, no nisu svi bili izistinski bludnici. Jedni su se za vlast borili legalno, drugi nelegalno. Oni koje je narod izabirao bili su Avelji, dok su oni koji su pucali na njih bili Kaini. Zanimljivo je to da su Kaini uvek imali tapiju na politička ubistva Avelja, bez obzira da li su se nalazili na vlasti ili su bili u opoziciji. I u našoj zemlji jedna grupa ljudi se oduvek bavila politički motivisanim ubistvima. Bilo da se radilo o terorističkoj organizaciji pod imenom Komunistička partija Jugoslavije, čiji su elementi i pre Drugog svetskog rata vršili atentate; bilo da je u pitanju Titov režim, režim Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, ili pak opozicija sadašnjim demokratskim vlastima; radi se o ljudima koji su na sve spremni i koji uvek „imaju pravo“ da nekažnjeno ubijaju. Naš premijer bio je jedna od njihovih brojnih žrtava, i to samo zato što nije bio dovoljno svestan sa kakvim ljudima ima posla. Kao što se Majkl Kolins borio za slobodnu, međunarodno priznatu, građansku i demokratsku Irsku, tako se i Zoran Đinđić borio za demokratsku Srbiju. Dva po mnogo čemu slična evropska naroda imala su dva slična lidera i slične atentatore. S tom razlikom što je De Valera po ubistvu Majkla Kolinsa došao na vlast i pokajao se za svoje nedelo, dok će Luković i oni koji su ga aktivirali ostati bez ikakve mogućnosti da dođu na vlast i da se pokaju; oni će zauvek ostati obeleženi kao najobičniji zločinci.
Svi mi dobro znamo koliko je Srebija pre 5. oktobra 2000. godine više ličila na Sodomu i Gomoru nego na Edenski vrt. Ona danas, na žalost, još uvek čak nije ni blizu toga da se nađe na pola puta između Sodome i Gomore i Edenskog vrta. Ljudi koji su oduvek glasali za izolacionističke snage su tu, među nama, i vrebaju povoljnu priliku za kontranapad. Ti su ljudi u svom bezumlju umislili da su veće patriote od čoveka koji je bio uvažavan od strane celog sveta, njihov prst na obaraču bio je veći patriotizam od njegovih pregovora o zajmovima i donacijama, a leševi koji ostadoše iza njih veći su uspeh od kakvog-takvog standarda koji ostade iza njega. On je utoliko veći, ukoliko za života svoje atentatore nije nazvao njihovim pravim imenom, već je postupio po onoj staroj: „Ko tebe kamenom ti njega hlebom.“ U tome se ogleda njegovo čojstvo i junaštvo.
Stoga mislim da bi bila na mestu svojevrsna zahvalnica koju bi narod trebalo da zlatnim slovima ispiše demokratskim vlastima, ne samo na slobodi nama datoj, već i na slobodi koju mi ostavljamo našoj deci, duboko svesni činjenice koliko je svaki režim bedan kada na kraju svoje strahovlade udari na sopstveni narod i doživi da se uruši sam od sebe, kao što je to nedavno dokazao umirući režim tiranina Sadama Huseina.
Od braće Kaina i Avelja, pa sve do naših dana, svi ljudi koji su se bavili politikom dobro su poznavali ovu činjenicu, no nisu svi bili izistinski bludnici. Jedni su se za vlast borili legalno, drugi nelegalno. Oni koje je narod izabirao bili su Avelji, dok su oni koji su pucali na njih bili Kaini. Zanimljivo je to da su Kaini uvek imali tapiju na politička ubistva Avelja, bez obzira da li su se nalazili na vlasti ili su bili u opoziciji. I u našoj zemlji jedna grupa ljudi se oduvek bavila politički motivisanim ubistvima. Bilo da se radilo o terorističkoj organizaciji pod imenom Komunistička partija Jugoslavije, čiji su elementi i pre Drugog svetskog rata vršili atentate; bilo da je u pitanju Titov režim, režim Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, ili pak opozicija sadašnjim demokratskim vlastima; radi se o ljudima koji su na sve spremni i koji uvek „imaju pravo“ da nekažnjeno ubijaju. Naš premijer bio je jedna od njihovih brojnih žrtava, i to samo zato što nije bio dovoljno svestan sa kakvim ljudima ima posla. Kao što se Majkl Kolins borio za slobodnu, međunarodno priznatu, građansku i demokratsku Irsku, tako se i Zoran Đinđić borio za demokratsku Srbiju. Dva po mnogo čemu slična evropska naroda imala su dva slična lidera i slične atentatore. S tom razlikom što je De Valera po ubistvu Majkla Kolinsa došao na vlast i pokajao se za svoje nedelo, dok će Luković i oni koji su ga aktivirali ostati bez ikakve mogućnosti da dođu na vlast i da se pokaju; oni će zauvek ostati obeleženi kao najobičniji zločinci.
Svi mi dobro znamo koliko je Srebija pre 5. oktobra 2000. godine više ličila na Sodomu i Gomoru nego na Edenski vrt. Ona danas, na žalost, još uvek čak nije ni blizu toga da se nađe na pola puta između Sodome i Gomore i Edenskog vrta. Ljudi koji su oduvek glasali za izolacionističke snage su tu, među nama, i vrebaju povoljnu priliku za kontranapad. Ti su ljudi u svom bezumlju umislili da su veće patriote od čoveka koji je bio uvažavan od strane celog sveta, njihov prst na obaraču bio je veći patriotizam od njegovih pregovora o zajmovima i donacijama, a leševi koji ostadoše iza njih veći su uspeh od kakvog-takvog standarda koji ostade iza njega. On je utoliko veći, ukoliko za života svoje atentatore nije nazvao njihovim pravim imenom, već je postupio po onoj staroj: „Ko tebe kamenom ti njega hlebom.“ U tome se ogleda njegovo čojstvo i junaštvo.
Stoga mislim da bi bila na mestu svojevrsna zahvalnica koju bi narod trebalo da zlatnim slovima ispiše demokratskim vlastima, ne samo na slobodi nama datoj, već i na slobodi koju mi ostavljamo našoj deci, duboko svesni činjenice koliko je svaki režim bedan kada na kraju svoje strahovlade udari na sopstveni narod i doživi da se uruši sam od sebe, kao što je to nedavno dokazao umirući režim tiranina Sadama Huseina.
