dakica
Ističe se
- Poruka
- 2.605
Ко се боји радикала
Да је косовско питање решено на обострано задовољство, и Срба и Албанаца, да је Србија у ЕУ или пред њеним вратима као кандидат, да ли би и тада постојао страх од доласка радикала на власт?
Уз косовско и европско питање тај страх данас несумњиво постоји. Свесни су га, уосталом, и радикали.
Томислав Николић и Александар Вучић, не само у кампањи за прошлогодишње парламентарне и скорашње председничке изборе, већ годинама и непитани, као мантру понављају да Србија с радикалима на челу неће улазити ни у какве ратове (Николић: „СРС никога не позива у рат”, 2006. године; „Ми нећемо ратовати. Нити можемо, нити хоћемо”, 2008.) и да земља неће бити изолована („Вучић је прецизирао да они, медији, покушавају да заплаше грађане да би победа Николића донела Србији санкције и изолацију”, 2004; Вучић: „Србија неће бити изолована... Већ осам година слушамо глупости о бирању између рата и будућности”, 2008.)
Ако се на интернет претраживачу Гугл укуцају речи „изолација, Србија, СРС” добије се преко 8.700 сајтова који нешто говоре о тој теми. Ако се укуца „изолација, Србија, ДС”, добије се преко 12.000 сајтова. Већ летимичан преглед показује у каквом се контексту налази која странка, па и какав медијски статус има: СРС се оптужује да гура Србију у изолацију или се радикали бране да се то неће десити; ДС, па и остали неће дозволити да држава буде усамљена и искључена из модерних светских токова. У сличном контексту ће се странке наћи ако се уз њих укуца реч „рат”.
У том смислу је и питање с почетка текста јер оно открива одређену правилност. Што је тежина државног проблема већа и што његово решење више подразумева укључење међународне заједнице то је страх од радикала већи. Чим проблем застане на границама Србије, он је све мањи. Радикали на локалном нивоу држе бар трећину Србије. Због тога се апсолутно нико не узбуђује. Ни у земљи, ни ван ње.
Страх од радикала има бар две димензије. Једна од њих је страх од радикала самих, као и од онога што они симболизују у добром делу јавности. Да би се тај страх објаснио треба се сетити кампање за други круг председничких избора. У тој кампањи тим Бориса Тадића за мету је одабрао Војислава Шешеља. Шешеља, као радикалског барјака и као меру страха, немаштине, несреће, синоним за рат, сукобе, конфронтацију са иностранством, зарђале кашике, витлање пиштољем, свега онога из деведесетих година чега се јавно радикали никада нису одрекли.
Бирајући Шешеља као мету Тадићев тим је, парадоксално, индиректно признао оно што је хтео да порекне: да радикали данас и радикали у Шешељево време ипак нису исто. Да јесу, мета би били Николић и Вучић, односно њихова недела почињена после одласка Шешеља у Хаг. И биће интересантно видети заплет уколико се обистине прогнозе да ће судија Антоанети Шешељу разрезати казну која ће бити једнака времену који је он провео у Хагу, те да постоји могућност да се Шешељ врати до краја ове године. Заплет ће постојати у Србији, али и у редовима радикала. Шта Шешељ може да стави на сто наспрам Николићевих два милиона гласова? Кога од њих двојице јавност, у ствари, види као лидера странке?
После одласка Шешеља у Хаг, радикали јесу постали „умивени”, али и даље постоји она, како је то већ негде речено, „радикалска непредвидивост”. Мање-више је сигурно да ће се они придржавати правила парламентарне игре (тога су се придржавали и деведесетих), али нико поуздано не може да каже када ће из њих проговорити њихов „умивенији”, а кад „прљавији” део. А прљавији део се и даље често излива, на пример пропитивањем да ли су крвна зрнца хрватског или српског порекла (Оливер Дулић), истрагама о усташком пореклу (Ивана Дулић-Марковић), ко је и како опљачкао новац („Тадићево окружење”).
Друга димензија страха, заправо, не потиче од радикала. То је страх од тога како ће тзв. међународна заједница реаговати и шта ће рећи уколико Србију буду предводили Шешељеви саборци, било да се налазе на председничкој функцији, било у влади. И ту се опет враћамо на успех који је постигао Тадићев тим. С тим што је врло вероватно да би се тај страх појавио или ће се појавити у случају неких других странака за које тзв. међународна заједница установи да су некооперативне. Реч је о усађеној, али за непуних двадесет година већ рефлексној реакцији.
Страх ће, на крају, одлучити 11. маја – страх да ћемо изгубити Косово или да нећемо ући у ЕУ. Иако је дилема Косово – ЕУ у суштини лажна, а страх опет увозни производ. Сва истраживања јавног мњења, па и лична искуства сваког грађанина, показују да је уверљива већина грађана и за Косово у Србији и за Србију у саставу ЕУ. Ове изборе нису затражили и расписали ни Тадић, ни Коштуница, ни Николић. И како год одлучили, кога год изабрали, којим год путем кренули, треба се сетити да тај избор није наш.
Раде Станић
[објављено: 16/03/2008]
Радикали су чудо!
Да је косовско питање решено на обострано задовољство, и Срба и Албанаца, да је Србија у ЕУ или пред њеним вратима као кандидат, да ли би и тада постојао страх од доласка радикала на власт?
Уз косовско и европско питање тај страх данас несумњиво постоји. Свесни су га, уосталом, и радикали.
Томислав Николић и Александар Вучић, не само у кампањи за прошлогодишње парламентарне и скорашње председничке изборе, већ годинама и непитани, као мантру понављају да Србија с радикалима на челу неће улазити ни у какве ратове (Николић: „СРС никога не позива у рат”, 2006. године; „Ми нећемо ратовати. Нити можемо, нити хоћемо”, 2008.) и да земља неће бити изолована („Вучић је прецизирао да они, медији, покушавају да заплаше грађане да би победа Николића донела Србији санкције и изолацију”, 2004; Вучић: „Србија неће бити изолована... Већ осам година слушамо глупости о бирању између рата и будућности”, 2008.)
Ако се на интернет претраживачу Гугл укуцају речи „изолација, Србија, СРС” добије се преко 8.700 сајтова који нешто говоре о тој теми. Ако се укуца „изолација, Србија, ДС”, добије се преко 12.000 сајтова. Већ летимичан преглед показује у каквом се контексту налази која странка, па и какав медијски статус има: СРС се оптужује да гура Србију у изолацију или се радикали бране да се то неће десити; ДС, па и остали неће дозволити да држава буде усамљена и искључена из модерних светских токова. У сличном контексту ће се странке наћи ако се уз њих укуца реч „рат”.
У том смислу је и питање с почетка текста јер оно открива одређену правилност. Што је тежина државног проблема већа и што његово решење више подразумева укључење међународне заједнице то је страх од радикала већи. Чим проблем застане на границама Србије, он је све мањи. Радикали на локалном нивоу држе бар трећину Србије. Због тога се апсолутно нико не узбуђује. Ни у земљи, ни ван ње.
Страх од радикала има бар две димензије. Једна од њих је страх од радикала самих, као и од онога што они симболизују у добром делу јавности. Да би се тај страх објаснио треба се сетити кампање за други круг председничких избора. У тој кампањи тим Бориса Тадића за мету је одабрао Војислава Шешеља. Шешеља, као радикалског барјака и као меру страха, немаштине, несреће, синоним за рат, сукобе, конфронтацију са иностранством, зарђале кашике, витлање пиштољем, свега онога из деведесетих година чега се јавно радикали никада нису одрекли.
Бирајући Шешеља као мету Тадићев тим је, парадоксално, индиректно признао оно што је хтео да порекне: да радикали данас и радикали у Шешељево време ипак нису исто. Да јесу, мета би били Николић и Вучић, односно њихова недела почињена после одласка Шешеља у Хаг. И биће интересантно видети заплет уколико се обистине прогнозе да ће судија Антоанети Шешељу разрезати казну која ће бити једнака времену који је он провео у Хагу, те да постоји могућност да се Шешељ врати до краја ове године. Заплет ће постојати у Србији, али и у редовима радикала. Шта Шешељ може да стави на сто наспрам Николићевих два милиона гласова? Кога од њих двојице јавност, у ствари, види као лидера странке?
После одласка Шешеља у Хаг, радикали јесу постали „умивени”, али и даље постоји она, како је то већ негде речено, „радикалска непредвидивост”. Мање-више је сигурно да ће се они придржавати правила парламентарне игре (тога су се придржавали и деведесетих), али нико поуздано не може да каже када ће из њих проговорити њихов „умивенији”, а кад „прљавији” део. А прљавији део се и даље често излива, на пример пропитивањем да ли су крвна зрнца хрватског или српског порекла (Оливер Дулић), истрагама о усташком пореклу (Ивана Дулић-Марковић), ко је и како опљачкао новац („Тадићево окружење”).
Друга димензија страха, заправо, не потиче од радикала. То је страх од тога како ће тзв. међународна заједница реаговати и шта ће рећи уколико Србију буду предводили Шешељеви саборци, било да се налазе на председничкој функцији, било у влади. И ту се опет враћамо на успех који је постигао Тадићев тим. С тим што је врло вероватно да би се тај страх појавио или ће се појавити у случају неких других странака за које тзв. међународна заједница установи да су некооперативне. Реч је о усађеној, али за непуних двадесет година већ рефлексној реакцији.
Страх ће, на крају, одлучити 11. маја – страх да ћемо изгубити Косово или да нећемо ући у ЕУ. Иако је дилема Косово – ЕУ у суштини лажна, а страх опет увозни производ. Сва истраживања јавног мњења, па и лична искуства сваког грађанина, показују да је уверљива већина грађана и за Косово у Србији и за Србију у саставу ЕУ. Ове изборе нису затражили и расписали ни Тадић, ни Коштуница, ни Николић. И како год одлучили, кога год изабрали, којим год путем кренули, треба се сетити да тај избор није наш.
Раде Станић
[објављено: 16/03/2008]
Радикали су чудо!
