allice
Ističe se
- Poruka
- 2.382
Vladimir Arsenijević
Kosovo (ni)je Srbija
Kosovo je svakako bilo ali više nije i u budućnosti evidentno neće biti srpsko, ali Srbija je bila, ostala i biće očigledno još dugo – zemlja s druge strane ogledala
Od kada je 17. 2. 2008. Kosovo proglasilo nezavisnost, Srbija je stupila u krajnju fazu svog poslovično problematičnog odnosa s realnošću. Stoga mi se čini da je danas važnije nego ikad služiti se jezikom koji ne ispušta iz vida činjeničnu stvarnost i u lokalnu memosferu, zagađenu tolikim glupostima i mitovima, ubaciti i jednu notornu istinu koju u poslednjih dvadesetak dana niko od domaćih opinionmakera se ne usuđuje da izgovori, a koja nam je, kolektivnog mentalnog zdravlja radi, preko potrebna.
Evo te rečenice: Kosovo nije Srbija.
I to je neoboriva činjenica, svidela se ona nekom ili ne.
Devedeset odsto tamošnjeg stanovništva albanske je nacionalnosti i praktično niko od njih ne želi da živi u bilo kakvoj državnoj zajednici sa Srbijom. Nemoguće je i neodgovorno ne poštovati tako nedvosmisleno iskazanu volju nadmoćne većine pa otud proizlazi da bi je valjalo i formalno priznati.
Ali, Srbija neprestano tvrdi da se to nikada neće dogoditi! Kosovo je naša „kolevka”, a to što je ono ujedno i nečiji „dom” nas slabo zanima.
Ovde se otpor zdravom razumu nameće kao elementarna dužnost i stvar čistog patriotizma.
Živimo u čudnim vremenima,a sav njihov ludački naboj sažet je u rečenici koju je nedavno izgovorio jedan naš istaknuti političar: „Nije vreme za Srbiju da bude racionalna!”
Ma šta ko da tvrdio – Kosovo je Srbija!
I tačka!!!
Ali, nema tu ničeg čudnog, zapravo. Sve se to neizostavno događa kad god i gde god dođe do tako ogromnog poremećaja percepcije i rezonovanja, a ta provalija ovde kod nas otvara se i raste nezaustavljivo još od Miloševićevih dana.
Krajnje je deprimirajuće živeti ovde i gledati kako vreme neumitno odmiče. Ne deli nas još mnogo od desetogodišnjice najvećeg razočaranja u savremenoj srpskoj istoriji poznatog kao „5. oktobar”. Stvari teško da će se do tada bitno popraviti – ne treba biti prorok pa pretpostaviti da bi lako mogle da budu i gore nego što su danas.
Biće to jedna krajnje tužna svečanost – desetogodišnjica naše velike i propuštene prilike.
Sve te godine Srbija je ipak mogla i morala bolje da iskoristi.
Kosovo je svakako bilo ali više nije i u budućnosti evidentno neće biti srpsko, ali Srbija je bila, ostala i biće očigledno još dugo – Zemlja s druge strane ogledala. Tužno je, nepodnošljivo je biti u ovako bednim odnosima s kompletnim bližim i daljim okruženjem. Nije u redu biti ovako sam. Ako ste, na primer, u svađi sa svim ukućanima ili komšijama, logično bi bilo da se zapitate šta to nije u redu s vama i zašto vam odnosi sa drugima ne polaze od ruke?
Međutim, Srbi to, većinom, ne vide tako. Uvek su i jedino za sve drugi krivi, a nama preostaje da se nezrelo durimo i ponavljamo svoje male i sve nebitnije „istine” u tom nepravednom svetu koji, s nama ili bez nas, nezaustavljivo grabi napred.
Zato bih želeo da ponovim još jednom, dva puta, pa i sto puta ako treba: Kosovo nije Srbija.
Kosovo je nova nezavisna država na tlu bivše Jugoslavije. Ime joj je Republika Kosovo (orig. Republik Kosova) i priznale su je mnoge države. A isto bi trebalo da učinimo i mi.
I to ne zato da bismo se povinovali pritisku međunarodne zajednice već zato što bismo time priznali volju većinskog, albanskog stanovništva te zemlje i ujedno pokazali da smo u dosluhu s realnošću. Imamo puno pravo da nam se ta volja ne dopada, ali uputno bi bilo navikavati se na novo stanje stvari, a pre je uvek bolje nego kasnije.
U svemu tome političari, svakako, igraju najveću ulogu i nose najdublju odgovornost. Oni su dužni da se, u ime svih nas, prvi suoče sa stvarnošću i potraže najbolja rešenja. Bilo bi zaista sjajno kad bi se Srbija posvetila jednoj daleko svrsishodnijoj politici koja priznaje stvarnost, bavi se rešavanjem a ne gomilanjem problema i, ukratko, čini naše živote boljima.
Kad bi, konačno, stupila s one strane ogledala.
Jer, možda to baš i nije toliko nemoguće?
Možda bismo samo morali da resetujemo opšteprihvaćeni način mišljenja i potrudimo se da sve ovo što nam se događa uvidimo kao istorijsku neminovnost, ma koliko bolnu, te da konačno otpočnemo neophodan proces opamećivanja i odgovornog suočavanja s realnošću?
Možda bismo morali da prihvatimo činjenicu da je očito kucnuo čas u kom Srbija mora da nauči da živi bez svoje „kolevke”?
Da je došlo vreme da Srbija – odraste.
Vladimir Arsenijević
[objavljeno: 13-03-2008.]
Kosovo (ni)je Srbija
Kosovo je svakako bilo ali više nije i u budućnosti evidentno neće biti srpsko, ali Srbija je bila, ostala i biće očigledno još dugo – zemlja s druge strane ogledala
Od kada je 17. 2. 2008. Kosovo proglasilo nezavisnost, Srbija je stupila u krajnju fazu svog poslovično problematičnog odnosa s realnošću. Stoga mi se čini da je danas važnije nego ikad služiti se jezikom koji ne ispušta iz vida činjeničnu stvarnost i u lokalnu memosferu, zagađenu tolikim glupostima i mitovima, ubaciti i jednu notornu istinu koju u poslednjih dvadesetak dana niko od domaćih opinionmakera se ne usuđuje da izgovori, a koja nam je, kolektivnog mentalnog zdravlja radi, preko potrebna.
Evo te rečenice: Kosovo nije Srbija.
I to je neoboriva činjenica, svidela se ona nekom ili ne.
Devedeset odsto tamošnjeg stanovništva albanske je nacionalnosti i praktično niko od njih ne želi da živi u bilo kakvoj državnoj zajednici sa Srbijom. Nemoguće je i neodgovorno ne poštovati tako nedvosmisleno iskazanu volju nadmoćne većine pa otud proizlazi da bi je valjalo i formalno priznati.
Ali, Srbija neprestano tvrdi da se to nikada neće dogoditi! Kosovo je naša „kolevka”, a to što je ono ujedno i nečiji „dom” nas slabo zanima.
Ovde se otpor zdravom razumu nameće kao elementarna dužnost i stvar čistog patriotizma.
Živimo u čudnim vremenima,a sav njihov ludački naboj sažet je u rečenici koju je nedavno izgovorio jedan naš istaknuti političar: „Nije vreme za Srbiju da bude racionalna!”
Ma šta ko da tvrdio – Kosovo je Srbija!
I tačka!!!
Ali, nema tu ničeg čudnog, zapravo. Sve se to neizostavno događa kad god i gde god dođe do tako ogromnog poremećaja percepcije i rezonovanja, a ta provalija ovde kod nas otvara se i raste nezaustavljivo još od Miloševićevih dana.
Krajnje je deprimirajuće živeti ovde i gledati kako vreme neumitno odmiče. Ne deli nas još mnogo od desetogodišnjice najvećeg razočaranja u savremenoj srpskoj istoriji poznatog kao „5. oktobar”. Stvari teško da će se do tada bitno popraviti – ne treba biti prorok pa pretpostaviti da bi lako mogle da budu i gore nego što su danas.
Biće to jedna krajnje tužna svečanost – desetogodišnjica naše velike i propuštene prilike.
Sve te godine Srbija je ipak mogla i morala bolje da iskoristi.
Kosovo je svakako bilo ali više nije i u budućnosti evidentno neće biti srpsko, ali Srbija je bila, ostala i biće očigledno još dugo – Zemlja s druge strane ogledala. Tužno je, nepodnošljivo je biti u ovako bednim odnosima s kompletnim bližim i daljim okruženjem. Nije u redu biti ovako sam. Ako ste, na primer, u svađi sa svim ukućanima ili komšijama, logično bi bilo da se zapitate šta to nije u redu s vama i zašto vam odnosi sa drugima ne polaze od ruke?
Međutim, Srbi to, većinom, ne vide tako. Uvek su i jedino za sve drugi krivi, a nama preostaje da se nezrelo durimo i ponavljamo svoje male i sve nebitnije „istine” u tom nepravednom svetu koji, s nama ili bez nas, nezaustavljivo grabi napred.
Zato bih želeo da ponovim još jednom, dva puta, pa i sto puta ako treba: Kosovo nije Srbija.
Kosovo je nova nezavisna država na tlu bivše Jugoslavije. Ime joj je Republika Kosovo (orig. Republik Kosova) i priznale su je mnoge države. A isto bi trebalo da učinimo i mi.
I to ne zato da bismo se povinovali pritisku međunarodne zajednice već zato što bismo time priznali volju većinskog, albanskog stanovništva te zemlje i ujedno pokazali da smo u dosluhu s realnošću. Imamo puno pravo da nam se ta volja ne dopada, ali uputno bi bilo navikavati se na novo stanje stvari, a pre je uvek bolje nego kasnije.
U svemu tome političari, svakako, igraju najveću ulogu i nose najdublju odgovornost. Oni su dužni da se, u ime svih nas, prvi suoče sa stvarnošću i potraže najbolja rešenja. Bilo bi zaista sjajno kad bi se Srbija posvetila jednoj daleko svrsishodnijoj politici koja priznaje stvarnost, bavi se rešavanjem a ne gomilanjem problema i, ukratko, čini naše živote boljima.
Kad bi, konačno, stupila s one strane ogledala.
Jer, možda to baš i nije toliko nemoguće?
Možda bismo samo morali da resetujemo opšteprihvaćeni način mišljenja i potrudimo se da sve ovo što nam se događa uvidimo kao istorijsku neminovnost, ma koliko bolnu, te da konačno otpočnemo neophodan proces opamećivanja i odgovornog suočavanja s realnošću?
Možda bismo morali da prihvatimo činjenicu da je očito kucnuo čas u kom Srbija mora da nauči da živi bez svoje „kolevke”?
Da je došlo vreme da Srbija – odraste.
Vladimir Arsenijević
[objavljeno: 13-03-2008.]
